Humphrey Bogart: jedan od mojih najomiljenijih glumaca,i film Casablanca za koji kazu da je imao mozda i najbolji scenario svih vremena.Inace obozavam da gledam stare crno-bele filmove.
Izvor: TOTAL FILM
CASABLANCA (1942)
"Kazablanka"
Kako je ovaj klasik bolno posrtao do Hollywoodskog hola slavnih...
Leto 1952. Humphrey Bogart je upravo stigao na Warner Bros-ovu pozornicu da završi snimanje scene za svoj novi film Casablanca. Do tog trenutka snimanje je bilo haotično mučenje. Bogey još uvek nije znao kako će se film završiti i nije bio siguran šta će se snimati tog dana.
Zakoračio je na scenu, "Rick's Cafe Americaine", noćnog kluba u vlasništvu šeretskog, uskoro klasičnog lika i Bogey-jevog najvećeg ostvarenja. Pogledao je upitno u svog režisera Michael-a Curtiz-a.
Režiser, Mađar, rođen kao Mihalj Kertes (da, da...), čuven po svojoj nervozi i histeriji i po hitovima
Captain Blood i
The Adventures of Robin Hood, rekao je Bogart-u da klimne glavom ka praznoj Sali. Glumac je pitao: "Da klimnem kome? Kome to klimam glavom?"
"Nemoj da postavljaš toliko pitanja", zarežao je Curtiz. "Stani tu i klimni glavom. Onda idi kući!"
Tek par meseci kasnije, kada je Bogart prvi put video montiran materijal, glumac je shvatio zašto Rick klima glavom. To je signal za orkestar u klubu da zasvira "Le Marseillaise" i zagluši bukačko izvođenje nemačke himne. Ovo je najvažnija i najemocionalnija scena filma
Casablanca. Na mnogo načina, snimanje
Casablance, od neuredne koncepcije do njenog izdanja, bilo je tipično za "studijski sistem" ranih četrdesetih. "Bilo je to sastavljanje kao na proizvodnoj traci", kaže Leslie Epstein (sin i bratanac ko-scenarista Phil-a i Julius-a), u predvečerje proslave 60 godina od prvog prikazivanja filma.
"Isti stari, elegantni shit", to je fraza koju je Julius Epstein upotrebljavao. Prema još jednom od scenarista, Howard-u Koch-u, to je bila i "trka izmedu kamera i olovaka".
Casablanca je ugledala svetlost dana kao drama
Everybody Comes to Rick's, koju su napisali Murray Burnett i Joan Allison u leto 1940. godine. Iako je bila zasnovana na određenim ubeđenjima i donekle činjenicama, u prvo vreme bila je u pitanju, jer je Amerika strogo vodila računa o svojoj tadašnjoj neutralnosti. Naravno, šanse da od ove drame nastane film promenile su se preko noći kada je rukopis predat studiju Warner Bros. 8. decembra 1941. godine, dan posle japanskog napada na Pearl Harbor.
Rukopis je ocenjen kao "odlična melodrama", "sofisticirana zavrzlama" i "hit kao stvoren za Bogart-a, Cagney-ja ili Raft-a".
Dramu je otkupio šef studija Jack Warner i za producenta je odredio svoju "desnu ruku" Hal-a Wallis-a, a Michael Curtiz je izabran da režira. Warner je toliko verovao u potencijal ovog filma da je lako platio 20.000 dolara za prava za snimanje, rekordnu sumu u to vreme.
Iako je studio Warner Bros. podmetnuo priču u magazinu
The Hollywood Reporter špekulišući da su glavne uloge dodeljene Ronald-u Reggan-u i Ann Sheridan, ovo je bila zavera da bi oči javnosti skrenula sa zakulisanih radnji.
Uprkos glasinama,
Casablanca je bila Bogart-ov film od samog početka. Bilo je priča, neko kratko vreme, da se naslovna uloga ponudi George-u Raft-u, ali ovo je veoma brzo okončalo Wallis. Bogey je bio ustoličen. Wallis-u je sada trebao samo scenario i ostatak ekipe.
Ingrid Bergman se nevoljno pridružila 24. aprila kao Ilsa, žena zatočena kao izbeglica u marokanskom gradu i između dva muškarca: Bogart-ovog ciničnog Amerikanca i Paul Henreid-ovog češkog vođe pokreta otpora Victor-a Laszlo-a. Pored njenih, razumljivih nedoumica oko nedovršenog scenarija, glumica je gajila nadu o svom učešcu (kao glavne ženske glumice) u filmu
Za kim zvona zvone. Kada je tu ulogu dobila balerina Vera Zorina, Bergman-ovoj nije preostalo ništa drugo. Njen ugovor je bio u rukama šefa rivalskog studija David-a O'Selznick-a, koji pristao da je "pozajmi" Warner Bros-u pod dva uslova: prvi da mu Warner "pozajmi" Oliviu de Havilland zauzvrat i drugi, da mu pošalju scenario na čitanje da bi ga odobrio.
Kada im je Wallis ovo saopštio, Epstain-ovi su se zabrinuli. "Rekao nam je, Selznick hoće da čuje priču pre no što nam pozajmi Bergman-ovu", seća se Julius. "Mi smo odgovorili, 'Kakvu priču? Još je nismo smislili!' Onda je on rekao, 'Izmislite je.'" I izmislili su je, dok je Selznick pročitao bez nekog naročitog interesovanja. Nešto što su rekli je upalilo, jer su usluge Bergman-ove osigurane, na tada zavidnih 25.000 dolara.
Izbor glumaca za preostale uloge se sveo na uobičajen posao ere studjskog sistema. Za ulogu Victor-a Laszlo-a nametnula su se dva glumca, Philie Doren (koji je već glumio vođu pokreta otpora u filmu
Underground 1941.) i zvezda u usponu, Paul Henreid. Doren je imao ugovor sa MGM-om i nije bio dostupan. Henreid-u se uloga nije dopala, ali ga je Wallis ubedio, obećavši određene izmene i dobru platu.
Pošto su razmatrali razne opcije (Ella Fitzgerald i Lena Horne su razmatrane za ulogu Sam), izvršena je zamena pola i Sam je postao bubnjar Dooley Wilson uprkos činjenici da nije znao da svira klavir. Zamenili su ga muzičari Greenstreet i Peter Lorre, koji su se jednostavno javili na oglas i otišli na muzički set broj osam.
Snimanje je počelo 25. maja 1942. godine sa 65 stranica odobrenog scenarija (nešto oko polovine ukupne priče)... Ukupno je sedam pisaca radilo na pisanju scenarija za
Casablancu. Epstain-ovi su morali u Washington na snimanje
Why We Fight Franc-a Capre, pošto su napisali deo do scene sa flashbackom o okupaciji Pariza. Dužnost scenariste je preuzeo mladi Howard Koch, koji se proslavio Orson Welles-ovom radijskom serijom
War of the Worlds.
"Sve što sam hteo, a mislim da su to hteli i Epstein-ovi pre mene, je da ne podbacim u bilo kom smislu", kaže Koch, "Ponekad je kamera bila veoma blizu nas. Sećam se, jednog dana, Ingrid Bergman mi je prišla na setu i pitala me kako da odigra ljubavnu scenu kada ne zna sa kojim od te dvojice ljudi će završiti. To je bila situacija sa kojom smo se suočavali."
Dok je scenario bio prilično izmenljiv kroz čitavo snimanje, raspored je bio zacrtan i odlagan, zbog zauzetosti glumaca, ali i setova. Henreid i Claude Rains, koji je glumio ciničnog kapetana Louis-a Renault-a su istovremeno snimali
Now, Voyager, a železnička stanica, crna berza i Blue Parrot Caffe su izgrađeni (samim tim i korišćeni) i za druge produkcije.
Stvari nije nimalo olakšala ni ledena atmosfera na samom setu. Dok su Bogart i Bergman-ova izgarali pred kamerama, njihov pravi odnos je bio veoma hladan. "Ljubila sam ga, ali ga nisam upoznala", govorila je Bergman-ova kasnije. I to sa dobrim razlogom. Bogartova žena, Mayo Methat, bila je ubeđena da njen muž ima aferu sa glavnom glumicom. Zbog toga mu je zagorčavala život za vreme snimanja, čak je pretila da će ga ubiti ako se dokaže da je to istina.
Bogey je ovo zadržao za sebe, ostavivši Bergman-ovu da tek po projekciji
Malteškog sokola razume čoveka koji igra ulogu koji njen lik treba da voli.
Režiser Michael Curtiz se pokazao kao veoma nadahnut u svojim veštinama van samog snimanja. Oženjen čovek i ozloglašeni ženskaroš, organizovao je privatne "kastinge" za mlađe glumice pune nade i snova o uspehu, za vreme njegovih pauza za ručak. Najmanje jedna od tih seansi je postala javna za ekipu filma kada je Peter Lorre, tajno ubacio mikrofon u režiserovu prikolicu...
Kada se nije bavio devojkama, Curtiz je često gunio kontrolu nad svojim temperamentom. Pošto je jedna od scena Ingrid Bergman slučajno prekinuta bukom koji je pravila ekipa, Curtiz je napao svog tonca, Francis-a Scheid-a.
"Kada bi pobesneo, iskočile bi mu vene na ćeli, a oči bi mu se iskolačile", kaže Scheid. "Uneo mi se u lice urlajući, 'Dođavola sa vama, gospodine! Proklet bio glupi, glupi idiote, budalo! Uništavaš moj film! Ti si glup, glup, glup!' Pokušao sam da mu objasnim, ali on je nastavio da viče, 'Umukni! Dođavola sa tobom!' Ja sam mu uzvratio: 'Dođavola sa vama, gospodine!' Svi su zaćutali. Mogli ste da čujete muvu kako leti."
Tenzija je rasla. Sa dve trećine snimljenog filma, Koch, uz Epstein-ove, je počeo da donosi stranice sa dijalozima na set na dan kada je i trebalo da se snime. Ponekad bi dijaloge davali glumcima momenat pre nego stanu pred kamere.
Koch se žalio zbog beskrajnih izmena u scenariju koje su uništavale samu logičnu nit filma. "Ne brini ti o logičnom", kazao mu je Curtiz. "Ja činim da se sve odvija brzo, a niko to i ne primećuje!" Njegova uputstva Bergman-ovoj bila su još manje određena. "Odigraj to...između", rekao joj je, kasnije se požalivši ekipi, "Glumci! Hoće da saznaju sve!"
Još uvek je postojao problem, kako okončati celu stvar. U originalnom komadu Burnett-a i Sllison-ove, Rick se jednostavno preda nacistima. Wallis se ovome protivio od početka, filmska publika bi po njemu spalila bioskop. Razmatrana su i druga rešenja: Ilsa odlazi sa Rick-om, Ilsa ostaje sa Rick-om, Rick gine pomažući Laszlo-u i Ilsi da pobegnu...
Epstain-ovi su konačno smislili i predali legendarni kraj filma 15. jula 1942. (samo 19 dana pre utvrđenog roka za kraj snimanja). "Zaglavili smo se u saobraćajnoj gužvi na Sunset Bulevaru", kaže Julius. "Pogledali smo se i rekli u isti mah, 'Postrojite dežurne krivce!' Da bi izbegli nesrećni slučaj, okrenuli smo na Beverly Glenu i krenuli ka Mulholand Driveu da bi stigli do doline i Warnera... Znali smo da imamo kraj. Zbog čega bi postrojili dežurne krivce? Zbog ubistva. Ko je najistaknutiji kandidat za ubistvo? Major Strasser. Ko bi mogao da ga upuca? Rick."
Konačno, bitka se približila. Kompozitor Max Steiner, koji je oduvek mrzeo 'As Time Goes By', pesmu iz 1931. koja je u filmu bitna za Ilsu i Ricka.
Steiner se zgrozio idejom da zasnuje celokupni muzički score na toj temi (što bi zahtevalo ponovno snimanje nekih scena Bergman-ove). Umesto neodlučnih Curtiz-a i Wallis-a, odluku je donela Bergman-ova. Očekujući ulogu Marije u filmu
Za kim zvona zvone, konačno je dobila odgovor 1. avgusta. Odmah je odletela da zamenu Veru Zorinu. Skratila je i kosu (veoma kratko), što je onemogućilo eventualno dodatno snimanje. 8. Novembra 1942. godine saveznici su se iskrcali u severnoj Africi, oslobodivši Alžir, Oran, Casablancu. Osamnaest dana kasnije, Warner Bros. je izbacio prvu kopiju, onoga što će postati jedan od najpopularnijih filmova. Premijera je održana u New Yorku u bioskopu Hollywood. Iskoristivši iznenadnu obaveštenost publike o malom marokanskom gradu,
Casablanca je zaživela sedam meseci pre plana. Prvi prijem je bio poprilično uzdržan. Kritičar New Yorkera, David Lardner je opisao Bogartov najnoviji film kao "prilično podnošljiv", ali "ni prineti filmu
Across The Pacific".
Prve nedelje, ovu ratnu ljubavnu priču videlo je 32.000 ljudi, do kraja 1943. godine, film je doneo 3,7 miliona dolara. Osvojio je 3 Oskara, za Najbolji film, Najboljeg režisera i Najbolji scenario.
"Kada je počelo prikazivanje, pitao sam se čemu toliko uzbuđenje", seća se Koch. "Bio sam još uvek nesvestan vrlina filma i video sam samo ono što sam smatrao greškama. Kada je godinu dana kasnije film dobio Oskara, bio sam zapanjen." Od tada ne prestaju polemike. Kritičar Pauline Kael je jednom rekla, "to je film koji demonstrira koliko zabavan može biti loš film".
Julius Epstein se i sam slaže: "Ima tu puno gluposti... ali ako gluposti funkcionišu, onda je to sasvim u redu."
Šezdeset godina po snimanju,
Casablanca je postala filmski gigant, čiji uticaj je potpuno zasenio problematično poreklo. Popularna romansa, danas predstavlja biser zlatne ere Hollywooda.
"Ima mnogo razloga zašto popularnost ovog filma toliko traje", kaže Epstein. "Mislim da niko ne zna tačno. Možda zbog glumaca: Bogart, Bergman-ova, Henreid... Ljubav prema
Casablanci je nostalgija za filmovima kakvi su nekad bili..."
Izvor: TOTAL FILM
