Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Irski vučiji hrt je najveći pas na svetu. Deluje veličanstveno i vredno poštovanja. Snažan je, elegantan, neverovatno lagan i pokretljiv. Irski vučji hrt je neobična rasa. Glava je duga, oči su tamne, uši malene. Glavu ponosno drži na vrlo snažnom i mišićavom vratu. Prsa su jako duboka i široka, stomak je stegnut. Šape su velike i okrugle sa vrlo snažnim, zakrivljenim noktima. Dlaka je duga i tvrda po celom telu i nogama. Posebno tvrda i duga je na glavi gde seže preko očiju i donje čeljusti. Dozvoljene boje: siva, crvena, crna, potpuno bela, jelenje smeđa. Visina kod mužjaka od 81 cm do 86 cm, najmanja dozvoljena visina je 79 cm. Teži najmanje 55 kg. Sivi velikan sa zelenog otoka bio je namenjen za borbu sa vukovima koji su napadali konje na irskim pašnjacima. Plemići su ga imali za ukras. O irskom vučjem hrtu su govorili: "Ako ga maziš, pozdravi te, ako ga udariš, zadavi te". To vredi i danas. Vučji hrt je rado slobodan i potreban mu je uravnotežen gospodar koji u toku školovanja mora biti odlučan. Zajednički život je jedostavan mada vučji hrt nije pas za svakoga. Hrana za tog ogromnog psa je, posebno u prvih 18 meseci, vrlo skupa. Potrebno mu je puno prostora. Nije primeren životu u stanu, bolje se oseća u vrtu. Od desete nedelje potrebno ga je svaki dan šetati uz bicikl da se telesno razvije kako treba. Može nas pratiti kod jahanja. Retko reži, dobar je čuvar zbog svoje veličine. Prema strancima je suzdržan. Nije mu potreban poseban odgoj. Trči do 40 km/h.
Ne znam. Prijatelj, s kojim već više od 10 godina nisam u kontaktu je svog nabavio iz nekog legla u Češkoj koliko se sećam. Ali mislim da ih ima i ovde po Vojvodini. Pročešljaj malo oglase.
Džinovski psi u carskoj službi! IRSKE VUČIJE HRTOVE DRŽALO JE PLEMSTVO, VITEZOVI IH VODILI U RAT, A ONI SAMI ZATIRALI VUKOVE I LOVILI JELENE I VEPROVE
Jedna od najvećih rasa psa, irski vučiji hrt, nastala je, po nekim pretpostavkama, čak pre oko 7000 godina. Na područije Irske ove pse dovela su keltska plemena prilikom svojih seoba. A smatra se da vode poreklo od hrtova koji su prvobitno gajeni u starom Egiptu.
Veliki psi, nalik irskim vučijim hrtovima, pominju se u zapisima iz 279 p.n.e, prilikom napada keltskih plemena na Delfe. Autori su opisali velike pse koje su ova plemena vodila sa sobom i koji su se borili zajedno sa njima. Mnoge keltske legende govore da su irski vučiji hrtovi sa svojim gospodarima - vitezovima išli u boj, i da su bili toliko snažni da su s lakoćom obarali oklopnika s konja.
Pominju se ovi psi i u raspravi Julija Cezara „Galski ratovi“ iz 391 p.n.e. I navodi se da je rimski konzul Kvintus Aurelije dobio na poklon sedam pasa koji su korišćeni za borbe s lavovima i medvedima. Zabeleženo je i da je tokom 1. veka oko 150 ovakvih pasa dopremljeno u Škotsku. Smatra se da oni čine osnovu od kojih su nastali škotski jelenji hrtovi.
Tokom engleskih osvajanja Irske privilegiju da kao ratni plen prisvoje irske vučije hrtove imalo je samo plemstvo. Broj pasa koje su dobijali bio je striktno propisan i uslovljen staleškom pozicijom. U srednjem veku, jedan od najdragocenijih i najlepših poklona koje su evropske kraljevske porodice poklanjale jedna drugoj, bio je par kvalitetnih irskih vučijih hrtova, ili vučijih pasa kako su se u početku zvali.
Današnji naziv rese datira od 15. veka. Ime su dobili ne zbog svoje sličnosti s vukom, već zato što su korišćeni u lovu ove vrste divljači, kao i za zaštitu stada ovaca i goveda od napada vukova. Ostalo je zabeleženo da su iz Irske izvoženi u Englesku, Francusku, Švedsku, Španiju, Dansku, Poljsku, Persiju i Indiju. Koliko je irski vučiji hrt bio važan u svojoj postojbini, pokazuje i činjenica da je kraljevskim dekretom bilo propisano kako svaki okrug mora da ima po 24 psa ove rase, radi zaštite stada od vukova. Do 17. veka, ovi psi su bili toliko izvoženi pa se javila opasnost da u svojoj zemlji nestanu. Zato je 1652. godine donet Dekret o zabrani bilo kakvog izvoza irskih vučijih hrtova. Razlog je bio više nego očigledan – njihov izvoz i smanjenje populacije u Irskoj pogodovao je širenju vukova.
Irski vučiji hrtovi nisu samo išli u hajke na vukove već su se pokazali kao dobri lovci jelena i divljih veprova, dok se danas, uglavnom, koriste kao čuvari i službeni psi.
Kad je otpočela masovnija upotreba vatrenog oružja, irski vučiji hrtovi polako gube značaj kao lovni psi. Sredinom 18. veka pretila je opasnost potpunog izumiranja rase. Do toga bi možda i došlo da nekolicina ljudi nije rešila da obnovi ovu staru rasu. Prvi klub ljubitelja irskih vučijih hrtova formiran je 1885. godine i od tada, pa nadalje, ovaj pas predstavlja jedno od obeležja irske kulture. Osnivač kluba je kapetan Džordž Avgust Grejm, koji je odigrao i važnu ulogu u obnovi rase i stvaranju današnjeg irskog vučijeg hrta.
Irski vučiji hrt danas ponovo ima reputaciju koju je uživao tokom srednjeg veka a i ranije. On je živi simbol irske kulture i uspomena na keltsku prošlost. O značaju rase u irskoj kulturi govori i činjenica da je 2010. irska ragbi unija promenila zvanično ime druge ragbi lige iz “Ireland A team“ u „Irish Wolfhound“, a takođe i nadimak irske ragbi reprezentacije je „Wolfhound“.
Irski vučiji hrt ne treba da bude masivan i robustan, već mišićav, snažan, graciozan i jak. Drugim rečima, treba da izgleda tako da kad ga vidite odmah vam zastane dah.
To su veliki psi, prosečna visina se kreće od 81 do 86 cm u grebenu. Mužjaci ne bi smeli da budu niži od 79 cm, a ženke od 71 cm. Standardom je propisana i težina, tako da mužjaci ne bi smeli da budu lakši od 54,5 kg, a ženke od 40,5 kg.
Glava je duga i visoko nošena, čelo je umereno široko, njuška duga i blago klinasta. Zubalo je potpuno i makazasto. Oči su tamne. Uši su male i karakteristično je ružino uvo. Vrat je prilično dug, snažan i mišićav, bez fanona ili viška kože na njemu.
Telo je pravougaonog formata. Grudni koš je dubok, širokih prsa. Leđa su duga, slabinski deo je zasvođen. Rep je dugačak i blago savijen, umerene debljine i dobro odlakan. Stomak je uvučen.
Prednje noge su snažne i mišićave, plećka je snažna i koso postavljena, laktovi su postavljeni da ne štrče ni napolje ni unutra. Butina je mišićava i zaobljena, skočni zglobovi su nisko postavljeni i paralelni. Šape su okrugle, srednje veličine i nikada nisu uvrnute ili izvrnute. Prsti su jaki i stisnuti. Kandže jake i dobro razvijene, tamno su pigmentisane.
Dlaka je oštra i tvrda, nešto duža iznad očiju i na donoj vilici, pa formira obrve i bradu. Standardom su priznate sledeće boje: siva, tigrasta, crvena, crna, jednolično bela, svetlosmeđa ili bilo koja boja koja se javlja kod škotskog hrta.
Zdravlje
Kao i većina velikh rasa, irski vučiji hrtovi imaju relativno kratak životni vek. U literaturi se mogu naći podaci koji kazuju da životni vek varira od 6 do 12 godina. Prosečno žive oko 7 godina. Prema istraživanjima koji je sproveo klub ljubitelja i odgajivača irskih vučijih hrtova u SAD, osnovni uzroci uginuća su rak kostiju, srčani problemi i uvrtanja (torzije) želudca.
Standard
Irski vučiji hrt spada, prema klasifikaciji FCI, u 10. grupu (hrtovi), sekcija 2 (hrtovi oštre dlake). Prvi put su se pojavili na izložbi koju je organizovao Irski kinološki savez 1879. godine. Prvi standard klub je usvojio 1885, a trenutni standard, koji je usvojio FCI, na snazi je od 2001. godine.
Temperament
Irski vučiji hrtovi su miroljubivi i tihi psi. Veoma su privrženi vlasniku i porodici u kojoj odrastaju i borave. Pažljivi su i miroljubivi prema deci, ali isto tako suzdržani i nepoverljivi prema strancima. To nisu agresivni psi, ali svoju dominaciju često mogu pokazati u igri sa drugim psima. Relativno lako se obučavaju.
