UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.543
Hames Rodrigez
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Lepo kaže ona narodna: čovek se uči dok je živ. Već 22 godine "živim na španskom", ali do juče nisam znao da u latino svetu postoji ime "Hames". Možda ne bih ni saznao da posle meča Urugvaj–Kolumbija (0-2) ne odoh na konferenciju za štampu.
Između dva selektora, Oskara Tabareza (Urugvaj) i Hosea Pekermana (Kolumbija) pred novinarima se nakratko pojavio dvostruki strelac Rodrigez. Kada ga je predstavnik Fife najavio kao "Hamesa" pomislih da je neki "latino-vukovac" koji čita kako je napisano, ali kada su latinoameričke kolege listom počele da se obraćaju junaku meča sa "Hames" shvatih da sam prekrstio dečka u "Džejms". Posle se raspitah jer sam siguran da u Španiji ne postoji ime "Hames" i čuh objašnjenje da je u Latinskoj Americi čest slučaj davanja engleskih imena sa izgovorom na latinski način...
A taj moj "Džejms", odnosno zvanično Hames, jeste onaj isti koga sam spomenuo u jučerašnjem tekstu kao najboljeg igrača prve faze Mundijala po Fifinoj statistici. Biće da kompjuteri koji izračunavaju svaki potez igrača vide više i dalje nego što sam mogao da pretpostavim, mada ne znam kako će vrednovati maestralni gol koji je Kolumbijac dao za vođstvo svog tima. Duga lopta ka njemu, prijem na grudi a onda volej levicom za najlepši gol šampionata. Savršeno.
Zlatna levica
Pošto je dao i drugi gol za istorijski uspeh Kolumbije - prvi put u četvrtfinalu Mundijala -Hames Rodrigez je sa pet golova izbio na čelo liste najboljih strelaca, ali je važnije od toga da je ceo svet uverio u svoj enormni talenat. Nisam mnogo znao o njemu, osim da je član Monaka u koji je došao iz Porta, ali prevrnuh malo razne sajtove i nađoh gomilu zanimljivih podataka. Rodio se u gradu Kukuta, na severu Kolumbije, 12. jula 1991. Za loptom je počeo da trči u gradu Ibage, sa 12 godina je već bio u Medeljinu, na putu da mu fudbal postane profesija, sa 14 je debitovao kao profesionalac u FK Envigado, sa 17 je već bio član argentinskog Banfijelda postavši najmlađi stranac debitant i strelac u istoriji lige...
Pomogao je Banfijeldu da osvoji jedinu titulu prvaka Argentine, imao je zapaženu ulogu i u Kopa libertadores. Evropski klubovi krenuli su u trku za njim, Udineze i Juventus su mu bili na tragu, ali je brži bio Porto, koji je platio transfer od 5,1 milion evra. Mladi Hames zatekao je u Portu zemljaka Radamela Falkaa sa kojim je napravio sjajan tandem. Osvojili su Ligu Uefe pobedivši Sporting iz Brage, a nekoliko dana kasnije u finalu portugalskog kupa protiv Vitorije Gimarais (6-2) dao je tri gola.
Sledeća stanica, u maju 2013, bila je Monako, a Porto je inkasirao 45 miliona evra. U Monaku je opet zajedno sa Falkaom, ali nisu mogli biti zajedno i na Mundijalu jer se golgeter nije na vreme oporavio od teške povrede ligamenata. Zato Hames mora da daje i golove. U francuskoj ligi dao je 10 i bio najbolji asistent sa 13 dodavanja. Našao se u idealnom timu šampionata.
U reprezentaciji Kolumbije debitovao je u jesen 2011. protiv Venecuele (2-1) i odmah bio MVP meča. Pred novinarima je u subotu uveče bio izuzetno skroman:
"Srećan sam što sam deo ekipe Kolumbije koja je ušla u istoriju. Ovo su najlepši dani moje karijere, ali ne mislimo da stanemo jer osećamo da možemo još više", rekao je Hames Rodrigez.
Urugvajski selektor Oskar Tabarez svrstao je mladog Kolumbijca u kategoriju posebnih talenata, poput Nejmara, Mesija i Suareza (nije zaboravio svog kažnjenog igrača), a za gol koji dao rekao je da je bio najlepši na šampionatu. Hose Pekerman, bivši selektor Argentine, podsetio je da je u karijeri radio sa mnogo velikih igrača i da tu kategoriju spada i Rodrigez.
"Imao sam puno poverenje u njega. Mlad je a ume i može, hoće da preuzme odgovornost. Znao sam da će ovo biti njegov Mundijal", rekao je Pekerman.
Eto, to je Hames Rodrigez, najbolji igrač prve faze i, bar zasad, osmine finala. Zlatna levica kolumbijskog ali sve više i svetskog fudbala. Ne bi se mogla upotrebiti otrcana fraza "Zvezda je rođena" jer je on odavno zvezda, samo mnogi - uključujući i mene - to nisu (dovoljno) znali.
Setih se da je Jugoslavija 1962. U Ariki (Čile) isprašila Kolumbiju sa 5-0, setih se da je Dragoslav Šekularac kao veteran, pred kraj karijere, sredinom sedamdesetih godina bio idol u Kolumbiji, kao Rambo Petković u Brazilu. U Kolumbiji su u to vreme igrali golman Hajduković, Sopić, Bubanja, radio je kao trener Sima Vilić, ali vremena su se promenila. Kolumbijci više ne uvoze nego izvoze igrače. Posle Karlosa Valderame, Fredija Rinkona, Adfolfa Valensije, Faustina Asprilje ili golmana Renea Igite i, naravno, Falkaa, imaju novu zvezdu na svom fudbalskom nebu. Na radost brojnih kolumbijskih navijača koji su znali da proslave istorijski uspeh.
Rulet Brazila
Imao sam ideju da veći deo današnjeg teksta posvetim publici sa kojom sam gledao prenos duala Brazil–Čile, ali kasniji tok događaja, odnosno briljantna partija Hamesa Rodrigeza, naterali su me da promenim i redosled i dužinu današnjeg pisanija. Brazil se provukao, igrom ne ostavlja utisak ekipe spremne da bude prvak sveta, ali ušao je u poslednjih osam što mu se redovno dešava na šest poslednjih šampionata sveta. Poslednji put ispao je u osmini finala 1990. u Italiji (0-1) onim golom Kaniđe na pas Maradone. Brazilci su na Mundijalima četiri puta šutirali penale i tri puta prošli: prvo su 1986. u Meksiku, posle 1-1 sa Francuzima, izgubili 3-4 sa bele tačke, ali su 1994. osvojili titulu sa penala protiv Italije, zatim su 1998. u polufinalu bili bolji od Holandije i sada treći put protiv Čilea. Uz sreću, treba imati i dobrog golmana kao što ga je Brazil u Žuliju Cezaru imao, odbranio je prva dva penala i unervozio Čileance.
Utakmicu sam gledao u jednom restoranu pored stanice za metro Botafogo. U najkraćem, bilo je zabavno. Kao na stadionu. Navijanje, zviždanje, psovanje, strepnja, lažna radost zbog gola koji je poništen, bežanje od gledanja penala... Uživao sam prateći reakcije jedne gospođe u godinama koja je toliko gestikulirala da je na kraju verovatno dobila upalu mišića. Njena strepnja simbolizuje Brazil u subotu od 13 do 16 časova. Vikala je, mahala, pokazivala rukom kuda treba da ide lopta (ili igrači), bilo je i srednjeg prsta za Čileance, oblačila je i skidala žuti dres Brazila preko plave majice Fudbalske konfederacije, lupala se u čelo posle promašaja, da bi na kraju visoko podignutim rukama proslavila pobedu koja održava šampionat u životu jer kad Brazil ispadne, ako ispadne, igraće se i dalje, ali ništa neće biti isto.
Nesreća na povratku
Ako mi se nešto nije dopalo u Riju onda je to vožnja gradskim autobusom, ne zbog gužve, nedostatka komfora ili nečeg sličnog već zbog vozača. Toliko agresivnosti i neprilagođene brzine nigde nisam video. Kao da su na trkama, ili da rade po učinku po sistemu km/minut. Ako ne sedite, postoji opasnost da padnete usled naglog kočenja i naglih okreta, a meni se desilo da padnem, na sreću bez ikakvih posledica, i sa stolice.
Tek što je autobus metroa krenuo sa stanice Botafogo, začuo se snažan udarac, sleteo sam sa sedišta i onako sa poda video razbijenu šoferšajbnu, rascvetanu na sve strane. Pomislih da je neko bacio kamen, ali bilo je gore. Vozač je oborio nekog pešaka koji je, izgleda, prelazio ulicu van pešačkog prelaza. Sve se desilo ispred patrole policijskih kola koja je stajala na drugoj strani ulice. Izašli smo iz autobusa i čekali drugi dok su ljudi pokušavali da pomognu nesrećnom čoveku koji je ležao na ulici. Ubrzo su stigla ambulantna kola i drugi metrobus...
Kako voze, čudim se da je ovo bila jedina nesreća koju sam video/doživeo.
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Lepo kaže ona narodna: čovek se uči dok je živ. Već 22 godine "živim na španskom", ali do juče nisam znao da u latino svetu postoji ime "Hames". Možda ne bih ni saznao da posle meča Urugvaj–Kolumbija (0-2) ne odoh na konferenciju za štampu.
Između dva selektora, Oskara Tabareza (Urugvaj) i Hosea Pekermana (Kolumbija) pred novinarima se nakratko pojavio dvostruki strelac Rodrigez. Kada ga je predstavnik Fife najavio kao "Hamesa" pomislih da je neki "latino-vukovac" koji čita kako je napisano, ali kada su latinoameričke kolege listom počele da se obraćaju junaku meča sa "Hames" shvatih da sam prekrstio dečka u "Džejms". Posle se raspitah jer sam siguran da u Španiji ne postoji ime "Hames" i čuh objašnjenje da je u Latinskoj Americi čest slučaj davanja engleskih imena sa izgovorom na latinski način...
A taj moj "Džejms", odnosno zvanično Hames, jeste onaj isti koga sam spomenuo u jučerašnjem tekstu kao najboljeg igrača prve faze Mundijala po Fifinoj statistici. Biće da kompjuteri koji izračunavaju svaki potez igrača vide više i dalje nego što sam mogao da pretpostavim, mada ne znam kako će vrednovati maestralni gol koji je Kolumbijac dao za vođstvo svog tima. Duga lopta ka njemu, prijem na grudi a onda volej levicom za najlepši gol šampionata. Savršeno.
Zlatna levica
Pošto je dao i drugi gol za istorijski uspeh Kolumbije - prvi put u četvrtfinalu Mundijala -Hames Rodrigez je sa pet golova izbio na čelo liste najboljih strelaca, ali je važnije od toga da je ceo svet uverio u svoj enormni talenat. Nisam mnogo znao o njemu, osim da je član Monaka u koji je došao iz Porta, ali prevrnuh malo razne sajtove i nađoh gomilu zanimljivih podataka. Rodio se u gradu Kukuta, na severu Kolumbije, 12. jula 1991. Za loptom je počeo da trči u gradu Ibage, sa 12 godina je već bio u Medeljinu, na putu da mu fudbal postane profesija, sa 14 je debitovao kao profesionalac u FK Envigado, sa 17 je već bio član argentinskog Banfijelda postavši najmlađi stranac debitant i strelac u istoriji lige...
Pomogao je Banfijeldu da osvoji jedinu titulu prvaka Argentine, imao je zapaženu ulogu i u Kopa libertadores. Evropski klubovi krenuli su u trku za njim, Udineze i Juventus su mu bili na tragu, ali je brži bio Porto, koji je platio transfer od 5,1 milion evra. Mladi Hames zatekao je u Portu zemljaka Radamela Falkaa sa kojim je napravio sjajan tandem. Osvojili su Ligu Uefe pobedivši Sporting iz Brage, a nekoliko dana kasnije u finalu portugalskog kupa protiv Vitorije Gimarais (6-2) dao je tri gola.
Sledeća stanica, u maju 2013, bila je Monako, a Porto je inkasirao 45 miliona evra. U Monaku je opet zajedno sa Falkaom, ali nisu mogli biti zajedno i na Mundijalu jer se golgeter nije na vreme oporavio od teške povrede ligamenata. Zato Hames mora da daje i golove. U francuskoj ligi dao je 10 i bio najbolji asistent sa 13 dodavanja. Našao se u idealnom timu šampionata.
U reprezentaciji Kolumbije debitovao je u jesen 2011. protiv Venecuele (2-1) i odmah bio MVP meča. Pred novinarima je u subotu uveče bio izuzetno skroman:
"Srećan sam što sam deo ekipe Kolumbije koja je ušla u istoriju. Ovo su najlepši dani moje karijere, ali ne mislimo da stanemo jer osećamo da možemo još više", rekao je Hames Rodrigez.
Urugvajski selektor Oskar Tabarez svrstao je mladog Kolumbijca u kategoriju posebnih talenata, poput Nejmara, Mesija i Suareza (nije zaboravio svog kažnjenog igrača), a za gol koji dao rekao je da je bio najlepši na šampionatu. Hose Pekerman, bivši selektor Argentine, podsetio je da je u karijeri radio sa mnogo velikih igrača i da tu kategoriju spada i Rodrigez.
"Imao sam puno poverenje u njega. Mlad je a ume i može, hoće da preuzme odgovornost. Znao sam da će ovo biti njegov Mundijal", rekao je Pekerman.
Eto, to je Hames Rodrigez, najbolji igrač prve faze i, bar zasad, osmine finala. Zlatna levica kolumbijskog ali sve više i svetskog fudbala. Ne bi se mogla upotrebiti otrcana fraza "Zvezda je rođena" jer je on odavno zvezda, samo mnogi - uključujući i mene - to nisu (dovoljno) znali.
Setih se da je Jugoslavija 1962. U Ariki (Čile) isprašila Kolumbiju sa 5-0, setih se da je Dragoslav Šekularac kao veteran, pred kraj karijere, sredinom sedamdesetih godina bio idol u Kolumbiji, kao Rambo Petković u Brazilu. U Kolumbiji su u to vreme igrali golman Hajduković, Sopić, Bubanja, radio je kao trener Sima Vilić, ali vremena su se promenila. Kolumbijci više ne uvoze nego izvoze igrače. Posle Karlosa Valderame, Fredija Rinkona, Adfolfa Valensije, Faustina Asprilje ili golmana Renea Igite i, naravno, Falkaa, imaju novu zvezdu na svom fudbalskom nebu. Na radost brojnih kolumbijskih navijača koji su znali da proslave istorijski uspeh.
Rulet Brazila
Imao sam ideju da veći deo današnjeg teksta posvetim publici sa kojom sam gledao prenos duala Brazil–Čile, ali kasniji tok događaja, odnosno briljantna partija Hamesa Rodrigeza, naterali su me da promenim i redosled i dužinu današnjeg pisanija. Brazil se provukao, igrom ne ostavlja utisak ekipe spremne da bude prvak sveta, ali ušao je u poslednjih osam što mu se redovno dešava na šest poslednjih šampionata sveta. Poslednji put ispao je u osmini finala 1990. u Italiji (0-1) onim golom Kaniđe na pas Maradone. Brazilci su na Mundijalima četiri puta šutirali penale i tri puta prošli: prvo su 1986. u Meksiku, posle 1-1 sa Francuzima, izgubili 3-4 sa bele tačke, ali su 1994. osvojili titulu sa penala protiv Italije, zatim su 1998. u polufinalu bili bolji od Holandije i sada treći put protiv Čilea. Uz sreću, treba imati i dobrog golmana kao što ga je Brazil u Žuliju Cezaru imao, odbranio je prva dva penala i unervozio Čileance.
Utakmicu sam gledao u jednom restoranu pored stanice za metro Botafogo. U najkraćem, bilo je zabavno. Kao na stadionu. Navijanje, zviždanje, psovanje, strepnja, lažna radost zbog gola koji je poništen, bežanje od gledanja penala... Uživao sam prateći reakcije jedne gospođe u godinama koja je toliko gestikulirala da je na kraju verovatno dobila upalu mišića. Njena strepnja simbolizuje Brazil u subotu od 13 do 16 časova. Vikala je, mahala, pokazivala rukom kuda treba da ide lopta (ili igrači), bilo je i srednjeg prsta za Čileance, oblačila je i skidala žuti dres Brazila preko plave majice Fudbalske konfederacije, lupala se u čelo posle promašaja, da bi na kraju visoko podignutim rukama proslavila pobedu koja održava šampionat u životu jer kad Brazil ispadne, ako ispadne, igraće se i dalje, ali ništa neće biti isto.
Nesreća na povratku
Ako mi se nešto nije dopalo u Riju onda je to vožnja gradskim autobusom, ne zbog gužve, nedostatka komfora ili nečeg sličnog već zbog vozača. Toliko agresivnosti i neprilagođene brzine nigde nisam video. Kao da su na trkama, ili da rade po učinku po sistemu km/minut. Ako ne sedite, postoji opasnost da padnete usled naglog kočenja i naglih okreta, a meni se desilo da padnem, na sreću bez ikakvih posledica, i sa stolice.
Tek što je autobus metroa krenuo sa stanice Botafogo, začuo se snažan udarac, sleteo sam sa sedišta i onako sa poda video razbijenu šoferšajbnu, rascvetanu na sve strane. Pomislih da je neko bacio kamen, ali bilo je gore. Vozač je oborio nekog pešaka koji je, izgleda, prelazio ulicu van pešačkog prelaza. Sve se desilo ispred patrole policijskih kola koja je stajala na drugoj strani ulice. Izašli smo iz autobusa i čekali drugi dok su ljudi pokušavali da pomognu nesrećnom čoveku koji je ležao na ulici. Ubrzo su stigla ambulantna kola i drugi metrobus...
Kako voze, čudim se da je ovo bila jedina nesreća koju sam video/doživeo.