- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Intervju: Oliver Njego
Bio sam i na Svetoj gori tri puta, i to biciklom
Solo pevač i profesor priča o razmeni energije sa studentima, pesnicima Livadi i Dučiću, kompozitoru Božiću, pevačicama Dragani, Jadranki, Merimi, Neni, veri...
Svoje bliske gleda samo po dobru: Oliver Njego (Foto D. Jevremović)
Oliver Njego je solo pevač koji je pre dve godine, svojom voljom, status prvaka Beogradske opere zamenio za ulogu predavača na akademijama u Kragujevcu i Bijeljini. To ne znači da više ne peva. Naprotiv! Sad to čini u svojoj režiji. Njegov prodorni bariton čuje se na koncertima širom Srbije.
Rođen je 19. septembra 1959. u Nišu kao jedinac pokojnog Đokana, vojnog pilota, Hercegovca, i Darinke, stomatologa i farmaceuta, koja je po ocu grčka Cincarka, a po majci Srpkinja. Diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Radmile Bakočević. U braku s Jasnom ima dve ćerke: Dariju (9) i Taru (6).
Čime se sad bavite?
U Kragujevcu imam svoju pevačku klasu, a u Bijeljini predajem budućim glumcima tehniku govornog glasa. Učim ih pravilnom i jasnom govoru. Kragujevac, kao prvi grad Šumadije, postaje i centar zdrave Srbije. Drago mi je što u takvom ambijentu upoznajem ljude s jasnim nacionalnim idejama za razliku od onoga što se već godinama dešava na drugim stranama, u anemičnim delovima naše zemlje.
Kako sad doživljavate odlazak iz Opere?
S obzirom na žalbe i propratne komentare koje dobijam od kolega iz beogradskog Narodnog pozorišta, tek sad sam srećan što sam otišao. Lepo je biti u sistemu koji nudi nacionalna umetnička kuća, ali u sistemu gde vladaju zdravi ljudski odnosi. Međutim, od svega toga u beogradskom Narodnom pozorištu, izgleda, nije ostalo ništa.
Kako to prihvatate?
Žao mi je određenih ljudi koji su veoma kvalitetni. Svako od nas, govorio je Jovan Dučić, „ima svoje prijatelje i svoje neprijatelje, a razlika je samo u tome što nas jedni vide po zlu, a drugi po dobru”. Svoje bliske gledam samo po dobru.
Šta ste izgubili, a šta dobili odlaskom iz Opere?
Ništa nisam izgubio, a dobio sam smirenje. Nisam više ni napet, ni nervozan. Radim posao koji volim. Nisam otišao iz pevačkog sveta. Na koncertima pevam muziku koju volim. Nemam probe na kojima neko ima mogućnost da me maltretira. Radim i pevam ono što hoću. To su i klasika i ostali žanrovi. Što se tiče porodice, dobio sam mnogo: imam sad dragocenu mogućnost da polovinu sebe dajem Jasni, Dariji i Tari.
A da li sad imate i više novca?
Za mene je materijalno beznačajno. Verujem da to ide iz prve polovine mog života koja je, po svim pitanjima, bila i sadržajna i bogata. Nije bogat onaj koji ima sve, već onaj koji ima ono što mu je potrebno, a uvek sam imao ono što mi je trebalo. Čak i malo više od toga. Kod mene se i sad ništa nije promenilo. S ove dve plate i sa honorarnim dodacima vrlo lepo plivam u ovoj opštoj nestašici.
Šta Vam još donosi rad s mladima?
Tu često dolazi do sudara jedan na jedan. U tom odnosu nema laganja. Istina je naša vodilja. Mi smo, u stvari, veliki prijatelji. To je pravi odnos između učitelja i učenika. U svim našim susretima posebno je značajna razmena energije između nas. Oni iz mene crpe iskustvo i znanje, a ja iz njih mladalačku želju i lepotu.
Zašto ne radite na beogradskoj akademiji?
Beogradska akademija je puna svega i svačega. Veliki kompozitor umetnička duša Sveta Božić, u tekstu o beogradskoj Muzičkoj akademiji, napisao je da je to „Piramida jalovišta”. Mnogi su se zbog tog naslova uvredili, ali ljudi koji znaju suštinu te „piramide” shvatili su zašto je on to napisao. I donekle je u pravu. Ista situacija je i na drugim umetničkim akademijama u Beogradu. Ipak, ne mora da znači da vrhunsko ime u umetnosti mora da bude i vrhunski pedagog. Događa se i obrnuto. Moguće je da loš umetnik bude vrhunski pedagog.
Ko su Vam sada gosti na koncertima?
Ostao sam u dobrim odnosima sa svima iz Opere. I nesebično predlažem svoje koleginice za moje gošće. Tako su često uz mene, na proslavama, kongresima lekara i odgovarajućim koncertima operske umetnice Dragana del Monako, Jadranka Jovanović, kao i koleginice iz drugih žanrova Merima Njegomir i Ekstra Nena. Uvek je uz nas i profesor Nikola Rackov kao klavirska pratnja, a i kao voditelj programa.
Ko Vas je učio veri?
Vera je bitan segment ljudskog vaspitanja i ako se ne ponese iz kuće to nas niko ne može suštinski naučiti. Onaj ko to nije poneo odatle može da bude, što kaže profesor Jerotić, „samo moralni ateista”. Na suštinu mojih misli, u tom smeru, uticali su oni koji su po svim ljudskim merilima zasluživali moju pažnju. Jedan od njih je i pokojni patrijarh Pavle. Bio sam i na Svetoj gori. I to tri puta – biciklom!
Zašto ste to učinili?
Sazrevanje je tražilo odgovore na pitanja: ko sam, šta sam, čemu težim, kuda idem, za čim lutam... Ovi odgovori se ne dobijaju u svili i kadifi. Na taj put na Svetu goru od osam dana nisam nosio ni pare ni hranu. Spavao sam u prirodi, a jeo samo ono što nađem. Tamo sam učio monahe pevanju, a oni mene veri i sreći.
-----------------------------------------------------------------
Zaboravili smo na nacionalni ponos
Šta mislite o politici Srbije?
Ubeđuju nas da imamo svega, a moj drug, pokojni pesnik Raša Livada je govorio „puno svega, a ništa”. To je rečeno u smislu da civilizacija jeste napredak, ali nije i sva sreća. Mnogo nam nedostaje i ono što smo zaboravili, a to je nacionalni ponos. Kad sam se pre neki dan vraćao iz Grčke, iz pravca Soluna, setio sam se proboja Solunskog fronta i želje za otadžbinom za koju su umirali naši ratnici, a mi smo ih, uglavnom, izneverili. Gotovo po svakom pitanju!
Slavko Trošelj
Objavljeno: 28.08.2011.
Izvor: Politika
Bio sam i na Svetoj gori tri puta, i to biciklom
Solo pevač i profesor priča o razmeni energije sa studentima, pesnicima Livadi i Dučiću, kompozitoru Božiću, pevačicama Dragani, Jadranki, Merimi, Neni, veri...
Svoje bliske gleda samo po dobru: Oliver Njego (Foto D. Jevremović)
Oliver Njego je solo pevač koji je pre dve godine, svojom voljom, status prvaka Beogradske opere zamenio za ulogu predavača na akademijama u Kragujevcu i Bijeljini. To ne znači da više ne peva. Naprotiv! Sad to čini u svojoj režiji. Njegov prodorni bariton čuje se na koncertima širom Srbije.
Rođen je 19. septembra 1959. u Nišu kao jedinac pokojnog Đokana, vojnog pilota, Hercegovca, i Darinke, stomatologa i farmaceuta, koja je po ocu grčka Cincarka, a po majci Srpkinja. Diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Radmile Bakočević. U braku s Jasnom ima dve ćerke: Dariju (9) i Taru (6).
Čime se sad bavite?
U Kragujevcu imam svoju pevačku klasu, a u Bijeljini predajem budućim glumcima tehniku govornog glasa. Učim ih pravilnom i jasnom govoru. Kragujevac, kao prvi grad Šumadije, postaje i centar zdrave Srbije. Drago mi je što u takvom ambijentu upoznajem ljude s jasnim nacionalnim idejama za razliku od onoga što se već godinama dešava na drugim stranama, u anemičnim delovima naše zemlje.
Kako sad doživljavate odlazak iz Opere?
S obzirom na žalbe i propratne komentare koje dobijam od kolega iz beogradskog Narodnog pozorišta, tek sad sam srećan što sam otišao. Lepo je biti u sistemu koji nudi nacionalna umetnička kuća, ali u sistemu gde vladaju zdravi ljudski odnosi. Međutim, od svega toga u beogradskom Narodnom pozorištu, izgleda, nije ostalo ništa.
Kako to prihvatate?
Žao mi je određenih ljudi koji su veoma kvalitetni. Svako od nas, govorio je Jovan Dučić, „ima svoje prijatelje i svoje neprijatelje, a razlika je samo u tome što nas jedni vide po zlu, a drugi po dobru”. Svoje bliske gledam samo po dobru.
Šta ste izgubili, a šta dobili odlaskom iz Opere?
Ništa nisam izgubio, a dobio sam smirenje. Nisam više ni napet, ni nervozan. Radim posao koji volim. Nisam otišao iz pevačkog sveta. Na koncertima pevam muziku koju volim. Nemam probe na kojima neko ima mogućnost da me maltretira. Radim i pevam ono što hoću. To su i klasika i ostali žanrovi. Što se tiče porodice, dobio sam mnogo: imam sad dragocenu mogućnost da polovinu sebe dajem Jasni, Dariji i Tari.
A da li sad imate i više novca?
Za mene je materijalno beznačajno. Verujem da to ide iz prve polovine mog života koja je, po svim pitanjima, bila i sadržajna i bogata. Nije bogat onaj koji ima sve, već onaj koji ima ono što mu je potrebno, a uvek sam imao ono što mi je trebalo. Čak i malo više od toga. Kod mene se i sad ništa nije promenilo. S ove dve plate i sa honorarnim dodacima vrlo lepo plivam u ovoj opštoj nestašici.
Šta Vam još donosi rad s mladima?
Tu često dolazi do sudara jedan na jedan. U tom odnosu nema laganja. Istina je naša vodilja. Mi smo, u stvari, veliki prijatelji. To je pravi odnos između učitelja i učenika. U svim našim susretima posebno je značajna razmena energije između nas. Oni iz mene crpe iskustvo i znanje, a ja iz njih mladalačku želju i lepotu.
Zašto ne radite na beogradskoj akademiji?
Beogradska akademija je puna svega i svačega. Veliki kompozitor umetnička duša Sveta Božić, u tekstu o beogradskoj Muzičkoj akademiji, napisao je da je to „Piramida jalovišta”. Mnogi su se zbog tog naslova uvredili, ali ljudi koji znaju suštinu te „piramide” shvatili su zašto je on to napisao. I donekle je u pravu. Ista situacija je i na drugim umetničkim akademijama u Beogradu. Ipak, ne mora da znači da vrhunsko ime u umetnosti mora da bude i vrhunski pedagog. Događa se i obrnuto. Moguće je da loš umetnik bude vrhunski pedagog.
Ko su Vam sada gosti na koncertima?
Ostao sam u dobrim odnosima sa svima iz Opere. I nesebično predlažem svoje koleginice za moje gošće. Tako su često uz mene, na proslavama, kongresima lekara i odgovarajućim koncertima operske umetnice Dragana del Monako, Jadranka Jovanović, kao i koleginice iz drugih žanrova Merima Njegomir i Ekstra Nena. Uvek je uz nas i profesor Nikola Rackov kao klavirska pratnja, a i kao voditelj programa.
Ko Vas je učio veri?
Vera je bitan segment ljudskog vaspitanja i ako se ne ponese iz kuće to nas niko ne može suštinski naučiti. Onaj ko to nije poneo odatle može da bude, što kaže profesor Jerotić, „samo moralni ateista”. Na suštinu mojih misli, u tom smeru, uticali su oni koji su po svim ljudskim merilima zasluživali moju pažnju. Jedan od njih je i pokojni patrijarh Pavle. Bio sam i na Svetoj gori. I to tri puta – biciklom!
Zašto ste to učinili?
Sazrevanje je tražilo odgovore na pitanja: ko sam, šta sam, čemu težim, kuda idem, za čim lutam... Ovi odgovori se ne dobijaju u svili i kadifi. Na taj put na Svetu goru od osam dana nisam nosio ni pare ni hranu. Spavao sam u prirodi, a jeo samo ono što nađem. Tamo sam učio monahe pevanju, a oni mene veri i sreći.
-----------------------------------------------------------------
Zaboravili smo na nacionalni ponos
Šta mislite o politici Srbije?
Ubeđuju nas da imamo svega, a moj drug, pokojni pesnik Raša Livada je govorio „puno svega, a ništa”. To je rečeno u smislu da civilizacija jeste napredak, ali nije i sva sreća. Mnogo nam nedostaje i ono što smo zaboravili, a to je nacionalni ponos. Kad sam se pre neki dan vraćao iz Grčke, iz pravca Soluna, setio sam se proboja Solunskog fronta i želje za otadžbinom za koju su umirali naši ratnici, a mi smo ih, uglavnom, izneverili. Gotovo po svakom pitanju!
Slavko Trošelj
Objavljeno: 28.08.2011.
Izvor: Politika
Poslednja izmena: