Član
- Učlanjen(a)
- 05.11.2009
- Poruka
- 6
Jedan vrlo poucan i zanimljiv tekst
Istorija nastanka granula
Ono što piše na džaku komercijalne hrane, itekako može da zbuni današnjeg kupca. Mnogi od nas ne znaju šta je psu zaista potrebno u ishrani. To koriste proizvođači komercijalne hrane i govore nam da je njihova hrana upravo to što je potrebno našem psu. Iza živopisnih nalepnica i odličnog marketinga kompanija koje proizvode hranu za pse zapravo se nalazi industrijska mašinerija kojoj je bitniji profit od dobrobiti naših pasa. Komercijalna hrana za pse je bogata ugljenim hidratima, vlaknima, filerima i proteinima izuzetno lošeg kvaliteta.
Industrija koja se bavi proizvodnjom hrane za pse je ogromna. Business Week procenjuje da trošimo 41 milijardu $ na kućne ljubimce svake godine. Više od polovine ovog novca odlazi na hranu i lekove. Uz podršku veterinara i velike finansije, ova industrija uspeva da kontroliše to šta naši psi jedu, ali i informacije koje dolaze do nas,a vezane su za anatomiju i nutritivne potrebe naših ljubimaca.
Neki od nas su odrasli uz reklame o komercijalnoj hrani, kupovali su tu hranu u posebnim odeljcima supermarketa, pa su samim tim naviknuti na jednostavnost hranjenja kućnih ljubimaca. Ovakvi ljudi ne mogu da zamisle ishranu pasa bez komercijane hrane.
Ako govorimo o hrani za pse, ona je sve manje izraz onoga čime hranimo psa, a sve više način razmišljanja o ishrani psa. Ljudima je mnogo lakše da uzmu konzervu sa police i daju je psu, nego da razmisle o stvarnim potrebama njihovih ljubimaca. Takvim ponašanjem mi dozvoljavamo kompanijama koje prave hranu za pse da donose odluke, šta je dobro a šta ne za naše ljubimce. Veliki broj nas misli da je komercijalna hrana za pse u stvari hrana za ljude sa dužim rokom trajanja koja promoviše zdraviji život ljubimca.
Komercijalna hrana za pse se relativno skoro pojavila. Počeci komercijalne hrane za pse su u 19. veku. Hrana u vrećama i konzervama je postala popularna samo u USA nakon Drugog svetskog rata. Pre ovog perioda, psi su se hranili onime šta su mogli da pronađu u svojoj okolini. Za pse koji su živeli na farmama to je podrazumevalo ostatke od svežeg mesa, mleko, jaja i ono što su sami nalazili. Psi koji žive u gradu su zavisili od ostataka sa stola vlasnika, iznutrica i jeftinijih komada mesa iz mesare. Samo su psi plemića i veoma bogatih ljudi imali pažljivo pripremane obroke.
1860. godine James Spratt je doveo pse na brodogradilište. Ovi psi su jeli mornarski keks (hardtack) koji su im bacali mornari vojnih brodova, ukotvljenih u luci. James-u je ovo dalo sjajnu ideju. Zajedno sa svojim partnerom Charles Cruft-om napravio je ono što mi danas zovemo dehidrat. James, je ovu hranu nazvao “Spratts Patent Meat Fibrine Dog Cakes”. Pošto ime hrane nije bilo privlačno, James je morao da napravi odličan marketingški trik. Počeo je da organizuje izložbe pasa, na kojima bi reklamirao svoj proizvod. Keks koji je on reklamirao je bio jednostavan sa nekoliko prostih i pristupačnih sastojaka. Uskoro se posao proširio, pa su se i druge kompanije uključile u ovaj posao. Veterinari (uz finansijsku motivaciju, što i danas čine) su tvrdili kako ova hrana čisti pse od stomačnih parazita.
Sada na snagu stupa najuspešnija marketing smicalica. Kada je 1930. godine došlo do kolapsa ekonomije, komercijalna hrana za pse je počela da se reklamira kao jeftinija varijanta domaće hrane. Sa ovim je počeo rast prodaje. Da bi još više zaradili od svoje ideje, kompanije koje su pravile komercijalnu hranu za pse, su na tržište izbacile 2 jeftina izuma, koji su i dan danas nosioci ove industrije. Konzervisano meso i granule, predstavljene u činijama USA pasa 1940-ih godina sa sloganom “Samo dodajte vodu i večera je spremna”
Kako je rasla konkurencija među kompanijama, pojavljivale su se i debate o prednostima određenih formula koje su te kompanije koristile. Svaka kompanija se hvalila načinom obrade i velikom proizvodnjom. Neke od njih su pominjale kako mogu da iskoriste ljuske žitarica i meso koje nije za ljudsku upotrebu. Drugi su govorili da je meso previše skupo da bi se njime hranili psi i da ih takav režim ishrane čini izbirljivijima. Svima je jasno da su sveže meso i povrće superiorniji u odnosu na komercijalnu hranu, kompanije tvrde da psi mogu da se hrane ekonomičnije, faktički sa otpadom i da će im i dalje biti dobro. Nekoliko decenija kasnije, kompanije su postale smele da tvrde da psu treba baš taj otpad koji utiče dobro na zdravlje psa. Ušteda novca i lakša ishrana su već tada postale dovoljno moćan razlog za prelazak na komercijalnu hranu.
Prodaja komercijalne hrane ja počela da raste nakon Drugog svetskog rata i ubrzo se smatralo da je ova hrana dobitna kombinacija za sve. Prodavci žitarica su našli unosno tržište na kome će plasirati svoje otpatke, klanice su prodavale meso koje nije za ljudsku upotrebu. Na kraju, imamo lak i jeftin proizvod koji postaje novi način ishrane našeg ljubimca. Zbog velike potražnje raste i broj kompanija koji proizvode komercijalnu hranu za pse. Ovo za ishod ima sledeće: Hrana koja je uvek bila odbacivana kao lošiji način ishrane, pronalazi put do činija pasa u USA.
Meso koje se koristi za pseću hranu nije dovoljno dobrog kvaliteta da bi ga koristili u ljudskoj ishrani. Zbog ove činjenice, u kombinaciji sa žitaricama, ovakvo meso se kuva danima da bi se ubile potencijalne bakterije ili bolesti. Ovakav način pripreme je više puta omanuo, jer se često dešavalo da se kontaminirana hrana pusti u prodaju. Kada bi ovo bilo otkriveno, hrana je morala da se povuče iz prodaje. Još jedna od bitnih informacija je da se prilikom dužeg izlaganja visokim temperaturama uništavaju i mnoge hranljive materije koje ulaze u sastav hrane.
Zbog sumnje koja se rađala kod potrošača, kompanije koje se bave psećom hranom su morale da unaprede tehnologije i sam proces proizvodnje. 1950-ih kompanija Purina, koja je i danas veoma jaka na tržištu komercijalne hrane za pse, se probila na tržište sa novim procesom prerade hrane, poznatim pod imenom “istiskivanje”. U ovom procesu sastojke kombinujemo i kuvamo zajedno u tečnom obliku, pre nego ih podelimo i ispečemo. Novonastali parčići su bili dosta veći i lakši od kuglica. Novi proizvod počinje da se reklamira kao jeftiniju alternativu granulama, koje su već postojale na tržištu. Ovaj trik, kao i Spratt-ove izložbe pasa 100 godina ranije, je bio još jedan od pametnih marketinških poteza promocije komercijane hrane za pse.
1960-ih godina, konkurencija u proizvodnji pseće hrane je porasla. Kompanije su preko veterinara plasirale glasine da su sve trenutno dostupne hrane kojima je osnova meso u stvari nepotpune. Ovo tvrde i naši veterinari i dan danas. Urednik novina “American Veterinary Medical Association” je izjavio da pseća hrana mora imati više hranljivih materija, da je previše proteina zaista štetno kao i to da su neki ugljeni hidrati potrebni za bolje zdravlje pasa. Pet Food Institute, koji zagovara ishranu kućnih ljubimaca komercijalnom hranom je uspeo da proširi svoje delovanje na kupce koristeći sve moguće novine i radio stanice. Poruka ovog instituta je bila jasna: “Prirodan način ishrane psa (ostacima sa stola) je štetan. Da bi bili bezbedni, pse morate hraniti industrijskim hranama!”
Njihova poruka je bila da ostaci sa stola, način ishrane pasa od najranijih vremena , jeste štetan za pse. Da bi bili bezbedni, kažu, vi svoje pse morate hraniti industriskom obrađenom hranom.
Ono što je svakako ostalo najprivlačnije u ishrani pasa komercijanim hranama je praktičnost pri hranjenju. Ova praktičnost se odnosi na lakoću prebacivanja suvih komadića hrane u činiju, što je složićete se mnogo lakše od kuvanja i pripremanja obroka za psa. Kao i sve ostalo i razvoj komercijane hrane za pse je pratio tokove unapređenja modernih tehnologija a sve u cilju da nam život bude lakši. Sa druge strane, ljudi su i dalje imali brige o zdravlju svojih pasa i hrane koju su ti psi jeli. Da bi stale na kraj ovome, industrija komercijalne hrane je počela da objavljuje da je njihova hrana kompletna i da nije potrebno dodavati suplemente ovoj hrani. Sa radošću su širili vesti Pet Food Instituta da ostaci sa stola nisu dobri za naše pse i da ih trebamo izbegavati. Više ne idu u smeru da je mlinski i klanički otpad koji se koristi u pravljenju komercijalne hrane, pogodan za vašeg psa, već je neophodan da bi pas preživeo.
Razvoj marketinga je na snazi i u decenijama koje dolaze. Poznate ličnosti su podržavale i odobravale pojedine brendove. Pojavljuje se sve više i više trikova i kozmetičkih promena, a sve u cilju da se privuku vlasnici. Tako smo dobili pseću hranu koja je imala sopstveni sos, granule koje su bile posebnog oblika i privlačne na oko, boje u granulama, da bi one izgledale što prirodnije. Hrana za pse počinje da se dizajnira tako da se estetski dopadne vlasnicima, dok primarna svrha hrane, da bude ukusan i zdrav obrok psu odlazi u drugi plan. Komercijana hrana za pse se preselila iz prodavnica za životinje u supermarkete, sa sjajnim etiketama na kesama, dopadljivim slikama i natpisima da je to ono što je potrebno vašem psu da bi bio zdraviji. Ovakve marketing strategije su se isplatile jer je prodaja nastavila da raste.
Kada su uspeli da učvrste svoj monopolski položaj na tržištu, kompanije koje se bave proizvodnjom hrane za pse se bacaju na nove ideje. Izbacuju hranu sa posebnim formulama koje su namenjene određenim bolestima i poremećajima kod pasa. Prva ovakva formula je izašla 1948 godine i bila je namenjena bolestima srca i bubrega. Danas je ponuda ovih formula daleko veća (ima ih preko 200). Dr. Mark Morris DVM koji je osnovao Hills robnu marku je bio prvi koji je započeo priču o posebnim formulama za specijalnu ishranu pasa. Ono što je karakteristično za Hills liniju proizvoda nisu recepti ove linije, već način prodaje ove hrane. Hills ste mogli da kupite samo od veterinara. Ovo ima za cilj da prikaže ishranu pasa kao kompleksan problem koje kupac ne može sam u potpunosti da razume i shvati, već mu treba pomoć veterinara. Pošto nisu sigurni u svoje znanje o ishrani pasa, ljudi se počinju oslanjati na to šta piše na etiketi hrane nego na svoj razum. Na ovaj način, osim u supermarkete, komercijana hrana je počela da se nudi i po veterinarskim ordinacijama.
Sve do 1974 godine Savet za nacionalno istraživanje (NCR) je razvijao protokol o nutritivnim vrednostima hrane za pse. 1970 velike kompanije koje su proizvodile hranu za pse su osnovale novu organizaciju i nazvali je Američka organizacija za kontrolu hrane (AAFCO). AAFCO je ubrzo promenila procedure za testiranje hrane koju je primenjivala NCR. Smanjivši vreme testiranja hrane za pse procedure su postale manje rigorozne. Ovo je dovelo do toga da umesto opširnog ispitivanja hrane za pse imamo jednostavnu hemijsku analizu. Ovakvim analizama nikako nije moglo da se dođe do porekla sastojaka koji se koriste u proizvodnji komercijalne hrane pa su svežina i svarljivost sastojaka dovedeni u pitanje. Na ovaj način je industriji za proizvodnju hrane dozvoljeno da kontroliše samu sebe, bez mogućnosti državne kontrole.
Kao što je Institut za zaštitu životinja (API) pisao u to vreme, to je industriji za proizvodnju hrane za kućne ljubimce omogućilo da nadzire samu sebe, bez brige od intervencije državnih institucija.
1985 godine NCR ažurira smernice za ishranu pasa što za cilj ima tačan način provere komercijalne hrane koja se dobije kombinovanjem, kuvanjem i obradom sastojaka. Ovo je kod proizvođača komercijalne hrane izazvalo razočarenje i bes. Predlog da se sastojci hrane navode po svarljivosti, koje je NCR i predložio ni do danas nisu prihvaćeni.
Industrija hrane za kućne ljubimce je nastavila da radi ono u čemu je najbolja, a to je da pronalazi nove načine da na tržištu proda jednu te istu hranu. Njihov sledeći izum je bila “premium” hrana za pse, koja je reklamirana kao hrana koja je hranljivija za psa. Mnogi vlasnici pasa su počeli da postavljaju sledeće pitanje: ako se premium hrana pojavljuje tek sada, čime sam onda ja hranio svog psa svih ovih godina ? Oni nisu imali razloga za brigu, jer se većina “premium” hrana oslanjala na stare recepte iz zastarelog NRC standarda iz 1974 godine. “Premium” hrana, kao i specijalne dijete pre nje, su omogućile ovoj industriji da proširi svoju ponudu i dobije na raznovrsnosti koju vidimo na policama i danas, uključujući hranu za štence, odrasle pse, umereno aktivne i aktivne pse. Javnost je postala još više zbunjena, ne samo što im se nije moglo verovati kod ishrane odraslih pasa, već su sada postojale drugačije formule koje su bile “potrebne” za svaki period života jednog psa.
“Novi i poboljšani” pristup marketingu koji je bio omiljen kod kompanija za proizvodnju hrane za kućne ljubimce je doveo do ekspanzije na tržištu tokom 1980-ih godina. Svako “unapređenje” u ishrani je u javnosti predstavljano na način da se nauka jednostavno vremenom razvija i da oni treba da je prate. Taj trend na tržištu se nastavlja i danas, tržište je zaisćeno proizvodima za koje se tvrdi da su pravljeni po formuli koja je naučno potvrđena, specifična i koja ishranu čini “kompletnom”.
Industrija nastoji da u što većem opsegu angažuje veterinare za plasiranje proizvoda. Oni veruju da im veterinari omogućavaju verodostojnost i integritet svojim tvrdnjama, što sama reklama ne bi mogla da postigne u toj meri. Veterinari danas nastavljaju da ohrabruju korišćenje suve hrane za pse i ulivaju strah vlasnicima pasa o samostalnom pripremanju hrane. Ako pogledamo pamflet Kanadskog udruženja veterinara o hrani za kućne ljubimce, gde se manje ili više pokušava objasniti vlasnicima pasa da oni ne treba da budu odgovorni za pripremanje hrane za svoje ljubimce. “Kući pripremljena hrana se ne preporučuje” kažu, “zato što postoji dobra šansa da sve neophodne hranljive materije neće biti obezbeđene. Nepravilno pripremanje i kuvanje može takođe uništiti određene hranljive materije, što će razultirati nepotpunom ishranom. Pored toga, kući pripremana hrana je uglavnom skuplja, a ne obezbeđuje bolje hranljive materije.”
Interesantno, isti autoritet koji je odgovoran za ovaj pamflet takođe vodi sistem sertifikacije hrane za kućne ljubimce u Kanadi. Oni nam govore da je ishrana pasa misteriozan posao i da je bolje da to ostavimo istraživačima, naučnicima, veterinarima i naravno industriji hrane za kućne ljubimce. Pet Food Institute je glasilo industrije koja se bavi proizvodnjom hrane za kućne ljubimce. Ovaj institut zastupa više od 95% svih kompanija za proizvodnju hrane u SAD. Prema njihovom savetu, od velike je važnosti da brigu o zdravlje svog ljubimca prepustite kompanijama koje oni zastupaju.
Na web sajtu instituta kažu „sa današnjim širokim asortimanom komercijalne hrane za kućne ljubimce, sa potpuno prilagođenim formulama za sve uzraste i faze rasta, je lako da vašeg ljubimca hranite izbalansiranim obrocima“. Očekivano oni su protiv toga da sami hranite svoje ljubimce, kažu, „ veterinari i nutricionisti za životinje potvrđuju da ostaci sa stola nisu izbalansiran obrok za ljubimce i da su deficitarni u hranljivim materijama. Pažljivo izaberite ishranu za svog psa, budite sigurni da je hrana koju koristite posebno označena kao „ kompletna i izbalansirana“.
Pred kraj 1980-ih, kako su kupci postajali sve više obrazovani (i u nekim slučajevima čak opsednuti) svojom sopstvenom ishranom, postalao je uobičajeno da čitaju etikete na prehrambenim proizvodima. Nije prošlo mnogo pre nego što su ljudi počeli da obraćaju više pažnje na neke sastojke u psećoj hrani koji im čudno zvuče. Uskoro su vlasnici pasa počeli da postavljaju pitanja o tome čime oni hrane svoje pse, tražeći odgovor od kompanija koje proizvode hranu za pse o hemijskim konzervansima i kvalitetu mesa koje je pronađeno u većini obrađenih hrana za pse.
Nakon neprekidnog pritiska javnosti u pogledu upotrebe ovih hemikalija, mnoge kompanije su ih eliminisale i sada koriste vitamine C i E kao konzervanse. Težeći inovacijama,kompanije za proizvodnju pseće hrane su omogućile nastanak jos jednog pametnog rešenja. Trenutni trend u komercijalnoj hrani za pse jeste „prirodna“ hrana, čime ove kompanije nude organsku ili hranu koja je kvalitetna kao i ona za ljude, zajedno sa novim vrastama mesa, kao što su srnetina, riba ili zečetina. Neki čak nude celu piletinu kao osnovni mesni sastojak i tvrde da ne koriste otpad klanične industrije ili durge namirnice sa manje hranljivim materijama. Ono što ne pominju jeste da svi oni i dalje nastavljaju da obrađuju i kuvaju sve sastojke kao što su i oduvek radili, niti nam govore da ta hrana i dalje uglavnom sadrži žitarice, skrob, povrće, vlakna i otpad mlinske industrije.
Ranih 1990-ih grupa Australijskih veterinara se pobunila protiv kompanija koje proizvode hranu za pse i otvoreno su tvrdili da je obrađena hrana za pse odgovorna za većinu bolesti sa kojima su se oni susretali, od dentalnih problema do raka. 2007 godine otrovan pšenični gluten iz Kine je dopseo na naslovne strane nakon što je izazvao smrt stotine pasa, moguće hiljade kućnih ljubimaca. Ljudi su počeli da postavljaju više pitanja o hrani kojom hrane životinje i o onome šta je njihovim ljubimcima zaista potrebno. Sa povećanjem uticaja interneta, vlasnici pasa su shvatili da mogu da deluju kao zajednica, da dele ideje i donekle negiraju uticaj kompanija i veterinara na način na koji ranije nisu mogli.
Mnogi korisnici su danas svesniji i više znaju o sastojcima koji se nalaze u komercijalnoj hrani, posebno o izvoru proteina i procentu žitarica. Mnogi znaju da je većina obrađenih hrana za pse u stvari hrana napravljena od otpada koja se kuva nekoliko dana bez prestanka. Međutim, ovo povećanje svesnosti nije promenilo odnos između industrije i veterinara. Industrija za proizvodnju hrane je nastavila da piše i objavljuje udzbenike za veterinarske univerzitete. Nadahnuti veterinari nastavljaju da pričaju klijentima da jedino obrađena hrana za pse naučno dokazano zadovoljava potrebe pasa za hranljivim sastojcima. Zamislite samo pometnju koja bi nastala da se sličan sistem primenjuje u humanoj medicini, da doktori pokušavaju da ubede ljude kako je prerađena hrana ne samo korisna, već apsolutno neophodna.
Vlasnici pasa koji žele da nauče više o ishrani pasa i ishrani svežim namirnicama će pronaći veoma malo literature o toj temi. Veoma malo veterinara će preporučiti kuvanu ili sirovu hranu pripremanu kod kuće. Nadamo se da ćete čitanjem ove knjige i praćenjem recepata u njoj moći da razumete koliko je jednostavno, povoljno i zadovoljavajuće održavanje psa srećnim i zdravim.
Izvor
riroda pasa
Istorija nastanka granula
Ono što piše na džaku komercijalne hrane, itekako može da zbuni današnjeg kupca. Mnogi od nas ne znaju šta je psu zaista potrebno u ishrani. To koriste proizvođači komercijalne hrane i govore nam da je njihova hrana upravo to što je potrebno našem psu. Iza živopisnih nalepnica i odličnog marketinga kompanija koje proizvode hranu za pse zapravo se nalazi industrijska mašinerija kojoj je bitniji profit od dobrobiti naših pasa. Komercijalna hrana za pse je bogata ugljenim hidratima, vlaknima, filerima i proteinima izuzetno lošeg kvaliteta.
Industrija koja se bavi proizvodnjom hrane za pse je ogromna. Business Week procenjuje da trošimo 41 milijardu $ na kućne ljubimce svake godine. Više od polovine ovog novca odlazi na hranu i lekove. Uz podršku veterinara i velike finansije, ova industrija uspeva da kontroliše to šta naši psi jedu, ali i informacije koje dolaze do nas,a vezane su za anatomiju i nutritivne potrebe naših ljubimaca.
Neki od nas su odrasli uz reklame o komercijalnoj hrani, kupovali su tu hranu u posebnim odeljcima supermarketa, pa su samim tim naviknuti na jednostavnost hranjenja kućnih ljubimaca. Ovakvi ljudi ne mogu da zamisle ishranu pasa bez komercijane hrane.
Ako govorimo o hrani za pse, ona je sve manje izraz onoga čime hranimo psa, a sve više način razmišljanja o ishrani psa. Ljudima je mnogo lakše da uzmu konzervu sa police i daju je psu, nego da razmisle o stvarnim potrebama njihovih ljubimaca. Takvim ponašanjem mi dozvoljavamo kompanijama koje prave hranu za pse da donose odluke, šta je dobro a šta ne za naše ljubimce. Veliki broj nas misli da je komercijalna hrana za pse u stvari hrana za ljude sa dužim rokom trajanja koja promoviše zdraviji život ljubimca.
Komercijalna hrana za pse se relativno skoro pojavila. Počeci komercijalne hrane za pse su u 19. veku. Hrana u vrećama i konzervama je postala popularna samo u USA nakon Drugog svetskog rata. Pre ovog perioda, psi su se hranili onime šta su mogli da pronađu u svojoj okolini. Za pse koji su živeli na farmama to je podrazumevalo ostatke od svežeg mesa, mleko, jaja i ono što su sami nalazili. Psi koji žive u gradu su zavisili od ostataka sa stola vlasnika, iznutrica i jeftinijih komada mesa iz mesare. Samo su psi plemića i veoma bogatih ljudi imali pažljivo pripremane obroke.
1860. godine James Spratt je doveo pse na brodogradilište. Ovi psi su jeli mornarski keks (hardtack) koji su im bacali mornari vojnih brodova, ukotvljenih u luci. James-u je ovo dalo sjajnu ideju. Zajedno sa svojim partnerom Charles Cruft-om napravio je ono što mi danas zovemo dehidrat. James, je ovu hranu nazvao “Spratts Patent Meat Fibrine Dog Cakes”. Pošto ime hrane nije bilo privlačno, James je morao da napravi odličan marketingški trik. Počeo je da organizuje izložbe pasa, na kojima bi reklamirao svoj proizvod. Keks koji je on reklamirao je bio jednostavan sa nekoliko prostih i pristupačnih sastojaka. Uskoro se posao proširio, pa su se i druge kompanije uključile u ovaj posao. Veterinari (uz finansijsku motivaciju, što i danas čine) su tvrdili kako ova hrana čisti pse od stomačnih parazita.
Sada na snagu stupa najuspešnija marketing smicalica. Kada je 1930. godine došlo do kolapsa ekonomije, komercijalna hrana za pse je počela da se reklamira kao jeftinija varijanta domaće hrane. Sa ovim je počeo rast prodaje. Da bi još više zaradili od svoje ideje, kompanije koje su pravile komercijalnu hranu za pse, su na tržište izbacile 2 jeftina izuma, koji su i dan danas nosioci ove industrije. Konzervisano meso i granule, predstavljene u činijama USA pasa 1940-ih godina sa sloganom “Samo dodajte vodu i večera je spremna”
Kako je rasla konkurencija među kompanijama, pojavljivale su se i debate o prednostima određenih formula koje su te kompanije koristile. Svaka kompanija se hvalila načinom obrade i velikom proizvodnjom. Neke od njih su pominjale kako mogu da iskoriste ljuske žitarica i meso koje nije za ljudsku upotrebu. Drugi su govorili da je meso previše skupo da bi se njime hranili psi i da ih takav režim ishrane čini izbirljivijima. Svima je jasno da su sveže meso i povrće superiorniji u odnosu na komercijalnu hranu, kompanije tvrde da psi mogu da se hrane ekonomičnije, faktički sa otpadom i da će im i dalje biti dobro. Nekoliko decenija kasnije, kompanije su postale smele da tvrde da psu treba baš taj otpad koji utiče dobro na zdravlje psa. Ušteda novca i lakša ishrana su već tada postale dovoljno moćan razlog za prelazak na komercijalnu hranu.
Prodaja komercijalne hrane ja počela da raste nakon Drugog svetskog rata i ubrzo se smatralo da je ova hrana dobitna kombinacija za sve. Prodavci žitarica su našli unosno tržište na kome će plasirati svoje otpatke, klanice su prodavale meso koje nije za ljudsku upotrebu. Na kraju, imamo lak i jeftin proizvod koji postaje novi način ishrane našeg ljubimca. Zbog velike potražnje raste i broj kompanija koji proizvode komercijalnu hranu za pse. Ovo za ishod ima sledeće: Hrana koja je uvek bila odbacivana kao lošiji način ishrane, pronalazi put do činija pasa u USA.
Meso koje se koristi za pseću hranu nije dovoljno dobrog kvaliteta da bi ga koristili u ljudskoj ishrani. Zbog ove činjenice, u kombinaciji sa žitaricama, ovakvo meso se kuva danima da bi se ubile potencijalne bakterije ili bolesti. Ovakav način pripreme je više puta omanuo, jer se često dešavalo da se kontaminirana hrana pusti u prodaju. Kada bi ovo bilo otkriveno, hrana je morala da se povuče iz prodaje. Još jedna od bitnih informacija je da se prilikom dužeg izlaganja visokim temperaturama uništavaju i mnoge hranljive materije koje ulaze u sastav hrane.
Zbog sumnje koja se rađala kod potrošača, kompanije koje se bave psećom hranom su morale da unaprede tehnologije i sam proces proizvodnje. 1950-ih kompanija Purina, koja je i danas veoma jaka na tržištu komercijalne hrane za pse, se probila na tržište sa novim procesom prerade hrane, poznatim pod imenom “istiskivanje”. U ovom procesu sastojke kombinujemo i kuvamo zajedno u tečnom obliku, pre nego ih podelimo i ispečemo. Novonastali parčići su bili dosta veći i lakši od kuglica. Novi proizvod počinje da se reklamira kao jeftiniju alternativu granulama, koje su već postojale na tržištu. Ovaj trik, kao i Spratt-ove izložbe pasa 100 godina ranije, je bio još jedan od pametnih marketinških poteza promocije komercijane hrane za pse.
1960-ih godina, konkurencija u proizvodnji pseće hrane je porasla. Kompanije su preko veterinara plasirale glasine da su sve trenutno dostupne hrane kojima je osnova meso u stvari nepotpune. Ovo tvrde i naši veterinari i dan danas. Urednik novina “American Veterinary Medical Association” je izjavio da pseća hrana mora imati više hranljivih materija, da je previše proteina zaista štetno kao i to da su neki ugljeni hidrati potrebni za bolje zdravlje pasa. Pet Food Institute, koji zagovara ishranu kućnih ljubimaca komercijalnom hranom je uspeo da proširi svoje delovanje na kupce koristeći sve moguće novine i radio stanice. Poruka ovog instituta je bila jasna: “Prirodan način ishrane psa (ostacima sa stola) je štetan. Da bi bili bezbedni, pse morate hraniti industrijskim hranama!”
Njihova poruka je bila da ostaci sa stola, način ishrane pasa od najranijih vremena , jeste štetan za pse. Da bi bili bezbedni, kažu, vi svoje pse morate hraniti industriskom obrađenom hranom.
Ono što je svakako ostalo najprivlačnije u ishrani pasa komercijanim hranama je praktičnost pri hranjenju. Ova praktičnost se odnosi na lakoću prebacivanja suvih komadića hrane u činiju, što je složićete se mnogo lakše od kuvanja i pripremanja obroka za psa. Kao i sve ostalo i razvoj komercijane hrane za pse je pratio tokove unapređenja modernih tehnologija a sve u cilju da nam život bude lakši. Sa druge strane, ljudi su i dalje imali brige o zdravlju svojih pasa i hrane koju su ti psi jeli. Da bi stale na kraj ovome, industrija komercijalne hrane je počela da objavljuje da je njihova hrana kompletna i da nije potrebno dodavati suplemente ovoj hrani. Sa radošću su širili vesti Pet Food Instituta da ostaci sa stola nisu dobri za naše pse i da ih trebamo izbegavati. Više ne idu u smeru da je mlinski i klanički otpad koji se koristi u pravljenju komercijalne hrane, pogodan za vašeg psa, već je neophodan da bi pas preživeo.
Razvoj marketinga je na snazi i u decenijama koje dolaze. Poznate ličnosti su podržavale i odobravale pojedine brendove. Pojavljuje se sve više i više trikova i kozmetičkih promena, a sve u cilju da se privuku vlasnici. Tako smo dobili pseću hranu koja je imala sopstveni sos, granule koje su bile posebnog oblika i privlačne na oko, boje u granulama, da bi one izgledale što prirodnije. Hrana za pse počinje da se dizajnira tako da se estetski dopadne vlasnicima, dok primarna svrha hrane, da bude ukusan i zdrav obrok psu odlazi u drugi plan. Komercijana hrana za pse se preselila iz prodavnica za životinje u supermarkete, sa sjajnim etiketama na kesama, dopadljivim slikama i natpisima da je to ono što je potrebno vašem psu da bi bio zdraviji. Ovakve marketing strategije su se isplatile jer je prodaja nastavila da raste.
Kada su uspeli da učvrste svoj monopolski položaj na tržištu, kompanije koje se bave proizvodnjom hrane za pse se bacaju na nove ideje. Izbacuju hranu sa posebnim formulama koje su namenjene određenim bolestima i poremećajima kod pasa. Prva ovakva formula je izašla 1948 godine i bila je namenjena bolestima srca i bubrega. Danas je ponuda ovih formula daleko veća (ima ih preko 200). Dr. Mark Morris DVM koji je osnovao Hills robnu marku je bio prvi koji je započeo priču o posebnim formulama za specijalnu ishranu pasa. Ono što je karakteristično za Hills liniju proizvoda nisu recepti ove linije, već način prodaje ove hrane. Hills ste mogli da kupite samo od veterinara. Ovo ima za cilj da prikaže ishranu pasa kao kompleksan problem koje kupac ne može sam u potpunosti da razume i shvati, već mu treba pomoć veterinara. Pošto nisu sigurni u svoje znanje o ishrani pasa, ljudi se počinju oslanjati na to šta piše na etiketi hrane nego na svoj razum. Na ovaj način, osim u supermarkete, komercijana hrana je počela da se nudi i po veterinarskim ordinacijama.
Sve do 1974 godine Savet za nacionalno istraživanje (NCR) je razvijao protokol o nutritivnim vrednostima hrane za pse. 1970 velike kompanije koje su proizvodile hranu za pse su osnovale novu organizaciju i nazvali je Američka organizacija za kontrolu hrane (AAFCO). AAFCO je ubrzo promenila procedure za testiranje hrane koju je primenjivala NCR. Smanjivši vreme testiranja hrane za pse procedure su postale manje rigorozne. Ovo je dovelo do toga da umesto opširnog ispitivanja hrane za pse imamo jednostavnu hemijsku analizu. Ovakvim analizama nikako nije moglo da se dođe do porekla sastojaka koji se koriste u proizvodnji komercijalne hrane pa su svežina i svarljivost sastojaka dovedeni u pitanje. Na ovaj način je industriji za proizvodnju hrane dozvoljeno da kontroliše samu sebe, bez mogućnosti državne kontrole.
Kao što je Institut za zaštitu životinja (API) pisao u to vreme, to je industriji za proizvodnju hrane za kućne ljubimce omogućilo da nadzire samu sebe, bez brige od intervencije državnih institucija.
1985 godine NCR ažurira smernice za ishranu pasa što za cilj ima tačan način provere komercijalne hrane koja se dobije kombinovanjem, kuvanjem i obradom sastojaka. Ovo je kod proizvođača komercijalne hrane izazvalo razočarenje i bes. Predlog da se sastojci hrane navode po svarljivosti, koje je NCR i predložio ni do danas nisu prihvaćeni.
Industrija hrane za kućne ljubimce je nastavila da radi ono u čemu je najbolja, a to je da pronalazi nove načine da na tržištu proda jednu te istu hranu. Njihov sledeći izum je bila “premium” hrana za pse, koja je reklamirana kao hrana koja je hranljivija za psa. Mnogi vlasnici pasa su počeli da postavljaju sledeće pitanje: ako se premium hrana pojavljuje tek sada, čime sam onda ja hranio svog psa svih ovih godina ? Oni nisu imali razloga za brigu, jer se većina “premium” hrana oslanjala na stare recepte iz zastarelog NRC standarda iz 1974 godine. “Premium” hrana, kao i specijalne dijete pre nje, su omogućile ovoj industriji da proširi svoju ponudu i dobije na raznovrsnosti koju vidimo na policama i danas, uključujući hranu za štence, odrasle pse, umereno aktivne i aktivne pse. Javnost je postala još više zbunjena, ne samo što im se nije moglo verovati kod ishrane odraslih pasa, već su sada postojale drugačije formule koje su bile “potrebne” za svaki period života jednog psa.
“Novi i poboljšani” pristup marketingu koji je bio omiljen kod kompanija za proizvodnju hrane za kućne ljubimce je doveo do ekspanzije na tržištu tokom 1980-ih godina. Svako “unapređenje” u ishrani je u javnosti predstavljano na način da se nauka jednostavno vremenom razvija i da oni treba da je prate. Taj trend na tržištu se nastavlja i danas, tržište je zaisćeno proizvodima za koje se tvrdi da su pravljeni po formuli koja je naučno potvrđena, specifična i koja ishranu čini “kompletnom”.
Industrija nastoji da u što većem opsegu angažuje veterinare za plasiranje proizvoda. Oni veruju da im veterinari omogućavaju verodostojnost i integritet svojim tvrdnjama, što sama reklama ne bi mogla da postigne u toj meri. Veterinari danas nastavljaju da ohrabruju korišćenje suve hrane za pse i ulivaju strah vlasnicima pasa o samostalnom pripremanju hrane. Ako pogledamo pamflet Kanadskog udruženja veterinara o hrani za kućne ljubimce, gde se manje ili više pokušava objasniti vlasnicima pasa da oni ne treba da budu odgovorni za pripremanje hrane za svoje ljubimce. “Kući pripremljena hrana se ne preporučuje” kažu, “zato što postoji dobra šansa da sve neophodne hranljive materije neće biti obezbeđene. Nepravilno pripremanje i kuvanje može takođe uništiti određene hranljive materije, što će razultirati nepotpunom ishranom. Pored toga, kući pripremana hrana je uglavnom skuplja, a ne obezbeđuje bolje hranljive materije.”
Interesantno, isti autoritet koji je odgovoran za ovaj pamflet takođe vodi sistem sertifikacije hrane za kućne ljubimce u Kanadi. Oni nam govore da je ishrana pasa misteriozan posao i da je bolje da to ostavimo istraživačima, naučnicima, veterinarima i naravno industriji hrane za kućne ljubimce. Pet Food Institute je glasilo industrije koja se bavi proizvodnjom hrane za kućne ljubimce. Ovaj institut zastupa više od 95% svih kompanija za proizvodnju hrane u SAD. Prema njihovom savetu, od velike je važnosti da brigu o zdravlje svog ljubimca prepustite kompanijama koje oni zastupaju.
Na web sajtu instituta kažu „sa današnjim širokim asortimanom komercijalne hrane za kućne ljubimce, sa potpuno prilagođenim formulama za sve uzraste i faze rasta, je lako da vašeg ljubimca hranite izbalansiranim obrocima“. Očekivano oni su protiv toga da sami hranite svoje ljubimce, kažu, „ veterinari i nutricionisti za životinje potvrđuju da ostaci sa stola nisu izbalansiran obrok za ljubimce i da su deficitarni u hranljivim materijama. Pažljivo izaberite ishranu za svog psa, budite sigurni da je hrana koju koristite posebno označena kao „ kompletna i izbalansirana“.
Pred kraj 1980-ih, kako su kupci postajali sve više obrazovani (i u nekim slučajevima čak opsednuti) svojom sopstvenom ishranom, postalao je uobičajeno da čitaju etikete na prehrambenim proizvodima. Nije prošlo mnogo pre nego što su ljudi počeli da obraćaju više pažnje na neke sastojke u psećoj hrani koji im čudno zvuče. Uskoro su vlasnici pasa počeli da postavljaju pitanja o tome čime oni hrane svoje pse, tražeći odgovor od kompanija koje proizvode hranu za pse o hemijskim konzervansima i kvalitetu mesa koje je pronađeno u većini obrađenih hrana za pse.
Nakon neprekidnog pritiska javnosti u pogledu upotrebe ovih hemikalija, mnoge kompanije su ih eliminisale i sada koriste vitamine C i E kao konzervanse. Težeći inovacijama,kompanije za proizvodnju pseće hrane su omogućile nastanak jos jednog pametnog rešenja. Trenutni trend u komercijalnoj hrani za pse jeste „prirodna“ hrana, čime ove kompanije nude organsku ili hranu koja je kvalitetna kao i ona za ljude, zajedno sa novim vrastama mesa, kao što su srnetina, riba ili zečetina. Neki čak nude celu piletinu kao osnovni mesni sastojak i tvrde da ne koriste otpad klanične industrije ili durge namirnice sa manje hranljivim materijama. Ono što ne pominju jeste da svi oni i dalje nastavljaju da obrađuju i kuvaju sve sastojke kao što su i oduvek radili, niti nam govore da ta hrana i dalje uglavnom sadrži žitarice, skrob, povrće, vlakna i otpad mlinske industrije.
Ranih 1990-ih grupa Australijskih veterinara se pobunila protiv kompanija koje proizvode hranu za pse i otvoreno su tvrdili da je obrađena hrana za pse odgovorna za većinu bolesti sa kojima su se oni susretali, od dentalnih problema do raka. 2007 godine otrovan pšenični gluten iz Kine je dopseo na naslovne strane nakon što je izazvao smrt stotine pasa, moguće hiljade kućnih ljubimaca. Ljudi su počeli da postavljaju više pitanja o hrani kojom hrane životinje i o onome šta je njihovim ljubimcima zaista potrebno. Sa povećanjem uticaja interneta, vlasnici pasa su shvatili da mogu da deluju kao zajednica, da dele ideje i donekle negiraju uticaj kompanija i veterinara na način na koji ranije nisu mogli.
Mnogi korisnici su danas svesniji i više znaju o sastojcima koji se nalaze u komercijalnoj hrani, posebno o izvoru proteina i procentu žitarica. Mnogi znaju da je većina obrađenih hrana za pse u stvari hrana napravljena od otpada koja se kuva nekoliko dana bez prestanka. Međutim, ovo povećanje svesnosti nije promenilo odnos između industrije i veterinara. Industrija za proizvodnju hrane je nastavila da piše i objavljuje udzbenike za veterinarske univerzitete. Nadahnuti veterinari nastavljaju da pričaju klijentima da jedino obrađena hrana za pse naučno dokazano zadovoljava potrebe pasa za hranljivim sastojcima. Zamislite samo pometnju koja bi nastala da se sličan sistem primenjuje u humanoj medicini, da doktori pokušavaju da ubede ljude kako je prerađena hrana ne samo korisna, već apsolutno neophodna.
Vlasnici pasa koji žele da nauče više o ishrani pasa i ishrani svežim namirnicama će pronaći veoma malo literature o toj temi. Veoma malo veterinara će preporučiti kuvanu ili sirovu hranu pripremanu kod kuće. Nadamo se da ćete čitanjem ove knjige i praćenjem recepata u njoj moći da razumete koliko je jednostavno, povoljno i zadovoljavajuće održavanje psa srećnim i zdravim.
Izvor
riroda pasa