- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Harfa
Харфа је највећи и најсложенији савремени интрумент са жицама које се трзају. Жице су разапете вертикално у великом тространом оквиру, који чине усправан стуб на постољу, укосо постављен широки резонатор и на горњој страни карактеристично извијен "врат" инструмента. У постољу се налази седам педала, који преко полуга у стубу дејствују на механизам покретних точкића на врату и прештимавају жице, скраћујући или продужавајући њихову дужину. Са својих 46 до 48 жица, харфа захвата (после оргуља и клавира највећи) тонски распон од шест и по октава. Жице се трзају прстима обе руке, док се резонатор наслања на десно раме свирача, а обе ноге управљају педалама. Зарад лакшег сналажења међу великим бројем жица, свака C-жица (Do) је црвене, а свака F-жица (Ef) је плаве или црне боје.
Обим харфе
Звук харфе је богат и племенит, али невелике снаге и продорности, тако да долази до изражаја најбоље у солистичком извођењу или соло-епизодама у оркестру. Једино глисандо, који је могућ брзим превлачењем преко већег броја жица, често и обема рукама, може да се пробије и кроз гушћи звук оркестра. Захваљујући доста дугом одзвуку жица (претежно дужих), харфа је изузетно погодна као акордски инструмент, нарочито за извођење арпеђата који су и добили име по овом инструметну. Следствено, она се често може срести као пратња неком мелодијском инструменту или гласу.
Данашња харфа је производ дугог историјског развоја. Њени најстарији преци, у виду лука са затегнутим жицама, су међу најстаријим музичким инструментима уопште. Античке културе у разним деловима света познају бројне инструменте харфног типа, а и у средњем веку они су врло омиљени и распрострањени, нарочито као пратња певању. У 18. веку је укус рококоа утицао на спољни изглед харфе, који је и данас често китњаст по угледу на старе градитеље, а у то време, упркос још знатним техничким ограниченостима, настају већ и солистичке и концертантне композиције намењене овом инструменту. Ипак је тек у 19. веку, усавршавањем педалног механизма, харфа дошла до изражаја, а таква се и до данас одржала без већих измена.
Распоред педала у постољу харфе
Харфа располаже са седам ножних педала, помоћу којих се сваки тон у свакој од октава мења за пола тона наниже (горња позиција педале) или пола тона навише (доња позиција педале):
Могући положаји педала
Иако су, осим ових, могући и међуположаји, они се не користе у оркестарској пракси јер су интонативно несигурни. Из приложеног се дâ закључити да је на харфи немогуће одсвирати тон који је двоструко снижен (♭) или двоструко повишен (x), већ се овакви тонови морају записивати као његов енхармонски тон (нпр: уместо fisis1 треба писати g1). Међутим, најдубља жица на харфи (Ces1) није обухваћена механзимом за промену висине, већ се мора по потреби затезати посебним кључем за штимовање. Код неких старијих типова харфе, овим механизмом нису обухваћене још две жице, друга најдубља Des1 и највиша ges4. Промена положаја педале, а поготово више њих захтева одређено, иако кратко време, те се стога код компоновања обраћа пажња да до њих не долази често и, посебно битно, да не буду многобројне и брзе. Ове промене се у нотама означавају унапред, да би било времена да се педалама промене положаји. Ово се означава на неколико начина који су овде дати, а односе се на исти пример постављања педала:
Да ли ће се тонови означавати са повисилицама и снизилицама, или са пуним именима таквих тонова, је потпуно свеједно.
Исти пример као претходни, само су у овом случају тонови распоређени тако да горњи ред означава педале десне ноге, а доњи педале леве ноге.
Графички систем обележавања, који означава распоред педала према извођачу. Водоравна црта представља средњи (разрешени) положај педале, изнад се записује подигнута педала (снижени тон), а испод спуштена педала (повишени тон). Ознаке педала лево од вертикалне црте су педале леве ноге, а десно од ње педале десне ноге. Мнои харфисти се служе само овим системом обележавања, јер је најједноставнији и директно показује положај педале.
У оркестру се углавном налази једна харфа, мада у оркестрима троструког или четвороструког састава постоје најчешће две. Ређи су примери коришћења већег броја харфи, мада их Арнолд Шенберг (Arnold Schönberg) у Песмама гукања (Gurrelieder) тражи четири, а Рихард Вагнер (Richard Wagner) у Сумраку богова (Götterdämerung) и Микис Теодоракис (Μίκης Θεοδωράκης) у Грку Зорби (Αλέξις Ζορμπάς) чак шест.
Пример штима за харфу - нумера из мјузикла "Виолиниста на крову", аранжман маестро Љубиша Лазаревић
Извор: Википедија
Харфа је највећи и најсложенији савремени интрумент са жицама које се трзају. Жице су разапете вертикално у великом тространом оквиру, који чине усправан стуб на постољу, укосо постављен широки резонатор и на горњој страни карактеристично извијен "врат" инструмента. У постољу се налази седам педала, који преко полуга у стубу дејствују на механизам покретних точкића на врату и прештимавају жице, скраћујући или продужавајући њихову дужину. Са својих 46 до 48 жица, харфа захвата (после оргуља и клавира највећи) тонски распон од шест и по октава. Жице се трзају прстима обе руке, док се резонатор наслања на десно раме свирача, а обе ноге управљају педалама. Зарад лакшег сналажења међу великим бројем жица, свака C-жица (Do) је црвене, а свака F-жица (Ef) је плаве или црне боје.
Обим харфе
Звук харфе је богат и племенит, али невелике снаге и продорности, тако да долази до изражаја најбоље у солистичком извођењу или соло-епизодама у оркестру. Једино глисандо, који је могућ брзим превлачењем преко већег броја жица, често и обема рукама, може да се пробије и кроз гушћи звук оркестра. Захваљујући доста дугом одзвуку жица (претежно дужих), харфа је изузетно погодна као акордски инструмент, нарочито за извођење арпеђата који су и добили име по овом инструметну. Следствено, она се често може срести као пратња неком мелодијском инструменту или гласу.
Данашња харфа је производ дугог историјског развоја. Њени најстарији преци, у виду лука са затегнутим жицама, су међу најстаријим музичким инструментима уопште. Античке културе у разним деловима света познају бројне инструменте харфног типа, а и у средњем веку они су врло омиљени и распрострањени, нарочито као пратња певању. У 18. веку је укус рококоа утицао на спољни изглед харфе, који је и данас често китњаст по угледу на старе градитеље, а у то време, упркос још знатним техничким ограниченостима, настају већ и солистичке и концертантне композиције намењене овом инструменту. Ипак је тек у 19. веку, усавршавањем педалног механизма, харфа дошла до изражаја, а таква се и до данас одржала без већих измена.
Распоред педала у постољу харфе
Харфа располаже са седам ножних педала, помоћу којих се сваки тон у свакој од октава мења за пола тона наниже (горња позиција педале) или пола тона навише (доња позиција педале):
Могући положаји педала
Иако су, осим ових, могући и међуположаји, они се не користе у оркестарској пракси јер су интонативно несигурни. Из приложеног се дâ закључити да је на харфи немогуће одсвирати тон који је двоструко снижен (♭) или двоструко повишен (x), већ се овакви тонови морају записивати као његов енхармонски тон (нпр: уместо fisis1 треба писати g1). Међутим, најдубља жица на харфи (Ces1) није обухваћена механзимом за промену висине, већ се мора по потреби затезати посебним кључем за штимовање. Код неких старијих типова харфе, овим механизмом нису обухваћене још две жице, друга најдубља Des1 и највиша ges4. Промена положаја педале, а поготово више њих захтева одређено, иако кратко време, те се стога код компоновања обраћа пажња да до њих не долази често и, посебно битно, да не буду многобројне и брзе. Ове промене се у нотама означавају унапред, да би било времена да се педалама промене положаји. Ово се означава на неколико начина који су овде дати, а односе се на исти пример постављања педала:
Да ли ће се тонови означавати са повисилицама и снизилицама, или са пуним именима таквих тонова, је потпуно свеједно.
Исти пример као претходни, само су у овом случају тонови распоређени тако да горњи ред означава педале десне ноге, а доњи педале леве ноге.
Графички систем обележавања, који означава распоред педала према извођачу. Водоравна црта представља средњи (разрешени) положај педале, изнад се записује подигнута педала (снижени тон), а испод спуштена педала (повишени тон). Ознаке педала лево од вертикалне црте су педале леве ноге, а десно од ње педале десне ноге. Мнои харфисти се служе само овим системом обележавања, јер је најједноставнији и директно показује положај педале.
У оркестру се углавном налази једна харфа, мада у оркестрима троструког или четвороструког састава постоје најчешће две. Ређи су примери коришћења већег броја харфи, мада их Арнолд Шенберг (Arnold Schönberg) у Песмама гукања (Gurrelieder) тражи четири, а Рихард Вагнер (Richard Wagner) у Сумраку богова (Götterdämerung) и Микис Теодоракис (Μίκης Θεοδωράκης) у Грку Зорби (Αλέξις Ζορμπάς) чак шест.
Пример штима за харфу - нумера из мјузикла "Виолиниста на крову", аранжман маестро Љубиша Лазаревић
Извор: Википедија
