- Učlanjen(a)
- 09.07.2011
- Poruka
- 1.433
Iskrivljena slika “pseće ljubomore“!
U svetu vašeg ljubimca ne postoji poimanje patnje iz osećanja
Psi osećaju, zar ne? Naravno da osećaju, ali ni približno ono što mi mislimo, u najvećem broju slučajeva. Najčešće greške koje se dešavaju u vaspitanju i ponašanju prema psima proističu iz ove izvrnute ljudske perspektive. Razlog je veoma prost: čovek nikako da shvati da pas razmišlja na sasvim drugi način i da mu ne pada na pamet da postane Homo Sapiens.
Činjenica je da se psi razlikuju između sebe i da postoji mnogo stvari koje će kod jednih uspeti, a kod drugih neće. Na primer, jednog psa možete maziti po glavi i on će satima uživati u tome, ali drugog ćete pomilovati jednom i on će se brže bolje namestiti tako da to ne možete da uradite ponovo.
Poimanje
Jedna od osobina koja se veoma često pripisuje našim ljubimcima je - ljubomora. Stalno uživamo u tome kako naš prijatelj na četiri noge pokazuje neopisivu ljubomoru ako mazimo drugog psa, dajemo mu hranu ili nešto treće. Slično je i kada drugi pas stigne u kuću. Ponašanje prema njemu je prepuno ovog osećanja. Tako izgleda iz ljudskog ugla. Međutim, ako uzmemo u obzir da ljubomora nije baš normalna ni u humanom svetu (bez obzira što malo ljubomore ne škodi), zašto bi psi patili od osećanja koje u njihovom svetu ništa ne znači.
Život čopora zasniva se na stalnoj borbi za opstanak, sprečavanju drugih čopora da preuzmu primat, traženju hrane kao stalnom imperativu, pa gde tu ostaje mesto za ljubomoru. U statičnom ljudskom svetu gde je primat nad borbom za opstanak preuzela dosada i stvaranje veštačkih potreba, normalno je da se javi i potpuno nepotrebno osećanje poput ljubomore bilo koje vrste. Ona je čak i podstrekivana, kako bi život bio „interesantniji“. I onda, postavlja se pitanje: gde vi tu vidite psa? Njegove potrebe su mnogo prizemnije i zdravije. On želi da zna gde mu je mesto u čoporu.
Svakodnevna šetnja je nešto čemu se nada, jer je skitnica od pamtiveka (hrana neće doći, treba je naći). Odnos sa drugim članovima čopora mora biti jasan. Ko je iznad, a ko ispod na lestvici. Kao što smo toliko puta rekli, i kad je na dnu lestvice, nije problem. Bitno je da oni iznad znaju šta rade, vole ga, čuvaju i hrane, a on će se odužiti, ako je pravilno usmeren.
Zato nema smisla upoređivati pseća osećanja sa ljudskim, pa čak ni kada to izgleda slično na prvi pogled.
Primat
Veoma često se dešava da štene stigne u dvorište u kome već dugo živi mačka. Od početka počinje da se vodi borba za primat. U početku, dok je malo, štene trpi batine i nezavisno ponašanje mačke, jer je slabije. Kako raste, mačka se postepeno povlači, jer shvata da u otvorenoj borbi ne može da pobedi. Ali, to ne znači da se predala. Jednostavno, psu je prepustila šepurenje i čuvanje dvorišta, dok se ona i dalje bavi svojim životom, i tu pas nema pristupa. U prevodu, svakom svoje. Odnos između njih je uvek pun iznenađenja, preokreta i nadmudrivanja, mada nikada ne dođe do borbe na život i smrt. Obično je mačka ta koja stavlja tačku.
Ona dobija redovne obroke kao i pas. Glas kojim se vlasnik obraća njoj uvek je nežniji, zbog umiljavanja, njene strpljivosti kad je sipanje i postavljanje hrane u pitanju, itd. Pas to ne trpi. Da li je ljubomoran? Naravno da nije. Njegovo razmišljanje ide u sasvim drugom pravcu. Cviljenje i nervozno skakanje levo - desno dolazi zbog nemoći da priđe mački u trenutku kada jede, jer ukoliko uspe da joj ukrade obrok, to znači da je bar na trenutak nadmoćan.
Moramo da shvatimo da pas toleriše svoju mačku ili mačke, i ne želi da im naudi. Verovatno će ih i braniti ako mora, (dok će komšijske biti maltretirane bez pardona). To je deo domaćinstva i nedodirljivo je, po njegovom mišljenju. Ali kada su unutrašnji odnosi u pitanju, to je svakodnevna borba za prevlast. Svakog dana možete videti da je prvi potez psa pokušaj da dopre do činije sa hranom koja pripada mački, kako bi joj bar tog dana pokazao ko je gazda.
Ista je priča i kada je bilo ko drugi u pitanju i bilo koji deo dnevne aktivnosti. Bez obzira na to da li se radi o ishrani, maženju, trošenju vremena na nekog drugog ili nešto četvrto, pas će uvek reagovati. Jedino nećete videti reakciju ukoliko se radi o flegmatičnoj životinji, kojoj je sve ravno.
Pogledajmo sad drugi primer. Dva psa žive u istom dvorištu, pri čemu je jasna pozicija jačeg, i čiji autoritet ne dolazi u pitanje. Svaki pas jede na svom mestu, iz svoje činije. Pri tome, ukoliko mu se pruži prilika, jači pas će prvo pojesti hranu iz tuđe činije. Ako se to ne desi, ležerno će jesti iz svoje. Veoma često, u činiji će ostati hrana. Sada kreće dresura. Jači pas će sedeti po strani i uživati u varenju. Ako se u međuvremenu slabiji pas pokrene, istog trenutka počinje potmulo režanje kao znak upozorenja. Dok god (po)stoji hrana u činiji, nema šetnje. Nema tu ni ljubomore, ni mržnje, niti pokušaja da se slabiji pas maltretira. Ovde se radi o praktičnim stvarima. Hrana se ne daje, i čuva se sve dok je ima, dok se zna ko je jači.
Zato, nemojte očekivati da cviljenje, drhtanje i besomučno lajanje u prisustvu drugog psa predstavlja ljubomoru. Radi se, jednostavno, o očuvanju statusa, to jest o njihovom viđenju borbe za opstanak, bez obzira na to što žive zaštićeni i ušuškani. Nije potrebno da se nađu u divljini, jer to je zapisano u njihovim genima. I kad god zaključe da im je pozicija ugrožena, oni će reagovati.
Instinkt opstanka
Kada date hranu drugom psu, vaš ljubimac nije ljubomoran. On je ljut, jer smatra da je narušen red u čoporu i da gubi nešto što mu pripada, naročito ako nije i on nahranjen. Nisu viša osećanja na duhovnom nivou povređena. Alarmiran je njegov instinkt opstanka. Ako neko drugi dobija hranu, da li će je biti i za njega? Da li je poremećen redosled u čoporu, i da li će morati da se bori za svoje mesto. Priznaćete, to nema nikakve veze sa ispraznim osećanjem ljubomore. Pas se oseća ugroženim na mnogo realnijem nivou, jer on ne zna da li je i dalje prvi u našim srcima. On jednostavno ne želi da dozvoli da mu neko zauzme mesto i boriće se za to svim silama.
Zov
U svetu vašeg ljubimca ne postoji poimanje patnje iz osećanja
Psi osećaju, zar ne? Naravno da osećaju, ali ni približno ono što mi mislimo, u najvećem broju slučajeva. Najčešće greške koje se dešavaju u vaspitanju i ponašanju prema psima proističu iz ove izvrnute ljudske perspektive. Razlog je veoma prost: čovek nikako da shvati da pas razmišlja na sasvim drugi način i da mu ne pada na pamet da postane Homo Sapiens.
Činjenica je da se psi razlikuju između sebe i da postoji mnogo stvari koje će kod jednih uspeti, a kod drugih neće. Na primer, jednog psa možete maziti po glavi i on će satima uživati u tome, ali drugog ćete pomilovati jednom i on će se brže bolje namestiti tako da to ne možete da uradite ponovo.
Poimanje
Jedna od osobina koja se veoma često pripisuje našim ljubimcima je - ljubomora. Stalno uživamo u tome kako naš prijatelj na četiri noge pokazuje neopisivu ljubomoru ako mazimo drugog psa, dajemo mu hranu ili nešto treće. Slično je i kada drugi pas stigne u kuću. Ponašanje prema njemu je prepuno ovog osećanja. Tako izgleda iz ljudskog ugla. Međutim, ako uzmemo u obzir da ljubomora nije baš normalna ni u humanom svetu (bez obzira što malo ljubomore ne škodi), zašto bi psi patili od osećanja koje u njihovom svetu ništa ne znači.
Život čopora zasniva se na stalnoj borbi za opstanak, sprečavanju drugih čopora da preuzmu primat, traženju hrane kao stalnom imperativu, pa gde tu ostaje mesto za ljubomoru. U statičnom ljudskom svetu gde je primat nad borbom za opstanak preuzela dosada i stvaranje veštačkih potreba, normalno je da se javi i potpuno nepotrebno osećanje poput ljubomore bilo koje vrste. Ona je čak i podstrekivana, kako bi život bio „interesantniji“. I onda, postavlja se pitanje: gde vi tu vidite psa? Njegove potrebe su mnogo prizemnije i zdravije. On želi da zna gde mu je mesto u čoporu.
Svakodnevna šetnja je nešto čemu se nada, jer je skitnica od pamtiveka (hrana neće doći, treba je naći). Odnos sa drugim članovima čopora mora biti jasan. Ko je iznad, a ko ispod na lestvici. Kao što smo toliko puta rekli, i kad je na dnu lestvice, nije problem. Bitno je da oni iznad znaju šta rade, vole ga, čuvaju i hrane, a on će se odužiti, ako je pravilno usmeren.
Zato nema smisla upoređivati pseća osećanja sa ljudskim, pa čak ni kada to izgleda slično na prvi pogled.
Primat
Veoma često se dešava da štene stigne u dvorište u kome već dugo živi mačka. Od početka počinje da se vodi borba za primat. U početku, dok je malo, štene trpi batine i nezavisno ponašanje mačke, jer je slabije. Kako raste, mačka se postepeno povlači, jer shvata da u otvorenoj borbi ne može da pobedi. Ali, to ne znači da se predala. Jednostavno, psu je prepustila šepurenje i čuvanje dvorišta, dok se ona i dalje bavi svojim životom, i tu pas nema pristupa. U prevodu, svakom svoje. Odnos između njih je uvek pun iznenađenja, preokreta i nadmudrivanja, mada nikada ne dođe do borbe na život i smrt. Obično je mačka ta koja stavlja tačku.
Ona dobija redovne obroke kao i pas. Glas kojim se vlasnik obraća njoj uvek je nežniji, zbog umiljavanja, njene strpljivosti kad je sipanje i postavljanje hrane u pitanju, itd. Pas to ne trpi. Da li je ljubomoran? Naravno da nije. Njegovo razmišljanje ide u sasvim drugom pravcu. Cviljenje i nervozno skakanje levo - desno dolazi zbog nemoći da priđe mački u trenutku kada jede, jer ukoliko uspe da joj ukrade obrok, to znači da je bar na trenutak nadmoćan.
Moramo da shvatimo da pas toleriše svoju mačku ili mačke, i ne želi da im naudi. Verovatno će ih i braniti ako mora, (dok će komšijske biti maltretirane bez pardona). To je deo domaćinstva i nedodirljivo je, po njegovom mišljenju. Ali kada su unutrašnji odnosi u pitanju, to je svakodnevna borba za prevlast. Svakog dana možete videti da je prvi potez psa pokušaj da dopre do činije sa hranom koja pripada mački, kako bi joj bar tog dana pokazao ko je gazda.
Ista je priča i kada je bilo ko drugi u pitanju i bilo koji deo dnevne aktivnosti. Bez obzira na to da li se radi o ishrani, maženju, trošenju vremena na nekog drugog ili nešto četvrto, pas će uvek reagovati. Jedino nećete videti reakciju ukoliko se radi o flegmatičnoj životinji, kojoj je sve ravno.
Pogledajmo sad drugi primer. Dva psa žive u istom dvorištu, pri čemu je jasna pozicija jačeg, i čiji autoritet ne dolazi u pitanje. Svaki pas jede na svom mestu, iz svoje činije. Pri tome, ukoliko mu se pruži prilika, jači pas će prvo pojesti hranu iz tuđe činije. Ako se to ne desi, ležerno će jesti iz svoje. Veoma često, u činiji će ostati hrana. Sada kreće dresura. Jači pas će sedeti po strani i uživati u varenju. Ako se u međuvremenu slabiji pas pokrene, istog trenutka počinje potmulo režanje kao znak upozorenja. Dok god (po)stoji hrana u činiji, nema šetnje. Nema tu ni ljubomore, ni mržnje, niti pokušaja da se slabiji pas maltretira. Ovde se radi o praktičnim stvarima. Hrana se ne daje, i čuva se sve dok je ima, dok se zna ko je jači.
Zato, nemojte očekivati da cviljenje, drhtanje i besomučno lajanje u prisustvu drugog psa predstavlja ljubomoru. Radi se, jednostavno, o očuvanju statusa, to jest o njihovom viđenju borbe za opstanak, bez obzira na to što žive zaštićeni i ušuškani. Nije potrebno da se nađu u divljini, jer to je zapisano u njihovim genima. I kad god zaključe da im je pozicija ugrožena, oni će reagovati.
Instinkt opstanka
Kada date hranu drugom psu, vaš ljubimac nije ljubomoran. On je ljut, jer smatra da je narušen red u čoporu i da gubi nešto što mu pripada, naročito ako nije i on nahranjen. Nisu viša osećanja na duhovnom nivou povređena. Alarmiran je njegov instinkt opstanka. Ako neko drugi dobija hranu, da li će je biti i za njega? Da li je poremećen redosled u čoporu, i da li će morati da se bori za svoje mesto. Priznaćete, to nema nikakve veze sa ispraznim osećanjem ljubomore. Pas se oseća ugroženim na mnogo realnijem nivou, jer on ne zna da li je i dalje prvi u našim srcima. On jednostavno ne želi da dozvoli da mu neko zauzme mesto i boriće se za to svim silama.
Zov