UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 24.03.2015
- Poruka
- 5.409
He comes from Serbia...
Godina je 2013, lokacija novosadska tvrđava, a sa bine atmosferu kao na ’Bombonjeri’ posle gola u Superklasiku pravi slavni ’The Prodigy’...
Nemanja Đorđević Izvor: sreda, 3.02.2016. | 10:00
Beta/AP (edited)
Nekako smo uspeli, nekolicina mojih drugara, drugarica i ja, da ’preživimo’ sve što su nam momci iz Eseksa priredili u ta dva sata, ali nas je ’talas’ kod trećeg bisa odneo na različite strane, pa smo u odvojenim grupicama krenuli na standardno mesto nalaženja.
Na putu ka tamo, livadici desno od mejn stejdža, slučajno u prolazu zakačim jednog momka ramenom, ali se odmah zatim popularno izvinim rukama – na šta on odgovara – ’It’s not a problem, mate!’ (Nema problema, ortak). U celu priču se uključuje drugar s pitanjem kako se zove i odakle je – ’Zovem se Majkl, iz Mančestera sam’; ’Pa, tvoj grad obožava našeg momka Nemanju Vidića’, konstatuje ovaj moj.
Nepun sekund kasnije, Majkl iz sveg glasa, dok skida duks ispod kojeg je majica upravo Mančester Junajteda, počinje da urla – ’Nemandža ooooooooo, Nemandža ooooooooo... He comes from Serbia, he’ll fu***ng murder ya’.
YTSS
Sledeće čega se sećam je da mi, logično zagrljeni sa izvesnim Majklom i gomilom Britanaca, zajedno sa još nekoliko hiljada ljudi urlamo isto, a Petrovaradinska tvrđava se u narednih nekoliko minuta pretvara u Old Traford.
Iako sam u svojoj državi, okružen pretežno sunarodnicima, osetio sam se izuzetno ponosno, a takva reakcija ljudi sa svih strana Evrope, različitih nacionalnosti, kultura, tradicija i životnih interesovanja, samo mi je još jednom pokazala kolika je u stvari veličina Nemanja Vidić.
Razmišljajući prethodnih dana o svom narednom tekstu, nisam ni sanjao da će sledeći momak koga ’ispraćam u penziju’ biti upravo apsolutni heroj mog detinjstva – jedan od najboljih štopera u istoriji fudbala, drugi stranac kapiten velikog Junajteda, čovek koji je osvojio sve, iako je već na samom početku ostvario svoje snove – ’Stenu iz Užica’.
Iz Užica do Beograda, preko Moskve do Mančestera
fkcz.com
Svoj put ka fudbalskoj besmrtnosti Nemanja je otpočeo iz rodnog grada, gde je kao šestogodišnjak otišao sa starijim bratom Dušanom na trening lokalnog Jedinstva. Pokazao se daleko većim talentom od brata, brzo je napredovao, a sa 12 godina ostvario je svoj prvi transfer i prešao u užičku Slobodu. Međutim, samo trideset meseci kasnije, neposredno pred njegov 15. rođenadan, postaje učenik omladinske škole Crvene zvezde.
Posle prolaska kroz preostale mlađe kategorije, odlazi na pozajmicu u subotički Spartak, potvđuje visok potencijal kao centralni defanzivac, ali i postiže sedam golova, a već sledeće sezone Zoran Filipović načinio je Vidića prvotimcem najtrofejnijeg srpskog kluba.
U svojoj prvoj sezoni (2001/2002) osvojio je tadašnji Kup Jugoslavije, ali i, što je bilo daleko bitnije, još jednom potvrdio da je sposoban da komanduje odbranom i u seniorskoj konkurenciji. Takođe, sa nepunih dvadeset godina, pokazao je da se ne libi da ’napadne’ napadača, ne dozvoljavajući mu da nastavi proboj ka golu. Njegova požrtvovanost i odlučnost da mreža po svaku cenu ostane netaknuta, nešto što mu je na poseban način obeležilo karijeru, bila je vidljiva u svakom pokušaju rivala.
Već na startu naredne takmičarske godine postao je kapiten kluba za koji navija od malih nogu, ubrzo ljubimac navijača i javnosti, a za tri godine na ’Marakani’ – sa njim u zadnjoj liniji – crveno-beli su osvojili i duplu krunu, primivši 67 pogodaka na 98 susreta u prvenstvu.
Navijači beogradskog kluba naročito pamte i neke Vidine golove, pre svih onaj u ’večitom derbiju’ sa Partizanom u Humskoj (3:0) i odlučujući pogodak za prolaz u Kupu UEFA protiv Odenzea (4:3), pošto je prethodno zatresao i sopstvenu mrežu. Ipak, osim zbog svega onoga što je radio na terenu, Vidić je jednom svojom izjavom stekao poseban status kod svih Zvezdaša.
“Ne živim ja san nego svoje ambicije i ciljeve. San sam proživeo na Marakani. Nisam kao klinac sanjao dres Mančestera ili Reala već dres Zvezde, kapitensku traku na ruci i gol Partizanu. I sve sam to ostvario. Jedino što nisam, a o čemu sam kao klinac maštao u Užicu, bilo je da posle pogotka protiv crno-belih otrčim na severnu tribinu i – ne vratim se na teren. Ali, da ponovim, Zvezda je san, a Mančester je dokazivanje, profesionalizam...“, odgovorio je Nemanja na pitanje engleskog novinara jednom prilikom.
StarSport
Ljutice Bogdana je napustio kao šampion, najbolji pojedinac Sportskog društva i kapiten ispunjenog sna, ponuda je bilo sa obe strane Evrope, ali se Užičanin ipak odlučio za put na istok, postavši za oko pet miliona evra novi igrač moskovskog Spartaka.
A, tamo gde je stao u glavnom gradu Srbije, nastavio je u prestonici Rusije. Ispostavilo se da je njegova odluka bila prava, pošto nije želeo da ’preskače’ korake u karijeri i ’potrči za parama’, ali i ujedno dao primer generacijama koje su sledile kakav mora da bude tok – da bi karijera bila ’velika’.
Konstantno je fizički, ali i tehnički, napredovao, pa je beskompromisni stav i ’ubilački’ instinkt sve više dolazio do izražaja. To mu je ponovo donelo status ljubimca među navijačima kluba, kao i predsednika, koji ga je učinio najplaćenijim igračem lige, ali i nešto o čemu sanja veliki broj njegovih kolega – prelazak u Mančester Junajted.
"Najbolja kupovina Junajteda u januaru"
spartakmoskow.ru
Šest dana pred ulazak u 2006. godinu, posle samo četrdesetak utakmica za Spartak, najpopularniji britanski klub objavio je na svom sajtu vest da je za oko sedam miliona funti kupio najboljeg srpskog fudbalera za 2005. Ipak, malo je nedostajalo da Aleks Ferguson ostane bez igrača koga je pratio još iz vremena kada je ovaj igrao oproštajnu sezonu u Zvezdi – jer je Panteleo Korvino, sportski direktor Fiorentine, već dogovorio transfer Srbina na stadion Artemio Franki.
Problem je nastao u činjenici da tim iz Firence u tom trenutku nije imao mesta za igrača bez pasoša zemlje Evropske unije, a legendarni ser je to iskoristio i zbunjeni Nemanja se našao ispred novinara i fotografa u Karingtonu, trening centru ’Crvenih đavola’.
Posle nekog vremena, Džejmi Karager, legendarni kapiten najvećeg rivala Liverpula, otkrio je da je Vidić odbio i nešto unosniju ponudu Liverpula jer je po svaku cenu želeo da sarađuje sa Fergusonom.
Nemanja Vidić – 21. oktobar. 1981. godine:
1989-1994 Jedinstvo Užice
1994-1996 Sloboda Užice
1996-2004 Crvena zvezda
2004-2006 Spartak Moskva
2006-2014 Mančester Junajted
2014-2015 Inter
Reprezentacija Srbije:
2002-2011 Srbija – 56 utakmica, dva gola
"Nije uobičajeno dovesti igrača toliko pre prelaznog roka, ali kada smo saznali da je Fiorentina zainteresovana morali smo da ga dovedemo čim pre. Posmatrao sam ga već dugo, ima sve što je potrebno da postane veliki igrač. Veliki igrač koji nam je potreban", rekao je Ferguson januara 2005, koji je tog januara pazario i Patrisa Evru iz Monaka, i tako napravio najbolju kupovinu na polusezoni, po glasovima navijača.
Nemanjin dolazak na ’Teatar snova’ bio je specifičan i za njega iz za klub. Junajted se nalazio u periodu od dve godine bez osvojenog trofeja – što se nije tako često dešavalo za vreme dvoipodecenijske vladavine Škota na klupi – dok je srpskog štopera čekao džinovski iskorak u karijeri, na polovini sezone. Navijači nisu bili sigurni šta da misle o proceni svog sera, već su sa manjom dozom pesimizma čekali da vide novog defanzivca na delu.
Krenite od sebe, zamislite da jednog dana trenirate sa, uz sve dužno poštovanje, reprezentativcima Rusije, Ukrajine i po nekim Afrikancem... Pred gostovanje, recimo, u Saransku, a da se kroz nekoliko dana nađete ispred najboljeg menadžera svih vremena. Tu negde između Kristijana Ronalda i Rajana Gigsa, dok Pol Skols vezuje pertle, a Rio Ferdinand namešta štucne. Na sve to, tu je i uvek prisutni proces navikavanja na Premijer ligu, takmičenje specifično po toliko različitih stvari, a i nije potpisao za Norič, pa da barem nema rezultatski pritisak.
Getty Images
On je od starta imao šampionski.
"Da budem iskren, kada sam došao u klub, bilo mi je veoma teško. Nisam bio siguran da li ću uspeti da uđem u startnu postavu. Zapitao sam se da li mogu da uspem u jakoj ligi kao što je engleska. Da bi uspeo, morao sam da prilagodim svoj stil igre ovdašnjem fudbalu, ali i da provedem sate i sate u teretani", kazao je Nemanja.
Sve nabrojano je i te kako uticalo na Vidića, ali se ovaj nije uplašio ni pored nešto slabije debitanske polusezone. Prvi put se našao u crvenom dresu, sa brojem 15 na leđima, protiv Blekburn Roversa u Liga Kupu krajem januara, zamenivši Ruda van Nistelroja, da bi već posle nešto više od mesec dana u klubu stigao do svog prvog trofeja.
Beta/AP
I u finalu se našao na terenu kao zamena, ovoga puta umesto kolege iz odbrane Vesa Brauna, a iako za desetak minuta na terenu i nije mogao mnogo da pokaže – uspeo je da se nađe među glavnim vestima sledećeg dana.
“Vida mi je prišao posle dodele trofeja, posle finala sa Viganom, i dao mi svoju medalju. Ja zbog povrede nisam mogao da igram finale, a on mi je, na ne baš dobrom engleskom (smeh), rekao da ja više zaslužujem medalju, pošto sam igrao u ranijim rundama“, rekao je Đuzepe Rosi, tada mladi centrafor Mančester Junajteda.
Završio je godinu sa solidnih 15 nastupa u svim takmičenjima, a posle kompletno odrađenih priprema narednog leta stvari su se dijametralno promenile. Kao i u Zvezdi, prva prava sezona u novom klubu bila je savršena. Od samog starta zauzeo je mesto u srcu odbrane, pored Rija, a verovatno niko od ljubitelja fudbala, možda jedino ser Aleks, nije bio svestan da prisustvuje formiranju jednog od najboljih parova centralnih bekova u istoriji.
Upisao je 25 mečeva u šampionskoj godini svog tima u Premijer ligi (38 ukupno), postigao je debitanske golove u nacionalnom šampionatu i Ligi šampiona, sezonu je završio sa ukupno četiri, a prodaja njegovih dresova se učetvorostručila.
Počeo je da stiče poštovanje ljubitelja elitnog ranga takmičenja na Ostrvu, kao i svih u i oko kluba, da bi Aleks Ferguson reagovao već sledećeg novembra – ponudivši mu novi, daleko izdašniji, petogodišnji ugovor.
“Celo to leto proveo je u teretani jer se mučio na treninzima. Imao je problema da se navikne na daleko veću fizičku zahtevnost i intenzitet. Ali, upravo tu se vidi njegova usresređenost i želja za uspehom, jako mi je drago zbog njega, zaslužio je sve što mu se dešavalo. Izgradili smo sjajno partnerstvo, u velikom timu. Bilo je lepo igrati pored njega, uživao sam, dobro smo se podudarali. Bukvalno smo mogli da namirišemo naredni potez ovog drugog, iako nismo imali posebne rituale na treninzima. Kada vidim da ide napred, ja sam pozadi. Imam samo dobre i pozitivne stvari da kažem o Vidi. Način na koji se uklopio je bio briljantan, mreža je pored njega uvek bila sigurna. Kada je došao svi su se pitali da li će moći da se adaptira, da li je fizički spreman, a on je postao jedan od fizički najdominantnijih centarhalfova u istoriji Premijer lige. Nemanja je kompletan odbrambeni igrač. Ljudi kažu da on samo igra srcem, ali u ovoj ligi ne možete da uspete ako imate samo jednu stvar“, jasan je Rio.
Ferdinand/Vidić – Jing/Jang
Getty Images
Upravo je saradnja i partnerstvo sa legendarnim defanzivcem ’Gordog Albiona’ ključan segment Nemanjinog uspeha na Old Trafordu, ali i vraćanju Junajteda na staze stare slave. Od prvog meča, kao i u narednih gotovo osam godina, bila je evidentno da su Vida i Rio bili ’stvoreni jedan za drugog’. Na prvi pogled, delovali su kao defanzivci sličnih karakteristika i osobina – snažni, žestoki, sigurni u skoku – sa izraženom liderskom crtom.
Međutim, kako je vreme odmicalo, a njihovo partnerstvo sve češće posle mečeva dospevalo u prvi plan i bilo ključno za dobar rezultat ekipe, postalo je očigledno da su ’savršeno’ različiti.
Rio je bio štoper koga je odlikovala smirenost u pronalaženju defanzivnih rešenja, igrajući uglavnom iza svog partnera, dok Vida ništa nije prepuštao slučaju – ustremio bi se na loptu kao kobac, izlazivši i do druge trećine igrališta, posle čega je najčešće sledio žestok, ali čist, start. U svakom slučaju, nije postojala mogućnost da i protivnik i lopta zajedno nastave svoj put ka golu.
S druge strane, obojica su bili natprosečno tehnički obučeni, kada su u pitanju članovi centralnog dela zadnje linije, pa nije bio redak slučaj da upravo neko od njih dvojice započne napad svog tima – bilo dugom loptom ili iznošenjem iste na polovinu protivnika. Takođe, bili su konstantna opasnost posle prekida i kornera, dok je, s druge strane terena, lopta retko uspevala i da padne u šesnesterac, a kamo li peterac.
“Bio je briljantan za Junajted. Mislim da je njegovo partnerstvo sa Riom verovatno najbolje partnerstvo u svetskom fudbalu. Vida je veliki i dominantan odbrambeni igrač. Čita igru veoma dobro. Na gostovanjima kao što je na primer Stouk, on je bio pravi ratnik, bio je pravi vođa ove ekipe. Ubeđen sam da ća nam nedostajati“, reči su sadašnjeg kapitena Vejna Runija.
Te godine u potpunosti je sazreo kao igrač, videlo se da se oseća komotno u ulozi koja mu je dodeljenja, a, posle dečačkih, ispunio je i profesionalne snove i bio izabran u ligaški tim godine. Predvođen Edvinom van der Sarom na golu, Patrisom Evrom i Garijem Nevilom na bekovima, odnosno Ferdrinandom i njim u središtu odbrane, Junajted je dominantno odbranio titulu u Premijer ligi, ali i osvojio jedinu Ligu šampiona u XXI veku, prvu od antologijskog finala sa minhenskim Bajernom 1999. godine.
Ima nešto u toj Moskvi...
Beta/AP
Do jubilarne desete titule u PL, ukupno 17, stigli su sa dva boda više od Čelsija, a samo nekoliko dana posle šampionske proslave usledio je duel sa londonskim ’Plavcima’ – ovoga puta u finalu elitnog takmičenja u Moskvi.
Mančester Junajted je obeležavao 50 godina od tragedije na minhenskom aerodromu, kada je gotovo cela ekipa ’Crvenih đavola’ – čuvene Bazbijeve bebe – izgubila život u nesreći, vraćajući se iz Beograda sa gostovanja Crvenoj zvezdi. Pola veka kasnije, upravo je jedan Srbin bio najbolji igrač na travi ’Lužnjikija’, a crveni deo Mančestera radovao se trećem ’ušatom’ peharu.
"Svaki put kada bi prošao pored teretane on bi bio tu, dizao bi tegove i radio na svojoj snazi. Tokom godina pretvorio se u velikog, snažnog centrarhalfa – sposobnog da ruši protivnike koji mu se nađu na putu. Oduvek je bio sjajan u vazduhu, ali je pošto je ojačao bio neprikosnoven u skok igri, nenadmašan. Svaki put kada bismo bili pod pritiskom on je bio taj koji je čistio sve, bio je pravi naš vođa", jasan je, jedan od najboljih vezista svih vremena, Pol Skols.
Junajted je bolje počeo, vodio je pogotkom Kristijana Ronalda, ali zatim nije uspeo da iskoristi nekoliko sjajnih šansi, što je Čelsi kaznio. Mikael Esijen uputio je poprilično loš udarac sa distance, lopta na putu ka mreži zakačila Vidića, a onda se od leđa Ferdinanda odbila pravo na nogu Frenka Lamparda za 1:1. Do kraja susreta obe ekipe imale su izgledne situacije da stignu do vođstva, Čelsi je dva puta pogađao i okvir gola, ali je odluka o pobedniku pala tek posle penala.
Mančester Junajted – procenat pobeda:
Kada je Vidić u timu
208/301 – 70,01 odsto
Kada Vidić nije u timu
118/193 – 61,02 odsto
Mančester Junajted – broj primljenih golova:
Kada je Vidić u timu
207/301 – 0,68 po utakmici
Kada Vidić nije u timu
194/167 – 1,18 po utakmici
Mančester Junajted – broj utakmica bez primljenog gola:
159/301 – 53 odsto
2008/09 – 14 uzastopnih mečeva bez primljenog gola
(svetski klupski rekord)
U međuvremenu, Nemanja je tokom svih 120 minuta na sebi svojstven način zaustavljao pokušaje protivnika, ali je ključna bila njegova odbrana na Didijeu Drogbi. Šta više, u želji da odbrani Karlosa Tevesa u jednoj gužvi, legendarni centarfor iz Obale Slonovače ošamario je Srbina, zbog čega je zaradio direktan crveni karton, dok su ostali igrači sprečili besnog Vidića da mu odgovori – na ’tradicionalni’ srpski način.
“Vi, momci... Nemanja Vidić i ti, kao i Karles Pujol. Uvek sam govorio da ste to Vidić i ti. Ljudi protiv kojih sam dao nekoliko golova igrajući protiv Mančester Junajteda i uvek sam ponavljao da je taj osećaj, dati gol Junajtedu, jedan od najboljih koji sam imao, da sam bio jako srećan jer sam znao da ih nije bilo mnogo. Za mene je pogodak protiv vas dvojice bio znak da sam imao jako dobru utakmicu", rekao je Drogba, strelac ’samo’ četiri gola za Čelsi, u 21 susretu protiv Junajteda, u intervjuu Riju Ferdinandu.
Spomenuta defanzivna četvorka je sledeće sezone ušla u istoriju svetskog fudbala – pošto je uspela da sačuva svoju mrežu u 14 uzastopnih mečeva (1.311 minuta), a njihov tim osvojio je treću uzastopnu titulu, ali i igrao novo finale Lige šampiona, gde je poražen u Rimu od Barselone (3:1). Aleks Ferguson je tokom godine imao velikih problema sa povredama, pre svih defanzivaca, ali je istovremeno i shvatio kakvog igrača i oslonac ima u Nemanji Vidiću.
Getty Images
Užičanin je sâm preuzeo komandu nad defanzivom svog tima, Junajted je primao u proseku manje od gola po meču, a besprekorne partije donele su mu mesto među trideset igrača koji konkurišu za prestižnu ’Zlatnu loptu’, mesto u FIFPro timu godine, kao i kandidaturu za igrača sezone u Premijer ligi.
Ona mu je, kao i godinu dana kasnije, misteriozno izmakla (kolege su izabrale Gigsa, a navijači i novinari kapitena Liverpula Stivena Džerarda).
“Što se tiče Mančestera, želim mu da izgubi svaku utakmicu, ali Vidića izuzetno poštujem. On je stena u šesnestercu Mančestera. U tandemu sa Rijom Ferdinanom bio je superioran ove godine. Sačuvao je Mančesteru veoma mnogo bodova", rekao je Džerard i dodao:
“Nisam imao nikakvu dilemu. Dao sam glas Vidiću i ponovo bih to uradio. Da sam novinar, takođe bih glasao za njega. Imao je veličanstvenu sezonu. Moguće je da je izgubio naklonost zbog greške na utakmici protiv nas, koju je Fernando Tores kaznio golom, ali zar smo Gigs i ja odigrali sezonu bez ijedne greške?“.
Beta/AP
Njemu je za utehu pripalo priznanje za pojedinca godine koje dodeljuje panel stručnjaka i sponzora lige, kao i najveće priznanje na nivou kluba – nagrada Mat Bazbi – i trofeji u Karling Kupu, Svetskom klupskom prvenstvu i Komjuniti Šildu.
"Počastvovan sam, neverovatan je uspeh dobiti ovu nagradu u konkurenciji igrača kakve imamo u Junajtedu. Želim da se zahvalim navijačima. Svakog dana mi je lepo u ovom klubu, lepo mi je da radim sa ovim igračima i trenerima. Veoma sam srećan u Mančesteru", rekao je Vidić, pošto mu je nagradu uručio Jusein Bolt, najbrži čovek na svetu i predstavnik karipskog ogranka navijača Junajteda.
Samo deset minuta kasnije, Vidić je morao ponovo da se obrati saigračima, jer su ga i oni izabrali na najboljeg. Ovog puta nagradu mu je uz ovacije predao njegov menadžer.
"Izvinjavam se zbog toga što mi pobednički govor nije savršen, nisam navikao da se ovako obraćam. Ako dobijem ove nagrade i sledeće sezone, možda ću biti bolji govornik", našalio se Vida.
Prvi je Erik Kantona, a drugi...
Beta/AP
Narednu sezonu, u kojoj je Kristijano Ronaldo postao najskuplji igrač sveta, obeležilo je njegovo treće isključenje protiv L’pula, a Fernando Tores mogao je da se pohvali kao jedini igrač u tom trenutku koji izašao kao ’pobednik’ u sudarima sa Srbinom, više puta. Te iste godine osvojio je svoj treći Liga Kup, pa sezona nije bila totalni neuspeh.
Nova nagrada za uloženi trud i sve što je postigao stigla je u vidu novog četvorogodišnjeg ugovora, što je bio svojevrstan odgovor sera na interesovanje madridskog Reala. Posle pet uvodnih mečeva na kojima je bio kapiten, zbog povrede Nevila, Ferguson mu je kasnije ukazao čast kakvu je imao samo jedan Erik Kantona – krajem 2010. postao je drugi stranac kapiten u istoriji kluba sa Old Traforda i legitimni naslednik Roja Kina.
“Jap Stam i Rio Ferdinand su se sjajno dopunjavali, ali, kada sada pogledam sve to i bolje razmislim, mislim da je Vidić u kombinaciji sa Rijom bio savršen. On je neustrašiv štoper, ne preza ni od čega i bio je pravi vođa na terenu. Nemanja je jedan od najvažnijih igrača u novijoj istoriji Junajteda, a pitanje je da li bismo bez njega postigli sve što jesmo“, rekao je Rajan Gigs.
Getty Images
Trofeji:
Crvena zvezda – 79 utakmica, 14 golova
– šampion SCG, Kup Jugoslavije, Kup SCG
Mančester Junajted – 301 utakmica, 21 gol
– 5x Premijer liga, Liga šampiona, FIFA Svetsko klupsko prvenstvo, 3x puta Liga Kup, 5. Komjuniti Šild
Kako to obično biva, kada vam se sve poklopi, postigao je 1.000. gol u istoriji Teatra snova, da bi narednog maja, prvi put sa trakom oko ruke, podigao šampionski pehar Premijer lige visoko iznad glave.
Četvrti put uzastopno našao se u najboljem timu lige, drugi put FIFPro timu, a još jednom je dobio priznanje od strane novinara i sponzora lige, ali mu je ’glavna’ nagrada još jednom izmakla. Ipak, mogao je da se pohvali da su jedino Ronaldo, Tjeri Anri i on dva puta osvajali spomenuto priznanje.
“Sigurno je da sam dobio malo veću odgovornost, ali i godine mi nalažu da se tako ponašam na terenu, bez obzira na kapitensku traku. U tom sam dobu, kao i ostali iskusniji igrači, u kojem više ne nema potrebe da pričamo kako smo odigrali i da li smo zadovoljni partijama. Jednostavno, od nas se očekuje da uvek budemo na visini zadatka i zato je samim tim i odgovornost veća. Kada sam došao ovde imao sam 24 godine i tada su drugi igrači preuzimali odgovornost za nas mlađe. Ja sam godinama sticao ta znanja i sada mogu da kažem da te taj pritisak tera da budeš fokusiraniji i koncentrisaniji na terenu“, tako je traku video Vidić.
Kobna noć u Bazelu
Beta/AP
Igranje na najvišem nivou i tempu kakav ima samo Premijer liga uzelo je danak na ulasku u drugu deceniju drugog milenijuma. Iako je u prvi mah delovalo da će ga povreda mišića odvojiti sa terena svega desetak dana, detaljniji pregledi otkili su da mora da pauzira gotovo mesec i po dana. Junajted je bez svog kapitena na gotovo svim mečevima primio gol, a kada se vratio sredinom novembra mreža Van der Sara mirovala je 360 minuta u nizu.
Nažalost, sve se promenilo sedmog dana decembra, kada su ’Crveni đavoli’ igrali odlučujući meč za prolaz u drugu fazu Lige šampiona u Bazelu. Nisu uspeli da se domognu nokaut faze, ali je ono što se desilo u poslednjem minutu prvog poluvremena bilo daleko veći udarac za najdominantniji tim Premijer lige. Vidić je karakterističnim startom zaustavio prodor Marka Strelera, ali mu je ovaj pao na koleno, ukršteni ligament je pukao i sezona je za ’Stenu’ bila gotova.
Navijači Junajteda bili su očajni pomislivši da je ovo kraj ozbiljnog fudbala za njihovog idola, a ocena javnosti, po okončanju sezone, bila je da je upravo izostanak kapitena bio presudan da gradski rival Siti prvi prođe kroz cilj u šampionskoj trci.
Getty Images
Vida nije delio njihovo mišljenje, usresredio se na oporavak od povrede i potpunu rehabilitaciju, da bi se osam i po meseci kasnije vratio. I tada je doživeo nešto čime malo njegovih kolega može da se pohvali. Svi prisutni na Trafordu su ustali i gromoglasnim aplauzom, uz njegovu pesmu, pozdravili povratak svog kapitena.
“Stavlja glavu tamo gde je Brusi (Stiv Brus) nekada to činio. Ne plaši se ničega, ima hrabrost za tako nešto. Fenomenalan je u svakom pogledu, strašan igrač i čovek, svakako najbolji centarhalf Premijer lige. On je naš kapiten, naš Vida – naš ratnik, tako najviše volim da ga zovem“, kazao je ser Aleks.
Nažalost, posle samo mesec dana, doživeo je novu povredu kolena koja ga je sprečila da igra nova dva meseca, ali je posle još jednog procesa oporavka i povratka početkom decembra pokazao da još uvek nije za ’staro gvožđe’. Predvodio je tim do 20. titule, a posebno je bio impresivan njegov nastup u dvomeču Lige šampiona protiv Real Madrida – kada je, nekadašnjeg saigrača i najboljeg igrača sveta, Kristijana Ronalda ’stavio u džep’.
Beta/AP
Individualna priznanja:
– sportista godine Sportskog društva Crvena zvezda
– 4x najbolji srpski igrač u inostrantstvu
– 2x dobitnik 'Zlatne lopte' FSS
– 4x tim godine Premijer lige
– 2x igrač godine Premijer lige
– 2x FIFPro tim godine
– Mat Bazbi trofej, najbolji igrač Mančester Junajteda
– član najbolje postave u istoriji Premijer lige
Pitanje je da li bi se ’Kraljevski’ klub domogao četvrtine finala (3:2) da je Džunet Čakir svirao penal posle nokauta Dijega Lopesa upravo Vidića, pošto je Nemanja prvi stigao do lopte u odnosu na golmana gostiju i dvojicu defanzivaca. Od 2011. godine odigrao je samo 40 odsto premijerligaških mečeva, njegov izostanak bio je i te kako vidljiv kroz puke brojeve, a na dužnosti kapitena ostao je sve do šestog maja 2014. godine.
Prethodno je sedmog dana februara iste godine, u jeku spekulacija oko novog ugovora i eventualnog prelaska u neki drugi tim, najuspešniji igrač u istoriji slavnog Mančester Junajteda saopštio da napušta ekipu, s kojom je osvojio sve, na kraju sezone.
“Ovo je poslednja godina mog ugovora, a iza sebe imam osam divnih godina u klubu. Vreme provedeno u Mančester Junajtedu zauvek će biti zapisano kao vrhunac moje karijere. Nisam mogao ni da sanjam da ću osvojiti 15 trofeja, a posebno će mi u sećanju ostati nezaboravna noć u Moskvi, koja će u mom i srcu navijača živeti zauvek. Ipak, odlučio sam da na kraju sezone odem. Želim novi izazov u karijeri i pokušaću da što više izvučem iz sebe u godinama koje dolaze. U preostalom vremenu do kraja sezone fokusiraću se na to da dam sve od sebe za Mančester Junajted“, glasilo je saopštenje na sajtu engleskog šampiona.
Za osam godina na Teatru snova upisao je 301 nastup za Mančester Junajted, osvojio 15 trofeja, pregršt individualnih priznanja, postigao 21 pogodak, ali i postao živa legenda Junajteda i svetskog fudbala. Jedini trofej koji mu je izmakao bio je onaj u FA Kupu.
“Pre svega, hvala u ime svih igrača. Za mene je bilo izuzetno posebno što sam bio deo ovog kluba. Teško mi je da sada govorim pod ovolikim emocijama. Hvala igračima, menadžeru, svima koji su radili sa mnom, posebno navijačima. Bili ste fantastični za mene svih ovih godina”, oprostio se Nemanja od svojih navijača.
Kao što je i naveo, nije mu padalo na pamet da pređe u nijedan drugi ostrvski klub, pola Evrope se u tom trenutku uključilo u poteru za njim, a on se na kraju odlučio da pojača milanski Inter. U tom trenutku to se činilo kao prava odluka, pošto je stil fudbala u Italiji poslednjih godina savršeno odgovarao igračima u četvrtoj deceniji života.
Međutim, taktičke zamisli najpre Valtera Macarija, koji preferira sistem sa tri defanzivca u odbrani, i Roberta Mančinija odveo je priču u totalno drugu stranu, ali ni problemi sa povredama nisu prestajali. Posle nekoliko kikseva i crvenog zbog sarkastičnog aplaudiranja sudiji, Macari ga je prebacio na klupu, a ni promena trenera, a kasnije i formacije na 4-4-2, nije donela željeni boljitak.
Iako je bio najplaćeniji igrač tima, sa gotovo tri miliona evra na godišnjem nivou, ’veliki mag’ Mančini odlučio se da prednost da Andrei Ranokiji i Žuanu Žesusu.
Uprkos svemu što se događalo, uspeo je da se vrati u startu postavu, uskoro postigne i svoj prvenas, ali je povreda leđa i nova višemesećna pauza, ispostaviće se, značila i kraj njegovog boravka među ’nerazurima’.
Getty Images
Osamnaestog dana januara tekuće godine, na sajtu tima sa Đuzepe Meace saopšteno je da je ugovor sa srpskim defanzivcem raskinut na obostran pristanak, da bi samo jedanaest dana kasnije 35-godišnji Nemanja Vidić saopštio da odlazi u legendu.
“Došlo je vreme da okačim kopačke o klin. Povrede koje sam imao poslednjih godina su uzele danak. Želim da se zahvalim svim igračima sa kojima sam igrao, trenerima i osobljem sa kojima sam sarađivao i kažem veliko ‘hvala’ svim navijačima na podršci tokom godina”, istakao je Vidić u sopštenju na sajtu svog Junajteda i tako odbacio mogućnost prelaska u minhenski Bajern ili neki od klubova iz MLS lige.
Najuspešniji igrač u istoriji Mančester Junajteda, sa 68 odsto pobeda, drugi najtrofejniji srpski igrač u istoriji i jedan od najboljih defanzivaca koji je ova igra ikada videla – stavio je tačku na fascinantu karijeru, karijeru tokom koje je osvojio 18 poena. Stavio je porodicu, ženu i troje dece, ispred novca i odlučio da je kraj – kraj sa stilom.
Ser ga je obožavao, Traford mu se klanjao, ali...
StarSport
...nama nije valjao.
Priču o reprezentativnoj karijeri Nemanje Vidića sam s namerom ostavio za kraj, pošto je ona samo još jedan pokazatelj u nizu... Pokazatelj svega onoga što ne valja u našem narodu, mogućnosti da jednog trenutka nekoga kujemo u zvezde, a već sledećeg ga na sve moguće načine blatimo i tražimo mu manu. Naravno, tu je i sklonost 'verovanja' u teorije zavera svetskih razmera, masone i iluminate, kao i tradicionalna nuspojava nepraštanja tuđeg uspeha – bio to i naš prvi komšija iz ulice.
Za nacionalni tim, koji je takmičenje počeo kao Jugoslavija, a završio kao Srbije i Crne Gore, Nemanja je debitovao u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004. godine, u remiju protiv Italije u Napulju (1:1). Naša selekcija završila je takmičenje na trećem mestu, iza 'Azura' i Velsa, nije izborila plasman na završni turnir u Portugal, ali je dobila štopera svetske klase.
Posle smene generacija, Mladen Krstajić, Ivica Dragutinović, Goran Gavrančić i Vidić učinili su nešto slično kao Evra, Ferdinand, Nevil i opet Nemanja. Na putu ka Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. ušli su u istoriju, pošto se naša mreža samo jednom tresla, a SCG završila kvalifikacije kao prva – ispred Španije (!) i Bosne i Hercegovine.
Getty Images
Najtrofejniji srpski fudbaleri u istoriji:
Dejan Stanković – 25 trofeja
Nemanja Vidić – 18
Vladimir Jugović – 12
Velibor Vasović – 12
Branislav Ivanović – 10
I, umesto da se euforija i velika radost zbog direktnog plasmana kanališu na pravi način, kako bismo pokušali da se nađemo ispred Argentine u grupi, sve je kao po običaju otišlo u pogrešnom smeru. Selektor je nekoliko dana pred polazak u kamp odlučio da je logično da njegov sin ima mesta i da je potreban reprezentaciji, ali ni tada niko nije naslućivao šta sledi.
Samog Vidića nije bilo u minimalnom porazu od Holandije na otvaranju, pošto je odrađivao crveni iz poslednje runde iz kvalifikacija, dok ga je 'povreda' kolena pred katastrofu protiv 'Gaučosa' (6:0) sprečila da debituje na Mundijalima. Ekipa Ilije Petkovića završila je kao poslednjeplasirana selekcija grupe C, sa nula bodova i gol razlikom 2:10.
Ipak, dolaskom Radomira Antića, posle niza 'zanimljivih' eksperimenata i propuštanja još jednog Evropskog prvenstva, nacionalni tim se ponovo stabilizovao, a ponovo je odbrana bila ključni deo tima na, poslednje, veliko takmičenje.
Beta/AP
Vidić je komandovao odbranom, a Srbija bila ispred Francuske i Rumunije za direktan plasman u Južnu Afriku, ponovo sa najmanje primljenih pogodaka. Posle uvodnog poraza od Gane (1:0), savladana je Nemačka (1:0), a Vidić se tada po prvi put našao pod udarom kritika jer je neoprezno igrao rukom i napravio penal. 'Orlovi' su zatim ostali i bez plasmana u nokaut fazu, porazom od Australije (2:1), ali su mnogo veći problemi tek sledili.
Kulminacija svega navedenog, što se godinama skupljalo, dogodila se u kvalifikacija za EURO 2012. Pošto smo sebi, kao po navici, najpre zakomplikovali posao (Estonija, Đenova), reprezentativci su uspeli da dođu u priliku da pobedom u Sloveniji ipak izbore mesto u baražu ispred Estonije. Igrao se 64. minut, Slovenija je vodila 1:0, a Vidić je preuzeo odgovornost da izvede penal – i promašio.
Srbija je na kraju izgubila, a iste večeri kada je Dejan Stanković (koji je prošao za nijansu bolje), odlučio da se povuče, srpska javnost ostala je šokirana pošto je isto učinio i Nemanja Vidić. Umesto da se zamislimo zašto je to tako, krenulo je spominjanje novca, poreza, časti, sabotaža i ko zna čega sve još, a posebnu notu svemu dali su 'novinari' željni tiraža i klikova. Kako bi onda prošao, primera radi, jedan Roberto Bađo – koji je promašio penal 'svih penala'?
Getty Images
Ferguson: Vidić bio spreman za rat za Kosovo
"Vidić je bio strog, mračan i beskompromisan tip. Ponosni Srbin. Prišao mi je 2009. godine i saopštio da postoji mogućnost da ga pozovu u vojsku. Kada sam ga zabrinuto pitao kako to misli, rekao je: ’Kosovo. Idem, to je moja dužnost’. Imao je taj pogled u očima“, otkrio je Ferguson u svojoj autobiografiji.
"Želim da obavestim sportsku javnost i navijače da sam posle dugog razmišljanja, teškog srca, odlučio da se oprostim od reprezentacije Srbije. Osnovni razlog za takvu odluku je što se već duže vreme, a naročito u svetlu poslednjih događaja, u medijima pa samim tim i javnosti, kritikuje moj odnos prema nacionalnom timu, iako sam za reprezentaciju igrao i povređen, nekada i mimo volje ljudi iz kluba. Ovim potezom želim da zaštitim reprezentaciju i sebe od raznih kuloarskih priča, gde se zanemaruje moj učinak kao fudbalera", napisao je Vidić, između ostalog, u svom oproštajnom saopštenju, posle 56 mečeva i dva gola u dresu sa nacionalnim grbom.
Nismo shvatili šta je, član idalne postave Premijer lige u njenoj istoriji, želeo da nam kaže, a izgleda da nismo shvatili ni ono što su nam 'govorili' ni Ivan Ergić, ni Neven Subotić, pa sada gledamo u leđa Zelenortskim ostrvima, Trinidadu i Tobagu, Albaniji, Kongu, Severnoj Irskoj... A šta njegovi sunarodnici, na sreću manjina, misli o njemu, moći ćete da pročitate i u komentarima na ovaj tekst.
"Nisam, ali sam pročitao njegovo saopštenje i smatram da je u pravu za ono što je napisao. Mnogo mi je žao zbog Nemanjinog odlaska, ali i zbog Dekijevog povlačenja. Znam samo da imaju čvrste razloge i samo mogu da ih podržim, kao i ostatak reprezentacije. Posle svega treba da se zapitamo zašto nas je napustio Vidić, nešto ranije i Stanković. Nemamo mnogo takvih asova", rekao je dan posle Maribora Branislav Ivanović, u izjavi za Sportal.
StarSport
Uprkos svemu, što nikako nije zaslužio od svog naroda, sin Dragoljuba, radnika u fabrici uglja, i Zore, bankarske službenice, ostaće upamćen kao jedan od najboljih štopera koje je fudbalski svet imao, veliki i human čovek, dok će njegova odluka da, kako kaže, okači kopačke o klin, staviti tačku na jednu epohu srpskog fudbala.
Skoro decenijsku epohu – vreme kada smo se poslednji put svi zajedno iskreno radovali i sa nestrpljenjem čekali 'ono tamo' leto, početak prvenstva i izlazak samolepljivih sličica. Gledajući sa ove tačke gledišta, pitanje je kada ćemo sledeći put imati priliku da to činimo, a na ovim najmlađima ostaje da nas razuvere...
P.S. Nemanja, hvala ti za sve što si pružio svima nama koji gajimo posebnu strast, ljubav i odnos prema fudbalu, ali i za sve što si uradio za srpski fudbal, Srbiju, Crvenu zvezdu i Mančester Junajted.
P.P.S. A, posebno ti hvala za onaj autogram, negde na Slaviji, pre polaska na pripreme sa Zvezdom – nije mi bilo teško da ti pridržim džojstike od soni keca.
Godina je 2013, lokacija novosadska tvrđava, a sa bine atmosferu kao na ’Bombonjeri’ posle gola u Superklasiku pravi slavni ’The Prodigy’...
Nemanja Đorđević Izvor: sreda, 3.02.2016. | 10:00
Beta/AP (edited)
Nekako smo uspeli, nekolicina mojih drugara, drugarica i ja, da ’preživimo’ sve što su nam momci iz Eseksa priredili u ta dva sata, ali nas je ’talas’ kod trećeg bisa odneo na različite strane, pa smo u odvojenim grupicama krenuli na standardno mesto nalaženja.
Na putu ka tamo, livadici desno od mejn stejdža, slučajno u prolazu zakačim jednog momka ramenom, ali se odmah zatim popularno izvinim rukama – na šta on odgovara – ’It’s not a problem, mate!’ (Nema problema, ortak). U celu priču se uključuje drugar s pitanjem kako se zove i odakle je – ’Zovem se Majkl, iz Mančestera sam’; ’Pa, tvoj grad obožava našeg momka Nemanju Vidića’, konstatuje ovaj moj.
Nepun sekund kasnije, Majkl iz sveg glasa, dok skida duks ispod kojeg je majica upravo Mančester Junajteda, počinje da urla – ’Nemandža ooooooooo, Nemandža ooooooooo... He comes from Serbia, he’ll fu***ng murder ya’.
YTSS
Sledeće čega se sećam je da mi, logično zagrljeni sa izvesnim Majklom i gomilom Britanaca, zajedno sa još nekoliko hiljada ljudi urlamo isto, a Petrovaradinska tvrđava se u narednih nekoliko minuta pretvara u Old Traford.
Iako sam u svojoj državi, okružen pretežno sunarodnicima, osetio sam se izuzetno ponosno, a takva reakcija ljudi sa svih strana Evrope, različitih nacionalnosti, kultura, tradicija i životnih interesovanja, samo mi je još jednom pokazala kolika je u stvari veličina Nemanja Vidić.
Razmišljajući prethodnih dana o svom narednom tekstu, nisam ni sanjao da će sledeći momak koga ’ispraćam u penziju’ biti upravo apsolutni heroj mog detinjstva – jedan od najboljih štopera u istoriji fudbala, drugi stranac kapiten velikog Junajteda, čovek koji je osvojio sve, iako je već na samom početku ostvario svoje snove – ’Stenu iz Užica’.
Iz Užica do Beograda, preko Moskve do Mančestera
fkcz.com
Svoj put ka fudbalskoj besmrtnosti Nemanja je otpočeo iz rodnog grada, gde je kao šestogodišnjak otišao sa starijim bratom Dušanom na trening lokalnog Jedinstva. Pokazao se daleko većim talentom od brata, brzo je napredovao, a sa 12 godina ostvario je svoj prvi transfer i prešao u užičku Slobodu. Međutim, samo trideset meseci kasnije, neposredno pred njegov 15. rođenadan, postaje učenik omladinske škole Crvene zvezde.
Posle prolaska kroz preostale mlađe kategorije, odlazi na pozajmicu u subotički Spartak, potvđuje visok potencijal kao centralni defanzivac, ali i postiže sedam golova, a već sledeće sezone Zoran Filipović načinio je Vidića prvotimcem najtrofejnijeg srpskog kluba.
U svojoj prvoj sezoni (2001/2002) osvojio je tadašnji Kup Jugoslavije, ali i, što je bilo daleko bitnije, još jednom potvrdio da je sposoban da komanduje odbranom i u seniorskoj konkurenciji. Takođe, sa nepunih dvadeset godina, pokazao je da se ne libi da ’napadne’ napadača, ne dozvoljavajući mu da nastavi proboj ka golu. Njegova požrtvovanost i odlučnost da mreža po svaku cenu ostane netaknuta, nešto što mu je na poseban način obeležilo karijeru, bila je vidljiva u svakom pokušaju rivala.
Već na startu naredne takmičarske godine postao je kapiten kluba za koji navija od malih nogu, ubrzo ljubimac navijača i javnosti, a za tri godine na ’Marakani’ – sa njim u zadnjoj liniji – crveno-beli su osvojili i duplu krunu, primivši 67 pogodaka na 98 susreta u prvenstvu.
Navijači beogradskog kluba naročito pamte i neke Vidine golove, pre svih onaj u ’večitom derbiju’ sa Partizanom u Humskoj (3:0) i odlučujući pogodak za prolaz u Kupu UEFA protiv Odenzea (4:3), pošto je prethodno zatresao i sopstvenu mrežu. Ipak, osim zbog svega onoga što je radio na terenu, Vidić je jednom svojom izjavom stekao poseban status kod svih Zvezdaša.
“Ne živim ja san nego svoje ambicije i ciljeve. San sam proživeo na Marakani. Nisam kao klinac sanjao dres Mančestera ili Reala već dres Zvezde, kapitensku traku na ruci i gol Partizanu. I sve sam to ostvario. Jedino što nisam, a o čemu sam kao klinac maštao u Užicu, bilo je da posle pogotka protiv crno-belih otrčim na severnu tribinu i – ne vratim se na teren. Ali, da ponovim, Zvezda je san, a Mančester je dokazivanje, profesionalizam...“, odgovorio je Nemanja na pitanje engleskog novinara jednom prilikom.
StarSport
Ljutice Bogdana je napustio kao šampion, najbolji pojedinac Sportskog društva i kapiten ispunjenog sna, ponuda je bilo sa obe strane Evrope, ali se Užičanin ipak odlučio za put na istok, postavši za oko pet miliona evra novi igrač moskovskog Spartaka.
A, tamo gde je stao u glavnom gradu Srbije, nastavio je u prestonici Rusije. Ispostavilo se da je njegova odluka bila prava, pošto nije želeo da ’preskače’ korake u karijeri i ’potrči za parama’, ali i ujedno dao primer generacijama koje su sledile kakav mora da bude tok – da bi karijera bila ’velika’.
Konstantno je fizički, ali i tehnički, napredovao, pa je beskompromisni stav i ’ubilački’ instinkt sve više dolazio do izražaja. To mu je ponovo donelo status ljubimca među navijačima kluba, kao i predsednika, koji ga je učinio najplaćenijim igračem lige, ali i nešto o čemu sanja veliki broj njegovih kolega – prelazak u Mančester Junajted.
"Najbolja kupovina Junajteda u januaru"
spartakmoskow.ru
Šest dana pred ulazak u 2006. godinu, posle samo četrdesetak utakmica za Spartak, najpopularniji britanski klub objavio je na svom sajtu vest da je za oko sedam miliona funti kupio najboljeg srpskog fudbalera za 2005. Ipak, malo je nedostajalo da Aleks Ferguson ostane bez igrača koga je pratio još iz vremena kada je ovaj igrao oproštajnu sezonu u Zvezdi – jer je Panteleo Korvino, sportski direktor Fiorentine, već dogovorio transfer Srbina na stadion Artemio Franki.
Problem je nastao u činjenici da tim iz Firence u tom trenutku nije imao mesta za igrača bez pasoša zemlje Evropske unije, a legendarni ser je to iskoristio i zbunjeni Nemanja se našao ispred novinara i fotografa u Karingtonu, trening centru ’Crvenih đavola’.
Posle nekog vremena, Džejmi Karager, legendarni kapiten najvećeg rivala Liverpula, otkrio je da je Vidić odbio i nešto unosniju ponudu Liverpula jer je po svaku cenu želeo da sarađuje sa Fergusonom.
Nemanja Vidić – 21. oktobar. 1981. godine:
1989-1994 Jedinstvo Užice
1994-1996 Sloboda Užice
1996-2004 Crvena zvezda
2004-2006 Spartak Moskva
2006-2014 Mančester Junajted
2014-2015 Inter
Reprezentacija Srbije:
2002-2011 Srbija – 56 utakmica, dva gola
"Nije uobičajeno dovesti igrača toliko pre prelaznog roka, ali kada smo saznali da je Fiorentina zainteresovana morali smo da ga dovedemo čim pre. Posmatrao sam ga već dugo, ima sve što je potrebno da postane veliki igrač. Veliki igrač koji nam je potreban", rekao je Ferguson januara 2005, koji je tog januara pazario i Patrisa Evru iz Monaka, i tako napravio najbolju kupovinu na polusezoni, po glasovima navijača.
Nemanjin dolazak na ’Teatar snova’ bio je specifičan i za njega iz za klub. Junajted se nalazio u periodu od dve godine bez osvojenog trofeja – što se nije tako često dešavalo za vreme dvoipodecenijske vladavine Škota na klupi – dok je srpskog štopera čekao džinovski iskorak u karijeri, na polovini sezone. Navijači nisu bili sigurni šta da misle o proceni svog sera, već su sa manjom dozom pesimizma čekali da vide novog defanzivca na delu.
Krenite od sebe, zamislite da jednog dana trenirate sa, uz sve dužno poštovanje, reprezentativcima Rusije, Ukrajine i po nekim Afrikancem... Pred gostovanje, recimo, u Saransku, a da se kroz nekoliko dana nađete ispred najboljeg menadžera svih vremena. Tu negde između Kristijana Ronalda i Rajana Gigsa, dok Pol Skols vezuje pertle, a Rio Ferdinand namešta štucne. Na sve to, tu je i uvek prisutni proces navikavanja na Premijer ligu, takmičenje specifično po toliko različitih stvari, a i nije potpisao za Norič, pa da barem nema rezultatski pritisak.
Getty Images
On je od starta imao šampionski.
"Da budem iskren, kada sam došao u klub, bilo mi je veoma teško. Nisam bio siguran da li ću uspeti da uđem u startnu postavu. Zapitao sam se da li mogu da uspem u jakoj ligi kao što je engleska. Da bi uspeo, morao sam da prilagodim svoj stil igre ovdašnjem fudbalu, ali i da provedem sate i sate u teretani", kazao je Nemanja.
Sve nabrojano je i te kako uticalo na Vidića, ali se ovaj nije uplašio ni pored nešto slabije debitanske polusezone. Prvi put se našao u crvenom dresu, sa brojem 15 na leđima, protiv Blekburn Roversa u Liga Kupu krajem januara, zamenivši Ruda van Nistelroja, da bi već posle nešto više od mesec dana u klubu stigao do svog prvog trofeja.
Beta/AP
I u finalu se našao na terenu kao zamena, ovoga puta umesto kolege iz odbrane Vesa Brauna, a iako za desetak minuta na terenu i nije mogao mnogo da pokaže – uspeo je da se nađe među glavnim vestima sledećeg dana.
“Vida mi je prišao posle dodele trofeja, posle finala sa Viganom, i dao mi svoju medalju. Ja zbog povrede nisam mogao da igram finale, a on mi je, na ne baš dobrom engleskom (smeh), rekao da ja više zaslužujem medalju, pošto sam igrao u ranijim rundama“, rekao je Đuzepe Rosi, tada mladi centrafor Mančester Junajteda.
Završio je godinu sa solidnih 15 nastupa u svim takmičenjima, a posle kompletno odrađenih priprema narednog leta stvari su se dijametralno promenile. Kao i u Zvezdi, prva prava sezona u novom klubu bila je savršena. Od samog starta zauzeo je mesto u srcu odbrane, pored Rija, a verovatno niko od ljubitelja fudbala, možda jedino ser Aleks, nije bio svestan da prisustvuje formiranju jednog od najboljih parova centralnih bekova u istoriji.
Upisao je 25 mečeva u šampionskoj godini svog tima u Premijer ligi (38 ukupno), postigao je debitanske golove u nacionalnom šampionatu i Ligi šampiona, sezonu je završio sa ukupno četiri, a prodaja njegovih dresova se učetvorostručila.
Počeo je da stiče poštovanje ljubitelja elitnog ranga takmičenja na Ostrvu, kao i svih u i oko kluba, da bi Aleks Ferguson reagovao već sledećeg novembra – ponudivši mu novi, daleko izdašniji, petogodišnji ugovor.
“Celo to leto proveo je u teretani jer se mučio na treninzima. Imao je problema da se navikne na daleko veću fizičku zahtevnost i intenzitet. Ali, upravo tu se vidi njegova usresređenost i želja za uspehom, jako mi je drago zbog njega, zaslužio je sve što mu se dešavalo. Izgradili smo sjajno partnerstvo, u velikom timu. Bilo je lepo igrati pored njega, uživao sam, dobro smo se podudarali. Bukvalno smo mogli da namirišemo naredni potez ovog drugog, iako nismo imali posebne rituale na treninzima. Kada vidim da ide napred, ja sam pozadi. Imam samo dobre i pozitivne stvari da kažem o Vidi. Način na koji se uklopio je bio briljantan, mreža je pored njega uvek bila sigurna. Kada je došao svi su se pitali da li će moći da se adaptira, da li je fizički spreman, a on je postao jedan od fizički najdominantnijih centarhalfova u istoriji Premijer lige. Nemanja je kompletan odbrambeni igrač. Ljudi kažu da on samo igra srcem, ali u ovoj ligi ne možete da uspete ako imate samo jednu stvar“, jasan je Rio.
Ferdinand/Vidić – Jing/Jang
Getty Images
Upravo je saradnja i partnerstvo sa legendarnim defanzivcem ’Gordog Albiona’ ključan segment Nemanjinog uspeha na Old Trafordu, ali i vraćanju Junajteda na staze stare slave. Od prvog meča, kao i u narednih gotovo osam godina, bila je evidentno da su Vida i Rio bili ’stvoreni jedan za drugog’. Na prvi pogled, delovali su kao defanzivci sličnih karakteristika i osobina – snažni, žestoki, sigurni u skoku – sa izraženom liderskom crtom.
Međutim, kako je vreme odmicalo, a njihovo partnerstvo sve češće posle mečeva dospevalo u prvi plan i bilo ključno za dobar rezultat ekipe, postalo je očigledno da su ’savršeno’ različiti.
Rio je bio štoper koga je odlikovala smirenost u pronalaženju defanzivnih rešenja, igrajući uglavnom iza svog partnera, dok Vida ništa nije prepuštao slučaju – ustremio bi se na loptu kao kobac, izlazivši i do druge trećine igrališta, posle čega je najčešće sledio žestok, ali čist, start. U svakom slučaju, nije postojala mogućnost da i protivnik i lopta zajedno nastave svoj put ka golu.
S druge strane, obojica su bili natprosečno tehnički obučeni, kada su u pitanju članovi centralnog dela zadnje linije, pa nije bio redak slučaj da upravo neko od njih dvojice započne napad svog tima – bilo dugom loptom ili iznošenjem iste na polovinu protivnika. Takođe, bili su konstantna opasnost posle prekida i kornera, dok je, s druge strane terena, lopta retko uspevala i da padne u šesnesterac, a kamo li peterac.
“Bio je briljantan za Junajted. Mislim da je njegovo partnerstvo sa Riom verovatno najbolje partnerstvo u svetskom fudbalu. Vida je veliki i dominantan odbrambeni igrač. Čita igru veoma dobro. Na gostovanjima kao što je na primer Stouk, on je bio pravi ratnik, bio je pravi vođa ove ekipe. Ubeđen sam da ća nam nedostajati“, reči su sadašnjeg kapitena Vejna Runija.
Te godine u potpunosti je sazreo kao igrač, videlo se da se oseća komotno u ulozi koja mu je dodeljenja, a, posle dečačkih, ispunio je i profesionalne snove i bio izabran u ligaški tim godine. Predvođen Edvinom van der Sarom na golu, Patrisom Evrom i Garijem Nevilom na bekovima, odnosno Ferdrinandom i njim u središtu odbrane, Junajted je dominantno odbranio titulu u Premijer ligi, ali i osvojio jedinu Ligu šampiona u XXI veku, prvu od antologijskog finala sa minhenskim Bajernom 1999. godine.
Ima nešto u toj Moskvi...
Beta/AP
Do jubilarne desete titule u PL, ukupno 17, stigli su sa dva boda više od Čelsija, a samo nekoliko dana posle šampionske proslave usledio je duel sa londonskim ’Plavcima’ – ovoga puta u finalu elitnog takmičenja u Moskvi.
Mančester Junajted je obeležavao 50 godina od tragedije na minhenskom aerodromu, kada je gotovo cela ekipa ’Crvenih đavola’ – čuvene Bazbijeve bebe – izgubila život u nesreći, vraćajući se iz Beograda sa gostovanja Crvenoj zvezdi. Pola veka kasnije, upravo je jedan Srbin bio najbolji igrač na travi ’Lužnjikija’, a crveni deo Mančestera radovao se trećem ’ušatom’ peharu.
"Svaki put kada bi prošao pored teretane on bi bio tu, dizao bi tegove i radio na svojoj snazi. Tokom godina pretvorio se u velikog, snažnog centrarhalfa – sposobnog da ruši protivnike koji mu se nađu na putu. Oduvek je bio sjajan u vazduhu, ali je pošto je ojačao bio neprikosnoven u skok igri, nenadmašan. Svaki put kada bismo bili pod pritiskom on je bio taj koji je čistio sve, bio je pravi naš vođa", jasan je, jedan od najboljih vezista svih vremena, Pol Skols.
Junajted je bolje počeo, vodio je pogotkom Kristijana Ronalda, ali zatim nije uspeo da iskoristi nekoliko sjajnih šansi, što je Čelsi kaznio. Mikael Esijen uputio je poprilično loš udarac sa distance, lopta na putu ka mreži zakačila Vidića, a onda se od leđa Ferdinanda odbila pravo na nogu Frenka Lamparda za 1:1. Do kraja susreta obe ekipe imale su izgledne situacije da stignu do vođstva, Čelsi je dva puta pogađao i okvir gola, ali je odluka o pobedniku pala tek posle penala.
Mančester Junajted – procenat pobeda:
Kada je Vidić u timu
208/301 – 70,01 odsto
Kada Vidić nije u timu
118/193 – 61,02 odsto
Mančester Junajted – broj primljenih golova:
Kada je Vidić u timu
207/301 – 0,68 po utakmici
Kada Vidić nije u timu
194/167 – 1,18 po utakmici
Mančester Junajted – broj utakmica bez primljenog gola:
159/301 – 53 odsto
2008/09 – 14 uzastopnih mečeva bez primljenog gola
(svetski klupski rekord)
U međuvremenu, Nemanja je tokom svih 120 minuta na sebi svojstven način zaustavljao pokušaje protivnika, ali je ključna bila njegova odbrana na Didijeu Drogbi. Šta više, u želji da odbrani Karlosa Tevesa u jednoj gužvi, legendarni centarfor iz Obale Slonovače ošamario je Srbina, zbog čega je zaradio direktan crveni karton, dok su ostali igrači sprečili besnog Vidića da mu odgovori – na ’tradicionalni’ srpski način.
“Vi, momci... Nemanja Vidić i ti, kao i Karles Pujol. Uvek sam govorio da ste to Vidić i ti. Ljudi protiv kojih sam dao nekoliko golova igrajući protiv Mančester Junajteda i uvek sam ponavljao da je taj osećaj, dati gol Junajtedu, jedan od najboljih koji sam imao, da sam bio jako srećan jer sam znao da ih nije bilo mnogo. Za mene je pogodak protiv vas dvojice bio znak da sam imao jako dobru utakmicu", rekao je Drogba, strelac ’samo’ četiri gola za Čelsi, u 21 susretu protiv Junajteda, u intervjuu Riju Ferdinandu.
Spomenuta defanzivna četvorka je sledeće sezone ušla u istoriju svetskog fudbala – pošto je uspela da sačuva svoju mrežu u 14 uzastopnih mečeva (1.311 minuta), a njihov tim osvojio je treću uzastopnu titulu, ali i igrao novo finale Lige šampiona, gde je poražen u Rimu od Barselone (3:1). Aleks Ferguson je tokom godine imao velikih problema sa povredama, pre svih defanzivaca, ali je istovremeno i shvatio kakvog igrača i oslonac ima u Nemanji Vidiću.
Getty Images
Užičanin je sâm preuzeo komandu nad defanzivom svog tima, Junajted je primao u proseku manje od gola po meču, a besprekorne partije donele su mu mesto među trideset igrača koji konkurišu za prestižnu ’Zlatnu loptu’, mesto u FIFPro timu godine, kao i kandidaturu za igrača sezone u Premijer ligi.
Ona mu je, kao i godinu dana kasnije, misteriozno izmakla (kolege su izabrale Gigsa, a navijači i novinari kapitena Liverpula Stivena Džerarda).
“Što se tiče Mančestera, želim mu da izgubi svaku utakmicu, ali Vidića izuzetno poštujem. On je stena u šesnestercu Mančestera. U tandemu sa Rijom Ferdinanom bio je superioran ove godine. Sačuvao je Mančesteru veoma mnogo bodova", rekao je Džerard i dodao:
“Nisam imao nikakvu dilemu. Dao sam glas Vidiću i ponovo bih to uradio. Da sam novinar, takođe bih glasao za njega. Imao je veličanstvenu sezonu. Moguće je da je izgubio naklonost zbog greške na utakmici protiv nas, koju je Fernando Tores kaznio golom, ali zar smo Gigs i ja odigrali sezonu bez ijedne greške?“.
Beta/AP
Njemu je za utehu pripalo priznanje za pojedinca godine koje dodeljuje panel stručnjaka i sponzora lige, kao i najveće priznanje na nivou kluba – nagrada Mat Bazbi – i trofeji u Karling Kupu, Svetskom klupskom prvenstvu i Komjuniti Šildu.
"Počastvovan sam, neverovatan je uspeh dobiti ovu nagradu u konkurenciji igrača kakve imamo u Junajtedu. Želim da se zahvalim navijačima. Svakog dana mi je lepo u ovom klubu, lepo mi je da radim sa ovim igračima i trenerima. Veoma sam srećan u Mančesteru", rekao je Vidić, pošto mu je nagradu uručio Jusein Bolt, najbrži čovek na svetu i predstavnik karipskog ogranka navijača Junajteda.
Samo deset minuta kasnije, Vidić je morao ponovo da se obrati saigračima, jer su ga i oni izabrali na najboljeg. Ovog puta nagradu mu je uz ovacije predao njegov menadžer.
"Izvinjavam se zbog toga što mi pobednički govor nije savršen, nisam navikao da se ovako obraćam. Ako dobijem ove nagrade i sledeće sezone, možda ću biti bolji govornik", našalio se Vida.
Prvi je Erik Kantona, a drugi...
Beta/AP
Narednu sezonu, u kojoj je Kristijano Ronaldo postao najskuplji igrač sveta, obeležilo je njegovo treće isključenje protiv L’pula, a Fernando Tores mogao je da se pohvali kao jedini igrač u tom trenutku koji izašao kao ’pobednik’ u sudarima sa Srbinom, više puta. Te iste godine osvojio je svoj treći Liga Kup, pa sezona nije bila totalni neuspeh.
Nova nagrada za uloženi trud i sve što je postigao stigla je u vidu novog četvorogodišnjeg ugovora, što je bio svojevrstan odgovor sera na interesovanje madridskog Reala. Posle pet uvodnih mečeva na kojima je bio kapiten, zbog povrede Nevila, Ferguson mu je kasnije ukazao čast kakvu je imao samo jedan Erik Kantona – krajem 2010. postao je drugi stranac kapiten u istoriji kluba sa Old Traforda i legitimni naslednik Roja Kina.
“Jap Stam i Rio Ferdinand su se sjajno dopunjavali, ali, kada sada pogledam sve to i bolje razmislim, mislim da je Vidić u kombinaciji sa Rijom bio savršen. On je neustrašiv štoper, ne preza ni od čega i bio je pravi vođa na terenu. Nemanja je jedan od najvažnijih igrača u novijoj istoriji Junajteda, a pitanje je da li bismo bez njega postigli sve što jesmo“, rekao je Rajan Gigs.
Getty Images
Trofeji:
Crvena zvezda – 79 utakmica, 14 golova
– šampion SCG, Kup Jugoslavije, Kup SCG
Mančester Junajted – 301 utakmica, 21 gol
– 5x Premijer liga, Liga šampiona, FIFA Svetsko klupsko prvenstvo, 3x puta Liga Kup, 5. Komjuniti Šild
Kako to obično biva, kada vam se sve poklopi, postigao je 1.000. gol u istoriji Teatra snova, da bi narednog maja, prvi put sa trakom oko ruke, podigao šampionski pehar Premijer lige visoko iznad glave.
Četvrti put uzastopno našao se u najboljem timu lige, drugi put FIFPro timu, a još jednom je dobio priznanje od strane novinara i sponzora lige, ali mu je ’glavna’ nagrada još jednom izmakla. Ipak, mogao je da se pohvali da su jedino Ronaldo, Tjeri Anri i on dva puta osvajali spomenuto priznanje.
“Sigurno je da sam dobio malo veću odgovornost, ali i godine mi nalažu da se tako ponašam na terenu, bez obzira na kapitensku traku. U tom sam dobu, kao i ostali iskusniji igrači, u kojem više ne nema potrebe da pričamo kako smo odigrali i da li smo zadovoljni partijama. Jednostavno, od nas se očekuje da uvek budemo na visini zadatka i zato je samim tim i odgovornost veća. Kada sam došao ovde imao sam 24 godine i tada su drugi igrači preuzimali odgovornost za nas mlađe. Ja sam godinama sticao ta znanja i sada mogu da kažem da te taj pritisak tera da budeš fokusiraniji i koncentrisaniji na terenu“, tako je traku video Vidić.
Kobna noć u Bazelu
Beta/AP
Igranje na najvišem nivou i tempu kakav ima samo Premijer liga uzelo je danak na ulasku u drugu deceniju drugog milenijuma. Iako je u prvi mah delovalo da će ga povreda mišića odvojiti sa terena svega desetak dana, detaljniji pregledi otkili su da mora da pauzira gotovo mesec i po dana. Junajted je bez svog kapitena na gotovo svim mečevima primio gol, a kada se vratio sredinom novembra mreža Van der Sara mirovala je 360 minuta u nizu.
Nažalost, sve se promenilo sedmog dana decembra, kada su ’Crveni đavoli’ igrali odlučujući meč za prolaz u drugu fazu Lige šampiona u Bazelu. Nisu uspeli da se domognu nokaut faze, ali je ono što se desilo u poslednjem minutu prvog poluvremena bilo daleko veći udarac za najdominantniji tim Premijer lige. Vidić je karakterističnim startom zaustavio prodor Marka Strelera, ali mu je ovaj pao na koleno, ukršteni ligament je pukao i sezona je za ’Stenu’ bila gotova.
Navijači Junajteda bili su očajni pomislivši da je ovo kraj ozbiljnog fudbala za njihovog idola, a ocena javnosti, po okončanju sezone, bila je da je upravo izostanak kapitena bio presudan da gradski rival Siti prvi prođe kroz cilj u šampionskoj trci.
Getty Images
Vida nije delio njihovo mišljenje, usresredio se na oporavak od povrede i potpunu rehabilitaciju, da bi se osam i po meseci kasnije vratio. I tada je doživeo nešto čime malo njegovih kolega može da se pohvali. Svi prisutni na Trafordu su ustali i gromoglasnim aplauzom, uz njegovu pesmu, pozdravili povratak svog kapitena.
“Stavlja glavu tamo gde je Brusi (Stiv Brus) nekada to činio. Ne plaši se ničega, ima hrabrost za tako nešto. Fenomenalan je u svakom pogledu, strašan igrač i čovek, svakako najbolji centarhalf Premijer lige. On je naš kapiten, naš Vida – naš ratnik, tako najviše volim da ga zovem“, kazao je ser Aleks.
Nažalost, posle samo mesec dana, doživeo je novu povredu kolena koja ga je sprečila da igra nova dva meseca, ali je posle još jednog procesa oporavka i povratka početkom decembra pokazao da još uvek nije za ’staro gvožđe’. Predvodio je tim do 20. titule, a posebno je bio impresivan njegov nastup u dvomeču Lige šampiona protiv Real Madrida – kada je, nekadašnjeg saigrača i najboljeg igrača sveta, Kristijana Ronalda ’stavio u džep’.
Beta/AP
Individualna priznanja:
– sportista godine Sportskog društva Crvena zvezda
– 4x najbolji srpski igrač u inostrantstvu
– 2x dobitnik 'Zlatne lopte' FSS
– 4x tim godine Premijer lige
– 2x igrač godine Premijer lige
– 2x FIFPro tim godine
– Mat Bazbi trofej, najbolji igrač Mančester Junajteda
– član najbolje postave u istoriji Premijer lige
Pitanje je da li bi se ’Kraljevski’ klub domogao četvrtine finala (3:2) da je Džunet Čakir svirao penal posle nokauta Dijega Lopesa upravo Vidića, pošto je Nemanja prvi stigao do lopte u odnosu na golmana gostiju i dvojicu defanzivaca. Od 2011. godine odigrao je samo 40 odsto premijerligaških mečeva, njegov izostanak bio je i te kako vidljiv kroz puke brojeve, a na dužnosti kapitena ostao je sve do šestog maja 2014. godine.
Prethodno je sedmog dana februara iste godine, u jeku spekulacija oko novog ugovora i eventualnog prelaska u neki drugi tim, najuspešniji igrač u istoriji slavnog Mančester Junajteda saopštio da napušta ekipu, s kojom je osvojio sve, na kraju sezone.
“Ovo je poslednja godina mog ugovora, a iza sebe imam osam divnih godina u klubu. Vreme provedeno u Mančester Junajtedu zauvek će biti zapisano kao vrhunac moje karijere. Nisam mogao ni da sanjam da ću osvojiti 15 trofeja, a posebno će mi u sećanju ostati nezaboravna noć u Moskvi, koja će u mom i srcu navijača živeti zauvek. Ipak, odlučio sam da na kraju sezone odem. Želim novi izazov u karijeri i pokušaću da što više izvučem iz sebe u godinama koje dolaze. U preostalom vremenu do kraja sezone fokusiraću se na to da dam sve od sebe za Mančester Junajted“, glasilo je saopštenje na sajtu engleskog šampiona.
Za osam godina na Teatru snova upisao je 301 nastup za Mančester Junajted, osvojio 15 trofeja, pregršt individualnih priznanja, postigao 21 pogodak, ali i postao živa legenda Junajteda i svetskog fudbala. Jedini trofej koji mu je izmakao bio je onaj u FA Kupu.
“Pre svega, hvala u ime svih igrača. Za mene je bilo izuzetno posebno što sam bio deo ovog kluba. Teško mi je da sada govorim pod ovolikim emocijama. Hvala igračima, menadžeru, svima koji su radili sa mnom, posebno navijačima. Bili ste fantastični za mene svih ovih godina”, oprostio se Nemanja od svojih navijača.
Kao što je i naveo, nije mu padalo na pamet da pređe u nijedan drugi ostrvski klub, pola Evrope se u tom trenutku uključilo u poteru za njim, a on se na kraju odlučio da pojača milanski Inter. U tom trenutku to se činilo kao prava odluka, pošto je stil fudbala u Italiji poslednjih godina savršeno odgovarao igračima u četvrtoj deceniji života.
Međutim, taktičke zamisli najpre Valtera Macarija, koji preferira sistem sa tri defanzivca u odbrani, i Roberta Mančinija odveo je priču u totalno drugu stranu, ali ni problemi sa povredama nisu prestajali. Posle nekoliko kikseva i crvenog zbog sarkastičnog aplaudiranja sudiji, Macari ga je prebacio na klupu, a ni promena trenera, a kasnije i formacije na 4-4-2, nije donela željeni boljitak.
Iako je bio najplaćeniji igrač tima, sa gotovo tri miliona evra na godišnjem nivou, ’veliki mag’ Mančini odlučio se da prednost da Andrei Ranokiji i Žuanu Žesusu.
Uprkos svemu što se događalo, uspeo je da se vrati u startu postavu, uskoro postigne i svoj prvenas, ali je povreda leđa i nova višemesećna pauza, ispostaviće se, značila i kraj njegovog boravka među ’nerazurima’.
Getty Images
Osamnaestog dana januara tekuće godine, na sajtu tima sa Đuzepe Meace saopšteno je da je ugovor sa srpskim defanzivcem raskinut na obostran pristanak, da bi samo jedanaest dana kasnije 35-godišnji Nemanja Vidić saopštio da odlazi u legendu.
“Došlo je vreme da okačim kopačke o klin. Povrede koje sam imao poslednjih godina su uzele danak. Želim da se zahvalim svim igračima sa kojima sam igrao, trenerima i osobljem sa kojima sam sarađivao i kažem veliko ‘hvala’ svim navijačima na podršci tokom godina”, istakao je Vidić u sopštenju na sajtu svog Junajteda i tako odbacio mogućnost prelaska u minhenski Bajern ili neki od klubova iz MLS lige.
Najuspešniji igrač u istoriji Mančester Junajteda, sa 68 odsto pobeda, drugi najtrofejniji srpski igrač u istoriji i jedan od najboljih defanzivaca koji je ova igra ikada videla – stavio je tačku na fascinantu karijeru, karijeru tokom koje je osvojio 18 poena. Stavio je porodicu, ženu i troje dece, ispred novca i odlučio da je kraj – kraj sa stilom.
Ser ga je obožavao, Traford mu se klanjao, ali...
StarSport
...nama nije valjao.
Priču o reprezentativnoj karijeri Nemanje Vidića sam s namerom ostavio za kraj, pošto je ona samo još jedan pokazatelj u nizu... Pokazatelj svega onoga što ne valja u našem narodu, mogućnosti da jednog trenutka nekoga kujemo u zvezde, a već sledećeg ga na sve moguće načine blatimo i tražimo mu manu. Naravno, tu je i sklonost 'verovanja' u teorije zavera svetskih razmera, masone i iluminate, kao i tradicionalna nuspojava nepraštanja tuđeg uspeha – bio to i naš prvi komšija iz ulice.
Za nacionalni tim, koji je takmičenje počeo kao Jugoslavija, a završio kao Srbije i Crne Gore, Nemanja je debitovao u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2004. godine, u remiju protiv Italije u Napulju (1:1). Naša selekcija završila je takmičenje na trećem mestu, iza 'Azura' i Velsa, nije izborila plasman na završni turnir u Portugal, ali je dobila štopera svetske klase.
Posle smene generacija, Mladen Krstajić, Ivica Dragutinović, Goran Gavrančić i Vidić učinili su nešto slično kao Evra, Ferdinand, Nevil i opet Nemanja. Na putu ka Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. ušli su u istoriju, pošto se naša mreža samo jednom tresla, a SCG završila kvalifikacije kao prva – ispred Španije (!) i Bosne i Hercegovine.
Getty Images
Najtrofejniji srpski fudbaleri u istoriji:
Dejan Stanković – 25 trofeja
Nemanja Vidić – 18
Vladimir Jugović – 12
Velibor Vasović – 12
Branislav Ivanović – 10
I, umesto da se euforija i velika radost zbog direktnog plasmana kanališu na pravi način, kako bismo pokušali da se nađemo ispred Argentine u grupi, sve je kao po običaju otišlo u pogrešnom smeru. Selektor je nekoliko dana pred polazak u kamp odlučio da je logično da njegov sin ima mesta i da je potreban reprezentaciji, ali ni tada niko nije naslućivao šta sledi.
Samog Vidića nije bilo u minimalnom porazu od Holandije na otvaranju, pošto je odrađivao crveni iz poslednje runde iz kvalifikacija, dok ga je 'povreda' kolena pred katastrofu protiv 'Gaučosa' (6:0) sprečila da debituje na Mundijalima. Ekipa Ilije Petkovića završila je kao poslednjeplasirana selekcija grupe C, sa nula bodova i gol razlikom 2:10.
Ipak, dolaskom Radomira Antića, posle niza 'zanimljivih' eksperimenata i propuštanja još jednog Evropskog prvenstva, nacionalni tim se ponovo stabilizovao, a ponovo je odbrana bila ključni deo tima na, poslednje, veliko takmičenje.
Beta/AP
Vidić je komandovao odbranom, a Srbija bila ispred Francuske i Rumunije za direktan plasman u Južnu Afriku, ponovo sa najmanje primljenih pogodaka. Posle uvodnog poraza od Gane (1:0), savladana je Nemačka (1:0), a Vidić se tada po prvi put našao pod udarom kritika jer je neoprezno igrao rukom i napravio penal. 'Orlovi' su zatim ostali i bez plasmana u nokaut fazu, porazom od Australije (2:1), ali su mnogo veći problemi tek sledili.
Kulminacija svega navedenog, što se godinama skupljalo, dogodila se u kvalifikacija za EURO 2012. Pošto smo sebi, kao po navici, najpre zakomplikovali posao (Estonija, Đenova), reprezentativci su uspeli da dođu u priliku da pobedom u Sloveniji ipak izbore mesto u baražu ispred Estonije. Igrao se 64. minut, Slovenija je vodila 1:0, a Vidić je preuzeo odgovornost da izvede penal – i promašio.
Srbija je na kraju izgubila, a iste večeri kada je Dejan Stanković (koji je prošao za nijansu bolje), odlučio da se povuče, srpska javnost ostala je šokirana pošto je isto učinio i Nemanja Vidić. Umesto da se zamislimo zašto je to tako, krenulo je spominjanje novca, poreza, časti, sabotaža i ko zna čega sve još, a posebnu notu svemu dali su 'novinari' željni tiraža i klikova. Kako bi onda prošao, primera radi, jedan Roberto Bađo – koji je promašio penal 'svih penala'?
Getty Images
Ferguson: Vidić bio spreman za rat za Kosovo
"Vidić je bio strog, mračan i beskompromisan tip. Ponosni Srbin. Prišao mi je 2009. godine i saopštio da postoji mogućnost da ga pozovu u vojsku. Kada sam ga zabrinuto pitao kako to misli, rekao je: ’Kosovo. Idem, to je moja dužnost’. Imao je taj pogled u očima“, otkrio je Ferguson u svojoj autobiografiji.
"Želim da obavestim sportsku javnost i navijače da sam posle dugog razmišljanja, teškog srca, odlučio da se oprostim od reprezentacije Srbije. Osnovni razlog za takvu odluku je što se već duže vreme, a naročito u svetlu poslednjih događaja, u medijima pa samim tim i javnosti, kritikuje moj odnos prema nacionalnom timu, iako sam za reprezentaciju igrao i povređen, nekada i mimo volje ljudi iz kluba. Ovim potezom želim da zaštitim reprezentaciju i sebe od raznih kuloarskih priča, gde se zanemaruje moj učinak kao fudbalera", napisao je Vidić, između ostalog, u svom oproštajnom saopštenju, posle 56 mečeva i dva gola u dresu sa nacionalnim grbom.
Nismo shvatili šta je, član idalne postave Premijer lige u njenoj istoriji, želeo da nam kaže, a izgleda da nismo shvatili ni ono što su nam 'govorili' ni Ivan Ergić, ni Neven Subotić, pa sada gledamo u leđa Zelenortskim ostrvima, Trinidadu i Tobagu, Albaniji, Kongu, Severnoj Irskoj... A šta njegovi sunarodnici, na sreću manjina, misli o njemu, moći ćete da pročitate i u komentarima na ovaj tekst.
"Nisam, ali sam pročitao njegovo saopštenje i smatram da je u pravu za ono što je napisao. Mnogo mi je žao zbog Nemanjinog odlaska, ali i zbog Dekijevog povlačenja. Znam samo da imaju čvrste razloge i samo mogu da ih podržim, kao i ostatak reprezentacije. Posle svega treba da se zapitamo zašto nas je napustio Vidić, nešto ranije i Stanković. Nemamo mnogo takvih asova", rekao je dan posle Maribora Branislav Ivanović, u izjavi za Sportal.
StarSport
Uprkos svemu, što nikako nije zaslužio od svog naroda, sin Dragoljuba, radnika u fabrici uglja, i Zore, bankarske službenice, ostaće upamćen kao jedan od najboljih štopera koje je fudbalski svet imao, veliki i human čovek, dok će njegova odluka da, kako kaže, okači kopačke o klin, staviti tačku na jednu epohu srpskog fudbala.
Skoro decenijsku epohu – vreme kada smo se poslednji put svi zajedno iskreno radovali i sa nestrpljenjem čekali 'ono tamo' leto, početak prvenstva i izlazak samolepljivih sličica. Gledajući sa ove tačke gledišta, pitanje je kada ćemo sledeći put imati priliku da to činimo, a na ovim najmlađima ostaje da nas razuvere...
P.S. Nemanja, hvala ti za sve što si pružio svima nama koji gajimo posebnu strast, ljubav i odnos prema fudbalu, ali i za sve što si uradio za srpski fudbal, Srbiju, Crvenu zvezdu i Mančester Junajted.
P.P.S. A, posebno ti hvala za onaj autogram, negde na Slaviji, pre polaska na pripreme sa Zvezdom – nije mi bilo teško da ti pridržim džojstike od soni keca.