Henry Moore

[sendi]

Henry Moore

​

Henry Spencer Moore (Castleford, Engleska, 30. srpnja 1898. - Much Hadham, 3. kolovoza 1986.) - engleski kipar i umjetnik. Najpoznatiji je po monumentalnim apstraktnim brončanim skulpturama, koje su javno izložene u mnogim dijelovima svijeta.

​

Oblici njegovih skulptura obično su apstraktne predodžbe ljudskog tijela, često majka s djetetom ili figure u ležećem položaju. U 1950.-i, imao je fazu u kojoj je radio skulpture obiteljskih grupa, a tijekom većeg dijela karijere radio je skulpture inspirirane ženskim tijelom. Mnoge njegove skulpture imaju rupe, praznine unutar oblika.​

​

Bio je sin rudarskog inžinjera. U djetinjstvu je živio siromašno. S 11 godina odlučio se baviti kiparstvom. Ranjen je u Prvom svjetskom ratu u bici u Francuskoj 1917. Studirao je kiparstvo u Leedsu i Londonu. Posjećivao je muzeje po Engleskoj, Italiji i Francuskoj, učio je, promatrao je skulpture. Na njega je utjecaj imala ležeća skulptura Tolteka i Maja izložena u Louvreu. Proslavio se brončanim i mramornim skulpturama i pokrenuo novi oblik modernizma u Ujedinjenom Kraljevstvu. Družio se s Pablom Picassom, Albertom Giacomettijem i drugim poznatim umjetnicima. Zanimao se za nadrealizam. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, oštećena mu je kuća, preselio se s ženom Irinom u London. Crtao je ljude u londonskoj podzemnoj željeznici, gdje su tražili utočište od bombandiranja.​

​

Obogatio se svojim umjetničkim radovima. Živio je štedljivo, imao je malu kuću, većinu zarađenog novca usmjerio je na svoju fondaciju (eng. Henry Moore Foundation), koja promiče umjetnost i obrazovanje. Imao je još za života brojne izložbe svojim radova. Dobivao je brojne narudžbe za izradu skulptura, uključujući i skulpture ispred UNESCO-ve zgrade u Parizu 1957. i u blizini palače Westminster u Londonu 1962.​

​

Utjecao je na velik broj engleskih i svjetskih vajara.​

( Vikipedija )
​

 

[crvendac_011]

Живот је бајка – ХЕНРИ МУР

КАМЕН

Као савршено место за излагање својих скулптура славни вајар замислио је паркове и слободну природу. А када му се жеља испунила, његово дело је попут магнета почело да привлачи љубитеље уметности, туристе, фотографе, разиграну децу и... лопове!

Крајем 19. века Каслфорд у Јоркширу наликовао је другим индустријским градовима у Енглеској тог времена: имао је рудник, грнчарске радионице, истоветне куће у низу. Опште сивило ублажавало је постојање библиотеке, јавног парка и пијаце. На први поглед живот је протицао мирно, али у позадини су организовани бројни штрајкови: свесни значаја и опасности свог позива, рудари су покушавали да побољшају услове рада и плате. У тој средини, 30. јула 1898. године, у многочланој породици родио се Хенри Мур.Као седмо од осморо деце, одрастао је уз велику љубав ближњих и није примећивао да му ишта у скромном дому недостаје. Од малена је слушао очеве поучне приче: о прадеди који је због глади и пренасељености морао да напусти Ирску, тешком послу рудара, лепоти учења и музике.

У кући од црвених опека, једној у низу истих, породица Мур имала је дневни боравак, кухињу и купатило у приземљу, две спаваће собе на спрату и излаз у задње двориште. Све је одзвањало од дечје граје, али се поштовала реч старијих. По повратку с посла отац је најпре седао у каду да опере чађ са себе, а након краћег одмора хватао књигу у руке.
Помагао је Хенрију да реши задатке из математике и чита Шекспира, али је и сам учио. Са сетом се сећао свог дечаштва, када је морао да зарађује плашењем врана на њиви. Због искуства сиромаштва, у приправности је чувао занат обућара, којим се бавио током штрајкова у руднику. За своју душу свирао је виолину, чиме је уносио добро расположење међу укућане. Ко је поред предивне музике марио што ће некад за оброк, уместо целог, добити пола куваног јајета?


Радост и туга

Свестан недостатака свирања по слуху, отац је Хенрија уписао у музичку школу, на одсек виолине. Међутим, ништа није текло по плану: ђак се жалио да не може да поднесе шкрипу коју невештим руковањем производи на инструменту и бол у зглобу шаке. Када је два пута пао на испиту, исписали су га са наставе. Од тада је имао више времена за игру, што је користио колико год је могао. Зими се дуже задржавао у топлој соби (угаљ су добијали бесплатно), али лети готово није улазио у кућу. С осталом децом јурцао је по околним улицама, двориштима и ливадама, час вадио из џепа кликере, а час клис. Пошто је за игру клиса ваљало направити одговарајући облик дрвета, за дељање је користио ножић. У тим почетничким вајарским корацима уживао је више него у самој игри!

Док је с друговима лутао пољима трагао је за гнездима, пољским цвећем, али и глином за грнчарију. Чим би се снабдео материјалом, кренуо је да веома вешто ваја фигуре и разне играчке. Помишљао је колико је срећан што му родитељи нису богати, јер би у том случају боравио у интернату, лишен слободе. Није могао да замисли никакву несрећу, осим туче са дечацима из друге школе. Нажалост, судбина га је уверила у супротно! Када је са две године старијом сестром отишао на јавно купалиште, отворено те 1911. године, упорно је тражио да се тркају у пливању. Сестра је више пута прихватала изазов, несвесна да њено слабо срце не може да издржи напор. Када је изненада преминула, Хенри је, поред ужасне туге, осећао и грижу савести (премда за болест нико није знао). С питањима о вечном животу душе покушао је да пронађе утеху у цркви.
У петнаестој години снажно се предао вери: на конфирмацији (кризма, миропомазање, чин свесног ступања у верски живот код римокатолика, после крштења) учинило му се као да „лебди четири стопе над тлом”. Недељом ујутру одлазио је на молитву, после које су следили певање химни и проповед.

Веома се изненадио када је свештеник, као пример разборите послушности, навео причу о генијалном Микеланђелу. Упијао је сваку реч: „Једнога дана у дворској радионици на отвореном, четрнаестогодишњи Микеланђело клесао је главу Фауна. Вртом је прошао Лоренцо Медичи, звани Величанствени, који је погледао рад и у шали рекао како старцима ипак нису сви зуби на броју. Пошто је примедба озбиљно схваћена, насмејани Фаун остао је без једног зуба. А када је по повратку из шетње Лоренцо видео исправку, толико се одушевио да је младог уметника позвао код себе на двор”.
Од тога дана Хенри је почео да чита ликовну енциклопедију, проучава скулптуре, прави скице и сања да постане вајар. Друговима се хвалио да толико добро влада облицима да може да препозна сваку девојку из краја само по изгледу њених ногу. ​

Ђубре у музеју?

Као срећна околност показало се то што је у гимназији добио нову наставницу ликовног, јер му се претходна изругивала кад је на фигурама приказивао стопала која „висе”, на начин средњовековних сликара. Сада је добио прилику да се искаже: са много успеха цртао је костиме за школске приредбе, израђивао керамику, вајао. С неколико другова одлазио је на обуку у атеље, где су после часова пили чај, разговарали и читали часопис „Студио” (који је писао о новитетима на пољу уметности, посебно о владајућем „арт нувоу”). На крају године појавила се могућност да добије стипендију из ликовног, али очев савет у вези с учитељским позивом ипак је надјачао.

Након дипломирања морао је да се пријави у војску, па је 1917. године отишао у Лондон. Искористио је прилику да обиђе Националну галерију и Британски музеј, што му је проширило видике. Одмах после обуке, као припадник Петнаесте лондонске бригаде, нашао се на западном фронту у Француској. Борио се у рову као митраљезац, а једном је чак морао да преузме командовање групом јер се десетар напио. Када се након немачког бомбардовања отровао гасом, однели су га на носилима у болницу. После опоравка вратили су га у Енглеску и већ током пута у себи је понављао само две речи – бићу вајар!

Септембра 1919. године почео је да студира у Уметничкој школи у Лидсу: кретао је јутарњим возом из Каслфорда, а враћао се тек у једанаест увече. Изненадио се када је схватио да је једини студент вајарства, али се тешио да ће му професор пружити више пажње. Ускоро је добио дозволу да посећује богату збирку уметничких дела (Тарнер, Матис, Гоген, Сезан), која се налазила у власништву управника школе. Од 1921. до 1924. године похађао је Краљевски колеџ уметности у Лондону, срећан што му се остварује дугогодишњи сан.

Међутим, када је једнога дана насликао „Ноћ”, по узору на етрурски саркофаг, од професора је добио критику да се „храни ђубретом”! Запитао се шта ће се десити кад почне да ваја према древној црначкој и мексичкој скулптури или по осећају, а не по природи. За случај нове осуде, смислио је одговор: „Тврди камен није исто што и живи зец. Његова лепота не може да буде иста лепота”.

Велика мајка

Са добијеном стипендијом отпутовао је у Италију, а по повратку се запослио као предавач на истом колеџу. Тих година вредно је стварао, с уверењем да уметник треба да буде „нежни господар материјала”. С првом самосталном изложбом 1928. године направио је праву сензацију, али и узбуну! Новине су писале да је дело „неморално и бољшевичко” и да је срамота што човек попут њега учи студенте. Пошто се и на колеџу расправљало о његовом отказу, са истим бројем гласова „за” и „против”, затражио је премештај за уметничку школу у Челзију. Слободно време и дане распуста користио је за вајање, решен да не скреће са свог пута.

У време најжешћих напада добио је подршку девојке Ирине, студенткиње сликарства, са којом се ускоро венчао. Купили су кућу у селу Барфрестон, у грофовији Кент, која им је служила као атеље. Неко време живели су у Кингстону, а затим су се трајно преселили у село Пери Грин, у грофовији Хертфорд. Хенри је налазио времена да се дружи с уметницима из Лондона, држи предавања и ствара чудесна дела („Мајка са дететом”, „Девојка”, „Две форме”, „Фигуре са жицама”). У цртежима и графикама бележио је рађање замисли за скулптуре, али је због Другог светског рата проширио теме. Године 1940. овековечио је престрашене и напаћене људе који су се од бомбардовања скривали у склоништима, а касније и призоре из рудника у коме је радио његов отац.
Године 1941. сакупио је сва своја дела и направио велику изложбу у Лидсу. Овога пута много боље је примљен, па је добио поруџбину да исклеше Богородицу с Христом, за цркву Св. Матеја у Нортхемптону. Посао је са оклевањем прихватио, јер је мање размишљао о вери а више о достигнућима уметности. Са жељом да размењује искуства са великанима вајарства, посетио је Бранкусија у његовом атељеу и остао задивљен правилом „ништа сувишно”. (Иначе, уметнике није делио на реалисте и модернисте, већ само на даровите и недаровите.)

Од 1946. године, када му се родила кћерка Мери, за теме је бирао породичне групе, а уместо у дрвету и камену, све чешће је стварао у бронзи. Сваке друге или треће године правио је изложбе, па је након Њујорка, Париза, Лондона, Сао Паола стекао светску славу!
Ускоро је стигао и у наше крајеве: 1955. године боравио је са супругом Ирином у Југославији и посетио Љубљану, Загреб, Дубровник, Београд. У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” на Калемегдану одржао је изложбу са деведесет радова – скулптура, слика, цртежа. А када се упознао са стваралаштвом вајара Томе Росандића, није крио одушевљење. Од 1975. године постао је инострани члан Српске академије науке и уметности (САНУ).
Последњих двадесет година рада определио се углавном за две теме – лежећу фигуру (мисао) и Велику мајку (осећања). У неким делима несвесно је дотакао дубине људске душе, о којима су расправљали психоаналитичари. Рецимо, када је представио дете које кљуном напада мајку која га доји, подсетио је на теорије Мелани Клајн о дечјим доживљајима „добре” и „лоше” мајке. С друге стране, свесно је слао опомену свету: поред фигура ратника који пада и главе шлема, урадио је „Атомски комад” 1964. године. Облик који настаје после експлозије атомске бомбе, уједно је леп и ужасан а говори о снази и уништењу.
Предмет лепоте

И када је постао славан и богат, Хенри Мур задржао је скромност: радио је као кустос Тејт галерије, живео у истој старој кући, вредно стварао. Већину новца усмеравао је у фондацију са својим именом. Говорио је: „Највише ме занима људска фигура, а принципе облика и ритма пронашао сам у природи – у камену, стенама, костима, дрвећу, биљкама”. Истицао је да поштује материјал који обрађује и да нема осећај да му удахњује живот, јер нека енергија ту већ постоји. Пре него што је преминуо, 31. августа 1986. године, поновио је: „Радије бих своју скулптуру ставио у пејзаж, било који пејзаж, него у најлепшу зграду за коју знам”.
Годину дана касније изложба његових дела постављена је у Јоркшир парку, 2007. године у највећој лондонској ботаничкој башти Кју Гарденс, као и на другим местима. Људи су добили могућност да уживају у уметничким радовима док шетају или одмарају се након напорног посла. Сан једног од најзначајнијих скулптора двадесетог века тиме је до краја испуњен!

Време је показало да скулптуре Хенрија Мура подједнако освајају гледаоце, као и простор. Примећено је да необично снажно делују на децу која покушавају да их помазе, загрле или да се на њих попну. Уведено је и такмичење да се поред његовог дела начини што занимљивија фотографија, најчешће портрет. Али, испоставило се да лако доступна уметност има и тамну страну – његови радови нашли су се на мети бројних крадљиваца! Нестале су скулптуре из једне њујоршке галерије, фондације у Хертфордширу, парка у Шкотској (неке су пронађене). Починиоце није занимало што дела имају „снагу великих планина”, већ новац који могу да добију продајом, а који се мери хиљадама и милионима долара.
Међутим, у филму „Предмет лепоте” Мајкла Линдзија-Хога у коме играју Енди Мекдауел и Џон Малкович, поменута је и друга могућност. На питање зашто је однела скупоцену Мурову скулптуру из хотелске собе, глувонема девојка дала је објашњење – „Чула сам је!”

Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник