- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Hegel - Enciklopedijska beleška
ŽIVOT I SPISI
GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL rođen je u Štutgartu 27. avgusta l770. godine. Otac mu je bio viši finansijski činovnik. Osnovnu školu i gimnaziju svršio je Hegel u svome rodnom mestu, bio je uvek odličan đak, ali nije spadao u "čuda od dece", kao Lajbnic i Šeling. Od učitelja u gimnaziji na Hegela je imao uticaja jedino Lefler, koji mu je bio i privatni učitelj. Interesantno je spomenuti da je petnaestogodišnji dečko Hegel povodom smrti ovog svog učitelja zapisao, ". . . On je bio najpošteniji i najnepartajičniji čovek . . . On je poznavao vrednost nauka i utehu koju nam one u raznim slučajevima pružaju . . . Malo ih je, koji su poznavali njegove zasluge . . ." U gimnaziji Hegel je naročitu pažnju obraćao klasičnim piscima, u zadacima se pokazivao bolji majstor nego u govoru. Tema njegove maturantske besede bila je: "Zlo stanje umetnosti i nauka kod Turaka". Kao gimnazist viših razreda Hegel ne pokazuje nikakvog interesa za nemačku literaturu njegovog vremena, mesto Šilera i Lesinga on čita Sofijin put od Memela u Saksonsku, jedan bedan roman u šest svezaka. Kad je Šopenhauer iz Rozenkrancove biografije o Hegelu doznao za ovaj poslednji fakt, on je triumfujući pisao jednome svome učeniku, da je njegova lektira u gimnaziji bio Homer, dok je Hegel čitao Sofijino putovanje . . . Godine l788. Hegel je stupio u internat teološkog seminara u Tibingenu, gde je ostao pet gadina. Dve prve godine studirao je filozofske nauke i promoviran je za magistra filozofije (braneći pri tome temu "O granici dužnosti", koja mu je bila zadata), tri ostale teološke nauke, pri svršetku kojih je postao kandidat teologije. Kao student Hegel se prvi put upoznao sa Kantovim spisima, osim toga treba spomenuti, da je bio vatren pristalica francuske revolucije i član republikanskog studentskog kluba. Iako je voleo veselo društvo, nije se odavao đačkim ekscesima, nosio se nemarno i imao je nečega staračkog u svojim manirima. Po Hegelovu budućnost od naročitog je značaja spomenuti njegovo prijateljstvo sa pesnikom Helderlinom i Šelingom, koji su takođe bili članovi bogoslovskog internata u Tibingenu.
Po završetku univerzitetskih studija Hegel se vraća kući u Štutgart, gde ostaje neko vreme, Kako nije imao potrebnih osobina za sveštenika, a želeo je da postane naučnik, to se odlučio na akademsku karijeru. Spor i bez dovoljno materijalnih sredstava, morao se, da bi taj cilj postigao, latiti istog sredstva koga i Kant i Fihte, postati domaći učitelj. Čitavih sedam godina Hegel je proveo kao domaći učitelj, i to tri godine u Bernu u Švajcarskoj i četiri u Frankfurtu na Majni. U Bernu je bio u čuvenoj aristokratskoj kući Štajgera, gde je imao prilike da izbliže upozna bernsko više društvo i tadašnje oligarhijsko uređenje bernske države. Za vreme ovog boravljenja u Bernu, Hegel studira izbliže Kantove spise iz oblasti praktične filozofije, Fihteovu "novu doktrinu" i spise Šelingove, s kojim stoji u stalnoj prepisci i čiji je on revnosan učenik (Šeling je bio mlađi od Hegela za pet godina, ali je mnogo ranije počeo pisati i došao je ranije do slave). U isto doba Hegel studira i Šilerove estetičke spise. Početkom l797. Hegel se preselio u Frankfurt i tu postao, po preporuci pesnika Helderlina, domaći učitelj u kući Gogela. Hegel je bio neposredni svedok nesrećne ljubavi Helderlinove sa ženom trgovca Gontarda, u čijoj je kući Helderlin bio domaći učitelj, i nesrećnom Helderlinu (koji je naskoro zatim poludeo) saveti jednog takvog "čoveka od razuma", kao što je bio Hegel, nisu ništa pomogli. U Frankfurtu Hegel je već došao do nekih osnovnih ideja svoga filozofskog sistema, i pokušao da im da literarnu formu (taj je rukopis publikovao docnije Rozenkranc). Početkom l799. godine umro je Hegelov otac, i Hegel je kao svoj deo nasleđa (on je imao još jednog brata i sestru) dobio oko tri hiljade forinti. Sa ovim novcem on je već mogao pomišljati da otpočne akademsku karijeru, ali su prošle još pune dve godine dok je ostvario ovu svoju nameru.
Početkom l80l. naime, Hegel je, posredovanjem Šelingovim, postao privatni docent na univerzitetu u Jeni, tadašnjem središtu nemačke filozofije. Sa svojim habilitacionim spisom "O putanjama planeta" Hegel međutim nije imao sreće, hoteći dijalektički da shvati zakone planetskih kretanja, Hegel dolazi do zaključka da je dotadašnji prazni prostor između Marsa i Jupitera logički nužan, dok je, međutim, na osam meseci pre ovog Hegelovog spisa već pronađen prvi planetoid između Marsa i Jupitera. U Jeni Hegel je zajedno sa Šelingom izdavao "Kritički žurnal za filozofiju", u kome su izašli nekoliki njegovi članci. Predavanja je držao o logici, metafizici i prirodnom pravu, a predavao je jednog semestra i matematiku. Godine l805. postao je vanredni profesor i kao takav vodio se u Jeni sve do l808: godine, mada je Jenu napustio već l806. U Jeni se Hegel potpuno emancipovao od Šelinga, i izradio prvo svoje veliko delo, Fenomenologiju duha. Ovo je delo Hegel završio u ponoć čuvene bitke na Jeni (u oktobru l806.), kojom je Pruska podlegla Napoleonu, sam Hegel bio je opljačkan od francuskih vojnika, i da mu Gete nije pritekao u pomoć, ostao bi bez hleba. Pri štampanju Fenomenologije duha prvi put se javlja Hegelov raniji jenski kolega Nitamer kao prijatelj njegov, jer on garantuje izdavaču da će nedovršen rukopis biti na vreme dovršen. Uskoro zatim Nitamer se ponovo javlja kao prijatelj Hegelov (u Nitameru je Hegel našao jednog retkog prijatelja), nalazi mu mesto za urednika zvaničnog lista u Bambergu (u Bavarskoj), gde je Hegel ostao do oktobra l808, kada mu je Nitamer, postavši načelnik u bavarskom ministarstvu prosvete, izradio mesto direktora gimnazije u Nirnbergu, gde je Hegel u četiri viša razreda predavao filozofsku propedevtiku, i gde je punih osam godina ostao. Hegel je bio strog direktor i jednu bednu školu uzdigao do uređenog zavoda. Pored svih školskih poslova Hegel je ipak našao vremena da u Nirnbergu napiše svoje najvažnije, najapstraktnije i najteže delo, Veliku logiku u tri sveske. U Nirnbergu se Hegel i oženio, i to ćerkom jednog barona, dvaestogodišnjom Marijom Tuher (dok je Hegelu bila 4l godina), i smatrao je, da je njegova uloga u svetu završena zvanjem koje ima i ženom koju je dobio, i ne sanjajući o budućoj svetskoj slavi svojoj.
Prva etapa na putu slave bio je za Hegela Hajdelberg, gde je l8l6. posredovanjem njegovog docnijeg učenika, profesora teologije Karla Dauba, postao profesor filozofije. U Hajdelbergu Hegel je stekao prve svoje učenike, Iksila, jednog Rusa, kome je Hegel pretskazao veliku budućnost Rusije, Hinriksa i Karovea. U hajdelberšku periodu pada i prvo poznanstvo Hegelovo sa francuskim filozofom Viktorom Kuzenom. U Hajdelbergu Hegel je dovršio i izdao treće svoje veliko delo, Enciklopediju filozofskih nauka. Ovo delo, kao i ranija, privukla su pažnju pruskih vladajućih krugova na Hegela, i čuveni pruski ministar prosvete Altenštajn lično se bio angažovao da dovede Hegela za profesora filozofije u Berlin. Hegel je svoje ranije mišljenje o Pruskoj (militaristička država bez nauke i umetnosti) promenio, nova era pruske regeneracije, era prosvećenog konzervatizma, našla je u njemu svoga poštovaoca i branioca.
Godine l8l7. u oktobru Hegel je otpočeo svoja slavna predavanja u Berlinu. U svome uvodnom predavanju Hegel je rekao da je nemačkom narodu dodeljeno da svetu vatru filozofije sačuva i preda potomstvu, da u pruskoj državi pored svetovnog treba da se samostalno razvije i slobodno carstvo misli. U početku predavanja Hegelova u Berlinu nisu privlačila nikakvu pažnju, ali malo-pomalo o njima se počelo govoriti, sam je Hegel proširivao obim svojih predavanja (pridošla su predavanja o filozofiji religije i filozofiji istorije), i u toku od 3-4 godine Hegelova filozofija postala je opšte poznatom i stekla dosta pristalica (Marhajneke, Hans, Hening, Mihelet i dr.). Hegel je stekao uticaj u samom ministarstvu prosvete, i uskoro filozofske katedre na pruskim univerzitetima dospele su u ruke njegovih učenika. Početkom l827. osnovan je, uz sudelovanje Hegelovo, kritički žurnal Jalzrbucher fur wissenschaftliche Kritik, preko koga je Hegelova škola za čitavih dvadeset godina vršila presudan uticaj u duhovnom životu Pruske. Treba spomenuti i tri velika puta Hegelova u inostranstvo, koja je preduzeo uz pomoć ministarstva prosvete. Godine l822. putovao je u Brisel, l824. u Beč (gde mu se naročito dopala talijanska opera) i l827. u Pariz. Ovaj put u Pariz Hegel je preduzeo i na navaljivanje Kuzenovo, koji se hteo odužiti Hegelu za učinjenu ljubaznost njegovu priiikom šestomesečnog boravljenja Kuzenovog u Berlinu l825., kad je Hegel pripomogao te je Kuzen oslobođen policijskog zatvora u koji je, kao proglašeni "demagog", bio zapao. Kuzen je smatrao Hegela još ranije za svoga prijatelja, posvetio mu je treću svesku svoga prevoda Platona, i njemu i Šelingu posvetio je svoje izdanje Proklovog komentara o Platonovom Parmenidu ("amicis et magistris, philosophiae praesentis dueibus" glasila je posveta Kuzenova). Osim toga Kuzen je, naročito po povratku svome iz Berlina, držao predavanja o filozofiji Hegelovoj u Parizu i mnogo doprineo širenju hegelijanizma van Nemačke. U Parizu, gde je ostao dva meseca, Hegel se nije osećao tako dobro kao u Beču, za njega je Pariz bio suviše velika varoš. U povratku iz Pariza Hegel se svratio u Vajmar, gde se poslednji put video sa Geteom, kome je Hegel bio i po tome jako u volji, što je branio njegovu teoriju boja. Godine l829/30. Hegel je bio rektor Berlinskog univerziteta i kao rektor držao je dva govora. Umro je l4. novembra l83l., od kolere, koja je tada vladala u Berlinu. Sprovod mu je bio veličanstven, učenici su se tešili time što su takvog čoveka imali u svojoj sredini, što su od njega mogli da uče, što su s njim mogli da budu u ličnom dodiru.
Hegel je bio nesumnjivo genijalan čovek, i po dubini i originalnosti svojih ideja, i po mnogobrojnosti dela u kojima. je te ideje razradio i primenio na razne oblasti. Hegel je bio enciklopedijski obrazovan filozof, i samo time bio je u stanju da da jedan tako razrađen filozofski sistem, kakav se nije javio ni pre ni posle njega. Kako dubina njegovih ideja, tako i jedinstvo njegovog sistema, pored bogatstva njegovog, čine naročitu draž toga sistema, i nije nikakvo čudo, što je Hegel za svoje učenike imao znatne ljude u pravom smislu te reči. Njegov je uticaj bio ogroman, univerzalan, taj je uticaj jedno vreme bio takav i toliki, kakav nije imao možda ni ranije ni docnije nijedan drugi mislilac (izuzev Aristotela). Ličnost Hegelova sva je koncentrisana u njegovom sistemu, to je jedna od onih retkih ličnosti kojima je saznanje prava strast. Najlepši opis Hegelove ličnosti i njegovog načina predavanja dao je Hegelov dugogodišnji učenik estetičar Hoto: "Prvi utisak lica nikada neću zaboraviti Sve su crte visile tromo i umorno, ali nikakva rušeća strast, već cela prošlost jednog mišljenja, koje je dan i noć ćuteći radilo, ogledala se u njima". "Kad sam ga posle nekoliko dana na katedri video, nisam se mogao odmah naći ni u načinu njegovog predavanja ni u unutrašnjem toku njegovih misli . . . Kao što su najstariji proroci, što su se više borili sa jezikom, utoliko jezgrovitije iznosili ono što su u unutrašnjoj borbi savladali, tako se i on borio i pobeđivao u teškoj konciznosti. Već u početku zastajao je, čitajući ponovo počinjao, opet zastajao, zatim govorio i razmišljao, i kad je izgledalo da je zgodne reči zauvek nestalo, ona se baš onda pojavljivala, izgledala je obična, a bila je do nepodražavanja zgodna, neupotrebljavana pa ipak jedino upotrebljiva".
Spisi Hegelovi su mnogobrojni. Osim toga treba spomenuti i Hegelovu recenziju treće sveske Jakobijevih dela, koja je izašla l8l7.
UVOD U SISTEM I DIJALEKČIČKA METODA
Hegelov sistem je sistem apsolutnog idealizma. On proizlazi direktno iz Šelingovog sistema, ali predstavlja na neki način sintezu Šelingovog i Fihteovog sistema. Po Šelingu idealno i realno su identični, po Fihteu idealno je ono što je prvobitno. Po Hegelovom sistemu pak idealno ili duh ima primat nad realnim ili prirodom, i priroda predstavlja samo jedan prolazan stupanj u razviću duha. Još je u jednoj tački Hegel bliži Fihteu nego Šelingu, u filozofskoj metodi. Njegova dijalektička metoda je Fihteova metoda suprotnosti (trojna metoda teze, antiteze i sinteze), samo što je Hegel tu metodu shvatio dublje i na originalan način. Fihteova metoda suprotnosti postaje kod Hegela u isto doba metodom protivrečnosti i metodotn razvića. Hegel naime drži da, je suprotnost prvobitno nužnim načinom u isto doba i protivrečnost. Ovim se tvrđenjem Hegel razlikuje od svih ranijih racionalista, izuzevši možda Heraklita, i stoji, može se reći, u tom pogledu usamljen. On tvrdi, da stav identiteta i stav protivrečnosti nisu osnovni zakoni mišljenja; već da mišljenje u osnovi ne samo što može nego i mora zamisliti jedinstvo suprotnosti ili protivrečnast. S druge strane, opet protivrečnost teze i antiteze mora da se izbegne. To izbegavanje protivrečnosti jeste stavljanje nečeg novog, stavljanje jedinstva teze i antiteze - njihove sinteze. Ali kako svaki stupanj apsolutnog sadrži u sebi i svoju suprotnost, to sintezom dobiveno jedinstvo teze i antiteze postaje novom tezom, koja sebi nasuprot stavlja novu antitezu, a ova suprotnost predstavlja novu protivrečnost, koja mora da se izbegne novom sintezom, ova pak postaje novom tezom itd., dok se ne dođe do stupnja pojma, koji predstavlja jedinstva bez suprotnosti ili poslednju, razrešenu, završnu protivrečnost. Stavljanje antiteze nasuprot tezi jeste negativna strana dijalektike, a razrešavanje tako stavljene protivrečnosti sintezom jeste njena pozitivna strana. Negativna i pozitivna strana dijalektike sačinjavaju um, tj. moć stavljanja i razrešavanja protivrečnosti. Razum je pak moć koja ostaje pri čistoj suprotnosti, koja nije sposobna da suprotne odredbe shvati ujedno, za koju suprotne odredbe ostaju odvojene odredbe, odredbe koje nemaju nikakve veze među sobom.
Pomoću dijalektičke metode idealno se razvija u množinu svojih momemata. Skup svih tih momenata čini apsotutno biće. Po Hegelovoj koncepciji apsolutno biće ima raznolikost i množinu u sebi samom, to su njegove imanentne odredbe. Ovim se apsolutno Hegelovo razlikuje od apsolutnog Šelingovog. Po Hegelu, kod Šelinga je apsolutno biće kao iz pištolja izbačeno, ono je noć u kojoj su sve krave crne. Po Hegelovom sistemu sve se svodi na to da se apsolutno shvati ne samo kao supstancija, već kao subjekt, ne samo kao nešto neodređeno, nego kao nešto što samo sebe iz te neodređenosti unutrašnjim razvićem određuje.
Apsolutno se biće po Hegelu nalazi u tri osnovna svoja stupnja, kao apsolutna ideja, kao priroda i kao duh. Apsolutna ideja je ideja u užem smislu ili ideja po sebi, priroda predstavlja ideju van sebe, a duh ideju za sebe i kod sebe, sve tri zajedno čine apsolutno biće.
Stupnjevi apsolutnoga predstavljeni su u sledećoj shemi:
I. Apsolutno I. Ideja
II. Priroda
III. Duh
Ideju po sebi posmatra "Logika", prvi deo Hegelovog sistema, drugi je deo toga sistema, "Filozofija prirode", a treći "Filozofija duha". Međutim, pre nego što Hegel prelazi na svoj sistem, on hoće i posebno da obrazloži stanovište na osnovu kojeg je moguće apsolutno saznanje. On to čini u Fenomenologiji duha, koja predstavlja neku vrstu teorije saznanja hegelijanizma, ali ona nije ni čista teorija saznanja niti psihologija saznanja, nego obuhvata u isto doba oboje, a u malome i filozofiju duha. Hegel se dockan razvio, stoga ovo delo njegovo predstavlja produkt još nezrelog duha (njegov je stil zamršen i mnogi stavovi jedva su razumljivi).
FENOMENOLOGIJA DUHA
U Fenomenologiji duha Hegel hoće da pokaže, da je samo apstraktno saznanje u čistom pojmu pravo saznanje, da u njemu subjekt i objekt saznanja padaju ujedno, da na tom stupnju svest dostiže sposobnost apsolutnog saznanja. Da je to tako i da svest nužnim načinom mora da dođe u svome razviću do tog najviseg stupnja, Hegel to pokazuje primenjujući na razviće stupnjeva svesti dijalektičku metodu, tj. on pokazuje, da svaki niži stupanj svesti mora sebe da negira, čime se svest penje na viši stupanj, sve dok ne dođe do najvišeg. Po Hegelu postoje tri glavna stupnja u tome razviću svesti: l. stupanj predmetne svesti, 2. samosvesti, i 3. uma. Na prvom stupnju svest veruje u objekt kao u nešto različno od nje. Na drugom stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono što stavlja objekte. Na trećem stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono što je identično sa objektima.
Predmetna svest za sebe ima opet tri stupnja: l. čulna svest ("čulna izvesnosth"), 2. opažajna svest, i 3. razum. Čulna svest veruje neposredno u realitet pojedinačno opaženog sadržaja, odnosno ona misli, da su čulni kvaliteti sami kao takvi objekti, i to objekti, kojima je sasvim ravnodušno da li ih neko opaža ili ne. Time što čulna svest veruje samo u egzistenciju neposredno datoga, ona veruje samo u egzistenciju pojedinačnoga. Međutim, na ovom stupnju naša svest ne može da ostane, jer čulna svest sama sebe uništava. Time što čulna svest tvrdi, sad je podne, ovde je drvo, itd., a mesto podne nastaje ponoć, mesto drveta kuća, pretvara se sad u svako sad, ovde u svako ovde, i na mesto pojedinačnog javlja se opšte. Na taj način čulna svest prelazi u opažajnu, čulni predmet postaje stvar sa osobinama. Međutim, svest ne ostaje ni na tom stanovištu, zato što dolazi pitanje, šta je stvar? Stvar ima izvesne osobine, je li ona suma osobina ili nije? Ako je stvar suma osobina, onda nema stvari, ako je pak različna od osobina, ona onda nije stvar koja ima osobine. Dalje, svest mora da zamisli razne stvari, koje se nalaze u vezi međusobom, mora da zamisli bitne i nebitne oznake stvari, čija je razlika relativna. Da bi se izbegle ove protivrečnosti, svest mora da zamisli stvar kao nešto što je uslov osobina. Time se pak stvar pretvara u suštinu (u ono što uslovljava osobine), sad se stvar predstavlja kao snaga, a osobine kao manifestacija snage. Na ovom stupnju mi smo u sferi razuma, pošto je razum moć koja, tražeći sličnosti i razlike među stvarima, objašnjava stvar.
Ali na ovome stupnju razuma naša svest ne može da ostane. Mi možemo naime da shvatimo odnos među silom i manifestacijama njenim samo kao odnos zakona, snaga je vezana sa svojom manifestacijom zakonom, zakon je ono što čini biće snage. Međutim, zakon je nešto što pripada samoj svesti, nešto što se da samo pojmiti a ne i opaziti, on je ono što je natčutno u čulnome. Shvatajući zakon, svest, dakle, shvata samu sebe, i izdiže se time na stupanj samosvesti. Prelazeći opet tri specijalna stupnja, samosvest se pretvara u um, čiji se stupnjevi razvića više ne ograničavaju na individualni, ngo obuhvataju i kolektivni duh.
Stupnjevi uma, koji prethode apsolutnom znanju kao završnom stupnju u razvitku duha, po Hegelu su, umna svest, moralnost i religija (čiji su specijalni stupnjevi prirodna religija, umetnička religija u kome je obuhvaćena i umetnost - i otkrivena religija.). Religija sačinjava neposredni predstupanj apsolutnog znanja, i to kao otkrivena religija (jer se u ovoj sadržina apsolutnog znanja javlja u obliku nečega nametnutog, spolja otkrivenog, u obliku vere, ne u obliku znanja i izvesnosti). Na taj način Hegel, unošenjem stupnjeva razvića kolektivnog duha, dovodi individualni duh do najvišeg stupnja njegovog, do saznanja u čistom pojmu, u kome mišljenje i biće padaju ujedno. Ovaj identitet mišljenja i bića postaje osnov celokupnog sistema Hegelovog, u prvom redu Logike.
LOGIKA
Postoje tri razna Hegelova spisa o logici, od kojih se svaki mora zasebno studirati. To je prvo njegova velika Logika u 3 sveake, od kojih prva ima dva izdanja (u izdanju celokupnih dela preštampano je drugo). Dalje postoji "Logika" u Enciklopediji filozofskih nauka (to je tzv. ericiklopeclijska Logika) u tri Hegelova izdanja (naravno glavno je poslednje). Osim toga Hegelova se logika nalazi i u trećoj formi, kao enciklopedijska "Logika" sa dodacima (iz Hegelovih predavanja) kojih nema u izdanjima Enciklopedije izašlim za Hegelova života. Pri studiji Hegelove Logike najbolje je početi sa kakvim Hegelovim pristalicom, koji izlaže njegovu logiku, najbolji je za to Kun Fišeer, koji samo u nekim tačkama (ne srećno) odstupa od Hegela. Jer Fišer na vrlo elegantan, svetao način izlaže teške Hegelove stvari, i omogućuje da se na lak način uđe u sama Hegelova izlaganja. Međutim Fišerom se dobija samo spoljni skelet Hegela, dok se do samog Hegela dođe, ima još mnogo teškoća da. se savlada. Hegel je pisao jednim specijalnim jezikom koji se mora naročito upoznati, koji se može naučiti samo dužim čitanjem samog Hegela. Studiju samog Hegela treba početi sa enciklopedijskom "Logikom" u izdanju celokupnih dela, pošto je ova knjiga mnogo jasnija od one druge dve, jer su dodaci u njoj od velike vrednosti za razumevanje samog teksta (iako ti dodaci nisu svi od samog Hegela). Zatim treba čitati njegovu veliku Logiku, i naposletku enciklopedijsku "Logiku" u izdanju Hegelovom (ova poslednja odstupa u pojedinostima od velike Logike). Za studiju velike Logike od velike je koristi navedeni engleski komentar od Mak Tagarta. Hegelova Logika sadrži i za one koji je ne akceptiraju mnoge primedbe o odnosima među pojmovima kakvih nigde više nema.
Logika Hegelova je jedno specijalno delo. On je u njoj hteo da spoji logiku i metafiziku ujedno, ali u stvari ona nije ni jedno ni drugo. Jer u njoj Hegel se stavlja na jedno stanovište na koje se niko pre njega nije stavio, to je pokušaj jedne apsolutno neempirijske, deduktivne konstrukcije sveta. To je racionalizam u apsolutnom svom obliku, tako da racionalistički sistemi pre Hegela, upoređeni s njim, predstavljaju fragmentarne pokušaje. Spinoza je veliki racionalist, ali njegovi argumenti polaze u mnogome od realnog sveta. Hegel se, međutim, uzdiže nad realnim svetom, on pretpostavlja da nema ničega, i iz čistih pojmova hoće da izvede sve što postoji. Stanovište njegove Logike može se karakterisati kao stanovište hipermetafizike, nadmetafizike. Metafizika ima više-manje konkretan zadatak, ona ima da utvrdi strukturu celine sveta, ali onako kako je ona faktički data. Međutim, Hegel ide dalje i pita se, zašto konkretan svet, koji postoji, postoji, i zašto postoji tako kao što postoji, a ne drukčije? Hegel hoće da dokaže da svet mora postojati, i da mora postojati onako kako faktički postoji.
Cela logika predstavlja razvitak momenata čiste ideje. Ali po Hegelu čista ideja kao takva ne postoji u stvarnosti, nego samo apstraktno. Ko ne shvati ovu osnvnu misao Hegelove filozofije, taj Hegela nije razumeo. Ideja se konkretno nalazi samo u svojim konkretnim oblicima, u prirodi i duhu. Ideja nije postojala stvarno pre prirode i duha, ona postoji pre prirode i duha samo apstraktno, idealno, ona je večno konkretna u prirodi i duhu, priroda i duh su konkretne forme njene egzistencije. Metafizika ima da ispita strukturu konkretnog sveta, koji se raspada u dve polovine, u prirodu i duh. Hegel, pak, u svojoj Logici hoće da ispita idealni skelet sveta, i taj idealni skelet shvata Hegel kao jednu zasebnu stranu apsolutnoga, koju naziva apsolutnom idejom.
Čista ideja se javlja u množini svojih idealnih momenata, koji predstavljaju pojedine kategorije ili idealni skelet konkretnoga, zato idealni elementi predstavljaju, s jedne strane, pojmovne odredbe čiste ideje, a s druge strane, pojmovne odredbe samog realnog sveta, prirode i duha. Po Hegelu su, dakle, kategorije osnovne pojmovne odredbe svega što postoji i što se da zamisliti. Logika Hegelova je nauka o kategorijama, ali ona je u isto doba i hipermetafizika. Pre Hegela samo su Aristotel i Kant pokušali da dadu sistem kategorija, međutim, Aristotelov se pokušaj sastoji samo u empirijskom nabrajanju katergorija, kod Kanta istina postoji izvestan red među kategorijama, ali dublje unutrašnje veze među njima nema. Pozitivni značaj Hegelove logike, sve i da nije uspeo (kao što i nije) da reši postavljeni metafizički problem, leži u samom tom sistemu kategorija, i nijedan ozbiljan pokušaj da se kategorije izvedu ne može obići Hegelov pokušaj. U tom razvijanju sistema kategorija Hegel je pokazao toliko duha koliko niko pre njega u tako apstraktnim stvarima još nije pokazao (u tom pogledu jedino se Aristotel da porediti sa Hegelom).
Hegel u svojoj Logici čini, kao što rekosmo, pokušaj jedne dedukcije sveta, koja počinje od prapočetka, potpuno odozgo. Hegel pretpostavlja, da nema ničeg određenog, i onda iz najapstraktnijih pojmova hoće da izvede svu konkretnu množinu i sve odredbe konkretnoga. On to čini na osnovu svoga principa apsolutnog identiteta mišljenja i bića. Razviće apstraktne ideje je razviće pojma kao takvog, koji polazi od svoje najapstraktnije, sadržinom najsiromašnije forme, pa se, diferencirajući se, sve više bogati sadržinom, dok ne postane konkretnim pojmom. Na taj način apstraktna ideja prolazi kroz ova tri glavna stupnja, l. biće, 2. suština, i 3. pojam. Sva tri stupnja zajedno čine pojam ili ideju, tako da i celina i treći stupanj nose isto ime (pojam), i biće i suština su pojam, ali pojam u još nerazvijenoj formi. Ovo trojstvo bića, suštine i pojma odgovara onim trima momentima dijalektičke metode, tezi, antitezi, sintezi (prvu najapstraktniju trijadu apsolutnoga imamo u apstraktnoj ideji, prirodi i duhu, zatim dolazi ova trijada). Razlika između bića i suštine je ova, biće znači neposredno biće, a suština je posredno biće, ili biće koje je uslovljeno drugim bićem.
Stupnjevi ideje predstavljeni su u sledećoj shemi.
I. Ideja l. Biće
2. Suština
3. Pojam
Prvo ćemo posmatrati biće i njegove odredbe. I biće ima tri svoja oblika, l. kvalitet, 2. kvantitet i 3. mera. Kvalitet je pozitivan (+), kvantitet je negativan (-), a mera je negacija kvantiteta koja sadrži u sebi kvalitet u jednoj višoj formi (negare - conservare - elevare).
Stupnjevi bića predstavljeni su u sledećoj shemi.
l. Biće A. Kvalitet
B. Kvantitet
C. Mera
I kvalitet (ili biće) ima tri oblika: l. neodredeno biće, 2. određeno biće, i 3. samostalno biće.
Dalje se neodređeno biće javlja opet u tri forme: l. čisto biće, 2. čisto nebiće, i 3. bivanje.
Čisto biće ne može dalje da se analizira, ono je prva kategorija ili prva odredba apsolutnoga u oblasti apsolutne ideje. Čisto biće je najapstraktniji pojam našeg mišljenja. Kad se apstrahuje od svega što postoji, od mnogostrukog i raznolikog (kvalitativnog i kvantitativnog) bića, ostaje samo misao nečega, egzistencije bez sadržine. Ta je misao čistog nešto, i tim pojmom mora mišljenje da počne, to je prva njegova etapa. Ali čisto nešto, baš zato što je bez sadržine, ravno je čistom ništa. Prema tome naše mišljenje, kad počne od početka, uviđa da su nešto i ništa identični. Međutim, mišljenje u isto doba uviđa da su nešto i ništa i različni jer se nešto razlikuje od ničega time što ima egzistenciju. Dakle, mišljenje odmah u svome početku nailazi na jednu protivrečnost, s jedne strane, ono je prinuđeno da tvrdi da je nešto ništa, a s druge strane, da je ono ipak nešto. To je jedna nerazrešena protivrečnost, pri kojoj mišljenje ne može da ostane. Ono mora ići dalje, zamisliti jedinstvo, izvesti sintezu nečeg i ničeg. Ta sinteza leži po Hegelu u neprestanom prelaženju nečega u ništa i ničega u nešto, u bivanju. Kad zamislimo da nešto prelazi u ništa i ništa u nešto, onda nema protivrečnog identiteta nečeg i ničeg, jer tada nešto, prelazeći u ništa, prestaje biti nešto, i ništa, prelazeći u nešto, prestaje biti ništa.
Da naše mišljenje ima da počne sa čistim nečim, koje je kao takvo ravno čistom ništa, Hegel izvodi i analizom samog pojma početka. Ono što počinje počinje da je nešto, ali zato što tek samo počinje, ono još nije nešto, nego ništa, to je egzistencija koja još nije esencija. Dakle, i logičkom analizom samog pojma početka dolazi se do toga da početak mora sadržavati i nešto i ništa.
Čisto nešto i čisto ništa su identični među sobom i različni jedno od drugog. Ali ovaj njihov identitet i razlika ne smeju se shvatiti kao naročiti odnosi, koji bi postojali među njima, nego je čisto nešto kao takvo identično sa ničim i različno od njega. Odnos ulazi u biće tek sa suštinom kao uslovljenim bićem (čime se biće i razlikuje od suštine). U celoj zbirci kategorija samo kategorija bića nema odnosa, a ono što mi nazivamo u toj oblasti odnosom u stvari je nešto neposredno.
Hegel svoje kategorije dovodi u vezu sa istorijskim razvitkom filozofije. Po njemu se ljudsko mišljenje razvija Počinjući od najapstraktnijih kategorija pa idući sve konkretnijim. Najapstraktniji pojam bića je princip Eleaćana. Čisto ništa je princip budističke filozofije, a sinteza nečega i ničega, bivanje, Heraklitove.
Prelaz od neodređenog ka određenom biću Hegel izvodi ovako. Nešto i ništa javljaju se ponovo odvojeno u sintezi njihovoj, u bivanju. Bivanje ima naime dva pravca, u njemu prelazi nešto u ništa i ništa u nešto. Ova dva pravca čine te se u samom bivanju kao takvom latentna protivrečnost nečega i ničega javlja ponovo, time što u bivanju nešto i ništa prelaze jedno u drugo, bivanje je iščezavanje, a time što nešto i ništa postaju jedno iz drugoga, ono je postajanje, tako da bivanje predstavlja u isto doba iščezavanje i nečega i ničega. Na taj način negacija bivanja biće iščezavanje samog bivanja, stavljanje mirnog jedinstva nečega i ničega, u kome će biću ipak pripadati primarnost, tako da je negacija bivanja postojanje. Time su, pak, u isto doba i sve tri odredbe, koje predstavljaju neodređeno biće, negirane u svojoj neodređenosti i stavljeno je određeno biće, biće koje ima određen kvalitet. U ovom izrazu određeno biće, "da" ne znači još kategoriju mesta, kao što ni bivanje nije vremeni proces, prostor i vreme javljaju se tek docnije, tek u oblasti prirode.
Prva odredba odredenog bića je l. nešto, koje odgovara čistom biću. Čisto biće je negirano nebićem, jedinstvo njihovo jeste bivanje, a negacijom bivanja stavlja se ponovo biće, ono se tom negacijom restituira na višem stepenu kao određeno biće, kao biće koje ima izvesnu kvalitativnu sadržinu, koje je nešto. Ali i nešto sadrži u sebi negaciju, samo što ona nije više neposredno u njemu, nego van njega, ali je ipak vezana s njim, tako da je i ono što se tom negacijom stavlja vezano s njim. To što se negacijom stavlja jeste 2. drugo, koje se odnosi prema nečemu kao antiteza prema tezi (ovaj odnos nečeg prema drugom u tome je, što jedan kvalitet može postojati samo u vezi s drugim kvalitetom, to je eksplikacija Spinozinog stava omnis determinatio est negatio). Ovde se negacija nečega u odnosu na drugo javlja kao ograničenje nečeg drugim, ili, drukčije rečeno, svako drugo je drugo od drugoga. U ovom odnosu nečeg i drugog leži protivrečnost, koja se može izbeći samo njihovim spajanjem u jedan viši pojam. Taj viši pojam je 3. promena (ili konačnost), prelazak nečega u drugo. U promeni se ne gubi kvalitet, tu biće prelazi u drugo biće i zato je promena kategorija odredenog bića, dok je bivanje kategorija neodređenog bića.
Kao i bivanje tako i promena predstavlja jednu protivrečnost koja vodi njenoj negaciji. Ta je protivrečnost u beskrajnosti promene ili, kako Hegel veli, u rđavoj beskrajnosti promene. Nešto koje prelazi u drugo, primorava ovo da takođe pređe u drugo i tako dalje in infinitum. Takav jedan beskrajan red, pošto se ne može zamisliti da je završen, predstavlja protivrečnost i nemogućnost. Prema tome pri kategoriji promne ne može se ostati, ona mora da se negira. Očevidno je da će i ovom negacijom biti nešto stavljeno u jednoj višoj formi, kao što je to bio slučaj i pri negaciji bivanja. Prema tome negacija promenljivog određenog bića može voditi samo pojmu nepromenljivog određenog bića, koje u isto doba postaje pravo beskonačno biće. Nepromenljivo nešto je nešto, koje je došlo k sebi, koje se tako ograničava sobom, da sve drugo negira ili odbacuje od sebe. Prvo najapstraktnije nešto bilo je nešto potpuno neodređeno i prelazilo je u ništa. Drugo nešto, pak, prelazilo je u nešto drugo. A ovo treće nešto ne može prelaziti ni u ništa ni u nešto drugo, nego je ono, kako Negel kaže, biće za sebe, koje ostaje onakvo kakvo je stavljeno. To je, dakle, samostalno biće.
Ovo samostalno nešto je negacija onoga nečega koje se odnosi na nešto drugo. To nešto je jedno, jer ono se mora zamisliti kao nedeljivo jedno, zato što je nepromenljivo. Dakle, prva kategorija samostalnog bića je jedno. Već ovde, se vidi kako kvalitet sam sebe negira i počinje prelaziti u kvantitet. I doista samostalno biće čini po Hegelu prelaz od kategorije kvaliteta ka kategoriji kvantiteta. Ovaj je prelaz težak i predstavlja jednu od najduhovitijih filozofskih teorija. Po prirodnoj nauci kvalitet se zasniva na kvantitetu, ovde obrnuto iz kvaliteta proizlazi kvantitet, i tek posredno, preko kategorije mere, koja predstavlja sintezu kvaliteta i kvantiteta, kvalitet je određen kvantitetom. Kategorija samostalnog bića ima tri odredbe, l. jedno, 2. mnogo ili repulzija, i kao sinteza jednog i mnogog 3. atrakcija. Jedno naime kao samostalno biće istina iskljućuje drugo, ali baš time što isključuje drugo, ono na negativan način stavlja drugo, tako da to isključivanje drugog pretpostavlja egzistenciju drugog. Samo ovo drugo je. opet po svojoj prirodi jedno. Nešto u oblasti određenog bića stavlja nešto drugo, međutim, nešto u oblasti samostalnog bića stavlja sebi na suprot opet sebe, samo u drugom egzemplaru. Stavljajući sebe u drugom egzemplaru jedno ne negira sebe nego samo sebe umnožava. Stoga Hegel negativni odnos isključivanja, kojim biva umnožavanje drugoga, naziva repulzijom (repulzija ovde ne znači snagu odbijanja nego apstraktno negativno isključivanje). Repulzija, kad se zamisli sama za sebe, daje pojam praznoga, kao nečega što se nalazi između mnogog, što odvaja jedno od drugog.
Kao što je čisto biće princip filozofije Eleaćana, čisto ništa budističke filozofije, a bivanje Heraklitove, tako je jedno i mnogo princip atomističara. Kod ovih se javljaju jedno i mnogo kao atoma, a repulzija kao odnos među njima, kao praznina. Zato što su jedno i mnogo kvalitativne kategorije, vidi se, veli Hegel, koliko je atomistički sistem apstraktan i daleko od konkretnog shvatanja sveta (atomizmu u fizici i matematici odgvara atomizam u politici, tj. shvatanje države kao nečega što logički predstavlja prosto agregat individua, nad ovim atomističkim, demokratskim shvatanjem stoji Hegelovo organsko shvatanje države, po kome je država nad pojedincima).
Jedno i mnogo ne mogu da ostanu jedno pored drugoga stoga što među njima postoji negativni odnos isključivanja, taj odnos bi učinio da jedno negirajući sebe negira i množinu jednoga. Zato se mora izvesti sinteza jednoga i mnogoga u jednoj višoj kategoriji, a to je atrakcija. Time što jedno stavlja mnogo, ono stavlja mnogo kao množinu jednoga, a ovim ono idealno stavlja sebe, tako da je odnos isključivanja u isto doba i odnos uzajamne veze, jedno isključujući drugo održava drugo u egzistenciji.
Sledeća shema predočava sve do sada pomenute kategorije kvaliteta.
A. Kvalitet
a. Neodrecteno biće . Čisto biće
. Čisto nebiće
. Bivanje
b. Određeno biće . Nešto
. Drugo
. Promena
c. Biće za sebe . Jedno
. Mnogo
. Atrakcija
Ali ni na atrakciji ne može da se ostane. Atrakcija je u isto doba i repulzija, i obrnuto, jer jedno i isključuje i zahteva drugo, a to je protivrečnost koja se mora uništiti. Negacija atrakcije je negacija celokupnog kvaliteta i stavljanje nove kategorije kvantiteta, jer negacijom atrakcije negiramo kvalitet u njegovoj najvišoj formi, dakle, negiramo kvalitet uopšte i na mesto kvaliteta stavljamo nešto što je ravnodušno prema kvalitetu, a to je po Hegelu kvantitet. Kod kvantiteta moramo razlikovati neodređen i određen kvantitet, količinu i veličinu. Hegel nalazi da je matematička definicija kvantiteta kao onoga što se da uvećati i smanjiti netačna. Logička definicija količine po Hegelu je u tome da je ona biće koje je postalo ravnodušno prema svome kvalitetu, koje se prema tome može povećavati bez promene svoje prirode.
Kod kvantiteta postoje tri grupe kategorija, l. čist kvantitet ili količina, 2. kvantum: ili veličina, i 3. kvantitativni odnos. Čist kvantitet javlja se opet u tri oblika, l. kao kontinuitet, 2. kao diskrecija; 3. kao granica.
Kontinuitet, diskrecija i granica nisu u istom smislu kategorije u kom su to jedno, mnogo i atrakcija, jer po Hegelu kontinuitet neposredno sadrži u sebi diskretum i granicu. Prvo ima kvantitet da se zamisli kao kontinuum. Biće kontinuuma. sastoji se u tome što je to kvantitet koji je deljiv, ali ne sadrži delove. Dalje ima kvantitet da se zamisli kao diskretum, jer podeljenost u jedinice data je u kvantitetu, njegov kontinuitet odgovara atrakciji, njegova diskretnost repulziji. Jedno, koje se javlja u kvantitetu, nije identično sa jednim u oblasti kvaliteta, jedan kvaliteta je nedeljiv, jedno u kvantitetu je deljivo, ono je jedinica. Jedinica i jedno nisu isto, jedno je apsolutno nedeljivo, aritmetički jedno, a jedinica je ono što je jedno time što je odvojeno od drugog, što čini celinu za sebe (matematička tačka je jedno, a fizička tačka je jedinica). Treći momenat, u kome kontinuitet i diskrecija moraju da nađu sintezu, jeste granica. Samo na taj način, naime, što će se javiti granica u kvantitetu između jedne i druge jedinice, moguća je količina i kao kontinuum i kao diskretum, tako da je po Hegelu svaka količina i jedno i drugo.
Na kategoriji čistog kvantiteta najbolje se vidi, u čemu se sastoji Hegelova logika protivrečnosti. Po strogom shvatanju matematičkog kontinuuma u liniji nema tačaka niti uopšte delova, ona je apsolutni kontinuum, a po diskretnoj matematici linija je sastavljena iz apsolutno odvojenih prostih tačaka. Po Hegelu ni jedno ni drugo nije tačno, linija je i kontinuum i diskretum, i to time što je jedno od ovoga dvoga, ona je i drugo, linija je deljiva u delove koji se kao takvi i dalje mogu deliti, i, u tome je momenat njenog kontinuiteta, diskretnost njena je pak u samom raspadanju linije u delove, u manje linije. Po Hegelu, koji smatra da je protivrečnost faktički moguća, oboje je moguće.
Kad se granica, koja postoji u čistom kvantitetu, fiksira (odnosno negira njena nestalnost), onda se time negira sama kategorija čistog kvantiteta i kvantitet postaje kvantumom.
Kod kvantuma imamo: l. broj, 2. ekstenzivni i intenzivni kvantum, i 3. beskrajno ili rđavo beskrajno (beskonačan progres). Fiksiranjem granice u čistom kvantitetu postaje broj. Broj je suma jedinica koja se zamišlja i sama kao jedna, koja nije čist agregat (čist agregat naime, predstavlja množinu jedinica koje nisu izbrojane). Na taj se način jedno javlja u broju dvostruko, kao element koji se broji i kao momenat celine, koji sumi jedinica daje brojni oblik, kao jedinica i kao određeni broj. Na osnovu ova dva momenta kategorije broja daju se shvatiti se operacije koje aritmetika izvodi na brojevima. Prva operacija ove vrste je spajanje samih jedinica, njihova adicija, kojom postaju brojevi. Računske operacije u užem smislu sastoje se u spajanju i razdvajanju samih brojeva. Hegel pokušava da pokaže logičku nužnost triju direktnih računskih operacija, sabiranja, množenja i stepenovanja na osnovu samog pojma broja. U računskim operacijama brojevi se javljaju kao jedinice koje se spajaju i razdvajaju, pri čemu su po Hegelu moguća samo ova tri slučaja. Ako se spajaju razni brojevi u proizvoljnom broju onda je to sabiranje (3+5+8...). Ako se spajaju jednaki brojevi u proizvoljnoun broju, onda je to množnje (3+3+3+. . . = 3 • n). A ako se spajaju jednaki brojevi u jednakom broju (tj. ako je broj jedinica kao broj brojeva ravan broju elementarnih jedinica u svakoj brojnoj jedinici), onda imamo stepenovanje (3+3+3 = 3 • 3 = 32). Po Hegelu, broj za mišljenje ima važnosti utoliko ukoliko je on jedna kategorija. Ali operacije na brojevima nemaju ničeg pojamnog na sebi, jer odnosi koji postoje među brojevima, nešto su čisto spoljašnje. Stoga kad se matematika ograniči samo na računanje, ona prestaje biti mišljenje. U istoriji filozofije broj se javlja kao princip pitagorejske filozofije, po Hegelu prvog spekulativnog filozofskog sistema.
Druga kategorija kvantuma su ekstenzivna i intenzivna veličina. Broj odgovara čistom kvantitetu koji je diskretan, to je primena granice na diskontinuumu. Primena granice na kontinuirani kvantitet daje ekstenzivnu i intenzivnu veličinu (ako naime zamislimo, da delovi količine nisu odvojeni jedan od drugoga, onda granica ograničava jedan deo kontinuirane količine). Ako su pri tome delovi ove poslednje jedan van drugog, postaje ekstenzivna količina, ako su ti delovi jedan u drugome, intenzivna. U intenzivnoj veličini množina delova koncentrisana je tako reći u samoj jedinici, samoj granici, tako da ovde kvantum ima nečeg kvalitativnog u sebi, odnosno kvantitet se počinje ponovo vraćati u kvalitet. Izraz ekstenzivne veličine su prosti brojevi, intenzivne veličine redni brojevi. Kad govorimo o stepenenima toplote, onda je dvadeseti stepen veći od desetog, ali on ne sadrži deseti stepen u sebi, nego je samo u nizu stepena dvadeseti. Stepen po svojoj prirodi pretpostavlja druge stepene van sebe, ali kao nešto što nije on sam, ili, drukčije rečeno, odnos među raznim stepenima jeste odnos negativnog isključivanja (isti odnos kao i između jednog i mnogog, jedno je biće za sebe, i time što je za sebe ono isključuje drugo, negativno se odnosi na njega).
Ovim pretpostavljanjem ranijih i docnijih stepena od sebe svaki stepen kao kontinuirana količina ide u beskonačnost i naviše i naniže. Ova se beskonačnost javlja i kod broja i kod ekstenzivne količine, ona je osobina kvantuma uopšte. Jedan kvantum mora staviti novi kvantum, ovaj opet novi, tako da postaje jedan beskonačan niz koji se ni naniže ni naviše ne može ograničiti: Na taj način postaje treća odredba kvantuma, beskonačni kvantum.
ŽIVOT I SPISI
GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL rođen je u Štutgartu 27. avgusta l770. godine. Otac mu je bio viši finansijski činovnik. Osnovnu školu i gimnaziju svršio je Hegel u svome rodnom mestu, bio je uvek odličan đak, ali nije spadao u "čuda od dece", kao Lajbnic i Šeling. Od učitelja u gimnaziji na Hegela je imao uticaja jedino Lefler, koji mu je bio i privatni učitelj. Interesantno je spomenuti da je petnaestogodišnji dečko Hegel povodom smrti ovog svog učitelja zapisao, ". . . On je bio najpošteniji i najnepartajičniji čovek . . . On je poznavao vrednost nauka i utehu koju nam one u raznim slučajevima pružaju . . . Malo ih je, koji su poznavali njegove zasluge . . ." U gimnaziji Hegel je naročitu pažnju obraćao klasičnim piscima, u zadacima se pokazivao bolji majstor nego u govoru. Tema njegove maturantske besede bila je: "Zlo stanje umetnosti i nauka kod Turaka". Kao gimnazist viših razreda Hegel ne pokazuje nikakvog interesa za nemačku literaturu njegovog vremena, mesto Šilera i Lesinga on čita Sofijin put od Memela u Saksonsku, jedan bedan roman u šest svezaka. Kad je Šopenhauer iz Rozenkrancove biografije o Hegelu doznao za ovaj poslednji fakt, on je triumfujući pisao jednome svome učeniku, da je njegova lektira u gimnaziji bio Homer, dok je Hegel čitao Sofijino putovanje . . . Godine l788. Hegel je stupio u internat teološkog seminara u Tibingenu, gde je ostao pet gadina. Dve prve godine studirao je filozofske nauke i promoviran je za magistra filozofije (braneći pri tome temu "O granici dužnosti", koja mu je bila zadata), tri ostale teološke nauke, pri svršetku kojih je postao kandidat teologije. Kao student Hegel se prvi put upoznao sa Kantovim spisima, osim toga treba spomenuti, da je bio vatren pristalica francuske revolucije i član republikanskog studentskog kluba. Iako je voleo veselo društvo, nije se odavao đačkim ekscesima, nosio se nemarno i imao je nečega staračkog u svojim manirima. Po Hegelovu budućnost od naročitog je značaja spomenuti njegovo prijateljstvo sa pesnikom Helderlinom i Šelingom, koji su takođe bili članovi bogoslovskog internata u Tibingenu.
Po završetku univerzitetskih studija Hegel se vraća kući u Štutgart, gde ostaje neko vreme, Kako nije imao potrebnih osobina za sveštenika, a želeo je da postane naučnik, to se odlučio na akademsku karijeru. Spor i bez dovoljno materijalnih sredstava, morao se, da bi taj cilj postigao, latiti istog sredstva koga i Kant i Fihte, postati domaći učitelj. Čitavih sedam godina Hegel je proveo kao domaći učitelj, i to tri godine u Bernu u Švajcarskoj i četiri u Frankfurtu na Majni. U Bernu je bio u čuvenoj aristokratskoj kući Štajgera, gde je imao prilike da izbliže upozna bernsko više društvo i tadašnje oligarhijsko uređenje bernske države. Za vreme ovog boravljenja u Bernu, Hegel studira izbliže Kantove spise iz oblasti praktične filozofije, Fihteovu "novu doktrinu" i spise Šelingove, s kojim stoji u stalnoj prepisci i čiji je on revnosan učenik (Šeling je bio mlađi od Hegela za pet godina, ali je mnogo ranije počeo pisati i došao je ranije do slave). U isto doba Hegel studira i Šilerove estetičke spise. Početkom l797. Hegel se preselio u Frankfurt i tu postao, po preporuci pesnika Helderlina, domaći učitelj u kući Gogela. Hegel je bio neposredni svedok nesrećne ljubavi Helderlinove sa ženom trgovca Gontarda, u čijoj je kući Helderlin bio domaći učitelj, i nesrećnom Helderlinu (koji je naskoro zatim poludeo) saveti jednog takvog "čoveka od razuma", kao što je bio Hegel, nisu ništa pomogli. U Frankfurtu Hegel je već došao do nekih osnovnih ideja svoga filozofskog sistema, i pokušao da im da literarnu formu (taj je rukopis publikovao docnije Rozenkranc). Početkom l799. godine umro je Hegelov otac, i Hegel je kao svoj deo nasleđa (on je imao još jednog brata i sestru) dobio oko tri hiljade forinti. Sa ovim novcem on je već mogao pomišljati da otpočne akademsku karijeru, ali su prošle još pune dve godine dok je ostvario ovu svoju nameru.
Početkom l80l. naime, Hegel je, posredovanjem Šelingovim, postao privatni docent na univerzitetu u Jeni, tadašnjem središtu nemačke filozofije. Sa svojim habilitacionim spisom "O putanjama planeta" Hegel međutim nije imao sreće, hoteći dijalektički da shvati zakone planetskih kretanja, Hegel dolazi do zaključka da je dotadašnji prazni prostor između Marsa i Jupitera logički nužan, dok je, međutim, na osam meseci pre ovog Hegelovog spisa već pronađen prvi planetoid između Marsa i Jupitera. U Jeni Hegel je zajedno sa Šelingom izdavao "Kritički žurnal za filozofiju", u kome su izašli nekoliki njegovi članci. Predavanja je držao o logici, metafizici i prirodnom pravu, a predavao je jednog semestra i matematiku. Godine l805. postao je vanredni profesor i kao takav vodio se u Jeni sve do l808: godine, mada je Jenu napustio već l806. U Jeni se Hegel potpuno emancipovao od Šelinga, i izradio prvo svoje veliko delo, Fenomenologiju duha. Ovo je delo Hegel završio u ponoć čuvene bitke na Jeni (u oktobru l806.), kojom je Pruska podlegla Napoleonu, sam Hegel bio je opljačkan od francuskih vojnika, i da mu Gete nije pritekao u pomoć, ostao bi bez hleba. Pri štampanju Fenomenologije duha prvi put se javlja Hegelov raniji jenski kolega Nitamer kao prijatelj njegov, jer on garantuje izdavaču da će nedovršen rukopis biti na vreme dovršen. Uskoro zatim Nitamer se ponovo javlja kao prijatelj Hegelov (u Nitameru je Hegel našao jednog retkog prijatelja), nalazi mu mesto za urednika zvaničnog lista u Bambergu (u Bavarskoj), gde je Hegel ostao do oktobra l808, kada mu je Nitamer, postavši načelnik u bavarskom ministarstvu prosvete, izradio mesto direktora gimnazije u Nirnbergu, gde je Hegel u četiri viša razreda predavao filozofsku propedevtiku, i gde je punih osam godina ostao. Hegel je bio strog direktor i jednu bednu školu uzdigao do uređenog zavoda. Pored svih školskih poslova Hegel je ipak našao vremena da u Nirnbergu napiše svoje najvažnije, najapstraktnije i najteže delo, Veliku logiku u tri sveske. U Nirnbergu se Hegel i oženio, i to ćerkom jednog barona, dvaestogodišnjom Marijom Tuher (dok je Hegelu bila 4l godina), i smatrao je, da je njegova uloga u svetu završena zvanjem koje ima i ženom koju je dobio, i ne sanjajući o budućoj svetskoj slavi svojoj.
Prva etapa na putu slave bio je za Hegela Hajdelberg, gde je l8l6. posredovanjem njegovog docnijeg učenika, profesora teologije Karla Dauba, postao profesor filozofije. U Hajdelbergu Hegel je stekao prve svoje učenike, Iksila, jednog Rusa, kome je Hegel pretskazao veliku budućnost Rusije, Hinriksa i Karovea. U hajdelberšku periodu pada i prvo poznanstvo Hegelovo sa francuskim filozofom Viktorom Kuzenom. U Hajdelbergu Hegel je dovršio i izdao treće svoje veliko delo, Enciklopediju filozofskih nauka. Ovo delo, kao i ranija, privukla su pažnju pruskih vladajućih krugova na Hegela, i čuveni pruski ministar prosvete Altenštajn lično se bio angažovao da dovede Hegela za profesora filozofije u Berlin. Hegel je svoje ranije mišljenje o Pruskoj (militaristička država bez nauke i umetnosti) promenio, nova era pruske regeneracije, era prosvećenog konzervatizma, našla je u njemu svoga poštovaoca i branioca.
Godine l8l7. u oktobru Hegel je otpočeo svoja slavna predavanja u Berlinu. U svome uvodnom predavanju Hegel je rekao da je nemačkom narodu dodeljeno da svetu vatru filozofije sačuva i preda potomstvu, da u pruskoj državi pored svetovnog treba da se samostalno razvije i slobodno carstvo misli. U početku predavanja Hegelova u Berlinu nisu privlačila nikakvu pažnju, ali malo-pomalo o njima se počelo govoriti, sam je Hegel proširivao obim svojih predavanja (pridošla su predavanja o filozofiji religije i filozofiji istorije), i u toku od 3-4 godine Hegelova filozofija postala je opšte poznatom i stekla dosta pristalica (Marhajneke, Hans, Hening, Mihelet i dr.). Hegel je stekao uticaj u samom ministarstvu prosvete, i uskoro filozofske katedre na pruskim univerzitetima dospele su u ruke njegovih učenika. Početkom l827. osnovan je, uz sudelovanje Hegelovo, kritički žurnal Jalzrbucher fur wissenschaftliche Kritik, preko koga je Hegelova škola za čitavih dvadeset godina vršila presudan uticaj u duhovnom životu Pruske. Treba spomenuti i tri velika puta Hegelova u inostranstvo, koja je preduzeo uz pomoć ministarstva prosvete. Godine l822. putovao je u Brisel, l824. u Beč (gde mu se naročito dopala talijanska opera) i l827. u Pariz. Ovaj put u Pariz Hegel je preduzeo i na navaljivanje Kuzenovo, koji se hteo odužiti Hegelu za učinjenu ljubaznost njegovu priiikom šestomesečnog boravljenja Kuzenovog u Berlinu l825., kad je Hegel pripomogao te je Kuzen oslobođen policijskog zatvora u koji je, kao proglašeni "demagog", bio zapao. Kuzen je smatrao Hegela još ranije za svoga prijatelja, posvetio mu je treću svesku svoga prevoda Platona, i njemu i Šelingu posvetio je svoje izdanje Proklovog komentara o Platonovom Parmenidu ("amicis et magistris, philosophiae praesentis dueibus" glasila je posveta Kuzenova). Osim toga Kuzen je, naročito po povratku svome iz Berlina, držao predavanja o filozofiji Hegelovoj u Parizu i mnogo doprineo širenju hegelijanizma van Nemačke. U Parizu, gde je ostao dva meseca, Hegel se nije osećao tako dobro kao u Beču, za njega je Pariz bio suviše velika varoš. U povratku iz Pariza Hegel se svratio u Vajmar, gde se poslednji put video sa Geteom, kome je Hegel bio i po tome jako u volji, što je branio njegovu teoriju boja. Godine l829/30. Hegel je bio rektor Berlinskog univerziteta i kao rektor držao je dva govora. Umro je l4. novembra l83l., od kolere, koja je tada vladala u Berlinu. Sprovod mu je bio veličanstven, učenici su se tešili time što su takvog čoveka imali u svojoj sredini, što su od njega mogli da uče, što su s njim mogli da budu u ličnom dodiru.
Hegel je bio nesumnjivo genijalan čovek, i po dubini i originalnosti svojih ideja, i po mnogobrojnosti dela u kojima. je te ideje razradio i primenio na razne oblasti. Hegel je bio enciklopedijski obrazovan filozof, i samo time bio je u stanju da da jedan tako razrađen filozofski sistem, kakav se nije javio ni pre ni posle njega. Kako dubina njegovih ideja, tako i jedinstvo njegovog sistema, pored bogatstva njegovog, čine naročitu draž toga sistema, i nije nikakvo čudo, što je Hegel za svoje učenike imao znatne ljude u pravom smislu te reči. Njegov je uticaj bio ogroman, univerzalan, taj je uticaj jedno vreme bio takav i toliki, kakav nije imao možda ni ranije ni docnije nijedan drugi mislilac (izuzev Aristotela). Ličnost Hegelova sva je koncentrisana u njegovom sistemu, to je jedna od onih retkih ličnosti kojima je saznanje prava strast. Najlepši opis Hegelove ličnosti i njegovog načina predavanja dao je Hegelov dugogodišnji učenik estetičar Hoto: "Prvi utisak lica nikada neću zaboraviti Sve su crte visile tromo i umorno, ali nikakva rušeća strast, već cela prošlost jednog mišljenja, koje je dan i noć ćuteći radilo, ogledala se u njima". "Kad sam ga posle nekoliko dana na katedri video, nisam se mogao odmah naći ni u načinu njegovog predavanja ni u unutrašnjem toku njegovih misli . . . Kao što su najstariji proroci, što su se više borili sa jezikom, utoliko jezgrovitije iznosili ono što su u unutrašnjoj borbi savladali, tako se i on borio i pobeđivao u teškoj konciznosti. Već u početku zastajao je, čitajući ponovo počinjao, opet zastajao, zatim govorio i razmišljao, i kad je izgledalo da je zgodne reči zauvek nestalo, ona se baš onda pojavljivala, izgledala je obična, a bila je do nepodražavanja zgodna, neupotrebljavana pa ipak jedino upotrebljiva".
Spisi Hegelovi su mnogobrojni. Osim toga treba spomenuti i Hegelovu recenziju treće sveske Jakobijevih dela, koja je izašla l8l7.
UVOD U SISTEM I DIJALEKČIČKA METODA
Hegelov sistem je sistem apsolutnog idealizma. On proizlazi direktno iz Šelingovog sistema, ali predstavlja na neki način sintezu Šelingovog i Fihteovog sistema. Po Šelingu idealno i realno su identični, po Fihteu idealno je ono što je prvobitno. Po Hegelovom sistemu pak idealno ili duh ima primat nad realnim ili prirodom, i priroda predstavlja samo jedan prolazan stupanj u razviću duha. Još je u jednoj tački Hegel bliži Fihteu nego Šelingu, u filozofskoj metodi. Njegova dijalektička metoda je Fihteova metoda suprotnosti (trojna metoda teze, antiteze i sinteze), samo što je Hegel tu metodu shvatio dublje i na originalan način. Fihteova metoda suprotnosti postaje kod Hegela u isto doba metodom protivrečnosti i metodotn razvića. Hegel naime drži da, je suprotnost prvobitno nužnim načinom u isto doba i protivrečnost. Ovim se tvrđenjem Hegel razlikuje od svih ranijih racionalista, izuzevši možda Heraklita, i stoji, može se reći, u tom pogledu usamljen. On tvrdi, da stav identiteta i stav protivrečnosti nisu osnovni zakoni mišljenja; već da mišljenje u osnovi ne samo što može nego i mora zamisliti jedinstvo suprotnosti ili protivrečnast. S druge strane, opet protivrečnost teze i antiteze mora da se izbegne. To izbegavanje protivrečnosti jeste stavljanje nečeg novog, stavljanje jedinstva teze i antiteze - njihove sinteze. Ali kako svaki stupanj apsolutnog sadrži u sebi i svoju suprotnost, to sintezom dobiveno jedinstvo teze i antiteze postaje novom tezom, koja sebi nasuprot stavlja novu antitezu, a ova suprotnost predstavlja novu protivrečnost, koja mora da se izbegne novom sintezom, ova pak postaje novom tezom itd., dok se ne dođe do stupnja pojma, koji predstavlja jedinstva bez suprotnosti ili poslednju, razrešenu, završnu protivrečnost. Stavljanje antiteze nasuprot tezi jeste negativna strana dijalektike, a razrešavanje tako stavljene protivrečnosti sintezom jeste njena pozitivna strana. Negativna i pozitivna strana dijalektike sačinjavaju um, tj. moć stavljanja i razrešavanja protivrečnosti. Razum je pak moć koja ostaje pri čistoj suprotnosti, koja nije sposobna da suprotne odredbe shvati ujedno, za koju suprotne odredbe ostaju odvojene odredbe, odredbe koje nemaju nikakve veze među sobom.
Pomoću dijalektičke metode idealno se razvija u množinu svojih momemata. Skup svih tih momenata čini apsotutno biće. Po Hegelovoj koncepciji apsolutno biće ima raznolikost i množinu u sebi samom, to su njegove imanentne odredbe. Ovim se apsolutno Hegelovo razlikuje od apsolutnog Šelingovog. Po Hegelu, kod Šelinga je apsolutno biće kao iz pištolja izbačeno, ono je noć u kojoj su sve krave crne. Po Hegelovom sistemu sve se svodi na to da se apsolutno shvati ne samo kao supstancija, već kao subjekt, ne samo kao nešto neodređeno, nego kao nešto što samo sebe iz te neodređenosti unutrašnjim razvićem određuje.
Apsolutno se biće po Hegelu nalazi u tri osnovna svoja stupnja, kao apsolutna ideja, kao priroda i kao duh. Apsolutna ideja je ideja u užem smislu ili ideja po sebi, priroda predstavlja ideju van sebe, a duh ideju za sebe i kod sebe, sve tri zajedno čine apsolutno biće.
Stupnjevi apsolutnoga predstavljeni su u sledećoj shemi:
I. Apsolutno I. Ideja
II. Priroda
III. Duh
Ideju po sebi posmatra "Logika", prvi deo Hegelovog sistema, drugi je deo toga sistema, "Filozofija prirode", a treći "Filozofija duha". Međutim, pre nego što Hegel prelazi na svoj sistem, on hoće i posebno da obrazloži stanovište na osnovu kojeg je moguće apsolutno saznanje. On to čini u Fenomenologiji duha, koja predstavlja neku vrstu teorije saznanja hegelijanizma, ali ona nije ni čista teorija saznanja niti psihologija saznanja, nego obuhvata u isto doba oboje, a u malome i filozofiju duha. Hegel se dockan razvio, stoga ovo delo njegovo predstavlja produkt još nezrelog duha (njegov je stil zamršen i mnogi stavovi jedva su razumljivi).
FENOMENOLOGIJA DUHA
U Fenomenologiji duha Hegel hoće da pokaže, da je samo apstraktno saznanje u čistom pojmu pravo saznanje, da u njemu subjekt i objekt saznanja padaju ujedno, da na tom stupnju svest dostiže sposobnost apsolutnog saznanja. Da je to tako i da svest nužnim načinom mora da dođe u svome razviću do tog najviseg stupnja, Hegel to pokazuje primenjujući na razviće stupnjeva svesti dijalektičku metodu, tj. on pokazuje, da svaki niži stupanj svesti mora sebe da negira, čime se svest penje na viši stupanj, sve dok ne dođe do najvišeg. Po Hegelu postoje tri glavna stupnja u tome razviću svesti: l. stupanj predmetne svesti, 2. samosvesti, i 3. uma. Na prvom stupnju svest veruje u objekt kao u nešto različno od nje. Na drugom stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono što stavlja objekte. Na trećem stupnju svest postaje svesna toga da je ona ono što je identično sa objektima.
Predmetna svest za sebe ima opet tri stupnja: l. čulna svest ("čulna izvesnosth"), 2. opažajna svest, i 3. razum. Čulna svest veruje neposredno u realitet pojedinačno opaženog sadržaja, odnosno ona misli, da su čulni kvaliteti sami kao takvi objekti, i to objekti, kojima je sasvim ravnodušno da li ih neko opaža ili ne. Time što čulna svest veruje samo u egzistenciju neposredno datoga, ona veruje samo u egzistenciju pojedinačnoga. Međutim, na ovom stupnju naša svest ne može da ostane, jer čulna svest sama sebe uništava. Time što čulna svest tvrdi, sad je podne, ovde je drvo, itd., a mesto podne nastaje ponoć, mesto drveta kuća, pretvara se sad u svako sad, ovde u svako ovde, i na mesto pojedinačnog javlja se opšte. Na taj način čulna svest prelazi u opažajnu, čulni predmet postaje stvar sa osobinama. Međutim, svest ne ostaje ni na tom stanovištu, zato što dolazi pitanje, šta je stvar? Stvar ima izvesne osobine, je li ona suma osobina ili nije? Ako je stvar suma osobina, onda nema stvari, ako je pak različna od osobina, ona onda nije stvar koja ima osobine. Dalje, svest mora da zamisli razne stvari, koje se nalaze u vezi međusobom, mora da zamisli bitne i nebitne oznake stvari, čija je razlika relativna. Da bi se izbegle ove protivrečnosti, svest mora da zamisli stvar kao nešto što je uslov osobina. Time se pak stvar pretvara u suštinu (u ono što uslovljava osobine), sad se stvar predstavlja kao snaga, a osobine kao manifestacija snage. Na ovom stupnju mi smo u sferi razuma, pošto je razum moć koja, tražeći sličnosti i razlike među stvarima, objašnjava stvar.
Ali na ovome stupnju razuma naša svest ne može da ostane. Mi možemo naime da shvatimo odnos među silom i manifestacijama njenim samo kao odnos zakona, snaga je vezana sa svojom manifestacijom zakonom, zakon je ono što čini biće snage. Međutim, zakon je nešto što pripada samoj svesti, nešto što se da samo pojmiti a ne i opaziti, on je ono što je natčutno u čulnome. Shvatajući zakon, svest, dakle, shvata samu sebe, i izdiže se time na stupanj samosvesti. Prelazeći opet tri specijalna stupnja, samosvest se pretvara u um, čiji se stupnjevi razvića više ne ograničavaju na individualni, ngo obuhvataju i kolektivni duh.
Stupnjevi uma, koji prethode apsolutnom znanju kao završnom stupnju u razvitku duha, po Hegelu su, umna svest, moralnost i religija (čiji su specijalni stupnjevi prirodna religija, umetnička religija u kome je obuhvaćena i umetnost - i otkrivena religija.). Religija sačinjava neposredni predstupanj apsolutnog znanja, i to kao otkrivena religija (jer se u ovoj sadržina apsolutnog znanja javlja u obliku nečega nametnutog, spolja otkrivenog, u obliku vere, ne u obliku znanja i izvesnosti). Na taj način Hegel, unošenjem stupnjeva razvića kolektivnog duha, dovodi individualni duh do najvišeg stupnja njegovog, do saznanja u čistom pojmu, u kome mišljenje i biće padaju ujedno. Ovaj identitet mišljenja i bića postaje osnov celokupnog sistema Hegelovog, u prvom redu Logike.
LOGIKA
Postoje tri razna Hegelova spisa o logici, od kojih se svaki mora zasebno studirati. To je prvo njegova velika Logika u 3 sveake, od kojih prva ima dva izdanja (u izdanju celokupnih dela preštampano je drugo). Dalje postoji "Logika" u Enciklopediji filozofskih nauka (to je tzv. ericiklopeclijska Logika) u tri Hegelova izdanja (naravno glavno je poslednje). Osim toga Hegelova se logika nalazi i u trećoj formi, kao enciklopedijska "Logika" sa dodacima (iz Hegelovih predavanja) kojih nema u izdanjima Enciklopedije izašlim za Hegelova života. Pri studiji Hegelove Logike najbolje je početi sa kakvim Hegelovim pristalicom, koji izlaže njegovu logiku, najbolji je za to Kun Fišeer, koji samo u nekim tačkama (ne srećno) odstupa od Hegela. Jer Fišer na vrlo elegantan, svetao način izlaže teške Hegelove stvari, i omogućuje da se na lak način uđe u sama Hegelova izlaganja. Međutim Fišerom se dobija samo spoljni skelet Hegela, dok se do samog Hegela dođe, ima još mnogo teškoća da. se savlada. Hegel je pisao jednim specijalnim jezikom koji se mora naročito upoznati, koji se može naučiti samo dužim čitanjem samog Hegela. Studiju samog Hegela treba početi sa enciklopedijskom "Logikom" u izdanju celokupnih dela, pošto je ova knjiga mnogo jasnija od one druge dve, jer su dodaci u njoj od velike vrednosti za razumevanje samog teksta (iako ti dodaci nisu svi od samog Hegela). Zatim treba čitati njegovu veliku Logiku, i naposletku enciklopedijsku "Logiku" u izdanju Hegelovom (ova poslednja odstupa u pojedinostima od velike Logike). Za studiju velike Logike od velike je koristi navedeni engleski komentar od Mak Tagarta. Hegelova Logika sadrži i za one koji je ne akceptiraju mnoge primedbe o odnosima među pojmovima kakvih nigde više nema.
Logika Hegelova je jedno specijalno delo. On je u njoj hteo da spoji logiku i metafiziku ujedno, ali u stvari ona nije ni jedno ni drugo. Jer u njoj Hegel se stavlja na jedno stanovište na koje se niko pre njega nije stavio, to je pokušaj jedne apsolutno neempirijske, deduktivne konstrukcije sveta. To je racionalizam u apsolutnom svom obliku, tako da racionalistički sistemi pre Hegela, upoređeni s njim, predstavljaju fragmentarne pokušaje. Spinoza je veliki racionalist, ali njegovi argumenti polaze u mnogome od realnog sveta. Hegel se, međutim, uzdiže nad realnim svetom, on pretpostavlja da nema ničega, i iz čistih pojmova hoće da izvede sve što postoji. Stanovište njegove Logike može se karakterisati kao stanovište hipermetafizike, nadmetafizike. Metafizika ima više-manje konkretan zadatak, ona ima da utvrdi strukturu celine sveta, ali onako kako je ona faktički data. Međutim, Hegel ide dalje i pita se, zašto konkretan svet, koji postoji, postoji, i zašto postoji tako kao što postoji, a ne drukčije? Hegel hoće da dokaže da svet mora postojati, i da mora postojati onako kako faktički postoji.
Cela logika predstavlja razvitak momenata čiste ideje. Ali po Hegelu čista ideja kao takva ne postoji u stvarnosti, nego samo apstraktno. Ko ne shvati ovu osnvnu misao Hegelove filozofije, taj Hegela nije razumeo. Ideja se konkretno nalazi samo u svojim konkretnim oblicima, u prirodi i duhu. Ideja nije postojala stvarno pre prirode i duha, ona postoji pre prirode i duha samo apstraktno, idealno, ona je večno konkretna u prirodi i duhu, priroda i duh su konkretne forme njene egzistencije. Metafizika ima da ispita strukturu konkretnog sveta, koji se raspada u dve polovine, u prirodu i duh. Hegel, pak, u svojoj Logici hoće da ispita idealni skelet sveta, i taj idealni skelet shvata Hegel kao jednu zasebnu stranu apsolutnoga, koju naziva apsolutnom idejom.
Čista ideja se javlja u množini svojih idealnih momenata, koji predstavljaju pojedine kategorije ili idealni skelet konkretnoga, zato idealni elementi predstavljaju, s jedne strane, pojmovne odredbe čiste ideje, a s druge strane, pojmovne odredbe samog realnog sveta, prirode i duha. Po Hegelu su, dakle, kategorije osnovne pojmovne odredbe svega što postoji i što se da zamisliti. Logika Hegelova je nauka o kategorijama, ali ona je u isto doba i hipermetafizika. Pre Hegela samo su Aristotel i Kant pokušali da dadu sistem kategorija, međutim, Aristotelov se pokušaj sastoji samo u empirijskom nabrajanju katergorija, kod Kanta istina postoji izvestan red među kategorijama, ali dublje unutrašnje veze među njima nema. Pozitivni značaj Hegelove logike, sve i da nije uspeo (kao što i nije) da reši postavljeni metafizički problem, leži u samom tom sistemu kategorija, i nijedan ozbiljan pokušaj da se kategorije izvedu ne može obići Hegelov pokušaj. U tom razvijanju sistema kategorija Hegel je pokazao toliko duha koliko niko pre njega u tako apstraktnim stvarima još nije pokazao (u tom pogledu jedino se Aristotel da porediti sa Hegelom).
Hegel u svojoj Logici čini, kao što rekosmo, pokušaj jedne dedukcije sveta, koja počinje od prapočetka, potpuno odozgo. Hegel pretpostavlja, da nema ničeg određenog, i onda iz najapstraktnijih pojmova hoće da izvede svu konkretnu množinu i sve odredbe konkretnoga. On to čini na osnovu svoga principa apsolutnog identiteta mišljenja i bića. Razviće apstraktne ideje je razviće pojma kao takvog, koji polazi od svoje najapstraktnije, sadržinom najsiromašnije forme, pa se, diferencirajući se, sve više bogati sadržinom, dok ne postane konkretnim pojmom. Na taj način apstraktna ideja prolazi kroz ova tri glavna stupnja, l. biće, 2. suština, i 3. pojam. Sva tri stupnja zajedno čine pojam ili ideju, tako da i celina i treći stupanj nose isto ime (pojam), i biće i suština su pojam, ali pojam u još nerazvijenoj formi. Ovo trojstvo bića, suštine i pojma odgovara onim trima momentima dijalektičke metode, tezi, antitezi, sintezi (prvu najapstraktniju trijadu apsolutnoga imamo u apstraktnoj ideji, prirodi i duhu, zatim dolazi ova trijada). Razlika između bića i suštine je ova, biće znači neposredno biće, a suština je posredno biće, ili biće koje je uslovljeno drugim bićem.
Stupnjevi ideje predstavljeni su u sledećoj shemi.
I. Ideja l. Biće
2. Suština
3. Pojam
Prvo ćemo posmatrati biće i njegove odredbe. I biće ima tri svoja oblika, l. kvalitet, 2. kvantitet i 3. mera. Kvalitet je pozitivan (+), kvantitet je negativan (-), a mera je negacija kvantiteta koja sadrži u sebi kvalitet u jednoj višoj formi (negare - conservare - elevare).
Stupnjevi bića predstavljeni su u sledećoj shemi.
l. Biće A. Kvalitet
B. Kvantitet
C. Mera
I kvalitet (ili biće) ima tri oblika: l. neodredeno biće, 2. određeno biće, i 3. samostalno biće.
Dalje se neodređeno biće javlja opet u tri forme: l. čisto biće, 2. čisto nebiće, i 3. bivanje.
Čisto biće ne može dalje da se analizira, ono je prva kategorija ili prva odredba apsolutnoga u oblasti apsolutne ideje. Čisto biće je najapstraktniji pojam našeg mišljenja. Kad se apstrahuje od svega što postoji, od mnogostrukog i raznolikog (kvalitativnog i kvantitativnog) bića, ostaje samo misao nečega, egzistencije bez sadržine. Ta je misao čistog nešto, i tim pojmom mora mišljenje da počne, to je prva njegova etapa. Ali čisto nešto, baš zato što je bez sadržine, ravno je čistom ništa. Prema tome naše mišljenje, kad počne od početka, uviđa da su nešto i ništa identični. Međutim, mišljenje u isto doba uviđa da su nešto i ništa i različni jer se nešto razlikuje od ničega time što ima egzistenciju. Dakle, mišljenje odmah u svome početku nailazi na jednu protivrečnost, s jedne strane, ono je prinuđeno da tvrdi da je nešto ništa, a s druge strane, da je ono ipak nešto. To je jedna nerazrešena protivrečnost, pri kojoj mišljenje ne može da ostane. Ono mora ići dalje, zamisliti jedinstvo, izvesti sintezu nečeg i ničeg. Ta sinteza leži po Hegelu u neprestanom prelaženju nečega u ništa i ničega u nešto, u bivanju. Kad zamislimo da nešto prelazi u ništa i ništa u nešto, onda nema protivrečnog identiteta nečeg i ničeg, jer tada nešto, prelazeći u ništa, prestaje biti nešto, i ništa, prelazeći u nešto, prestaje biti ništa.
Da naše mišljenje ima da počne sa čistim nečim, koje je kao takvo ravno čistom ništa, Hegel izvodi i analizom samog pojma početka. Ono što počinje počinje da je nešto, ali zato što tek samo počinje, ono još nije nešto, nego ništa, to je egzistencija koja još nije esencija. Dakle, i logičkom analizom samog pojma početka dolazi se do toga da početak mora sadržavati i nešto i ništa.
Čisto nešto i čisto ništa su identični među sobom i različni jedno od drugog. Ali ovaj njihov identitet i razlika ne smeju se shvatiti kao naročiti odnosi, koji bi postojali među njima, nego je čisto nešto kao takvo identično sa ničim i različno od njega. Odnos ulazi u biće tek sa suštinom kao uslovljenim bićem (čime se biće i razlikuje od suštine). U celoj zbirci kategorija samo kategorija bića nema odnosa, a ono što mi nazivamo u toj oblasti odnosom u stvari je nešto neposredno.
Hegel svoje kategorije dovodi u vezu sa istorijskim razvitkom filozofije. Po njemu se ljudsko mišljenje razvija Počinjući od najapstraktnijih kategorija pa idući sve konkretnijim. Najapstraktniji pojam bića je princip Eleaćana. Čisto ništa je princip budističke filozofije, a sinteza nečega i ničega, bivanje, Heraklitove.
Prelaz od neodređenog ka određenom biću Hegel izvodi ovako. Nešto i ništa javljaju se ponovo odvojeno u sintezi njihovoj, u bivanju. Bivanje ima naime dva pravca, u njemu prelazi nešto u ništa i ništa u nešto. Ova dva pravca čine te se u samom bivanju kao takvom latentna protivrečnost nečega i ničega javlja ponovo, time što u bivanju nešto i ništa prelaze jedno u drugo, bivanje je iščezavanje, a time što nešto i ništa postaju jedno iz drugoga, ono je postajanje, tako da bivanje predstavlja u isto doba iščezavanje i nečega i ničega. Na taj način negacija bivanja biće iščezavanje samog bivanja, stavljanje mirnog jedinstva nečega i ničega, u kome će biću ipak pripadati primarnost, tako da je negacija bivanja postojanje. Time su, pak, u isto doba i sve tri odredbe, koje predstavljaju neodređeno biće, negirane u svojoj neodređenosti i stavljeno je određeno biće, biće koje ima određen kvalitet. U ovom izrazu određeno biće, "da" ne znači još kategoriju mesta, kao što ni bivanje nije vremeni proces, prostor i vreme javljaju se tek docnije, tek u oblasti prirode.
Prva odredba odredenog bića je l. nešto, koje odgovara čistom biću. Čisto biće je negirano nebićem, jedinstvo njihovo jeste bivanje, a negacijom bivanja stavlja se ponovo biće, ono se tom negacijom restituira na višem stepenu kao određeno biće, kao biće koje ima izvesnu kvalitativnu sadržinu, koje je nešto. Ali i nešto sadrži u sebi negaciju, samo što ona nije više neposredno u njemu, nego van njega, ali je ipak vezana s njim, tako da je i ono što se tom negacijom stavlja vezano s njim. To što se negacijom stavlja jeste 2. drugo, koje se odnosi prema nečemu kao antiteza prema tezi (ovaj odnos nečeg prema drugom u tome je, što jedan kvalitet može postojati samo u vezi s drugim kvalitetom, to je eksplikacija Spinozinog stava omnis determinatio est negatio). Ovde se negacija nečega u odnosu na drugo javlja kao ograničenje nečeg drugim, ili, drukčije rečeno, svako drugo je drugo od drugoga. U ovom odnosu nečeg i drugog leži protivrečnost, koja se može izbeći samo njihovim spajanjem u jedan viši pojam. Taj viši pojam je 3. promena (ili konačnost), prelazak nečega u drugo. U promeni se ne gubi kvalitet, tu biće prelazi u drugo biće i zato je promena kategorija odredenog bića, dok je bivanje kategorija neodređenog bića.
Kao i bivanje tako i promena predstavlja jednu protivrečnost koja vodi njenoj negaciji. Ta je protivrečnost u beskrajnosti promene ili, kako Hegel veli, u rđavoj beskrajnosti promene. Nešto koje prelazi u drugo, primorava ovo da takođe pređe u drugo i tako dalje in infinitum. Takav jedan beskrajan red, pošto se ne može zamisliti da je završen, predstavlja protivrečnost i nemogućnost. Prema tome pri kategoriji promne ne može se ostati, ona mora da se negira. Očevidno je da će i ovom negacijom biti nešto stavljeno u jednoj višoj formi, kao što je to bio slučaj i pri negaciji bivanja. Prema tome negacija promenljivog određenog bića može voditi samo pojmu nepromenljivog određenog bića, koje u isto doba postaje pravo beskonačno biće. Nepromenljivo nešto je nešto, koje je došlo k sebi, koje se tako ograničava sobom, da sve drugo negira ili odbacuje od sebe. Prvo najapstraktnije nešto bilo je nešto potpuno neodređeno i prelazilo je u ništa. Drugo nešto, pak, prelazilo je u nešto drugo. A ovo treće nešto ne može prelaziti ni u ništa ni u nešto drugo, nego je ono, kako Negel kaže, biće za sebe, koje ostaje onakvo kakvo je stavljeno. To je, dakle, samostalno biće.
Ovo samostalno nešto je negacija onoga nečega koje se odnosi na nešto drugo. To nešto je jedno, jer ono se mora zamisliti kao nedeljivo jedno, zato što je nepromenljivo. Dakle, prva kategorija samostalnog bića je jedno. Već ovde, se vidi kako kvalitet sam sebe negira i počinje prelaziti u kvantitet. I doista samostalno biće čini po Hegelu prelaz od kategorije kvaliteta ka kategoriji kvantiteta. Ovaj je prelaz težak i predstavlja jednu od najduhovitijih filozofskih teorija. Po prirodnoj nauci kvalitet se zasniva na kvantitetu, ovde obrnuto iz kvaliteta proizlazi kvantitet, i tek posredno, preko kategorije mere, koja predstavlja sintezu kvaliteta i kvantiteta, kvalitet je određen kvantitetom. Kategorija samostalnog bića ima tri odredbe, l. jedno, 2. mnogo ili repulzija, i kao sinteza jednog i mnogog 3. atrakcija. Jedno naime kao samostalno biće istina iskljućuje drugo, ali baš time što isključuje drugo, ono na negativan način stavlja drugo, tako da to isključivanje drugog pretpostavlja egzistenciju drugog. Samo ovo drugo je. opet po svojoj prirodi jedno. Nešto u oblasti određenog bića stavlja nešto drugo, međutim, nešto u oblasti samostalnog bića stavlja sebi na suprot opet sebe, samo u drugom egzemplaru. Stavljajući sebe u drugom egzemplaru jedno ne negira sebe nego samo sebe umnožava. Stoga Hegel negativni odnos isključivanja, kojim biva umnožavanje drugoga, naziva repulzijom (repulzija ovde ne znači snagu odbijanja nego apstraktno negativno isključivanje). Repulzija, kad se zamisli sama za sebe, daje pojam praznoga, kao nečega što se nalazi između mnogog, što odvaja jedno od drugog.
Kao što je čisto biće princip filozofije Eleaćana, čisto ništa budističke filozofije, a bivanje Heraklitove, tako je jedno i mnogo princip atomističara. Kod ovih se javljaju jedno i mnogo kao atoma, a repulzija kao odnos među njima, kao praznina. Zato što su jedno i mnogo kvalitativne kategorije, vidi se, veli Hegel, koliko je atomistički sistem apstraktan i daleko od konkretnog shvatanja sveta (atomizmu u fizici i matematici odgvara atomizam u politici, tj. shvatanje države kao nečega što logički predstavlja prosto agregat individua, nad ovim atomističkim, demokratskim shvatanjem stoji Hegelovo organsko shvatanje države, po kome je država nad pojedincima).
Jedno i mnogo ne mogu da ostanu jedno pored drugoga stoga što među njima postoji negativni odnos isključivanja, taj odnos bi učinio da jedno negirajući sebe negira i množinu jednoga. Zato se mora izvesti sinteza jednoga i mnogoga u jednoj višoj kategoriji, a to je atrakcija. Time što jedno stavlja mnogo, ono stavlja mnogo kao množinu jednoga, a ovim ono idealno stavlja sebe, tako da je odnos isključivanja u isto doba i odnos uzajamne veze, jedno isključujući drugo održava drugo u egzistenciji.
Sledeća shema predočava sve do sada pomenute kategorije kvaliteta.
A. Kvalitet
a. Neodrecteno biće . Čisto biće
. Čisto nebiće
. Bivanje
b. Određeno biće . Nešto
. Drugo
. Promena
c. Biće za sebe . Jedno
. Mnogo
. Atrakcija
Ali ni na atrakciji ne može da se ostane. Atrakcija je u isto doba i repulzija, i obrnuto, jer jedno i isključuje i zahteva drugo, a to je protivrečnost koja se mora uništiti. Negacija atrakcije je negacija celokupnog kvaliteta i stavljanje nove kategorije kvantiteta, jer negacijom atrakcije negiramo kvalitet u njegovoj najvišoj formi, dakle, negiramo kvalitet uopšte i na mesto kvaliteta stavljamo nešto što je ravnodušno prema kvalitetu, a to je po Hegelu kvantitet. Kod kvantiteta moramo razlikovati neodređen i određen kvantitet, količinu i veličinu. Hegel nalazi da je matematička definicija kvantiteta kao onoga što se da uvećati i smanjiti netačna. Logička definicija količine po Hegelu je u tome da je ona biće koje je postalo ravnodušno prema svome kvalitetu, koje se prema tome može povećavati bez promene svoje prirode.
Kod kvantiteta postoje tri grupe kategorija, l. čist kvantitet ili količina, 2. kvantum: ili veličina, i 3. kvantitativni odnos. Čist kvantitet javlja se opet u tri oblika, l. kao kontinuitet, 2. kao diskrecija; 3. kao granica.
Kontinuitet, diskrecija i granica nisu u istom smislu kategorije u kom su to jedno, mnogo i atrakcija, jer po Hegelu kontinuitet neposredno sadrži u sebi diskretum i granicu. Prvo ima kvantitet da se zamisli kao kontinuum. Biće kontinuuma. sastoji se u tome što je to kvantitet koji je deljiv, ali ne sadrži delove. Dalje ima kvantitet da se zamisli kao diskretum, jer podeljenost u jedinice data je u kvantitetu, njegov kontinuitet odgovara atrakciji, njegova diskretnost repulziji. Jedno, koje se javlja u kvantitetu, nije identično sa jednim u oblasti kvaliteta, jedan kvaliteta je nedeljiv, jedno u kvantitetu je deljivo, ono je jedinica. Jedinica i jedno nisu isto, jedno je apsolutno nedeljivo, aritmetički jedno, a jedinica je ono što je jedno time što je odvojeno od drugog, što čini celinu za sebe (matematička tačka je jedno, a fizička tačka je jedinica). Treći momenat, u kome kontinuitet i diskrecija moraju da nađu sintezu, jeste granica. Samo na taj način, naime, što će se javiti granica u kvantitetu između jedne i druge jedinice, moguća je količina i kao kontinuum i kao diskretum, tako da je po Hegelu svaka količina i jedno i drugo.
Na kategoriji čistog kvantiteta najbolje se vidi, u čemu se sastoji Hegelova logika protivrečnosti. Po strogom shvatanju matematičkog kontinuuma u liniji nema tačaka niti uopšte delova, ona je apsolutni kontinuum, a po diskretnoj matematici linija je sastavljena iz apsolutno odvojenih prostih tačaka. Po Hegelu ni jedno ni drugo nije tačno, linija je i kontinuum i diskretum, i to time što je jedno od ovoga dvoga, ona je i drugo, linija je deljiva u delove koji se kao takvi i dalje mogu deliti, i, u tome je momenat njenog kontinuiteta, diskretnost njena je pak u samom raspadanju linije u delove, u manje linije. Po Hegelu, koji smatra da je protivrečnost faktički moguća, oboje je moguće.
Kad se granica, koja postoji u čistom kvantitetu, fiksira (odnosno negira njena nestalnost), onda se time negira sama kategorija čistog kvantiteta i kvantitet postaje kvantumom.
Kod kvantuma imamo: l. broj, 2. ekstenzivni i intenzivni kvantum, i 3. beskrajno ili rđavo beskrajno (beskonačan progres). Fiksiranjem granice u čistom kvantitetu postaje broj. Broj je suma jedinica koja se zamišlja i sama kao jedna, koja nije čist agregat (čist agregat naime, predstavlja množinu jedinica koje nisu izbrojane). Na taj se način jedno javlja u broju dvostruko, kao element koji se broji i kao momenat celine, koji sumi jedinica daje brojni oblik, kao jedinica i kao određeni broj. Na osnovu ova dva momenta kategorije broja daju se shvatiti se operacije koje aritmetika izvodi na brojevima. Prva operacija ove vrste je spajanje samih jedinica, njihova adicija, kojom postaju brojevi. Računske operacije u užem smislu sastoje se u spajanju i razdvajanju samih brojeva. Hegel pokušava da pokaže logičku nužnost triju direktnih računskih operacija, sabiranja, množenja i stepenovanja na osnovu samog pojma broja. U računskim operacijama brojevi se javljaju kao jedinice koje se spajaju i razdvajaju, pri čemu su po Hegelu moguća samo ova tri slučaja. Ako se spajaju razni brojevi u proizvoljnom broju onda je to sabiranje (3+5+8...). Ako se spajaju jednaki brojevi u proizvoljnoun broju, onda je to množnje (3+3+3+. . . = 3 • n). A ako se spajaju jednaki brojevi u jednakom broju (tj. ako je broj jedinica kao broj brojeva ravan broju elementarnih jedinica u svakoj brojnoj jedinici), onda imamo stepenovanje (3+3+3 = 3 • 3 = 32). Po Hegelu, broj za mišljenje ima važnosti utoliko ukoliko je on jedna kategorija. Ali operacije na brojevima nemaju ničeg pojamnog na sebi, jer odnosi koji postoje među brojevima, nešto su čisto spoljašnje. Stoga kad se matematika ograniči samo na računanje, ona prestaje biti mišljenje. U istoriji filozofije broj se javlja kao princip pitagorejske filozofije, po Hegelu prvog spekulativnog filozofskog sistema.
Druga kategorija kvantuma su ekstenzivna i intenzivna veličina. Broj odgovara čistom kvantitetu koji je diskretan, to je primena granice na diskontinuumu. Primena granice na kontinuirani kvantitet daje ekstenzivnu i intenzivnu veličinu (ako naime zamislimo, da delovi količine nisu odvojeni jedan od drugoga, onda granica ograničava jedan deo kontinuirane količine). Ako su pri tome delovi ove poslednje jedan van drugog, postaje ekstenzivna količina, ako su ti delovi jedan u drugome, intenzivna. U intenzivnoj veličini množina delova koncentrisana je tako reći u samoj jedinici, samoj granici, tako da ovde kvantum ima nečeg kvalitativnog u sebi, odnosno kvantitet se počinje ponovo vraćati u kvalitet. Izraz ekstenzivne veličine su prosti brojevi, intenzivne veličine redni brojevi. Kad govorimo o stepenenima toplote, onda je dvadeseti stepen veći od desetog, ali on ne sadrži deseti stepen u sebi, nego je samo u nizu stepena dvadeseti. Stepen po svojoj prirodi pretpostavlja druge stepene van sebe, ali kao nešto što nije on sam, ili, drukčije rečeno, odnos među raznim stepenima jeste odnos negativnog isključivanja (isti odnos kao i između jednog i mnogog, jedno je biće za sebe, i time što je za sebe ono isključuje drugo, negativno se odnosi na njega).
Ovim pretpostavljanjem ranijih i docnijih stepena od sebe svaki stepen kao kontinuirana količina ide u beskonačnost i naviše i naniže. Ova se beskonačnost javlja i kod broja i kod ekstenzivne količine, ona je osobina kvantuma uopšte. Jedan kvantum mora staviti novi kvantum, ovaj opet novi, tako da postaje jedan beskonačan niz koji se ni naniže ni naviše ne može ograničiti: Na taj način postaje treća odredba kvantuma, beskonačni kvantum.
Poslednja izmena: