- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Irfan Mensur: Treba opstati i trajati
Glumac Irfan Mensur o „Ravnoj gori“, povlačenju sa scene devedesetih, Sarajevu nekad i sad. Samo ako je čovek častan, veran prijateljima i porodici, ima pravo na ličnu sreću
IGRAO je kneza Pavla, Nikolu Pašića, Gavrila Principa, Jovana Cvijića, Marsela Prusta, Lukijana Mušickog. Plejadi istorijskih likova, glumac Irfan Mensur nedavno je dodao još jedan - Vlatka Mačeka koga igra u seriji „Ravna gora“. Mada će se pojaviti u samo jednoj epizodi - u onoj u kojoj se Kraljevina Jugoslavija definitivno raspada - ulogu je prihvatio bez razmišljanja.
- Bajić i ja smo drugovi iz „bebećih“ glumačkih dana - otkriva Mensur. - Zajedno smo počeli karijeru sa „Sarajevskim atentatom“ (1975) i posle toga nismo sarađivali sve do njegove serije „Selo gori a baba se češlja“. Zbog prijateljstva i poverenja koje imam u Radoša, nisam se dvoumio ni trenutka. Snimali smo u podzemnom gradu u Malom Zvorniku, tamo gde se poslednja sednica Vlade Kraljevine Jugoslavije zaista i desila. Maček obaveštava mladog kralja da više nema snage i da će Hrvatska najverovatnije izaći iz zajednice.
* Mislite li da bi „Ravna gora“ mogla da doprinese, ako ne pomirenju, onda bar približavanju četnika i partizana?
- Sa našim mentalitetom, pomirenje je nemoguće. S obzirom na to kako smo decenijama podeljeni po svim mogućim ideološkim, nacionalnim i verskim pitanjima, približavanje je krajnja granica do koje možemo doći u ovom trenutku. Ne samo zbog toga što i dalje ima živih učesnika tih događanja, već i zato što mi, kao društvo, još uvek ne znamo šta znači reč dijalog. Kod nas je iznenađenje kad ljudi sednu, razgovaraju, ne slažu se, ali posle toga nastave da se ponašaju razumno iako imaju različite stavove. Ipak, treba pokušavati. I znam da su Radoševe namere u tretiranju teme koja je do sada uvek bila predstavljana na jedan jedini način, časne i poštene. A to je najvažnije.
* Isplati li se biti častan u današnjem društvu?
- Nažalost, živimo u vremenu kad je politika u prvom planu, ljudi koji zaslužuju pažnju su u trećem, a između su svi oni koji se bore za status, uglavnom nečasnim sredstvima. Ali, samo ako je čovek častan, veran odabranim prijateljima, porodici, svojim ambicijama, ima pravo na ličnu sreću. Ja sam srećan čovek. Ne može da me kupi niko. Nisam nikada pripadao nikome, niti ću. Ne želim da oskrnavim sebe kao ličnost, niti svoju karijeru. Ne sme čovek da se igra sa svojim statusom koji je godinama, i uspesima i neuspesima, gradio.
* Krajem 70-ih i početkom 80-ih bili ste jedan od najpopularnijih glumaca svoje generacije, da biste se 90-ih povukli. Da li je to bio vaš izbor?
- Početkom 90-ih povukao sam se iz javnog života. Ne svojom voljom, ali nisam to doživeo kao katastrofu. Jednostavno, shvatio sam da je vreme takvo da moram da se povučem. Tad sam intenzivnije počeo da se bavim režijom i u tome sam našao zadovoljstvo. Lakše je biti reditelj, jer je u mraku, nije eksponiran. Nikad, sem na početku karijere nisam žudeo za popularnošću. Imao sam nekoliko prijatelja u mladosti koji su doživeli brzi let na koji nisu bili spremni, pa su se izgubili, i poslovno, i privatno. Postali su neki drugi ljudi. Najveći kompliment mi je kad se sretnem sa ljudima koji me znaju od pre 40 godina i kažu: „Joj, Irfo, ti se ništa nisi promenio“. Treba ostati svoj. I trajati.
* Jeste li imali nekad alternativnu profesiju?
- Kad sam bio mali, želeo sam da budem zubotehničar jer se i moj tata time bavio. Da bi me odvratio od tog posla, jednom mi je, umesto mekog gipsa od koga se modelira zub, doneo lažnu, najtvrđu moguću kockicu. Pokušavao sam dva-tri dana i odustao jer sam imao krvave dlanove. Tek kasnije, otac mi je priznao da je napravio malu prevaru mog dobra radi, jer je znao koliko je to težak posao, u smislu nemogućnosti za napredovanje.
* Jeste li i vi pribegavali malim prevarama kad su vaši sinovi u pitanju?
- Dva starija, Filip i Aleksa, odabrali su svoje puteve samostalno, a Srna i ja smo samo pratili njihove želje. Nemaju veze sa glumom, valjda smo ih zato i podržavali. Najmlađi Pavle, koji sada ima 13 godina, pokazuje veliko interesovanje za glumu. Pošto bih ja svojoj deci, uz časnost, poželeo i neku vrstu sigurnosti u životu, što ovaj posao nije, jednom sam mu, dok je bio mali, izgovorio: „Znaš li kako su teške fizika i matematika na Akademiji?“ Kao i svi u porodici, ni on nema sluha za egzaktne nauke, nego je sav raspršen od reči i misli. Ali, posle samo nekoliko meseci, saopštio mi je da zna da tih predmeta nema na Akademiji.
* Šta govorite studentima?
- Za osam godina, izbacio sam dve klase i mislim da ću sad napraviti malu pauzu. Nadam se da sam tim klincima bio dobar profesor, iako znam da sam bio strog. Na prvom času sam im govorio da mogu da ih naučim sve, ali da je karijera pitanje vanzemaljskih sila. O glumi sam im pričao kao o zanatu, ne kao o umetnosti. Užasno me vređa kad ljudi sebe nazivaju umetnicima. Većina dela su deo radnog staža i nije tvoje da sebi daješ tako veličanstven naziv kao što je reč umetnik. Kod nas, svi koji se dohvate mikrofona ili izađu na scenu misle da time postaju umetnici. Svi kojima se objavi slika u novinama su zvezde. Ja ne pripadam galaksiji. Ja sam samo čovek koji radi svoj posao. A da li sam ikad napravio umetničko delo, ne znam.
* Kad sad odete u rodno Sarajevo, imate li osećaj nostalgije?
- Ne mogu pobeći od svoje mladosti, jer kako starim, ona je sve prisutnija, a nostalgija sve veća. Valjda to ide s godinama. Otišao sam dva-tri puta posle užasnih događaja koji su nas zadesili. Arhitektura je ostala ista, obogaćena nekim novim zgradama, uz još neobnovljene stare koje podsećaju na užas koji nam se desio. Ali, grad se promenio. Nema ljudi sa kojima sam rastao, išao na prve igranke, grickao semenke, svađao se jer smo se zaljubili u istu devojku. Nema više moje raje.
GODINA PROĐE...
ČAST da među prvima pročita knjigu Žarka Lauševića, Mensur je kao njegov prijatelj, imao i pre nego što je ona objavljena.
- Zadivljen sam kako je ta knjiga napisana. Kad sam učestvovao na promocijama, nisam želeo da govorim ni o Žarkovoj tragediji, ni o njegovom bolu. Samo sam molio publiku da knjigu čita tako što će prekriti ime pisca. Da tu knjigu nije napisao Žarko, verujem da bi bila nominovana za nekoliko srpskih književnih nagrada, jer to i zavređuje.
RADNO LETO
UMESTO odmora, Mensur će ovo leto pamtiti po poslu. Nakon što je za novu beogradsku scenu Stamenković postavio predstavu „A gde je ljubav“, stigla je ponuda iz Mostara, da glumi i režira predstavu „Koncert za pticu rugalicu“. Paralelno, igrao je u nastavku italijanske serije „Moć ljubavi“, a stigao je i da napravi koncept za otvaranje Centra za kulturu u Bijeljini i režira ga.
- Nikad radnije leto nisam imao, ali tako je u našem poslu, ili sve ili ništa. Ipak, ni u pauzama ne sedim i ne gledam u plafon, već spas tražim u nekim projektima koji čekaju u mojoj fioci. Već imam dva-tri teksta spremna za postavljanje, pa čak i filmski scenario koji smo Srna i ja napisali.
Izvor: Večernje novosti
Glumac Irfan Mensur o „Ravnoj gori“, povlačenju sa scene devedesetih, Sarajevu nekad i sad. Samo ako je čovek častan, veran prijateljima i porodici, ima pravo na ličnu sreću
IGRAO je kneza Pavla, Nikolu Pašića, Gavrila Principa, Jovana Cvijića, Marsela Prusta, Lukijana Mušickog. Plejadi istorijskih likova, glumac Irfan Mensur nedavno je dodao još jedan - Vlatka Mačeka koga igra u seriji „Ravna gora“. Mada će se pojaviti u samo jednoj epizodi - u onoj u kojoj se Kraljevina Jugoslavija definitivno raspada - ulogu je prihvatio bez razmišljanja.
- Bajić i ja smo drugovi iz „bebećih“ glumačkih dana - otkriva Mensur. - Zajedno smo počeli karijeru sa „Sarajevskim atentatom“ (1975) i posle toga nismo sarađivali sve do njegove serije „Selo gori a baba se češlja“. Zbog prijateljstva i poverenja koje imam u Radoša, nisam se dvoumio ni trenutka. Snimali smo u podzemnom gradu u Malom Zvorniku, tamo gde se poslednja sednica Vlade Kraljevine Jugoslavije zaista i desila. Maček obaveštava mladog kralja da više nema snage i da će Hrvatska najverovatnije izaći iz zajednice.
* Mislite li da bi „Ravna gora“ mogla da doprinese, ako ne pomirenju, onda bar približavanju četnika i partizana?
- Sa našim mentalitetom, pomirenje je nemoguće. S obzirom na to kako smo decenijama podeljeni po svim mogućim ideološkim, nacionalnim i verskim pitanjima, približavanje je krajnja granica do koje možemo doći u ovom trenutku. Ne samo zbog toga što i dalje ima živih učesnika tih događanja, već i zato što mi, kao društvo, još uvek ne znamo šta znači reč dijalog. Kod nas je iznenađenje kad ljudi sednu, razgovaraju, ne slažu se, ali posle toga nastave da se ponašaju razumno iako imaju različite stavove. Ipak, treba pokušavati. I znam da su Radoševe namere u tretiranju teme koja je do sada uvek bila predstavljana na jedan jedini način, časne i poštene. A to je najvažnije.
* Isplati li se biti častan u današnjem društvu?
- Nažalost, živimo u vremenu kad je politika u prvom planu, ljudi koji zaslužuju pažnju su u trećem, a između su svi oni koji se bore za status, uglavnom nečasnim sredstvima. Ali, samo ako je čovek častan, veran odabranim prijateljima, porodici, svojim ambicijama, ima pravo na ličnu sreću. Ja sam srećan čovek. Ne može da me kupi niko. Nisam nikada pripadao nikome, niti ću. Ne želim da oskrnavim sebe kao ličnost, niti svoju karijeru. Ne sme čovek da se igra sa svojim statusom koji je godinama, i uspesima i neuspesima, gradio.
* Krajem 70-ih i početkom 80-ih bili ste jedan od najpopularnijih glumaca svoje generacije, da biste se 90-ih povukli. Da li je to bio vaš izbor?
- Početkom 90-ih povukao sam se iz javnog života. Ne svojom voljom, ali nisam to doživeo kao katastrofu. Jednostavno, shvatio sam da je vreme takvo da moram da se povučem. Tad sam intenzivnije počeo da se bavim režijom i u tome sam našao zadovoljstvo. Lakše je biti reditelj, jer je u mraku, nije eksponiran. Nikad, sem na početku karijere nisam žudeo za popularnošću. Imao sam nekoliko prijatelja u mladosti koji su doživeli brzi let na koji nisu bili spremni, pa su se izgubili, i poslovno, i privatno. Postali su neki drugi ljudi. Najveći kompliment mi je kad se sretnem sa ljudima koji me znaju od pre 40 godina i kažu: „Joj, Irfo, ti se ništa nisi promenio“. Treba ostati svoj. I trajati.
* Jeste li imali nekad alternativnu profesiju?
- Kad sam bio mali, želeo sam da budem zubotehničar jer se i moj tata time bavio. Da bi me odvratio od tog posla, jednom mi je, umesto mekog gipsa od koga se modelira zub, doneo lažnu, najtvrđu moguću kockicu. Pokušavao sam dva-tri dana i odustao jer sam imao krvave dlanove. Tek kasnije, otac mi je priznao da je napravio malu prevaru mog dobra radi, jer je znao koliko je to težak posao, u smislu nemogućnosti za napredovanje.
* Jeste li i vi pribegavali malim prevarama kad su vaši sinovi u pitanju?
- Dva starija, Filip i Aleksa, odabrali su svoje puteve samostalno, a Srna i ja smo samo pratili njihove želje. Nemaju veze sa glumom, valjda smo ih zato i podržavali. Najmlađi Pavle, koji sada ima 13 godina, pokazuje veliko interesovanje za glumu. Pošto bih ja svojoj deci, uz časnost, poželeo i neku vrstu sigurnosti u životu, što ovaj posao nije, jednom sam mu, dok je bio mali, izgovorio: „Znaš li kako su teške fizika i matematika na Akademiji?“ Kao i svi u porodici, ni on nema sluha za egzaktne nauke, nego je sav raspršen od reči i misli. Ali, posle samo nekoliko meseci, saopštio mi je da zna da tih predmeta nema na Akademiji.
* Šta govorite studentima?
- Za osam godina, izbacio sam dve klase i mislim da ću sad napraviti malu pauzu. Nadam se da sam tim klincima bio dobar profesor, iako znam da sam bio strog. Na prvom času sam im govorio da mogu da ih naučim sve, ali da je karijera pitanje vanzemaljskih sila. O glumi sam im pričao kao o zanatu, ne kao o umetnosti. Užasno me vređa kad ljudi sebe nazivaju umetnicima. Većina dela su deo radnog staža i nije tvoje da sebi daješ tako veličanstven naziv kao što je reč umetnik. Kod nas, svi koji se dohvate mikrofona ili izađu na scenu misle da time postaju umetnici. Svi kojima se objavi slika u novinama su zvezde. Ja ne pripadam galaksiji. Ja sam samo čovek koji radi svoj posao. A da li sam ikad napravio umetničko delo, ne znam.
* Kad sad odete u rodno Sarajevo, imate li osećaj nostalgije?
- Ne mogu pobeći od svoje mladosti, jer kako starim, ona je sve prisutnija, a nostalgija sve veća. Valjda to ide s godinama. Otišao sam dva-tri puta posle užasnih događaja koji su nas zadesili. Arhitektura je ostala ista, obogaćena nekim novim zgradama, uz još neobnovljene stare koje podsećaju na užas koji nam se desio. Ali, grad se promenio. Nema ljudi sa kojima sam rastao, išao na prve igranke, grickao semenke, svađao se jer smo se zaljubili u istu devojku. Nema više moje raje.
GODINA PROĐE...
ČAST da među prvima pročita knjigu Žarka Lauševića, Mensur je kao njegov prijatelj, imao i pre nego što je ona objavljena.
- Zadivljen sam kako je ta knjiga napisana. Kad sam učestvovao na promocijama, nisam želeo da govorim ni o Žarkovoj tragediji, ni o njegovom bolu. Samo sam molio publiku da knjigu čita tako što će prekriti ime pisca. Da tu knjigu nije napisao Žarko, verujem da bi bila nominovana za nekoliko srpskih književnih nagrada, jer to i zavređuje.
RADNO LETO
UMESTO odmora, Mensur će ovo leto pamtiti po poslu. Nakon što je za novu beogradsku scenu Stamenković postavio predstavu „A gde je ljubav“, stigla je ponuda iz Mostara, da glumi i režira predstavu „Koncert za pticu rugalicu“. Paralelno, igrao je u nastavku italijanske serije „Moć ljubavi“, a stigao je i da napravi koncept za otvaranje Centra za kulturu u Bijeljini i režira ga.
- Nikad radnije leto nisam imao, ali tako je u našem poslu, ili sve ili ništa. Ipak, ni u pauzama ne sedim i ne gledam u plafon, već spas tražim u nekim projektima koji čekaju u mojoj fioci. Već imam dva-tri teksta spremna za postavljanje, pa čak i filmski scenario koji smo Srna i ja napisali.
Izvor: Večernje novosti