- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Živimo u vreme usamljenosti
Pamtim svoju majku, glumicu Nedu Spasojević. Sada će 30 godina od kada je umrla. Imam tu privilegiju da je poneki put vidim na televiziji, pa je ostala živa na neki način, kaže glumica Isidora Minić
Isidora Minić (Foto M. Lužanin)
Volim svoju slobodu, i što sama sebi kupujem hleb. Tako sam vaspitana: da budem svoja, da ne zavisim ni od koga. Ipak, više ne znam šta je pametno, a šta ne. Nova moda se uselila u našu svakodnevicu. Za žensko dete sada je najvažnije da se dobro uda, da nađe bogatog muža, situiranu porodicu... – kaže glumica Isidora Minić, koja u Ateljeu 212 sprema novu ulogu.
Isidora kao da je zadužena da tumači intrigantne junakinje Miloša Radovića. Početkom sezone na sceni Zvezdara teatra ostvarila je ulogu Gizele u predstavi „Malaksija” pomenutog autora, u režiji Branimira Brstine. Ovih dana u Ateljeu 212 sprema novu ulogu u Radovićevoj najnovijoj drami „Trst”, koja će u režiji Alise Stojanović biti premijerno izvedena 17. maja. U međuvremenu Minićeva je u zemunskom „Madlenijanumu” ostvarila lik strastvene Natalije Petrovne, u predstavi „Miholjsko leto” I. Turgenjeva, u režiji Egona Savina.
Radnja drame „Trst” odvija se u luksuznom hotelu u Trstu. Nekoliko parova, različitih generacija, dolazi da se oprosti sa gradom koji su Jugosloveni više voleli od svog rodnog mesta... U glumačkoj ekipi su i Branka Petrić, Feđa Stojanović, Jelisaveta Sablić, Branislav Zeremski, Svetozar Cvetković, Dara Džokić, Milica Mihajlović, Katarina Žutić...
– „Trst” govori o prošlosti, ljudima koji žive u sećanjima koja žele da podele sa svojom decom, koja su negde upropašćena ovim vremenom posle rata. Ne umeju, ne žele, da razumeju taj lepi sentiment, jer od njega nemaju ništa. Igram tridesetogodišnju devojku koja živi životom mlade generacije: izlasci, pijenje piva, igranje nagradnih igara… Ona ima svoj život, svoga dečka, svoja interesovanja. Zadovoljna je, ali nije izvadila pasoš, nema potrebu da putuje. Živi kao svako normalno dete uz kompjutere, mobilni telefon. Informacije su tu, ali pokretač života ne postoji. Verovatno ovim i ovakvim okruženjem koje nam život pruža nema interesovanje i potrebu da se otrgne od života deteta: živi sa roditeljima, negde se zarobila u vremenu.
Pričajući o Radovićevom „Trstu” Isidora Minić, spontano počinje priču o svojoj prošlosti. Kako je kao jako mala „omirisala” Jugoslaviju, ranog detinjstva kada je sa roditeljima letovala u Dubrovniku, ali i bolne spoznaje kako su se protraćile godine kada je imala između 20-30 godina. Sećanja naviru:
– Sve pamtim! Svoju porodicu koja se, na žalost, brzo raspala. Dedu Milorada Spasojevića, takođe glumca, dostojanstvenog Crnogorca iz Andrijevice, koji je svakoga dana recitovao „Gorski vijenac” jer je tako, kako je govorio, vežbao mozak. Bake Hilde, Austrijanke, koja je morala da postane Jelena da bi se udala za moga dedu. Tatinih roditelja, mudre nane koja je umrla u 88. godini, sa kojom sam mogla da pričam o svemu. Pamtim svoju majku, glumicu Nedu Spasojević. Sada će 30 godina od kada je umrla. Imam tu privilegiju da je poneki put vidim na televiziji, pa je ostala živa na neki način.
Isidora Minić, ipak, svojim životnim stavovima prkosi vremenu. Nema kompjuter. Ne provodi vreme na fejsbuku, ne igra igrice...
– Svi me maltretiraju, sede na grbači zbog kompjutera, ali jednostavno imam otpor. Fejsbuk? To je nešto najstrašnije što je donelo današnje vreme. Ljudi su očigledno podlegli brzini, nemaju vremena za izlaske, komunikaciju na drugi način, osim da otvoriš tu plastičnu kutiju i sa nekim razgovaraš. Mislim da je u pitanju užasan strah, usamljenost, nesigurnost... Ljudi mogu jedino da se opuste, otvore, tako što nekoga ne gledaju u oči. To mi je strašno. Toliko ljudi, posebno noću, provodi vreme za kompjuterom. Pomislim: zar nije lepše da se spremiš, izađeš u kafić, kafanu, upoznaš isto tako nekoga nepoznatog, zanimljivog, pa pričaš sa njim, gledaš ga u oči, možeš da mu vidiš mimiku, i on tebi. Ne smeš da ga lažeš, jer te brzo provali – kaže naša sagovornica i dodaje:
– Živimo vreme usamljenosti. Gledam neke ljude, sede u kafiću, restoranu, večeraju i pored sebe imaju otvoren ekran. U redu, to jeste moderno i savremeno, ali su mi fascinantni i stariji ljudi koji su prošli normalan život, pa su prihvatili taj način komunikacije. To, ipak, doživljavam drugačije, da se ljudi zatvaraju u sebe, da imaju strahove, probleme sa komunikacijom, pa je obavljaju kroz aparat. Teško je vreme. Za kulturu, umetnost posebno. Moj otac, akademski slikar Branimir Minić, obeležava 50 godina rada. Ja se njemu divim, da u ovom vremenu, kada se ni slike ne prodaju, opet ima motiv da radi. Želimo da napravimo izložbu, da se nešto zaokruži. Nekako mi se čini da je ovo vreme donelo novu modu u Beogradu, četkica i boje su zaboravljene, okrenuli smo se novim načinima izražavanja u slikarstvu. Nervira me što nismo ravnopravni prema svima i svemu što se stvara, što je trajno vredno, bez obzira na trenutnu modu u svetu.
Borka G. Trebješanin
Objavljeno: 09.05.2011.
Izvor: Politika
Pamtim svoju majku, glumicu Nedu Spasojević. Sada će 30 godina od kada je umrla. Imam tu privilegiju da je poneki put vidim na televiziji, pa je ostala živa na neki način, kaže glumica Isidora Minić
Isidora Minić (Foto M. Lužanin)
Volim svoju slobodu, i što sama sebi kupujem hleb. Tako sam vaspitana: da budem svoja, da ne zavisim ni od koga. Ipak, više ne znam šta je pametno, a šta ne. Nova moda se uselila u našu svakodnevicu. Za žensko dete sada je najvažnije da se dobro uda, da nađe bogatog muža, situiranu porodicu... – kaže glumica Isidora Minić, koja u Ateljeu 212 sprema novu ulogu.
Isidora kao da je zadužena da tumači intrigantne junakinje Miloša Radovića. Početkom sezone na sceni Zvezdara teatra ostvarila je ulogu Gizele u predstavi „Malaksija” pomenutog autora, u režiji Branimira Brstine. Ovih dana u Ateljeu 212 sprema novu ulogu u Radovićevoj najnovijoj drami „Trst”, koja će u režiji Alise Stojanović biti premijerno izvedena 17. maja. U međuvremenu Minićeva je u zemunskom „Madlenijanumu” ostvarila lik strastvene Natalije Petrovne, u predstavi „Miholjsko leto” I. Turgenjeva, u režiji Egona Savina.
Radnja drame „Trst” odvija se u luksuznom hotelu u Trstu. Nekoliko parova, različitih generacija, dolazi da se oprosti sa gradom koji su Jugosloveni više voleli od svog rodnog mesta... U glumačkoj ekipi su i Branka Petrić, Feđa Stojanović, Jelisaveta Sablić, Branislav Zeremski, Svetozar Cvetković, Dara Džokić, Milica Mihajlović, Katarina Žutić...
– „Trst” govori o prošlosti, ljudima koji žive u sećanjima koja žele da podele sa svojom decom, koja su negde upropašćena ovim vremenom posle rata. Ne umeju, ne žele, da razumeju taj lepi sentiment, jer od njega nemaju ništa. Igram tridesetogodišnju devojku koja živi životom mlade generacije: izlasci, pijenje piva, igranje nagradnih igara… Ona ima svoj život, svoga dečka, svoja interesovanja. Zadovoljna je, ali nije izvadila pasoš, nema potrebu da putuje. Živi kao svako normalno dete uz kompjutere, mobilni telefon. Informacije su tu, ali pokretač života ne postoji. Verovatno ovim i ovakvim okruženjem koje nam život pruža nema interesovanje i potrebu da se otrgne od života deteta: živi sa roditeljima, negde se zarobila u vremenu.
Pričajući o Radovićevom „Trstu” Isidora Minić, spontano počinje priču o svojoj prošlosti. Kako je kao jako mala „omirisala” Jugoslaviju, ranog detinjstva kada je sa roditeljima letovala u Dubrovniku, ali i bolne spoznaje kako su se protraćile godine kada je imala između 20-30 godina. Sećanja naviru:
– Sve pamtim! Svoju porodicu koja se, na žalost, brzo raspala. Dedu Milorada Spasojevića, takođe glumca, dostojanstvenog Crnogorca iz Andrijevice, koji je svakoga dana recitovao „Gorski vijenac” jer je tako, kako je govorio, vežbao mozak. Bake Hilde, Austrijanke, koja je morala da postane Jelena da bi se udala za moga dedu. Tatinih roditelja, mudre nane koja je umrla u 88. godini, sa kojom sam mogla da pričam o svemu. Pamtim svoju majku, glumicu Nedu Spasojević. Sada će 30 godina od kada je umrla. Imam tu privilegiju da je poneki put vidim na televiziji, pa je ostala živa na neki način.
Isidora Minić, ipak, svojim životnim stavovima prkosi vremenu. Nema kompjuter. Ne provodi vreme na fejsbuku, ne igra igrice...
– Svi me maltretiraju, sede na grbači zbog kompjutera, ali jednostavno imam otpor. Fejsbuk? To je nešto najstrašnije što je donelo današnje vreme. Ljudi su očigledno podlegli brzini, nemaju vremena za izlaske, komunikaciju na drugi način, osim da otvoriš tu plastičnu kutiju i sa nekim razgovaraš. Mislim da je u pitanju užasan strah, usamljenost, nesigurnost... Ljudi mogu jedino da se opuste, otvore, tako što nekoga ne gledaju u oči. To mi je strašno. Toliko ljudi, posebno noću, provodi vreme za kompjuterom. Pomislim: zar nije lepše da se spremiš, izađeš u kafić, kafanu, upoznaš isto tako nekoga nepoznatog, zanimljivog, pa pričaš sa njim, gledaš ga u oči, možeš da mu vidiš mimiku, i on tebi. Ne smeš da ga lažeš, jer te brzo provali – kaže naša sagovornica i dodaje:
– Živimo vreme usamljenosti. Gledam neke ljude, sede u kafiću, restoranu, večeraju i pored sebe imaju otvoren ekran. U redu, to jeste moderno i savremeno, ali su mi fascinantni i stariji ljudi koji su prošli normalan život, pa su prihvatili taj način komunikacije. To, ipak, doživljavam drugačije, da se ljudi zatvaraju u sebe, da imaju strahove, probleme sa komunikacijom, pa je obavljaju kroz aparat. Teško je vreme. Za kulturu, umetnost posebno. Moj otac, akademski slikar Branimir Minić, obeležava 50 godina rada. Ja se njemu divim, da u ovom vremenu, kada se ni slike ne prodaju, opet ima motiv da radi. Želimo da napravimo izložbu, da se nešto zaokruži. Nekako mi se čini da je ovo vreme donelo novu modu u Beogradu, četkica i boje su zaboravljene, okrenuli smo se novim načinima izražavanja u slikarstvu. Nervira me što nismo ravnopravni prema svima i svemu što se stvara, što je trajno vredno, bez obzira na trenutnu modu u svetu.
Borka G. Trebješanin
Objavljeno: 09.05.2011.
Izvor: Politika