Šta je novo?

Intervju: Erlend Lu

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.823
INTERVJU: ERLEND LU


U životu ispravan, u prozi otkačen



Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni, kaže naš sagovornik


Erland-Lu-1.jpg

Erlend Lu



Kultni norveški pisac Erlend Lu (1969), autor romana „Naivan.Super”, „Dopler”, „Volvo Kamioni”, „Mulej”, „Mirni dani u Miksing Partu”, gost je Beograda i svog ovdašnjeg izdavača „Geopoetike”. Večeras će potpisivati svoje romane u 18 časova, u knjižari „Beopolis”, u „Eurocentru”. Erlend Lu bavio se snimanjem kratkih filmova i muzičkih spotova, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj, prevodilac poezije. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film „Detektor”. Njegovi romani, pored toga što predstavljaju kritiku savremenog potrošačkog društva, i spoj osobenog humora i ironije, prikazuju i likove, antijunake, koji promišljaju svoj položaj u odnosu na porodicu, kao i na zahteve modernog doba. Luov novi roman „Mirni dani u Miksing Partu”, prikazuje komične situacije koje proističu iz imejl prepiske između jedne norveške i jedne nemačke porodice, kao i iz porodica uopšte. Trenutno, Erlend Lu radi na scenarijima za filmove, zajedno sa norveškim i danskim rediteljima i uskoro počinje pisanje novog romana.

Vaši junaci u potrazi su za smislom i opsednuti su određenim idejama, bilo da je to pozorište, bekstvo od civilizacije i život u šumi, ili samoubistvo, i iz tih opsesija proizlaze podjednako i smešne i ozbiljne situacije. Šta je Vama kao stvaraocu bliže?

Smešno i ozbiljno su u vrlo bliskoj vezi, ali mislim da sam i kao ličnost više okrenut smešnoj strani stvari, bar do sada je tako bilo. Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni. U načinu na koji ljudi sadejstvuju ima mnogo apsurdnosti i iracionalnosti, što me provocira da koristim humor kako bi te odnose najbolje opisao. Ponekad mi se čini da bi pisanje trebalo da shvatim još ozbiljnije. Važno mi je da se povežem sa svojom idejom i da za nju pronađem odgovarajući jezik. To najviše volim da radim. Ove godine navršava se sedamnaest godina otkako sam objavio svoju prvu knjigu. I mislim da mi je pisanje uvek bilo lako. Uvek imam ideju za novu knjigu.

Ljudima na Balkanu blizak je taj spoj tragikomičnog, otuda su i Vaše knjige ovde omiljene. Koje je Vaše mišljenje o ovom delu Evrope, koji se često naziva „buretom baruta”?


Ne znam puno o Balkanu, znam uobičajene stvari o bližoj istoriji, da ste tokom vremena bivali meta napada sa različitih strana. U skorije vreme pratim muziku sa Balkana, kao i filmove. U onome što u toj muzici ima primese folklora vidim mnogo osećajnosti i velikih pokreta, koji stvarno mogu da dovedu do „eksplozije”.

Vaš junak Teleman kao inspiraciju za pisanje pozorišnog komada sluša zvuk električne četkice za zube, Dopler priča sa losom kao sa detetom… Kako uopšte smišljate takve slike?


Teško je to objasniti. Napravim katalog u pamćenju, beleške u telefonu, najmanju primesu ideje prenosim u novi dan, ili u sledeći mesec ili godinu. I do tog vremena imam gomile ideja, koje kombinujem. A nešto je i očigledno. I sam godinama koristim elektronsku četkicu za zube i znam taj zvuk koji poprima kada se prazni baterija. Kao i moj junak, i ja se takođe bavim sportom i mnogo vozim bicikl. U šumi sam sretao životinje, tako da su ideje koje dobijam povezane sa okolinom u kojoj sam. Kada bih duže živeo u Beogradu, verovatno bih imao potpuno nove podstreke.

Da li Vam je za film i književnost koristio rad na psihijatrijskoj klinici?


Ono što me najviše interesuje jesu ljudi, način na koji razmišljamo, govorimo i radimo, kao i mehanizmi postupanja. Ili zašto kažemo nešto, a to ne mislimo, ili ne znamo zašto smo to rekli. Postoji toliko nivoa zabune, i to mi se zapravo sviđa. Na toj klinici bilo je ljudi sa mnogo bolnih iskustava, kao i svih vrsta suicidalnih bolesnika. Tamo sam bio samo par godina, i sve što sam video bilo je tragično. Ali, morao sam negde da radim tokom studija. Moja majka je oduvek radila u toj oblasti, i sećam se da je bila deo grupe za pomoć suicidalnima. Ponekad sam se javljao na telefon kada su zvali oni koji su nameravali da se ubiju, i kada bih to prepoznao, odmah sam joj davao vezu.

Nekada o Norveškoj govorite sa dozom ironije. Da li sebe smatrate Norvežaninom ili Evropljaninom?


Svakako sam oboje, i imam veliku ljubav za svoju zemlju i njenu prirodu i ljude, ali razlog zbog kojeg treba biti ironičan u odnosu na Norvešku, kao i u odnosu na ostatak Skandinavije, jeste naše bogatstvo. Toliki novac načinio nas je gotovo suprotnim u odnosu na ono što smo bili. A bili smo zaista vrlo siromašni pre 1970, pre nego što smo otkrili naftu. Mislim da smo vekovima bili najsiromašnija zemlja u Evropi. Naši dedovi učili su nas da sve čuvamo, jer nikada nismo znali kada će nam zatrebati. Sve to sada potpuno je nestalo, i toliko bogatstvo skoro da je neprijatno. U isto vreme, osećam se i Evropljaninom. Prilikom glasanja za pridruživanje Evropskoj uniji mislim da sam bio jedini u krugu svojih prijatelja koji je glasao „za”. Iz istorijskih razloga, kao i iz razloga solidarnosti, mislim da treba da budemo deo Evropske unije. Ali, danas sve manji broj ljudi u Norveškoj želi to da bude. Zbog toga što „imamo sav novac sveta, i niko nam nije potreban”. To je iracionalan luksuz, jer smo deo evropskog ekonomskog sistema i za njega ipak izdvajamo novac.

Da li je moguće da se istovremeno bude slobodan i porodičan čovek, da se poštuje tradicija, ali da se ne bude konzervativan, da se živi u civilizaciji , ali da se ne bude materijalista?


Sve je moguće, ali mislim da je nemoguće u isto vreme biti potpuno slobodan i porodičan u isto vreme. Zbog toga što svojoj deci ne možete da kažete da ih volite, ali da nikada nećete biti tu. To ne funkcioniše. Ipak morate da budete tu. To važi za sve aspekte života, morate da radite na tome da uspe. Ali, ako hoćete da opstanete kao kreativna i zdrava ličnost morate da stvorite mali „džep” za sebe. Ja na primer trčim, ili idem u bioskop, čitam na nekom usamljenom mestu. Ili bih poludeo.

Zašto nam se toliko sviđa otpor, i kada Vaš junak Dopler kaže „ne” obavezama, porodici i sistemu, kao i svemu što guši, i ode u šumu da živi sa jednim losom?


To je razlika između fikcije i života, u fikciji volim stvari koje su vrlo daleko od onoga što ja obično jesam. Kada pišem, mogu da budem malo i Dopler, i neko drugi, ali u životu sam strejt, vrlo sam zaposlen i ne radim otkačene stvari. Tako da mi pruža zadovoljstvo da pišem o nekome koga je briga za sve. To je dobar ventil.

Koju muziku slušate dok pišete?


Slušam mnogo muzike dok pišem, obično klasiku, Baha, i koncerte za klavir. Već nekoliko godina imam pristup internet servisu, koji sadrži milione kompozicija koje sam slušao i pre dvadeset godina. Kada sam pisao „Mirne dane u Miksing Partu” puno sam slušao Kejt Buš.

Zbog toga ste za seksualnu fantaziju Telemana u „Mirnim danima” izabrali Kejt Buš, još uz Najdželu Loson?


Izabrao sam je jer je u vreme svojih prvih albuma tako lepo izgledala.

Marina Vulićević
objavljeno: 02.12.2010.
Izvor: Politika



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.823
Erlend Lu: Srpske psovke su lekovite

Erlend Lu: Srpske psovke su lekovite

Erlend Lu o "Fvonku" u kome je norveški premijer glavni lik: "Želeo sam da istražim njegov unutarnji život i njegovu detinjastu stranu".

1.jpg

Čuvam tople uspomene na Beograd, dobri su to i jaki ljudi... ali zaista mnogo psuju - kaže Jens Stoltenberg, aktuelni premijer Norveške, kao junak romana Erlenda Lua "Fvonk", koji je kod nas objavila "Geopoetika", u prevodu Radoša Kosovića.

"Fvonk" je priča o neobičnom i neočekivanom prijateljstvu između jednog tipično luovskog lika: Fvonka - sredovečnog autsajdera, sa apsurdnim opsesijama i strahovima, koji ne zna kako da se izbori s "nekulturom" i Jensa Stoltenberga, koji je starajući se o državi, izgubio sebe i jednostavan život.

Poznati norveški pisac ekskluzivno za
"Novosti" govori o novoj knjizi u kojoj u prepoznatljiv humor unosi i dozu ozbiljnosti i filozofskog promišljanja o unutarnjem duševnom mraku.

* Zašto ste odlučili da jedan od glavnih likova bude stvarna ličnost, i to baš premijer Norveške?

- Fascinira me moć koju imaju ljudi poput Stoltenberga, i koliko mesto premijera može da promeni čoveka tokom godina. Postoje neke stvari u vezi sa kojima premijer ne može da bude iskren u javnosti. Želeo sam da istražim njegov unutarnji život, želje i njegovu detinjastu stranu. I svidela mi se ideja da iskoristim odlike živog i aktuelnog premijera, umesto da ga izmišljam.

* Da li ga poznajete?

- Ne. Sreo sam ga na jednom prijemu, video ga samo na nekoliko minuta.

* Da li je čitao vaš roman?

- To ne znam. Neko ga je verovatno obavestio da postoji moja knjiga. Znam da su tražili da se izjasni o romanu u jednoj televizijskoj književnoj emisiji, ali je odbio. Njegov kabinet saopštio je onda kako bi Jensov otac, bivši ministar i diplomata, mogao to da uradi umesto njega, ali nije bilo ništa ni od toga.

* Dajete li nam kroz Fvonka primer Norvežanina ili uopšte Evropljanina našeg doba?

- Mislim da Fvonk može da bude bilo ko, iz bilo koje zemlje. On je nesrećan čovek, i ima loše iskustvo sa kolegama sa posla. Umešan je, takođe, u neke mahinacije u firmi za koju radi, i to ga je slomilo.

* Koliko je velika tragedija na ostrvu Utoja, koja se pominje u romanu, uticala na stabilno društvo Norveške i njenu književnost?

- Stabilnost našeg društva nije ugrožena, iako smo bili i još smo šokirani što je jedan naš čovek, usamljenik koji je imao probleme sa roditeljima i društvom uopšte, bio u stanju da počini takvo zverstvo. Toliko smo navikli na društvo koje se brine o svemu, a ipak, unutrašnji bol i ludilo te osobe nije bilo otkriveno. To nam je usadilo jeziv osećaj. Književnost sada počinje da se bavi tim stvarima. Mislim da ćemo uskoro videti mnogo takvih dela.

* Brejvikov zločin direktno je uticao i na ovu knjigu?

- Već sam je završio kada se to dogodilo, pa sam je malo izmenio, tako da se priča, prvobitno smeštena u 2011, sada odvija u 2012. godini. Taj užas je tako u romanu smešten godinu dana u prošlost, i jedan je od razloga zašto je Jens umoran i nesrećan.

* Jens otkriva Fvonku i bogatu srpsku tradiciju psovanja, i po tom modelu pravi sopstvene nizove sočnih psovki koje imaju okrepljujuće dejstvo. Kako ste se vi upoznali sa ovom našom kulturom?

- Čuo sam još ranije za famoznu srpsku tradiciju psovanja. Kada sam bio u Beogradu 2010. godine, razgovarao sam o tome sa ljudima u mojoj srpskoj izdavačkoj kući, i dali su mi nekoliko primera. Kasnije sam im elektronskom poštom slao još pitanja na tu temu, i dobio zaista živopisna uputstva za psovanje. Moram da im zahvalim na tome.

* Šta nam poručujete kroz ovu epizodu sa psovkama?

- Ne šaljem poruke. Literatura sa jasnim porukama čini me veoma sumnjičavim. Ali dopala mi se ideja o premijeru pod stresom koji se bodri i teši psovanjem.

* Pišete li novi roman?

- Pišem nekoliko filmskih scenarija, i jedan od njih pretočio sam u kratki roman. Mislim da će biti objavljen u martu.

STRAH OD TRUDNICA

* Fvonk ima i strah od trudnica. Da li je to komentar na beskrajne privilegije koje trudnice imaju u vašoj zemlji?

- Jeste, na neki način. Te privilegije su sjajne i važne, ali je pozicija trudnica takođe i prilično smešna. Kao da su svetice. A tu je i opsednutost mladošću, čistotom, zdravljem, zdravom hranom i vežbanjem, koja se nudi za komentar i ismevanje. Sjaj skandinavskih trudnih žena mora da nervira i provocira one koji gledaju sa strane.

SUDBINA EVROPE

* Kako iz Norveške vidite budućnost Evrope?

- Norvežani misle da će netaknuti izaći iz krize sa kojom se suočavaju druge zemlje. Imamo našu naftu i svoju tvrdoglavo verovanje da je bolje ostati sa strane nego prihvatiti da pripadamo Evropi i da bi trebalo da delimo istu sudbinu sa ostalima, u dobru i u zlu. Mislim da će Evropa prevazići sadašnje probleme, ali čini mi se da je važno da se nacije međusobno pomažu umesto što okrivljuju jedna drugu.

(Večernje novosti)
 
Top