Šta je novo?

INTERVJU Irina Ariskin, sopran

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.810
INTERVJU Irina Ariskin, sopran


Zanat sam ispekla kod Mladena Jagušta



Ako ličnost sazreva slabije, ili ode u pogrešnom smeru, ili pobedi malograđanski nivo, onda tu teško može biti reči o nekom napretku

Irina-Arsikin.jpg

Irina Arsikin



Irina Arsikin (sopran) jedna je od naših najistaknutijih koncertnih pevačica. Solističku karijeru započela je još kao studentkinja, u Umetničkom ansamblu JNA, ali ono što će je odrediti kao koncertnog pevača visokog ranga Irina Arsikin nalazi u horu RTV Beograd, čiji solista postaje 1969. godine. Muzička publika pamti Irinu Arsikin kao pojavu koja uznosi i čuva najviše vrednosti koncertne scene, a kritika jednoglasno beleži celovitost njene interpretacije, kao kvalitet koji čini, pre svega, autentičnu umetničku ličnost. Nedavno je objavljeni dvostruki CD „Irina Arsikin” u izdanju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.
Na ovom disku obuhvaćena su dela svih žanrova i epoha koje su sačinjavale njen repertoar, od Hajdna i Vivaldija do Bloha, Bartoka i Volfa. Posebno mesto ima stvaralaštvo srpskih autora Rajičića, Marinkovića, Konjovića i Vaude. Izbor dela načinila je sama umetnica.

Da li je bilo teško odabrati kompozicije koje će se naći na Vašem kompakt disku?


Nažalost, nije. Jednostavno ću Vam reći, to je jedino što je ostalo. Jedini snimci koji su sačuvani i takvi kakvi su morali su da budu moj izbor. Recimo, neke numere su mogle da budu spretnije ozvučene, ali moj glas se „laserski” usmerava ka publici i teško ga je ozvučiti. I uvek na snimku deluje kao da sam ja na jednoj strani scene, a orkestar na drugoj. Ali velikog izbora nije bilo, to je sve što je preostalo. Izgubljeni su vredni snimci mojih izvođenja Šuberta, Vivaldija, Konjovića... Na moju sreću, imam poseban afinitet prema svakom delu koje se našlo na ovom izdanju.

Srpsko savremeno stvaralaštvo ima posebno mesto na ovom disku, naročito solo pesme romantičara. Kakav je Vaš odnos prema Marinkoviću, Konjoviću, Stankoviću...


Pre svega imam osećaj poštovanja prema istoriji. Jer, ovi kompozitori su slabo zastupljeni, tokom školovanja tako malo o njima učimo, ne izvode se gotovo nikada i jako malo znamo o njima. Eto, to me je vuklo. Pa dajte, pevajmo naše ljude! Želela sam da promovišem naš romantizam, da se prosto zna da smo ga imali.

Ko je najviše uticao na to da se opredelite za karijeru koncertnog umetnika?


Nikada neću zaboraviti moju prvu profesorku, Irmu Ruzman iz Subotice, jer sam joj zahvalna što me usmerila na vreme. Rekla je: „Irinkem, ti koncertni pevač, znaš, ti ne operski.” Dosta se mučila sa srpskim jezikom, ali smo se nas dve savršeno slagale i razumele. Tako da sam znala još pre dolaska na studije u Beograd da je to za mene. Da ja obožavam solo pesmu, a arije baš i ne. Tim pre što sam sva sazdana za neke tanane osećaje, a to mi je pružala koncertna muzika.


Da li biste mogli da izdvojite umetnike koji su bili posebno značajni za Vaš umetnički razvoj?

Svakako, dirigente Mladena Jagušta i Borivoja Simića. Mladen Jagušt je u stvari moj profesor pevanja, jer tokom celih studija ja sam svako jutro imala sa njim horsku probu. Sve što sam naučila o zanatu, o tehnici, o načinu na koji se radi, o toj predanosti poslu, naučila sam od njega. Maestro Jagušt je zatim otišao iz hora JNA i jako sam bila nesrećna zbog toga, pa sam vrlo brzo posle toga i ja napustila hor. Pevali smo tamo uglavnom „masovke”, a to nisam više mogla psihički da izdržim. Maltene sutradan pozvali su me iz hora Radio Beograda, gde me je odmah zapazio Borivoje Simić. Došla sam baš u periodu kada su se pripremali za zagrebačko Bijenale i maestro Simić meni dodeli solo u Ligetijevom „Rekvijemu”. To je bio moj prvi veliki solo, ogroman zalogaj i, na sreću, koncert je odlično prošao. Bori Simiću dugujem divnu literaturu: stari majstori, barok, klasika, romantizam, 20. vek, Ligeti, Penderecki, domaći autori... Zamislite tu raskoš programa na kome se vi kao izvođač razvijate, kao ličnost sazrevate, a pošto je glas u direktnoj vezi sa ličnošću i sazreva paralelno sa njom zamislite značaj toga!

Ostvarili ste i pedagošku karijeru na Fakultetu muzičke umetnosti. Da li i danas pratite kako se razvijaju Vaši nekadašnji studenti?

Donekle sam već odgovorila na to pitanje: kako sazreva ličnost, tako sazreva i glas. Ako ličnost sazreva slabije, ili ode u pogrešnom smeru, ili pobedi malograđanski nivo, onda tu teško može biti reči o nekom napretku, onda dolazi do silazne pevačke linije. Znate, tako je lako izgubiti glas, a tako je mukotrpan period rada na njemu. Tokom studija gradi se instrument, pa tek kada je izgrađen može da se pređe na ulaženje u literaturu, u interpretaciju. Danas svi hoće interpretaciju odmah, a to je nemoguće tražiti od mlade osobe koja još nema ni postavljen glas. Mnogi od mojih studenata su veoma lepo napredovali i istakla bih pre svih Vladimira Dinića, koji će i nastupiti na večerašnjoj promociji. Izuzetan pevač koji je školovanje nastavio u Londonu. Zatim tu su Vesna Opsenica, Ana Šajver, Sabina Hadžibulić, kao i Tamara Živadinović i Gordana Gavrilović.

Katarina Glišić

objavljeno: 26.11.2010.
Izvor: Politika



 
Top