Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
U dalekoj Indoneziji, na samom obodu Indijskog okeana smešteno je maleno, tropsko ostrvo Bali. Ostrvo koje zadivljuje svojom lepotom kako prirode tako i ljudskih tvorevina sagrađenih u minulim vekovima. Ostrvo koje je potpuno odolelo modernizaciji i globalizaciji i na kome se još uvek živi po pravilima koja se decenijama nisu menjala
Dušan Ković Izvor B92
Putovanje od Beograda pa, recimo, preko Frankfurta na Majni i Singapura do Balija i njegovog aerodroma smeštenog na krajnjem jugu ostrva traje ne manje od dvadesetčetiri časa, a ako se opredelite za varijantu najjeftinije avionske karte, koja košta hiljadu eura, onda i celih trideset. Putovanje jeste dugačko, ali zato kad stignete...
Prvi utisci počinju da se gomilaju još pri samom sletanju na ''Ngurah Rai'', aerodrom čija pista zalazi duboko u more kristalno plave boje i besprekorne čistoće. Odmah po sletanju i ulasku u aerodromsku zgradu, primetićete mnoštvo živih boja i različitih oblika koji su tako karakteristični za ovo podneblje, a koji se nigde u Evropi ne mogu sresti. Da više nikakve veze nemate sa ''brdovitim Balkanom'' biće vam odmah jasno pošto prvi put udahnete vazduh po napuštanju aerodromske zgrade. Spoljna temperatura od ujednačenih dvadeset i osam stepeni i vlažnost vazduha koja ''miriše na kišu'', prvi će vam poželeti dobrodošlicu. Nakon ovog prvog iznenađenja i, rekao bih, kratkotrajnog šoka, uputićete se do najbližeg taksija i uz osveženje njegovim klima uređajem, otići do jednog od nebrojeno mnogo, prelepih hotela.
U jeku sezone, koja ovde počinje maja meseca i traje sve do kraja novembra, poželjno je da imate unapred rezervisanu sobu, da vam se ne bi desilo da svoj jedinstveni godišnji odmor započnete spavanjem na plaži. Van ovog perioda, dakle od početka decembra meseca, pa sve do kraja aprila traje zimski period, koji se odlikuje malo slabijom turističkom posetom, ali i nešto nižom temperaturom uz propratne monsunske kiše, koje bivaju najjače tokom decembra i januara meseca. Jasno je da na zimskih dvadesetak stepeni Celzijusa, sneg ovde nikada ne pada i da su peći na čvrsto gorivo lokalnim stanovnicima potpuno nepoznate.
Inače, ljudi koji žive na Baliju - Balinezi, njih oko četiri miliona, su izrazito ljubazni i nikakvih neprijatnosti sa njima nećete imati. Osoblje hotela će vam biti na usluzi dvadeset i četiri časa dnevno, spremno da vas usluži na način koji predstavlja vrhunsku servilnost i pravo oduševljenje za svakog turistu koji poseti ovaj raj. Osmeh na njihovim licima je obavezan u toku razgovora sa vama, a po njegovom završetku lagano će sklopiti ruke na svojim grudima kao da se mole, blago vam se nakloniti i otići da vam donesu tropski koktel koji ste upravo izvoljevali. Osim izrazito prijatnog i dopadljivog ponašanja, osobe koje rade po hotelima se još odlikuju živopisnim uniformama, koje imaju donji deo u obliku haljine i za muškarce i za žene, solidnim znanjem engleskog jezika i svojom životnom dobi. U mnogim hotelima rade mladići i devojke sa dvadesetak godina života.
Iako Bali pripada Indoneziji, najvećoj muslimanskoj zemlji na svetu, sa oko dvesta dvadeset miliona muslimana, Balinezi su budistički opredeljeni i to skoro sto procenata stanovništva. Vrlo su religiozni i svakodnevni život im je ispunjen događajima i aktivnostima kojima propovedaju svoju veru. Još od malih nogu, u roditeljskom domu uče tri maternja jezika. Jedan je za svakodnevni razgovor između njih samih, drugi je za razgovor sa sveštenim licima, a treći koriste u ophođenju prema prirodi i životinjama. Veruju da i predmeti imaju dušu, te ih u određenom dobu godine ogrću šarenim maramama. Ovo posebno važi za njihove ''porodične hramove'', koje ima svaka kuća, tj. dvorište. Ta njihova ''mini svetilišta'' predstavljaju nešto što, nama Evropljanima, liči na nekakve spomenike, napravljene od kamena, karakterističnog reljefa, visine i do tri metra, na kome redovno ostavljaju darove Bogu u obliku cveća i hrane sa upaljenim mirišljavim štapićima.
Ono što se posetiocima posebno može dopasti je masaža koja se nudi na svakom koraku. Ljubazne i poprilično nametljive ženske osobe će se svakako potruditi da vas izmasiraju na plaži i za to vam naplatiti, za naše uslove, simboličnu sumu. Naravno, u hotelima je ova usluga i mnogo skuplja, ali i mnogo profesionalnija.
Hoteli na Baliju kao da se takmiče koji će od njih da bude lepši i luksuzniji. Zajedničko im je da su ogromni, da su na samoj plaži, da su prelepo sređeni i da svaki od njih ima bazen. Ogroman bazen okružen kokosovim palmama, stablima banane, žbunastim rastinjem sa cvetovima najrazličitijih boja i oblika... Verovali ili ne, ali jedan od njih ima površinu od čitavih devet hiljada metara kvadratnih. Turistima se poklanja pažnja kao bogovima. Tako, na primer, bez ikakvih problema možete tražiti da vam se ručak servira, recimo, na samoj ivici bazena i da ga konzumirate ne izlazeći iz vode. To je tamo sasvim obična stvar.
Sve sobe imaju klima uređaj i zahvaljujući njima možete da se rashladite kad god poželite. Naročito noću, dok spavate... Cena dvokrevetne sobe se kreće od četrdeset do šezdeset eura dnevno za noćenje sa doručkom. I nijedan hotel nema manje od četiri zvezdice.
Cenkanje je sastavni deo njihove ulične trgovine. Budite sigurni da će vas na tezgama lako prepoznati kao turistu i da će pokušati da vam naplate neuporedivo više nego što ta roba zaista vredi. Ali, ako ste iole vešt pregovarač, brzo ćete stvari dovesti u razumne okvire. Naravno, u luksuznim radnjama nema ni govora o pogađanju.
Hrana je vrlo ukusna i teško je ne uživati u njoj. Blago je zaljućena i sastoji se od pirinča koji je obavezan i povrća pomešanog sa piletinom ili govedinom. Obroci su laki i slobodno ih možete konzumirati u neograničenim količinama, bez straha od holesterola. Cena prosečnog obroka je od tri do pet eura po osobi, a restorane možete da birate.
Posebnu priču predstavljaju ekskurzije ka unutrašnjosti ostrva u cilju njegovog razgledanja i upoznavanja. Nakon odabira jedne od brojnih turističkih agencija koje rade na Baliju, putujete njihovim mini-busevima u obaveznom prisustvu vodiča. On će vas ukratko upoznati sa istorijom Ostrva, a onda će vam ljubazno objasniti gde ćete ići tog dana i šta ćete pri tom videti. Od prebogate ponude Balija svakako izdvajam posetu hramu ''Tanah Lot", koji se nalazi na samoj obali mora i koji datira još iz šesnaestog veka. Posebno je zanimljiv podatak da je sagrađen iz jednog komada stene... Zaista fantastičan prizor. Balinezi veruju da se odatle vidi najlepši zalazak sunca na celom ostrvu, što je posebno romantično zaljubljenim parovima.
Pirinčana polja su posebna priča. Ima ih bukvalno svuda i predstavljaju najlepše prizore na Ostrvu. Jedna su smeštena u ravničarskim predelima, dok su druga izgrađena na padinama i obroncima brda. Napravljena su u obliku terasa i nijedan turista sa fotoaparatom im neće odoleti.
Zbog specifičnog načina odmora, gde vam se sve donosi ''na noge'', vreme na Baliju prolazi veoma sporo. Dve nedelje su sasvim dovoljne da se odmorite, da obiđete kompletno ostrvo i uzduž i popreko i da ga do detalja upoznate. Između tih, mahom celodnevnih ekskurzija, ostaće vam i više nego dovoljno vremena da uživate u lepoti tropskog mora i u beskrajnom izležavanju na predivnim peščanim plažama.
Tangkuban Perahu, "Prevrnut čamac" u prevodu sa lokalnog Sunda dijalekta, jedna od najvećih atrakcija Indonezije, nalazi se na visini od 2.084 metra, na 30 kilometara udaljenosti od Bandunga, glavnog grada zapadne Jave. Na osnovu različitih seizmografskih merenja, koja su pokazala pojačanu vulkansku aktivnost i znatno povećanu količinu gasova, vulkan je od 2005. godine zatvoren za turističke posete
Piše: Ivana Kladarin Panić
Photo: ronen blogStigli smo. Oblaci dima kuljaju iz zemlje koja se na više mesta pocepala. Jak miris zemnih gasova savladava kiseonik. Sumpor dominira i uvlači se u nozdrve, pod kožu, u misli. Već sam uveliko u čistilištu čekajući u redu da zakucam na vrata pakla i "ostavim svu nadu za sobom". Adrenalin raste, a vulkan Tangkuban Perahu, potmulo kovitla staru Sunda legendu i kazuje gotovo edipovsku priču svog nastanka...
Princeza Dajang Sumbi, najlepša žena zapadne Jave, oterala je iz doma sina Sankurijanga zbog neposlušnosti. Bogovi su se sažalili nad njenom prevelikom tugom i podarili joj večnu mladost. Posle mnogih godina Sankurijang se vratio iz izgnanstva. Majka i sin nisu prepoznali jedno drugo i među njima je buknula strasna ljubav. Već su pripreme za svadbu bile u toku, kada je Dajang Sumbi tokom lova prepoznala po belegu svog sina. Da bi sprečila venčanje Dajang Sumbi je dala Sekurijangu nemoguć zadatak: da izgradi branu i napravi veliki brod pre izlaska sunca. Videvši da će zadatak biti uspešno izvršen, uz pomoć duhova koje je njen sin prizvao u pomoć, Dajang Sumbi je pred zoru naredila slugama da razviju metre crvene svile istočno od grada. Pomislivši da je svanula zora i nije uspeo, Sekurijang je u besu šutnuo branu i nedovršen čamac. Voda je sve poplavila, samo je na mestu gde je ostao prevrnut čamac stvoren vulkan Tangkuban Perahu...
Photo: f_arbiTangkuban Perahu, "Prevrnut čamac" u prevodu sa lokalnog Sunda dijalekta, jedna od najvećih atrakcija Indonezije, nalazi se na visini od 2.084 metra, na 30 kilometara udaljenosti od Bandunga, glavnog grada zapadne Jave. Ovaj stratovulkan poslednji put je eruptovao 1983. godine.
Do vrha vulkanske planine se stiže planinarenjem ili jahanjem (za one manje sportski nastrojene ličnosti informacija da može i kolima), dok je jedini put do aktivnih vrulja auto-nogama.
I da se vratim na sam početak priče, na mesto na kome zastaje dah. Počelo je da pada. Topla tropska kiša pojačavala se iz momenta u momenat, dok nije postala gusta i neprozirna. Kročili smo u džunglu u pravcu aktivnih vulkanskih vrulja. Dve žene i dete, moja prijateljica Miša, moja kćer Nina od osam godina i ja. Naravno, da se napravimo pametne odbile smo vodiča. Društvo nam je pravio samo jedan beskorisni kišobran. Prava avantura, ako se uzme u obzir da tokom nešto više od četiri kilometra, koliko treba da se stigne do samog centra, ničeg nema osim uske staze koja vijuga kroz polumračnu tropsku šumu oblivenu kišom. Jedini putokaz je neprijatan miris sumpora koji se pojačava što se više približavamo svome odredištu.
Photo: der Willy"Mora da se bližimo đavoljem leglu", pomislila sam na pola puta i nastavila dalje, dok mi se kiša obilato slivala za vrat i natapala odeću. Posle dugog pešačenja šuma počinje da se proređuje. Sa nestankom poslednjeg drveta pojavljuje se fascinantan prizor. Golet, kamen i zemlja koja puca na mnogim mestima. Iz pukotina kuljaju gejziri tople vode koja se preliva u nijansama od sive preko mutno zelene do smeđe. Kao da si nogom stupio na Veneru, ni traga od Zemlje.
Uzbuđenje raste. Šta ako se napola uspavan vulkan probudi? Bežati bi hteo - noge ne slušaju. Svest ostaje hipnotisana nečim, nikada viđenim, i uživa u momentu koji se verovatno nikada više neće ponoviti. Ohlađeno grotlo, od koga zastaje dah, koje smo posmatrali dok smo bili na vrhu, u svoj svojoj lepoti ni blizu ne budi ovakvu zbrku osećanja koja se rečima teško mogu opisati. Ima tu i straha, i panike, i oduševljenja, i neizvesnosti, i radoznalosti...
Photo: mr.deepUz malo pameti poslužila nas je i sreća. I mi uspešno po kiši, koja ni u povratku nije prestajala, siđosmo sa planine.Tokom puta nismo naleteli ni na jednu životinju, mada mislim da su sve one odavno iz ovog svojevrsnog pakla pobegle. Kao da sam nesvesno slutila da će ovo fascinantno područje biti zatvoreno za posetioce.
Nekoliko godina kasnije, u aprilu 2005. Direktorat za vulkanologiju i geološka ispitivanja podigao je stepen pripravnosti i zabranio turističke obilaske. Državni vulkanolog Samisul Rizal podneo je dokaze da su dve vulkanske planine Anak Krakatau (Dete Krakataua) na Javanskom moru (izniko na mestu vulkana Krakatau, koji je 1883. prilikom eksplozije izazvao cunami odnevši sa sobom više od 40.000 života - duplo više nego kada je Etna zatrpala Pompeju) i Tangkuban Perahu na osnovu različitih seizmografskih merenja pokazale pojačanu vulkansku aktivnost i znatno povećanu količinu gasova.
Photo: ronen blogNiz erupcija u 19. veku stvorilo je današnji krater, prečnika od jednog do jednog i po kilometra. Vulkan je poslednji put eruptovao 1969. godine. To je bila erupcija srednje jačine, kada je krater bacao lavu i vulkanski pepeo 500 metara uvis. Od tada vulkan je bio zatvoren izvesno vreme, zato što su seizmička merenja ukazivala na novu erupciju.
I šta reći za kraj? Da je bilo očaravajuće na jedan poseban način, poput letenja balonom ili ronjenja oko koralnih ostrva. Da se nisam plašila, niti razmišljala o bilo čemu... i da bih to ponovila ukoliko mi se ukaže prilika.
Pipkajući me, upitaše me da li sam bolestan, kada mi je koža tako bela, uz primedbu da sam verovatno bogat i da sigurno posedujem mnogo kamenih sekira, svinja i žena. Prošlost ovog naroda, izgubljenog u prostoru i vremenu, satkana je od legendi i pripovedaka. Pismo je nepoznato, kao i njihovo poreklo staro hiljadama godina. Nema podataka odakle potiču i kako su se uklopili u stravičnu samoću i izolaciju.
Piše: Mile Mijatov
Photo: Bertrand Linet
Prošlost ovog indonežanskog naroda, izgubljenog u prostoru i vremenu, satkana je od legendi i pripovedaka. Pismo je nepoznato, kao i njihovo poreklo staro hiljadama godina. Nema podataka odakle potiču i kako su se uklopili u stravičnu samoću i izolaciju. Koriste oko 600 reči, govore prostim ili prostoproširenim rečenicama, broje korišćenjem kanapa i čvorova, lako se uzbuđuju, pričaju istovremeno. Žive kratko, najviše do pedesete. Ne poznaju tuberkulozu, rak i polne bolesti, a pate od gušavosti, vašiju i oboljenja kože. Leče se travama i bajanjem
Posmatram izmaglicu kako se diže iznad Balijemskih planina zanet zagonetnim zvucima džungle. Pre nepunih pet minuta kiša je pljuštala kao iz kabla i odjednom naglo prestala, kao presečena urođeničkom mačetom. U Irijan Džaji sam, gde već nedelju dana sa plemenom Dani delim dobro i zlo. Prihvatili su me i ne plašim ih se, kao ni Nove Gvineje i uzbudljivih priča o poslednjim ljudožderima. Oko mene lukovi od smokve, duge strele od tankog bambusa, kamene sekire, noževi od kazuarove butne kosti i Adamovi sinovi i kćeri kao od majke rođeni u jednom, za nas potpuno nestvarnom svetu i vremenu koje je stalo i hiljadama godina ostalo nepromenjeno. Dan se pomalja na vrhovima prašumskih krošnji. Trgoh se u sebi. Pa ja sam u kamenom dobu, kao u knjizi holandskog istraživača Antoni van Kampena i ruskog etnologa Mikluha Maklaja, koji su svetu razotkrili deo misterije i istine dela kopna koji je sve do juče bilo bela mrlja na geografskoj karti.
Tera inkognita
Posle Grenlanda Nova Gvineja je najveće ostrvo na svetu. Dugo je 2.400, široko 740 kilometara i podeljeno je na dva dela. Istočna strana pripada nezavisnoj državi Papui, a zapadna provinciji Irijan Džaji u sastavu Indonezije. Otkrili su je Portugalci 1511. godine, a kolonizovali Nemci, Englezi (Papua) i Holanđani koji su 1828. zagospodarili Irijanom. U lavirintu biblijske lingvistike ovde živi milion i po ljudi, uglavnom Papuanaca tamno smeđe kože, sitno kovrdžave čelično crne kose i širokih noseva. Govore čak 250 jezika, a najpoznatiji i najbrojniji su Asmati, Dani, Lani, Đahiri, Ekari, Mopi, Jali i Moni. Ovo je carstvo tropskih kišnih šuma, 643 vrste ptica, od kojih su najpoznatije rajske,100.000 vrsta insekata,16.000 vrsta bilja, od kojih čak 2.770 varijanti orhideja. Kenguri, divlje svinje, leopardi, stotinak vrsta zmija, majmuna i zelenih, poprečno prugastih pijavica svakodnevna su pojava. Iako na ekvatoru, na najvišem vrhu ostrva - Punčak Džaji (Puncak Jaya - 4.884 m) nikada se ne topi sneg.
Moj cilj je narod Dani, koji živi na legendarnoj visoravni Balijem (Baliem Valley) u srcu Irijana. Prvi put o njemu se više čulo tek 1938, kada je, sakupljajući etnološku građu za američki Prirodnjački muzej, ovde boravio istraživač Ričard Arčbold (Richard Archbold). Potom su došli misionari, kopači zlata, po koji naučnik i avanturista. Priče o kanibalstvu mešale su se u magli istine i stvarnosti. I sam sam bio u nedoumici, procenjujući sopstvene šanse i pitajući da li bih se nekom zajapurenom Papuancu mogao naći na tanjiru za večeru. Pripreme su trajale godinu dana, a onda je došao Dan odluke.
Lufthansom sam doputovao u Džakartu, a odatle brodom kompanije Pelni (Pelny) do glavnog grada Irijana - Džajapure. Putovanje traje nedelju dana a hrana i kabina koštaju 60 dolara. Brodovi "Dobonsolo" i "Rindžani" održavaju ovaj pravac svakih 15 dana, a doživljaji su u najmanju ruku egzotični.
Photo: Bertrand Linet
Odmah po iskrcavanju prijavio sam se policiji, obrazložio cilj svog putovanja, potpisao da posledice prihvatam na sopstveni rizik i tek tada dobio odobrenje. Ova mera opreza preduzeta je nakon učestalih kidnapovanja i ubistava. Do aerodroma u Sentaniju, udaljenom 20 kilometara, stiže se taksijem za pet, a odavde, avionom kompanije Merpati, koja leti dva puta dnevno, do Vamene za 40 dolara. Može se iznajmiti i laka cesna, ali po sedam puta višoj ceni. Drumskih i rečnih puteva nema.
Soba u jednostavnom, skromnom hotelu "Sahrijal makhur" košta nekoliko dolara. Da bih stigao do njega prevalio sam 18.000 kilometara. Sve dalje što sledi je potpuno nov i još malo poznat svet. Možda i avantura.
Dobrodošlica poglavice plemena
Prvi mi je prišao Ap Kaju, poglavica plemena Dani, bez trunke inferiornosti, gledajući me pravo u oči, stavljajući mi tako na znanje s kim imam posla. Pravo ime mu je Kaju, a ono Ap, što znači "glava", je očito titula. On vodi računa o tridesetak ljudi i 10 koliba od bambusa i palminog lišća, ograđenih visokom ogradom od čvrsto ispletenog granja i visokim ulaznim vratima kojima se prilazi drvenim stepenicama. Pedesetak hiljada Danija živi razbacano po Balijemu u malim zajednicama, u nekoj vrsti lokalne samouprave. Na glavi mu je crvenkasta kapa od divlje trave ukrašena perjem od rajske ptice, u nosu beli zubi od vepra zakrivljeni nagore, lice iscrtano ornamentima od sive ilovače, a umesto gaća - koteka. Žvaće duvan.
Kajonak! Odbrusi kratko, pozdrav poput našeg "dobrodošao", i poče pritiskati zglobove svoje desne ruke preko mojih. Učini to tri puta, a ja gest shvatih kao prvi korak prihvatanja. Isto to učini i sa mojim vodičem Kogojom (Kogoya), pripadnikom plemena Jali, (Yali) koji se ponudio da mi bude tumač i posrednik. Do Ap Kajua smo došli tako što smo iznajmljeni džip parkirali kod Kurime, dvadesetak kilometara od Vamene, a zatim se uputili pešice u bespuće pretpotopne tame, krčeći put mačetama i preskačući mahovine i paprati. Orijentir nam je bio dim sa ognjišta urođeničkih koliba ne većih od devet kvadrata, bez dimnjaka i prozora. Krov im je ugljenisan od čađi, a za ventilaciju služe vrata otvorena danju. Zbog zmija, komaraca, mrava i škorpija noću se čvrsto zatvaraju.
Poklonio sam mu dve sekire i duvan, a on se silno obradovao. Deca se raskikotaše dobivši bombone, a žene stidljivo počeše čavrljati primivši nekoliko flašica mirisa i mala ogledala. Dame uređuju toaletu tako što se ogledaju u mirnoj vodi. Ogledalca su potom prisvojili muškarci da se obriju čupkanjem, koristeći pincetu. Brada im je retka, a neki je, kao malajski narodi, nemaju.
Kada je saznao da nameravam kraće vreme da ostanem, plemenski vrač Anku Baka mi je pokazao kolibu za muškarce i odveo me je do ognjišta gde sam razapeo mrežu za komarce. Moram priznati da sam u tim trenucima sebi davao skromne šanse da se spasim od malarije tropikane.
Photo: Bertrand Linet
Stiže i večera: srž od sago palme, povrće slično endiviji, slatki krompir (cyprus rotunda) i šećerna trska kao delikates. Pipkajući me, upitaše me da li sam bolestan, kada mi je koža tako bela, uz primedbu da sam verovatno bogat i da sigurno posedujem mnogo kamenih sekira, svinja i žena.
Bez pisane istorije
Prošlost ovog naroda, izgubljenog u prostoru i vremenu, satkana je od legendi i pripovedaka. Pismo je nepoznato, kao i njihovo poreklo staro hiljadama godina. Nema podataka odakle potiču i kako su se uklopili u stravičnu samoću i izolaciju. Njihove pesme su monotone, u ritmu koji se beskrajno ponavlja, nalik na mrmljanje praćeno bubnjem zvanim "kindu" presvučenim kožom od iguane. Govore o lovu ili ljubavi. Koriste oko 600 reči, govore prostim ili prostoproširenim rečenicama, a žive kratko, najviše do pedesete.
Krive i mršave noge, retka, razbarušena kosa i duboke bore već u adolescenciji posledica su teškog, mučnog života i patnji. Zbog čestog boravka uz ognjište oštro zaudaraju na katran i dim.
Broje korišćenjem kanapa i čvorova, lako se uzbuđuju, pričaju istovremeno. Teško sam uspevao da shvatim ko sluša i ko koga razume. Ne poznaju tuberkulozu, rak i polne bolesti, a pate od gušavosti, vašiju i oboljenja kože. Leče se travama i bajanjem.
Simbol muškog sveta plemena Dani je koteka - šuplja, izdužena, isušena tikva koju navlače na genitalije i koja im služi umesto gaća. Ona simboliše generativnu snagu jedinke, vezana je kanapom uz bedra, tako da uvek stoji uspravno, bilo da sedi, stoji ili trči.
Iza koliba sam video pravu prirodnu fabriku. Na mladu tikvicu vezuju kamen koji je vremenom izdužuje. Tek stasale mladoženje razmeću se neobično dugim kotekama, dok stariji imaju sasvim razuman stav u proceni veličine i praktičnosti. Menjaju je od slučaja do slučaja, najčešće mesečno, a dele na donji i gornji deo gde stavljaju duvan, čak i slatki krompir da, kad ogladne, prezalogaje. Neki opet vrh ukrašavaju cvetom orhideje koje rastu svuda, čak i na drveću.
Žene oblače suknje ispletene od divlje trave koje boje, telo ukrašavaju flekama od bele gline i da ne vezuju kosu u pramenove kao antene ličile bi na leoparda. Oko glave vezuju pletenu mrežu i u njoj nose svu pokretnu imovinu - gomoljasti krompir, komade soli, svinjske zube, školjke, a ako zatreba i nestašnu dečurliju. Stanuju zajedno u kolibama za dame, a muškarci u malokama za gospodu. Deca ostaju uz majke. Kad sunce zađe skupe se u klupko, a izlaze čim ponovo grane. Dan i noć traju po 12 sati.
Photo: Bertrand Linet
Zakon sakaćenja, koji primenjuje većina plemenskih zajednica, više je nego očit. Gubitkom deteta majke pokazuju jad odsecanjem članka prsta, a ponekad i više njih. Broj amputiranja srazmeran je stepenu ljubavi. Viđao sam žene koje na šaci desne ruke nisu imale nijedan prst. Ponekad se događa da od žalosti, za nekoliko sati polude.
Sekira od kamena je glavni alat. Velika služi za seču stabala, dok je mala za finiji rad, za dubljenje trupla i izradu čamaca čiji kljun ukrašavaju glavom od krokodila. Stasiti Ap Kaju preuzeo je na sebe ulogu zaštitnika, pa me je odveo do obale reke da pokaže praktičnu proizvodnju. Prvo je odabrao kamen posebne čvrstoće, a onda upalio vatru na tradicionalan način i usijao ga na žeravici, da bi ga naglo ohladio vodom od koje se raspukao. Usledila je završna obrada u koju sam se i sam umešao, tako da je predmet ubrzo dobio željeni oblik i oštrinu.
Dani žive od zemljoradnje. Žene obrađuju zemlju i ubiraju plodove, a muškarci krče šumu i pripremaju parcelu, čas ovde, čas onde, često je seleći jer zemljište ne đubre. Lov je sastavni deo svakodnevice. Koplja su im duga oko tri metra i veoma oštra, taman za divlje svinje, ali i za rat ako zatreba. Prave čak osam vrsta strela sa oštrim ili tupim glavama i koriste prema potrebi. Strele su duge metar i po i bez pera su, a pogodak na dvadesetak metara, gotovo siguran.
U to me je ubrzo uverio naočiti Taraban u kojeg su tajno ili javno zaljubljene sve devojke zajednice. Nanišanio je na psa lutalicu tako da se ovaj nije ni mrdnuo. Potom ga je odrao i ispekao na vrelom kamenju i sve nas pozvao na gozbu. Psi ovde ne umeju da laju. A ukus? Ne bi vam se svideo, kao ni odresci od majmuna koji su takođe, s vremena na vreme, deo menija. Jedini izuzetak su bele krupne larve koje mudro i strpljivo vade ispod kore sago palme i jedu kao najveću poslasticu. Ukoliko imate bujnu maštu pomislićete da ste upravo zagrizli puter.
Odresci od svinje, koju ovde zovu babi, služe se veoma retko jer predstavlja veliku vrednost i staleški simbol. Kolje se nožem od kazuareve butne kosti isključivo za vreme "svečanosti glava" - obrednog čina obrezivanja, bušenja nosa, ušiju, brušenja zuba u obliku trougla i svadbi. Svinja je zamena za novac i glavni ulog bračnog ugovora. Mlada se plaća najmanje sa dve, a ponekad i sa 10 grla, u zavisnosti od staleške moći njenog oca. Razgovarao sam sa "starijim" neženjama koji su se žalili da će trajno ostati usamljenici jer brak nemaju čime da plate, a ne žele da se upliću u krađe, koje takođe nisu retkost. Zbog svinja se povremeno vode plemenski ratovi sa kanibalskim posledicama.
Photo: Bertrand Linet
Deca između devete i šesnaeste godine prolaze kroz mučna iskušenja da bi dokazala da su spremna za varljivi život. Najbolnije je obrezivanje, kako mladića tako i devojaka, uz često ozbiljne zaraze i komplikacije. Zahvat obavljaju isključivo vračevi u čije medicinsko znanje niko ne sumnja. Uoči čina, koji se obavlja noću po mesečini, vračeva žena upućuje pacijentkinje u tajne ljubavi i priprema ih za bolno iskušenje. Obrezivanje mladića obavlja se danju bez prisustva žena.
Put u bračni život
Brak je neugodna obaveza. Muža bira otac, a ona nema pravo da ga odbije. Venčanje se obavlja "otmicom" izvedenom po strogo ustaljenom pravilu. "Iznenađenje" se događa za vreme sušne sezone, na izvoru. Dok ona zahvata vodu, on se iznenada stvori i zgrabi je. Ona glumi strah, viče i otima se, a on je hitro unosi u svoju kolibu. Tu, u društvu prijateljice ona plače i nariče sedam dana. Ništa ne jede, pije samo pivo od sago palme.
Žene uglavnom žive bez odeće, a urođeni nagon za doterivanjem zadovoljavaju maskom od ulja i crvenom bojom koja se smatra simbolom zdravlja. Cilj je očarati muškarca i istovremeno izazvati zavist drugih žena. Telo ukrašavaju gusto složenim, ornamentalnim ožiljcima. Crveni zubi od žvakanja gorkog lišća betela smatraju se vrhuncem elegancije.
Poslednje putovanje ponekad se odvija mesec dana, obavezno uz palmino pivo. Telo zakopavaju bez glave, jer nju spaljuju. Mrtve u grob poležu na bok, muškarce licem okrenute prema istoku jer su za vreme života zorom odlazili u lov, a žene prema zapadu, jer su navečer očekivale da budu oplođene.
Mumija i kuća duhova
Iz dana u dan osećao sam se sve sigurnije i znao šta smem, a šta ne. Ap Kaju me je već prvog dana upozorio da je Koliba duhova najveći tabu i da u nju ne smem da ulazim. "Ali smeš da znaš šta je unutra", resko je uzvratio Anku Baka i izneo kao ugalj crnu sklupčanu mumiju staru više od 300 godina. Jeziv prizor najblaže rečeno. "Njenim posredstvom govorimo sa precima i odagnavamo zle duhove", usledilo je kratko objašnjenje. Vodič Kogoja, koji mi je sve vreme strpljivo prevodio i pomagao da naučim više od 300 reči, dodao je da se mumiji obraćaju i pre polaska u rat, zadovoljavajući tako kult mrtvih. Ceo religijski život Danija prožet je zamršenim i dubokim spletom duhova i magije.
Ljudožderstvo, tajna i istina
Priča o drami dvadesettrogodišnjeg Majkla Rokefelera, sina njujorškog guvernera Nelsona, koji je 1961. godine sakupljao etnološke predmete za Metropoliten muzej, još nije izgubila svežinu. U Agatsu su ga videli sa Asmatima, a potom mu se gubi svaki trag. Slično su prošli mnogi katolički i protestantski misionari u pokušajima preobraćanja.
Plemena oko Merauke, na jugu Irijana, na zlom su glasu, a kanibalstvom se bavio, kasnije sam saznao, i Anku Bakaev deda. Lov na ljudske glave, ili "adat" ima isključivo religijski, a ne prehrambeni značaj i obavljaju ga pokolenja u prelomnim trenucima. Glava žrtve, obično pripadnika drugog plemena, odseca se oštrim bambusom, takozvanim "takom", a lobanje suše na dimu i ređaju na krovnoj gredi. Da bi zadovoljio moju znatiželju Anku Baka mi je pokazao takav trofej. Povremeno ga koristi kao uzglavlje. Moram priznati da mi je tom prilikom poljuljao samopouzdanje.
Umesto epiloga
Nakon dvonedeljnog boravka, živ i zdrav, ali sa vašima u kosi, oprostio sam se od Danija. Ap Kaju mi je na rastanku poklonio nož od kazuara, luk i strele, malu kamenu sekiru, veprove zube upletene oko fosila puža i znak njegovog dostojanstva - marč, pleteni talisman ukrašen perjem rajske ptice. Nije, naravno, zaboravio ni dve koteke, jednu veću i jednu manju - za svaki slučaj. Dirnut darom steže mi se grlo pri pomisli na njihovu budućnost.
Ovde je pronađeno zlato i što je još gore, ogroman rezervoar nafte. Multinacionalne kompanije ubrzano seku šume i izvoze drvo u Ameriku i Japan. Ekološki prostor svakodnevno se sužava za kilometar-dva. Sve više je šumskih putnika amatera, poput mene i novih bolesti na koje nisu otporni. Godine plemena Dani su izbrojane. Ostaće samo zabeleške i priče poput ove.
"Osmim čudom sveta" naziva se nekolicina vanserijskih građevina razasutih po celom svetu kao što su: Tadž Mahal u Indiji, Aja Sofija u Turskoj, Maču Pikču u Peruu, Akropolj u Grčkoj, Stounhendž u Britaniji, Kineski zid... Među njima važno mesto zauzima i Borobudur, najveći budistički hram u jugoistočnoj Aziji, podignut polovinom 8. veka naše ere, za vreme vladavine dinastije Sailendra. Za izgradnju piramidalnog svetilišta, visokog 42 metra, utrošeno je 55.000 kubika vulkanskih blokova. Ovu najznačajniju turističku atrakciju Indonezije Unesko je 1992. uvrstio u Svetsku kulturnu baštinu
Autorka: Ivana Kladarin Panić Izvor: Travel Magazine
Photo: Gunkarta
Polazim iz Džakarte, glavnog grada Indonezije, u kome živim već nekoliko godina. Putujem u "srce" Jave. Dobro je ponekad pobeći iz dvadesetomilionskog megapolisa i njegovog neprestanog komešanja. Voz se približava Jogdžakarti, istorijski najznačajnijem gradu centralne Jave. Kroz prozor uskače jutro. Ovde na polutaru nema sumraka, ni svitanja. Sve se dešava u nekoliko minuta. Ili spustiš ili povučeš roletnu. Čeka me još četrdesetak kilometara do cilja, do Borobudura, jednog od čuda starog sveta. Još se nisam odlučila čime ću putovati. Mogla bih bećom (bicikl-rikšom), bađajem (motor-trikolicom), taksi-motorom, taksijem... Mogućnosti je mnogo, ali se ipak odlučujem da krenem autobusom.
Sliku gradske užurbanosti smenjuje spokoj, koji se prostire po plantažama čajeva i pirinčanim terasama. Pojavljuju se obrisi vulkana... i ukoro iskrsava njegovo veličanstvo Borobudur. Vanvremenski simbol univerzuma, udenut u plodnu dolinu Keda, na ušću reka Elo i Progo, omeđen vulkanima: Merbabu, Sumbing, Merapi i Sundoro - svojim čuvarima i svojom pošasti. Prema verovanju Javanaca, dve reke simbolizuju Gang i Jamun, reke iz doline Inda u Indiji.
Tačan period gradnje ovog svetilišta je obavijen velom tajne. Nema sačuvanih pisanih dokaza. Na osnovu proučavanja sanskritskih zapisa ispod reljefa na najnižim nivoima piramide, početak gradnje hrama se može smestiti u prvu polovinu 8. veka naše ere, za vreme vladavine dinastije Sailendra, koja je pripadala Mahajana budizmu. Gotovo dva veka Borobudur je bio duhovno središte budizma na Javi. Sa propašću hinduističkog, kraljevstva Mataram, 919. godine, centar kulturnog, političkog i verskog zbivanja premešta se iz centralnog u istočni deo Jave. Hodočasnici gube zanimanje i Borobudur pada u zaborav. Veličanstveno svetilište biva prepušteno zubu vremena. Vulkanske erupcije i bujna vegetacija oštećuju kamen i najviši delovi se urušavaju. Snažan zemljotres, koji je pogodio Javu 1548 godine, izaziva još veće oštećenje spomenika. Piramida ostaje vekovima zarobljena vulkanskim pepelom, sve dok je nisu otkrili Evropljani.
U zaborav potonulo svetilište, vekovima prekriveno zemljom, naslagama vulkanske prašine i tropskom vegetacijom, ličilo je na brežuljak obrastao grmljem i korovom. Tek 1814. Tomas S. Rafles, tadašnji guverner Jave i osnivač Singapura, načuvši priču da se u području Bumisegoro nalaze ostaci velelepnog hrama, pokreće inicijativu za istraživanjem terena, kada je zbog nedovoljnih sredstava otkopan samo jedan mali deo. Zanimanje javnosti raslo je i jenjavalo tokom decenija, sve dok indonežanska Vlada nije podnela Unesku 1955. plan za spasavanje ovog vanrednog spomenika, uloživši deo kapitala potrebnog za rekonstrukciju. Posle perioda čišćenja i obnove, dugog 11 godina, tek je 1984. Borobudur, ovaj svojevrsni Feniks, izronio iz pepela i zablistao u punom sjaju. Godine 1992. Unesko ga je uvrstio u Svetsku kulturnu baštinu. Danas, Borobudur stoji na novim temeljima i dovoljno je snažan da izdrži narednih 1.000 godina.
Ima mnogo teorija o nastanku imena ovog najvećeg budističkog svetilišta u Jugoistočnoj Aziji. Jedna je da je ime izvedeno iz izraza na sanskritu "Vihara Budha Ur", što bi se moglo prevesti kao "Budistički hram na planini". Druga da je ime sastavljeno od reči "bora", što znači hram i "budur" što na balinežanskom znači "iznad". I tako u nedogled... Smisao je uglavno sličan.
Pre gotovo 11 vekova virtuozi u kamenu, započeli su izgradnju ovog grandioznog zdanja ulažući svoje znanje i umeće za generacije koje dolaze. Nikao u "bašti centralne Jave" na kvadratnoj osnovi (dužina stranice je 123 metra) uzdiže se u devet nivoa, od kojih su donjih šest kvadratog oblika, dok su tri pri vrhu okrugla. Građen je u obliku piramide, što je predstavljalo mapu kosmosa prema tadašnjim shvatanjima budističke filozofije ili kako neki poznavaoci tvrde u obliku lotosa, svetog cveta budizma. Pre urušavanja visina Borobudura je bila 42, dok danas iznosi 35 metara.
Na zidovima prva četiri nivoa, u dužini većoj od dva i po kilometra, nalaze se reljefi koji prikazuju život Šakjamuni Bude i principe njegovog učenja. Jedan od najinteresantnijih delova reljefa govori o Budinim reinkarnacijama. To je priča o danima kada je bio bog, kralj, običan čovek i životinja. Živeo je kao lav, jelen, majmun, labud, kornjača i u svakoj od svojih inkarnacija Šakjamuni je uzvišen i pun samilosti.
Vrh čine tri koncentrično koncipirane terase. Na njima se nalaze 72 stupe oblika šupljikavih zvona i unutar svake je smeštena po jedna Budina statua. Stupe su vrsta najranijih budističkih spomenika, oblika humke ili brežuljka. Priča kaže da je po Budinoj smrti, njegov pepeo podeljen i sahranjen ispod osam stupa, dok su urna i žar zakopani ispod preostale dve. Sam vrh piramide čini najveća stupa prečnika 11 metara. Nadaleko je poznata legenda koja kaže da će biti srećan svako ko kroz otvor na zvonu dodirne Budin nožni prst. Naravno to i činim i razmišljam o jednoj drugoj legendi...
A ona kazuje da je grčki pesnik Antipatros iz Sidona, polovinom 2. veka pre naše ere, sačinio prvi popis sedam čuda, tada poznatog sveta. Šta ga je nagnalo da to učini? Da li ih je video svojim očima ili ih je samo znao po čuvenju? Odgovor ostaje obavijen velom tajne. "Osmim čudom sveta" nazivali su ljudi docnijih godina nekolicinu vanserijskih građevina razasutih po celom svetu kao što su: Tadž Mahal u Indiji, Aja Sofija u Turskoj, Maču Piču u Peruu, Akropolj u Grčkoj, Stounhendž u Britaniji, Kineski zid...
Među njima se šepuri i Borobudur, jedna od najimpozantnijih tvorevina koje je čovek stvorio, iako veliku misteriju predstavlja izgradnja hrama bez razvijene tehnologije. Deniken bi to rešio očas posla i pripisao posetiocima iz svemira. A možda je to božanskih ruku delo... Mnogo ljudi, mnogo verovanja. Istina je relativna i sasvim individualna. Tačno je samo da postoje trenuci u životu koji potiru granicu između ovozemaljskog i nebeskog. Takav osećaj budi se u meni ovde, na ovom mestu sa naglim dolaskom noći. Kada bacam poslednji pogled na ovaj čarobni spomenik prošlosti obasjan svetlošću punog meseca.
Bali je mali po razmerama – čitavu obalu možete da obiđete za jedan dan – ali ugled koji kao turistička destinacija uživa je ogroman. I to s pravom.
Autor: CDC/DM | Foto: hutterstock Izvor: Blic
Ako posetioce upitate šta Bali za njih znači, odgovora će biti koliko i cvetova na drvetu frangipani. Zelene terase za uzgajanje pirinča, surfovanje od kog srce brže kuca, očaravajuće ceremonije u hramovima, zanosne plesne predstave i kilometrima duge plaže, samo su neki od doživljaja i prizora koje turisti na Baliju obožavaju.
Da bi slika bila kompletna, trebalo bi joj dodati i aktivne vulkane visoke preko 3.000 metara, brze reke, duboke klisure, bistra jezera u kraterima, pećinska svetilišta i bujne tropske šume prepune egzotičnog biljnog i životinjskog sveta.
Bogato kulturno nasleđe ovog ostrva vidljivo je na svakom koraku – u više od 20.000 hramova i palata, na brojnim živopisnim festivalima i ceremonijama koje domaćini upriliče čak i prilikom popravke zuba, u dramskim predstavama, muzici i plesu.
Na Baliju se turistima nudi veći broj obilazaka, pri čemu svaki predstavlja posetu nekoj od ovdašnjih najvećih atrakcija, uz istovremeno upoznavanje tradicionalnog života i umetnosti ljudi u živopisnim usputnim selima i gradićima. To je najbolji način da se oseti duh ovog gostoljubivog naroda i priroda od koje zastaje dah.
Vulkan Kintamani
Obilazak vulkana Kintamani često počinje posetom selu Batubulan, u kojem gosti imaju priliku da uživaju u plesu „barong i kris“. Posle toga obilaze se sela Čeluk i Mas, gde se na delu mogu videti majstori tradicionalnih umetničkih zanata. Selo Čeluk je čuveno po izradi nakita od plemenitog metala, a Mas po predmetima u duborezu. Kulturni centar Balija, Ubud, izrastao je u prometan grad sa mnoštvom prodavnica i galerija ovdašnje umetnosti. Nakon živopisne vožnje uskim putevima iznad terasastih pirinčanih polja, stiže se do planinskog sela Kintamani, odakle se pruža spektakularan pogled na vulkan i na jezero Batur. Turisti mogu da pređu kratersko jezero ispod planine Batur, u kojoj je još aktivan vulkan. Treba videti i hram Tirta Empul i takozvanu Slonovsku pećinu, boravištu isposnika iz 11. veka.
Majčin hram
Obilazak „Majčinog hrama“ i istočnog Balija podrazumeva vožnju do Besakiha kroz različita sela, uz posetu tkačnici i razgledanje čuvene oslikane tavanice u staroj „palati pravde“ (Kerta Gosa) u Klunklungu, te obilazak škole slikanja u Kamasanu. „Majčin hram“ u Besakihu najsvetiji je i u Indoneziji najveći hinduistički hram.
Izgrađen je u 11. veku na visini od 1.000 metara, na obroncima planine Agung. Dalje se ide u zidom ograđeno selo Tenganan, a zatim do Kandi Dase na istočnoj obali. Pri povratku se preporučuje zaustavljanje u čuvenoj pećini „Goa Lavah“, poznatoj po hiljadama slepih miševa koji vise sa njenih zidova.
Hram okružen morem
Obilazak šume s majmunima i hrama Tanah Lot obuhvata posetu kraljevskom hramu Aman Ajun u Mengvi (izgrađen 1624), svetoj šumi u kojoj žive majmuni.
Tanah Lot izgrađen je na ogromnoj steni 100 metara udaljenoj od obale Balija i za vreme plime je okružen morem. Hiljade turista se ovde svakodnevno okuplja kako bi posmatrali zalazak sunca.
Svetilište na vodi
Obilazak oblasti Bedugul počinje zaustavljanjem u Sangehu, radi posete svetoj šumi u kojoj žive nepripitomljeni majmuni, odakle se uzbrdo vozi od jezera Bratan (1.200 metara nadmorske visine) i živopisnog hrama Ulun Danu podignutog nad vodom.
U Čandikuningu, u kom se uzgaja većina povrća na Baliju, glavna atrakcija je prometna pijaca cveća, voća i začina. Natrag se vozi uskim seoskim putevima, uz zaustavljanje u selu poznatom po umetničkoj izradi zlatom protkanih tkanina, kakve se ovde nose na važnim ceremonijama.
Grad umetnosti
Tu je i obilazak koji naglasak stavlja na tradicionalnu umetnost, a podrazumeva posetu gradu Ubudu i selima čuvenim po umetničkim zanatima – Batubulanu (kamenorezački zanat) Čeluku (izrada srebrnog i zlatnog nakita) i Pengosekanu (slikanje).
Na „umetničkoj pijaci Balija“ u Sukavatiju možete povoljno da kupite umetničke rukotvorine i tkanine, a u obzir dolazi i cenkanje. Grad Ubud su još tridesetih godina prošlog veka u svetu kao kulturni centra Balija proslavili nemački intelektualac Valter Špis, holandski slikar Rudolf Bonet i drugi strani umetnici koji su se tu nastanili. Danas je Ubud grad koji se brzo razvija, s brojnim umetničkim galerijama i prodavnicama koje nude slikarska dela, drvorez, tkanine i sve vrste suvenira.
Ponuda agencija
- „Kon Tiki“ nudi doček Nove godine na Baliju sa posetom Singapuru. Aranžman traje 13 dana, a polazak je 28. decembra. Na Baliju su hoteli sa pet, a u Singapuru sa četiri zvezdice. Doplata za novogodišnju proslavu je 160 evra. Cena aranžmana je 2.150 evra.
- „Jolly travel“ nudi aranžmane od 14 dana s polaskom u novembru i prva tri meseca sledeće godine. Cene se kreću od 1.195 evra do 1.695 evra. Hoteli su sa četiri i pet zvezdica.
- „Top travel“ u ponudi ima aranžman od 11 dana - sedam noćenja sa doručkom u hotelu sa četiri zvezdice na Baliju i dva u Singapuru. Cena je 1.195 i 1.220 evra u zavisnosti od izbora hotela.
- Beograd–Bali: oko 10 sati leta avionom, sa presedanjem u nekom
od evropskih gradova
- Aerodromske takse: oko 320 evra
- Viza: za Indoneziju 45 dolara
- Vremenska razlika: šest sati unapred
- Klima: toplo preko cele godine, temperatura od 30 do 35° C
- Valuta: indonežanska rupija; 1 USD ∂ 9,894 IDR; 1 EUR ∂ 14,197 IDR
JUNGLE TRAVEL | 16. decembar 2010. 17:06 | Večernje novosti
Između Jave na zapadu i Lomboka na istoku nalazi se fascinantno ostrvo sa izobiljem pirinča, kokosove palme, kafe, kakaa i duvana
IZMEĐU Jave na zapadu i Lomboka na istoku nalazi se indonežanska provincija sa središtem u Denpasaru, fascinantno ostrvo sa izobiljem pirinča, kokosove palme, kafe, kakaa i duvana... Bali! Jedno od 17.508 ostrva koje pripadaju Republici Indoneziji bilo je pod vlašću Holandije, sve dok ga tokom Drugog svetskog rata nisu zauzeli Japanci. Većinsko stanovništvo čine Hidusi, čak 80%. Stanovnici Balija perfektno govore engleski. U celoj Indoneziji, pa tako i na Baliju, vladaju strogi zakoni po pitanju dilovanja drogom, za šta se izriče smrtna kazna.
Potrebno je da znate da ne smete skupljati korale i školjke ili materijale ugroženih vrsta, jer je i to kažnjivo zakonom. Ne brinite, uz „Jungle Travel“ znaćete sve što je potrebno, kako se ne bi preterano razlikovali od lokalnog stanovništva. Iza imena ostrva krije se „Jutro sveta“, „Ostrvo bogova“ i „Poslednji raj na zemlji“. Smešten u predelu ekvatora sa stotinama kilometara dugim peščanim plažama i velikim talasima, predstavlja mamac za hedoniste i surfere. U unutrašnjosti ostrva prelazićemo preko peščanih polja, rečnih brzaka, penjati se na vulkanske kratere visine preko 3000m, zavlačiti u pećine i tropske šume. Na Baliju postoji šest vulkanskih kupa i dve tektonske ploče. Na ostrvu živi oko 280 vrsta ptica čija pesma u kombinaciji sa mirisima ostrva čini da se osećamo kao u Raju. Najpopularniji sportovi su fudbal badminton i stoni tenis, pa teško da ćemo odoleti prijatnom lokalnom stanovništvu Balija ako nam ponude da odigramo neki meč sa njima. Jungle pleme protiv Balinežana... Biće neizvesno i zanimljivo! Stanovništvo Balija je poznato po svojim, za nas čudnim, običajima i verovanjima. Drželjubiv i prijatan narod čija kalendarska godina broji samo 210 dana, žive za ceremonije i proslave. Ples je uvek u centru dešavanja na ostrvu. Tradicija koja se prenosi sa generacije na generaciju ovekovečena je u mnogim filmovima. Plesači obično nisu plaćeni, ali dobijju raskošnu gozbu i poštovanje publike. Stanovnici Balija levu ruku smatraju nečistom, ne jedu njom, ne pozdravljaju se i ne primaju stvari. Preko 20.000 hramova izgrađeno je na ovm mestu.Ukoliko želite da posetite neke religijske objekte morate obavezno nositi ešarpe. Nemojte stojati ispred ljudi koji se mole i ne fotografišite u tom trenutku! Ne dodirujte im glavu - uvredljivo je! Tokom hindu-festivala Niepi u martu i aprilu, sve postaje tiho, kao da se zvuci utišavaju. Veruje se da tada ostrvo posećuju zli duhovi i da ne sme biti buke koja bi ih uznemirila. Balinežani se mole za useve pirinča, koji je glavna kultura na ostrvu. Raskošna hinduistička arhitektura, svaka kuća sa hramom ukrašenim šarenim reljefnim elementima i skulpturama dominiraju na Baliju. Svuda oko nas videćete narandžaste i žute tonove. Ulazna vrata i ograde dvorišta su najčešće izgrađeni od kovanog železa i dekorisani zlatnim ornamentima. Ispred ulaza se nalaze dve kamene skulpture odevene u sarong. Nama čudno, njima tradicionalno. Ali u svakom slučaju impresivno! DENPASAR I PLAŽE BALIJA Najlepše i turistima najomiljenije plaže se nalaze na jugu ostrva – Kuta sa burnim noćnim životom, surferska „dolina“ Sanur, zaliv predivnog zalaska sunca i ukusnih specijaliteta od morkih plodova - Džimbaran i luksuzna Nusa Dua. Prestonica Denpasar, glavni saobraćajni čvor, sa užurbanim turistima i lokalnim stanovništvom, drastično se razlikuje od ostalih mesta na Baliju. Pijaca Badung, gde se možete cenjkati za sve proizvode, Market ptica, hinduistički hram, Muzej provincije Bali, umetnički centar i brojne zlatare mame turiste da ih posete. SELO BATUAN Vodićemo vas ka severu, gde ćemo naići na naselja sa zanimljivim prodavnicama opreme za surf i ronjenje, u dvorištima videti drvene predmete, u zanatskim radnjama drvoreze, proći kroz išarano selo Batuan dok nas opijaju opojni mirisi flore Balija. Videćemo očuvanu holandsku arhitekturu iz kolonijalnog doba i Pura Pulaki, jedan od najsvetijih hramova za koji se veruje da je prvi izgrađen na ostrvu od strane sveštenika Danhianga Nirarte. PIJACA KLUNGKUNG TOWN
Na istočnom delu ostrva postoji pijaca sa tekstilnom robom i par antikvarnica, Klungkung Town, gde možete nabaviti najkvalitetniji tekstil na ostrvu i suvenire za vaše najdraže. Raskoš boja i dezena je oslikana na tkaninama. Lagani, prirodni materijali poput pamuka, lana, svile, ukrašeni „batik“ tehnikom u bojama kao što su čad-zelena, šafran žuta, boje cimeta i paprike, žarko crvena, zlatna i narandžasta se mogu naći na ovom mestu po jako niskim cenama. Nedaleko od pijace, krenućemo glavnim putem i doći do Kerta Gosa, predkolonijalne sudnice – „palate pravde“, zatim ćemo se uputiti ka vidikovcima sa prelepim pogledom, starog zidom ograđenog sela sela Tenganan gde ćete se oduševiti ručno izrađenim korpama od pruća i završiti u ribarskom naselju Amed. Za avanturiste preporučujemo čuvenu pećinu slepih miševa Goa Lavah. TANAH LOT Najupečatljivija atrakcija Balija je svakako Tanah Lot, usamljeni hram na vrhu stene 100 m udaljene od obale ispred koga se okupljaju brojni vernici za vreme oseke i mole dok sunce zalazi za pučinom (jedino tada je hram dostupan). Kintamani, planinsko selo sa koga se pruža fenomenalan pogled ka aktivnom istoimenom vulkanu i jezeru Batur, Hram Tirta Empul i Slonovska pećina, poznati kao boravište isposnika iz XI veka, prometna pijaca voća u Čandikuningu, kao i šuma majmuna, nešto su što ne smete propustiti na Baliju. Otvorite širom dlan i pružite majmunima kikiriki, biće oduševljeni. Dišite punim plućima, oslobodite se strahova i prepustite se Baliju. Za sve ostalo tu je „Jungle Travel“! Nemojte da jurite avanturu, ona će juriti vas...
Bali je ostrvo u Indoneziji i nalazi se izmedju Jave na zapadu i Lomboka na istoku. Vecinski deo stanovnistva su indonezanski hindusi koji su inace manjina u drzavi. Ostrvo je bogato pirincem, kafom, pamukom i duvanom. Takodje Bali je jedna od najatraktivnijih i najekskluzivnijih turistickih destinacija na svetu i predstavlja pravi raj za turiste iz celog sveta.
Starac Meriđan bio je čuvar vulkana Merapija. Dužnost je preuzeo od oca 1982. godine. To je tradicija u njegovoj porodici već više generacija, ovlašćenje dobijeno od sultana, velika čast i obaveza za platu – od jednog dolara mesečno
U Indoneziji mnogi vulkani imaju „čuvara” – čoveka zaduženog da sa njima komunicira, da im prinosi žrtve, da ih umiruje. Meriđanov dom sa krovom u obliku kupole vulkana nalazio se na svega pet kilometara od vrha kratera. Sedeo je na terasi okružen zelenilom i pticama. Sa njegovog lica su zračili spokojstvo, mudrost života i vedar duh, koji se lako odupire svim katastrofama. Ponudio nas je domaćim čajem koji je lično ubrao u svojoj bašti, tj. na obroncima vulkana. Zanimalo ga je odakle sam. Veoma je uvažavao Tita, a Beograd smatra za jedan od najvažnijih gradova na svetu. Pitao je kakvi su vulkani u Jugoslaviji. Rekao sam da su mirni i da se ne čuju. Prokomentarisao je da možda baš zbog toga naša zemlja ima mnogo problema. Recimo, u Indoneziji vulkani su aktivni pratioci i učesnici političkih zbivanja. Grupa parlamentaraca je čak predložila da se, s obzirom na to koliku važnost imaju za ovu zemlju, za vulkane izdvoje posebna mesta u parlamentu, gde bi sedeli njihovi čuvari. Ova ideja nije prošla, a ni čuvari nisu zainteresovani da gube vreme u skupštini – njihovo mesto je uz vulkane. Mistici u parlamentu Građani traže da čuvari dobiju višu platu od poslanika, jer poslanik je beskoristan i ne radi ništa, ne ume ni vulkan da umiri. Zato sada svakom zasedanju parlamenta prisustvuje barem nekoliko mistika. Po religiji su muslimani ili hrišćani, ali to ništa ne smeta da u ime Biblije ili Kurana prinose žrtve za umirenje podivljalih podzemnih sila. Meriđan, kako su ga sa uvažavanjem i od milošte zvali, dužnost je ponosno preuzeo od oca 1982. godine. To je tradicija u njegovoj porodici već više generacija, ovlašćenje dobijeno od sultana, velika čast i obaveza za koju prima simboličnu mesečnu platu od jednog dolara. U predizbornim aktivnostima redovno su ga posećivali političari, meteorolozi ga konsultovali pre čitanja vremenske prognoze na vestima, a i vulkanolozi više verovali njegovom „osećaju” za erupciju nego seizmološkim instrumentima. Kad sam ga upoznao, shvatio sam da njegova čula pripadaju srcu zemlje: bio je ostareo, slabo je čuo i video ljude, ali zato vibrirajuću utrobu ispod sebe osećao je bolje nego svoj želudac. Po religiji musliman, nije pio, niti jeo svinjetinu, a molio se pet puta dnevno. Kada zagusti, i po tri puta u toku noći šetao je ukrug oko kupole vulkana, čitajući stare spise i redove Kurana. Postao je poznat u medijima širom sveta kada se 2006. godine usprotivio naredbi vojske da napusti rodno selo zbog najavljene erupcije, uz reči: „Vaše je da upozorite, moje je da ostanem” i „Merapi neće ovog puta naškoditi svojim žiteljima. Mi moramo da se brinemo o planini. Moramo da iskorenimo pohlepu”. U svojim domovima ostala je i većina meštana. Dok je erupcija bila u punom jeku, Meriđan je prišao kupoli na manje od dva kilometra. Vreli vazduh i pepeo žestoko su ga opekli, ali ne i njegovu smirenu dušu i visprene molitve. Lava se strmoglavila na suprotnu stranu od Meriđanovog sela, a vulkan se ubrzo primirio. Meriđan me je savetovao da se ne penjem na sam vrh vulkana kako ga ne bih uznemirio. Sasvim je dovoljno da obiđem oko planine i divim se magmi i lavi koja teče. Krenuo sam sa vodičem Dovdom prema njegovim uputstvima. Sudarili smo se sa čoporom majmuna koji je bežao u suprotnom pravcu. „Koliko vulkana, toliko i njihovih ćudi”, rekao mi je Dovdo dok smo posmatrali lavu. Krv planete slivala se niz brdo; činilo mi se kao da ističe iz zemljine duše. Da lava može da govori, šta bi mi rekla? Delovala je mekano, kretala se tromo. Kao krasta na njoj se hvatala kora, pucala i puštala je da teče dalje. Činilo mi se da voli da se mazi kao mače. U svakoj surovosti ima mesta za nežnost. Pitao sam Dovda da li je moguće da u povratku još jednom obiđemo čuvara i sa njim popričamo. „Sve je moguće”, kazao mi je uz smešak. Ubrzo su se reči kotrljale kao užareno kamenje. U zagrljaju vulkana Meriđan je retko napuštao vulkan, a nikada tokom erupcije. Bio je vezan za zemlju, ali i za biljke i životinje svog kraja. Kada su ga pozvali da učestvuje na otvaranju svetskog prvenstva u fudbalu u Nemačkoj, morao je poziv da odbije uz obrazloženje da nema kome drugom da poveri brigu o svojim kravama. Jedino je prihvatio da uradi reklamu za jedno energetsko piće kako bi mogao da finansira izgradnju lokalne džamije. Napunio je osamdeset tri godine, vulkanu je već mnogo godina redovno prinosio darove pirinča i cveća. Meštani su verovali da mu je planina zahvalna i da će ga, kada za to dođe vreme, Merapi lično prevesti na drugi svet. Krajem 2010. godine Merapi je ponovo proradio. Dolazilo je desetine ljudi da moli starca da napusti svoj dom, da siđe sa užarenih padina vulkana. Nije hteo ni da čuje, odbijao je ubeđen da je njegova obaveza da ostane. Vatrogascu koji je bio najuporniji rekao je: „Ja sam se baš navikao da budem kod kuće, najbolje za mene je da ostanem ovde i da se molim”. Na vrata starčeve trošne kuće zakucao je oblak vrelog vazduha i užarenog pepela temperature više od hiljadu stepeni Celzijusovih. Meriđan se nije uplašio, nije ni trepnuo. Klekao je u molitvenu pozu, a njegova duša je otvorila vrata vulkanu. Oblak vreline je ušao u drveni dom, a za njim milijarde gorućih zrnaca prašine. Kroz krov u obliku vulkana kuljali su dim i pepeo. Vulkan je zagrlio starca svojim plaštom, uzeo ga u toplo naručje i nežno, kao iznemoglo dete, preneo u drugi svet. Viktor Lazić Objavljeno: 26.06.2011. Izvor: Politika magazin
Tradicija plemena Batak nalaže da se svakom gostu koji to želi pruži prilika da održi govor. Počinje porodica mladoženje, zatim sledi mladina, pa svi ostali... što ume da potraje nekoliko sati Viktor Lazić sa slovenačkom verenicom Aleksandrom u Beogradu
U dubinama sumatranske džungle, u plemenu Batak, u zemlji najvećeg cveta na svetu – raflesije (koja užasno zaudara) boravio sam kao gost u lokalnom plemenu. Komunikacija je bila srdačna ali otežana: sporazumevali smo se mešavinom reči više jezika, a najviše rukama i nogama. Nisam ni znao da se pročulo da mi se jedna devojka dopada. Kada su me pitali da li je to istina, u strahu da ne uvredim devojku, odgovorio sam da jeste, ni ne pomišljajući do čega to može da dovede... Devojčina tetka, sa kojom sam najviše komunicirao, počela je da mi priča o tradicionalnim venčanjima i kakvaje kod njih ceremoniji venčanja. Devojka i njena porodica brinu o svim sitnicama, i godinama pre nego što se devojka i upozna sa mladoženjom u kući sve pripremeza taj važan dan. Ponudila mi je da odemo do kuće da mi pokaže miraz ove devojke. Zanimalo me je da čujem o njihovim običajima i da vidim tradicionalne nošnje, tako da sam prihvatio. Sve vreme priče o venčanju tetka je govorila o meni kao o mladoženji. U početku mi je to bilo zanimljivo. Mislio sam da, isto kao u Kini, kada turistima pokazuju običaje vezane za venčanje, turistu izaberu da glumi mladoženju. Uostalom, nije valjda da zaista misle kako bih se ja oženio tom devojkom, kojoj ni ime nisam umeo da izgovorim? Bataci se strogo pridržavaju pravila da se žene ženama iz svog klana. Kada bih, recimo, ja želeo da se oženim ovom devojkom, ovaj problem bi se lako mogao prevazići: neka porodica bi me usvojila, ja bih tada i sam postao Batak i venčanje bi moglo da počne. Na venčanje je uvek pozvano više stotina zvanica. Žene i devojke se oblače spektakularno, ukrase spremaju godinama, a haljine se mogu po povoljnoj ceni i iznajmiti. Odeća mladoženje je mešavina tradicionalne nošnje sa evropskom. Kao i u Srbiji, postoji običaj da mladoženja otkupljuje mladu neposredno pred sam čin venčanja u posebno okićenoj prostoriji. To je neka vrsta nadoknade mladinoj porodici koja ostaje bez vrednih ruku i radne snage u kući. Cenu unapred određuje klan mlade i ona je ista za sve žene tih porodica. Trenutno traže 386.000 rupija (oko trideset pet evra). Sledi kratka ceremonija u crkvi ili u sedištu lokalne samouprave. Kolonu članova porodice ka prostoru određenom za igru i pesmu predvode mlada i mladoženja. Nevestina rodbina ljubavne golupčiće zasipa kišom pirinča, da im donese plodnost i sreću. Kada stignu do centra kuće ili sale, gosti se razdvajaju, zavisno da li su zvanice mlade ili mladoženje i sedaju jedni nasuprot drugih na ručno ispletene ćilime. Članovi mladine porodice tada prilaze tazbini i daju im niz poklona kao znak poštovanja i „orođavanja”. Moju „porodicu” na venčanju predstavljali bi članovi Batak porodice koja me je usvojila, ali sa njima mogu biti i moji pravi roditelji. Tada se isplaćuje ugovorena cena za mladu, često praćena diskusijom i cenkanjem. Bez ovog plaćanja venčanje se ne može nastaviti, a kada se novac izbroji mladoženja zahteva mladu koja tek tada prelazi u njegov tabor. Time je formalni deo završen, a tradicionalna igra u slobodnom stilu, ples landek, može da počne. Muškarci i žene igraju odvojeno, samo su mlada i mladoženja nerazdvojni. Tradicionalni ples se većim delom sastoji od blagog pomeranja u mestu i pomeranja ruku levo-desno u ritmu muzike. Bračni par pesmom i tapšanjem pokušava da razgali prisutne.Posle nekog vremena oni će laganim plesom, korak po korak, da se popnu do posebno napravljenog pijedestala. Zabava se nastavlja do zore. Tradicija nalaže da se svakom gostu i članu porodice koji to želi pruži prilika da održi govor. Zvanice se okupljaju u krug i svako dobija neograničeno vreme da kaže šta ima povodom braka, života ili bilo čega na svetu. Mladenci su dužni da tokom govora siđu sa trona, pažljivo slušaju i klimaju glavom. Govoranciju započinje porodica mladoženje, zatim sledi mladina, pa svi ostali. Zavisno od inspiracije govornika i broja gostiju, javni čas besedništva može sveukupno da traje više od pet sati! Dobro je što kod nas ne postoji takav običaj, jer verujem da bi moja porodica počela da priča u tolikoj meri da se venčanje ne bi nikada završilo. Pošto svi kažu šta imaju, sledi darivanje poklona. Svaki poklon mora da ima simboliku ili da bude od koristi mladencima. Omiljeni dar je – živ žućkasti petao! To je simbol plodnosti i pleme Batak veruje da veliki broj petlova može umnogome poboljšati šanse za rađanje mnogobrojnog i zdravog potomstva, ali i olakšati trudnoću. Pored petla, većina gostiju će bračnom paru pokloniti ulos, veliko parče tkanine koje svaki gost uvija kao celofan oko mlade i mladoženje i vezuje ga u čvor, želeći im da zauvek ostanu zajedno. Kada to uradi više desetina, ili često stotina gostiju zaredom, šanse da se mladi bračni par i fizički razdvoji su prilično male. Ostali pokloni su uglavnom stvari za domaćinstvo. Kada se završi sa poklonima, iz posebne prostorije ili dvorišta donosi se hrana. Uglavnom se radi o povrću, piletini i pirinču koji se spremaju u ogromnim kazanima i tiganjima na vatri, sa kutlačama i kašikama dužim od jednog metra. Gosti prilaze kazanima sa tanjirima ili sa listovima banana u koje se sipa hrana. Jede se rukama. U rane jutarnje sate gosti će mladence otpratiti do kuće a zatim vrata zamandaliti. Starozavetni običaji zabranjuju bračnom paru da četiri dana izlazi na sunce. Time se garantuje brže dobijanje potomstva, a i smanjuju se šanse da tajni ljubavnik mladu eventualno kidnapuje. Tradicionalna nošnja je jedan od najbitnijih elemenata venčanja. Raznobojni materijali odišu značenjem vekova i simbola. Žene iz mladine porodice poklanjaju joj zlatne ogrlice, minđuše, narukvice dok se o mladoženjinim ukrasima staraju muški članovi njegovog klana. U poslednje vreme sve se više nose pozlaćeni umesto zlatnih ukrasa, zbog težine. Mladama je teško da sa njima na glavi održe ravnotežu, pa hodanje iziskuje dosta vežbe. Kao tek usvojen član jednog klana Bataka, ja bih tokom venčanja morao da nosim posebnu dekorativnu traku koju ću dobiti na ceremoniji prijema da bi svi videli da sam jedan od njih. Poštovanje adata do poslednje sitnice umilostiviće duhove prirode i ljubavnim golupčićima garantovati sreću. Ukoliko nešto ne valja u braku, a utvrdi se da ceremonija nije do tančina poštovana, vođe klanova će odobriti da se ponovo sprovede. Po završetku venčanja roditelji bračnog para, a posebno svekrva i tašta, nikada ne smeju da komuniciraju direktno! Smeju da govore jedino preko posrednika i to obraćajući se posredniku, na primer: „Komšija, reci svekrvi” ili „Komšija, odgovori tašti…”. Ukoliko nikoga nema u blizini, onda je moguće uzeti bilo koji predmet za posrednika, recimo kamen, pa se njemu obraćati da tašti ili svekrvi prenese željenu poruku. Na žalost, ispostavilo se da su zaista razumeli da nameravam da oženim devojku; to sam saznao tako što sam se odjedanput našao usred ceremonije venčanja, sa gostima koji su pod miškom nosili kokoške a u rukama uluse! Bilo je vreme da okončam svoj boravak kod Batakai brzopotezno napustim dobrodušne meštane i nesuđenu ženu...
Viktor Lazić Objavljeno: 10.07.2011. Izvor: Politika magazin
Bilo da je reč o ljubiteljima mora i sunca, noćnog života ili joge - deset godina nakon terorističkih napada na dva noćna kluba na Baliju - turisti iz celog sveta ponovo dolaze na ovo hinduističko ostrvo.
Bali je kao kocka šećera...
Na jugu Balija je sve puno. Previše putnika u premaloj vazdušnoj luci probija se kroz uske prolaze blokirane zbog izgradnje novog terminala. Kolone taksija i mopeda probijaju se polako prema turističkom centru Kute gde se gradi plaža duž novoizgrađenih hotelskih kompleksa.
Kriza se ne oseća. Samo spomenik na mestu bivšeg kluba Paddy's podseća još na to da su islamistički fundamentalisti 12.10.2002. tamo digli u vazduh dva dobro posećena noćna kluba. Prema zvaničnim podacima tada su život izgubile 202 osobe. Stotinu metara dalje, lagano obučeni turisti sa koktelima u rukama plešu na terasi kluba Paddy's Reloaded.
"Bali je kao kocka šećera. A tamo gde ima šećera, ima i mrava", kaže preduzetnica Kok Ratih koja je u svojoj domovini odrasla sa turistima. Šećer predstavljaju kilometarske bele peščane plaže sa perfektnim talasima, sveža zelena polja pirinča koja se protežu do moćnih vulkana, kao jedinstvena kombinacija hinduističke religije sa drevnom kulturom koja se u svakodnevnom životu zadržala do današnjih dana.
"Naše tradicije su se održale do danas samo zahvaljujući turistima", kaže Kok Ratih koja je nekada i sama bila plesačica u hramu.
Bali je hinduistička enklava u Indoneziji, zemlji sa najvećim procentom muslimanskog stanovništva u svetu, a 80 odsto od 3,9 miliona stanovnika Balija zavisi od turizma. Kada je ovo takozvano Ostrvo bogova, zbog bombaških napada pre deset godina, izgubilo svoj, do tada sigurni izvor glavnih prihoda, budućnost je izgledala sumorno ne samo za hotelijerstvo i turistička preduzeća, već i za nebrojene lokalne umetnike, plesačke trupe i prodavce suvenira, piše DW.
Otuda su bile neophodne promene. "Brojni stanovnici Balija morali su ponovo da otkriju dušu svoje zemlje. Nama je bio potreban kvalitetan turizam", kaže Ida Aju Agung Mas. U to vreme su mnogi ismejavali ćerku jednog sveštenika kada je ona još pre dvadeset godina osnovala ekološki i socijalni centar u blizini kulturnog centra Ubuda. Takođe je obučila i nekvalifikovanu radnu snagu iz jednog sela.
Danas je Bali prepun takvih ekoloških centara, pri čemu podrška seoskih zajednica predstavlja pitanje dobrog ukusa, baš kao i postojanje biofarmi ili kurseva joge i meditacije. Posebno od kada je film "Jedi, moli, voli" sa Džulijom Roberts sniman na Baliju, Ubud je postao mesto poklonika ezoterije iz celog sveta. Najvažniji događaj godine predstavlja Bali Spirit Festival koji posećuje desetine hiljada ljudi. Tada se ovo malo mesto pretvara u ogroman kamp za jogu.
"Smatram da je prisustvo velikog broja turista dobro samo pod uslovom kada se oni vraćaju kućama", kaže šanker Ketut Adi. "Turisti nam donose blagostanje i napredak. Problemi počinju kada stranci ovde žele da ostanu: njihov životni stil je previše liberalan i utiče na domaće stanovništvo. Dugoročno gledano to će promeniti našu kulturu."
U turističkim centrima na jugu ostrva ova strahovanja su se već obistinila. Onaj ko ovde dolazi na odmor u osnovi želi da surfuje, leži na plaži i ide na žurke - kultura Balija je tek uzgred predstavljena u brošurama hotela sa pet zvezdica. Nasuprot tome brojni stanovnici Balija u turistima vide samo još putujuće novčanike. "Osamdesetih godina su ovdašnji ljudi još pokušavali da razumeju svoje goste.
Danas se stranci procenjuju samo još na osnovu debljine njihovog novčanika, a ne na osnovu njihovih ljudskih kvaliteta. Na ovaj način Bali postaje sve više komercijalan i time neatraktivan", smatra vlasnica jedne galerije Asvino Aji.
Činjenica je da u međuvremenu sve veći broj turista putuje u mirnije delove na severu i istoku ostrva - ili još dalje na susedna ostrva Lombok ili Gili.
Komang Džon se tome raduje: njegov kompleks bungalova 'Blue Moon Villas' spada u najomiljenija mala mesta na istočnoj obali Balija odakle vožnja do sve omiljenijeg Gilija traje samo sat vremena.
"Ono što posedujem zahvaljujem turistima. Ipak ja pokušavam da živim jedan nezavisan život koliko god je to moguće," kaže Džon koji je studirao hinduističku veronauku. Novac za svoje obrazovanje zaradio je pomažući u pravljenju kolača u jednom kafeu na plaži i ponosan je na to: "U svakom trenutku mogu da predajem u školi i na taj način da prehranjujem moju porodicu. Uostalom nikada se ne zna šta može da se dogodi".
Izvor: Mondo
