- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
INTERVJU: ERLEND LU
U životu ispravan, u prozi otkačen
Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni, kaže naš sagovornik
Erlend Lu
Kultni norveški pisac Erlend Lu (1969), autor romana „Naivan.Super”, „Dopler”, „Volvo Kamioni”, „Mulej”, „Mirni dani u Miksing Partu”, gost je Beograda i svog ovdašnjeg izdavača „Geopoetike”. Večeras će potpisivati svoje romane u 18 časova, u knjižari „Beopolis”, u „Eurocentru”. Erlend Lu bavio se snimanjem kratkih filmova i muzičkih spotova, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj, prevodilac poezije. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film „Detektor”. Njegovi romani, pored toga što predstavljaju kritiku savremenog potrošačkog društva, i spoj osobenog humora i ironije, prikazuju i likove, antijunake, koji promišljaju svoj položaj u odnosu na porodicu, kao i na zahteve modernog doba. Luov novi roman „Mirni dani u Miksing Partu”, prikazuje komične situacije koje proističu iz imejl prepiske između jedne norveške i jedne nemačke porodice, kao i iz porodica uopšte. Trenutno, Erlend Lu radi na scenarijima za filmove, zajedno sa norveškim i danskim rediteljima i uskoro počinje pisanje novog romana.
Vaši junaci u potrazi su za smislom i opsednuti su određenim idejama, bilo da je to pozorište, bekstvo od civilizacije i život u šumi, ili samoubistvo, i iz tih opsesija proizlaze podjednako i smešne i ozbiljne situacije. Šta je Vama kao stvaraocu bliže?
Smešno i ozbiljno su u vrlo bliskoj vezi, ali mislim da sam i kao ličnost više okrenut smešnoj strani stvari, bar do sada je tako bilo. Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni. U načinu na koji ljudi sadejstvuju ima mnogo apsurdnosti i iracionalnosti, što me provocira da koristim humor kako bi te odnose najbolje opisao. Ponekad mi se čini da bi pisanje trebalo da shvatim još ozbiljnije. Važno mi je da se povežem sa svojom idejom i da za nju pronađem odgovarajući jezik. To najviše volim da radim. Ove godine navršava se sedamnaest godina otkako sam objavio svoju prvu knjigu. I mislim da mi je pisanje uvek bilo lako. Uvek imam ideju za novu knjigu.
Ljudima na Balkanu blizak je taj spoj tragikomičnog, otuda su i Vaše knjige ovde omiljene. Koje je Vaše mišljenje o ovom delu Evrope, koji se često naziva „buretom baruta”?
Ne znam puno o Balkanu, znam uobičajene stvari o bližoj istoriji, da ste tokom vremena bivali meta napada sa različitih strana. U skorije vreme pratim muziku sa Balkana, kao i filmove. U onome što u toj muzici ima primese folklora vidim mnogo osećajnosti i velikih pokreta, koji stvarno mogu da dovedu do „eksplozije”.
Vaš junak Teleman kao inspiraciju za pisanje pozorišnog komada sluša zvuk električne četkice za zube, Dopler priča sa losom kao sa detetom… Kako uopšte smišljate takve slike?
Teško je to objasniti. Napravim katalog u pamćenju, beleške u telefonu, najmanju primesu ideje prenosim u novi dan, ili u sledeći mesec ili godinu. I do tog vremena imam gomile ideja, koje kombinujem. A nešto je i očigledno. I sam godinama koristim elektronsku četkicu za zube i znam taj zvuk koji poprima kada se prazni baterija. Kao i moj junak, i ja se takođe bavim sportom i mnogo vozim bicikl. U šumi sam sretao životinje, tako da su ideje koje dobijam povezane sa okolinom u kojoj sam. Kada bih duže živeo u Beogradu, verovatno bih imao potpuno nove podstreke.
Da li Vam je za film i književnost koristio rad na psihijatrijskoj klinici?
Ono što me najviše interesuje jesu ljudi, način na koji razmišljamo, govorimo i radimo, kao i mehanizmi postupanja. Ili zašto kažemo nešto, a to ne mislimo, ili ne znamo zašto smo to rekli. Postoji toliko nivoa zabune, i to mi se zapravo sviđa. Na toj klinici bilo je ljudi sa mnogo bolnih iskustava, kao i svih vrsta suicidalnih bolesnika. Tamo sam bio samo par godina, i sve što sam video bilo je tragično. Ali, morao sam negde da radim tokom studija. Moja majka je oduvek radila u toj oblasti, i sećam se da je bila deo grupe za pomoć suicidalnima. Ponekad sam se javljao na telefon kada su zvali oni koji su nameravali da se ubiju, i kada bih to prepoznao, odmah sam joj davao vezu.
Nekada o Norveškoj govorite sa dozom ironije. Da li sebe smatrate Norvežaninom ili Evropljaninom?
Svakako sam oboje, i imam veliku ljubav za svoju zemlju i njenu prirodu i ljude, ali razlog zbog kojeg treba biti ironičan u odnosu na Norvešku, kao i u odnosu na ostatak Skandinavije, jeste naše bogatstvo. Toliki novac načinio nas je gotovo suprotnim u odnosu na ono što smo bili. A bili smo zaista vrlo siromašni pre 1970, pre nego što smo otkrili naftu. Mislim da smo vekovima bili najsiromašnija zemlja u Evropi. Naši dedovi učili su nas da sve čuvamo, jer nikada nismo znali kada će nam zatrebati. Sve to sada potpuno je nestalo, i toliko bogatstvo skoro da je neprijatno. U isto vreme, osećam se i Evropljaninom. Prilikom glasanja za pridruživanje Evropskoj uniji mislim da sam bio jedini u krugu svojih prijatelja koji je glasao „za”. Iz istorijskih razloga, kao i iz razloga solidarnosti, mislim da treba da budemo deo Evropske unije. Ali, danas sve manji broj ljudi u Norveškoj želi to da bude. Zbog toga što „imamo sav novac sveta, i niko nam nije potreban”. To je iracionalan luksuz, jer smo deo evropskog ekonomskog sistema i za njega ipak izdvajamo novac.
Da li je moguće da se istovremeno bude slobodan i porodičan čovek, da se poštuje tradicija, ali da se ne bude konzervativan, da se živi u civilizaciji , ali da se ne bude materijalista?
Sve je moguće, ali mislim da je nemoguće u isto vreme biti potpuno slobodan i porodičan u isto vreme. Zbog toga što svojoj deci ne možete da kažete da ih volite, ali da nikada nećete biti tu. To ne funkcioniše. Ipak morate da budete tu. To važi za sve aspekte života, morate da radite na tome da uspe. Ali, ako hoćete da opstanete kao kreativna i zdrava ličnost morate da stvorite mali „džep” za sebe. Ja na primer trčim, ili idem u bioskop, čitam na nekom usamljenom mestu. Ili bih poludeo.
Zašto nam se toliko sviđa otpor, i kada Vaš junak Dopler kaže „ne” obavezama, porodici i sistemu, kao i svemu što guši, i ode u šumu da živi sa jednim losom?
To je razlika između fikcije i života, u fikciji volim stvari koje su vrlo daleko od onoga što ja obično jesam. Kada pišem, mogu da budem malo i Dopler, i neko drugi, ali u životu sam strejt, vrlo sam zaposlen i ne radim otkačene stvari. Tako da mi pruža zadovoljstvo da pišem o nekome koga je briga za sve. To je dobar ventil.
Koju muziku slušate dok pišete?
Slušam mnogo muzike dok pišem, obično klasiku, Baha, i koncerte za klavir. Već nekoliko godina imam pristup internet servisu, koji sadrži milione kompozicija koje sam slušao i pre dvadeset godina. Kada sam pisao „Mirne dane u Miksing Partu” puno sam slušao Kejt Buš.
Zbog toga ste za seksualnu fantaziju Telemana u „Mirnim danima” izabrali Kejt Buš, još uz Najdželu Loson?
Izabrao sam je jer je u vreme svojih prvih albuma tako lepo izgledala.
Marina Vulićević
objavljeno: 02.12.2010.
Izvor: Politika
U životu ispravan, u prozi otkačen
Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni, kaže naš sagovornik
Erlend Lu
Kultni norveški pisac Erlend Lu (1969), autor romana „Naivan.Super”, „Dopler”, „Volvo Kamioni”, „Mulej”, „Mirni dani u Miksing Partu”, gost je Beograda i svog ovdašnjeg izdavača „Geopoetike”. Večeras će potpisivati svoje romane u 18 časova, u knjižari „Beopolis”, u „Eurocentru”. Erlend Lu bavio se snimanjem kratkih filmova i muzičkih spotova, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj, prevodilac poezije. Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film „Detektor”. Njegovi romani, pored toga što predstavljaju kritiku savremenog potrošačkog društva, i spoj osobenog humora i ironije, prikazuju i likove, antijunake, koji promišljaju svoj položaj u odnosu na porodicu, kao i na zahteve modernog doba. Luov novi roman „Mirni dani u Miksing Partu”, prikazuje komične situacije koje proističu iz imejl prepiske između jedne norveške i jedne nemačke porodice, kao i iz porodica uopšte. Trenutno, Erlend Lu radi na scenarijima za filmove, zajedno sa norveškim i danskim rediteljima i uskoro počinje pisanje novog romana.
Vaši junaci u potrazi su za smislom i opsednuti su određenim idejama, bilo da je to pozorište, bekstvo od civilizacije i život u šumi, ili samoubistvo, i iz tih opsesija proizlaze podjednako i smešne i ozbiljne situacije. Šta je Vama kao stvaraocu bliže?
Smešno i ozbiljno su u vrlo bliskoj vezi, ali mislim da sam i kao ličnost više okrenut smešnoj strani stvari, bar do sada je tako bilo. Svet posmatram sa svetlije strane, ali ako bolje pogledate stvarnost prirodno je da budete depresivni. U načinu na koji ljudi sadejstvuju ima mnogo apsurdnosti i iracionalnosti, što me provocira da koristim humor kako bi te odnose najbolje opisao. Ponekad mi se čini da bi pisanje trebalo da shvatim još ozbiljnije. Važno mi je da se povežem sa svojom idejom i da za nju pronađem odgovarajući jezik. To najviše volim da radim. Ove godine navršava se sedamnaest godina otkako sam objavio svoju prvu knjigu. I mislim da mi je pisanje uvek bilo lako. Uvek imam ideju za novu knjigu.
Ljudima na Balkanu blizak je taj spoj tragikomičnog, otuda su i Vaše knjige ovde omiljene. Koje je Vaše mišljenje o ovom delu Evrope, koji se često naziva „buretom baruta”?
Ne znam puno o Balkanu, znam uobičajene stvari o bližoj istoriji, da ste tokom vremena bivali meta napada sa različitih strana. U skorije vreme pratim muziku sa Balkana, kao i filmove. U onome što u toj muzici ima primese folklora vidim mnogo osećajnosti i velikih pokreta, koji stvarno mogu da dovedu do „eksplozije”.
Vaš junak Teleman kao inspiraciju za pisanje pozorišnog komada sluša zvuk električne četkice za zube, Dopler priča sa losom kao sa detetom… Kako uopšte smišljate takve slike?
Teško je to objasniti. Napravim katalog u pamćenju, beleške u telefonu, najmanju primesu ideje prenosim u novi dan, ili u sledeći mesec ili godinu. I do tog vremena imam gomile ideja, koje kombinujem. A nešto je i očigledno. I sam godinama koristim elektronsku četkicu za zube i znam taj zvuk koji poprima kada se prazni baterija. Kao i moj junak, i ja se takođe bavim sportom i mnogo vozim bicikl. U šumi sam sretao životinje, tako da su ideje koje dobijam povezane sa okolinom u kojoj sam. Kada bih duže živeo u Beogradu, verovatno bih imao potpuno nove podstreke.
Da li Vam je za film i književnost koristio rad na psihijatrijskoj klinici?
Ono što me najviše interesuje jesu ljudi, način na koji razmišljamo, govorimo i radimo, kao i mehanizmi postupanja. Ili zašto kažemo nešto, a to ne mislimo, ili ne znamo zašto smo to rekli. Postoji toliko nivoa zabune, i to mi se zapravo sviđa. Na toj klinici bilo je ljudi sa mnogo bolnih iskustava, kao i svih vrsta suicidalnih bolesnika. Tamo sam bio samo par godina, i sve što sam video bilo je tragično. Ali, morao sam negde da radim tokom studija. Moja majka je oduvek radila u toj oblasti, i sećam se da je bila deo grupe za pomoć suicidalnima. Ponekad sam se javljao na telefon kada su zvali oni koji su nameravali da se ubiju, i kada bih to prepoznao, odmah sam joj davao vezu.
Nekada o Norveškoj govorite sa dozom ironije. Da li sebe smatrate Norvežaninom ili Evropljaninom?
Svakako sam oboje, i imam veliku ljubav za svoju zemlju i njenu prirodu i ljude, ali razlog zbog kojeg treba biti ironičan u odnosu na Norvešku, kao i u odnosu na ostatak Skandinavije, jeste naše bogatstvo. Toliki novac načinio nas je gotovo suprotnim u odnosu na ono što smo bili. A bili smo zaista vrlo siromašni pre 1970, pre nego što smo otkrili naftu. Mislim da smo vekovima bili najsiromašnija zemlja u Evropi. Naši dedovi učili su nas da sve čuvamo, jer nikada nismo znali kada će nam zatrebati. Sve to sada potpuno je nestalo, i toliko bogatstvo skoro da je neprijatno. U isto vreme, osećam se i Evropljaninom. Prilikom glasanja za pridruživanje Evropskoj uniji mislim da sam bio jedini u krugu svojih prijatelja koji je glasao „za”. Iz istorijskih razloga, kao i iz razloga solidarnosti, mislim da treba da budemo deo Evropske unije. Ali, danas sve manji broj ljudi u Norveškoj želi to da bude. Zbog toga što „imamo sav novac sveta, i niko nam nije potreban”. To je iracionalan luksuz, jer smo deo evropskog ekonomskog sistema i za njega ipak izdvajamo novac.
Da li je moguće da se istovremeno bude slobodan i porodičan čovek, da se poštuje tradicija, ali da se ne bude konzervativan, da se živi u civilizaciji , ali da se ne bude materijalista?
Sve je moguće, ali mislim da je nemoguće u isto vreme biti potpuno slobodan i porodičan u isto vreme. Zbog toga što svojoj deci ne možete da kažete da ih volite, ali da nikada nećete biti tu. To ne funkcioniše. Ipak morate da budete tu. To važi za sve aspekte života, morate da radite na tome da uspe. Ali, ako hoćete da opstanete kao kreativna i zdrava ličnost morate da stvorite mali „džep” za sebe. Ja na primer trčim, ili idem u bioskop, čitam na nekom usamljenom mestu. Ili bih poludeo.
Zašto nam se toliko sviđa otpor, i kada Vaš junak Dopler kaže „ne” obavezama, porodici i sistemu, kao i svemu što guši, i ode u šumu da živi sa jednim losom?
To je razlika između fikcije i života, u fikciji volim stvari koje su vrlo daleko od onoga što ja obično jesam. Kada pišem, mogu da budem malo i Dopler, i neko drugi, ali u životu sam strejt, vrlo sam zaposlen i ne radim otkačene stvari. Tako da mi pruža zadovoljstvo da pišem o nekome koga je briga za sve. To je dobar ventil.
Koju muziku slušate dok pišete?
Slušam mnogo muzike dok pišem, obično klasiku, Baha, i koncerte za klavir. Već nekoliko godina imam pristup internet servisu, koji sadrži milione kompozicija koje sam slušao i pre dvadeset godina. Kada sam pisao „Mirne dane u Miksing Partu” puno sam slušao Kejt Buš.
Zbog toga ste za seksualnu fantaziju Telemana u „Mirnim danima” izabrali Kejt Buš, još uz Najdželu Loson?
Izabrao sam je jer je u vreme svojih prvih albuma tako lepo izgledala.
Marina Vulićević
objavljeno: 02.12.2010.
Izvor: Politika
