Šta je novo?

Haled Hoseini

Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
haled_hoseini.jpg

Haled Hoseini


Haled Hoseini rođen je 1965. u Kabulu, u Avganistanu. Njegov otac bio je diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova u Avganistanu, a njegova majka je predavala farsi i istoriju u velikoj srednjoj školi u Kabulu. Ministarstvo spoljnih poslova šalje njegovu porodicu 1970. godine u Teheran, gde je njegov otac radio za avganistansku ambasadu.
U Teheranu su živeli do 1973, kada su se vratili u Kabul. Jula 1973, u noći kada je rođen najmlađi Hoseinijev brat, zbačen je avganistanski kralj Zahir Šah u državnom udaru, koji je bez krvi organizovao kraljev rođak, Daud Kan. U to vreme, Hoseini je išao u četvrti razred, i već su ga privukle poezija i proza; pročitao je veliki broj dela persijske poezije, kao i romane u opsegu od Alise u zemlji čuda do ciklusa o Majku Hameru od Mikija Spilejna, prevedene na farsi.
Avganistansko Ministarstvo spoljnih poslova 1976. godine još jednom premešta Hoseinijevu porodicu, ovog puta u Pariz. Bili su spremni da se vrate u Kabul 1980, ali je do tada Avganistan već doživeo krvavi komunistički prevrat i invaziju sovjetske vojske. Hoseinijevi su tražili i dobil politički azil od Sjedinjenih američkoh država. Hoseinijeva porodica se u septembru 1980. preselila u San Hoze, u Kaliforniju. Kratko vreme živeli su od socijalne pomoći i bonova za hranu, pošto su u Avganistanu izgubili svu svoju imovinu. Njegov otac je radio nekoliko poslova istovremeno i uspeo je da obezbedi svojoj porodici život bez socijalne pomoći. Haled Hoseini je maturirao 1984. i upisao se na univerzitet Santa Klara, gde je diplomirao na osnovnim studijama iz biologije 1988. Sledeće godine upisao je školu medicine „San Dijego“, univerziteta u Kaliforniji, gde je 1993. odbranio diplomu iz medicine. Završio je stažiranje u bolnici Sidar-Sinaj u Los Anđelesu i 1996. započeo bavljenje internom medicinom. Međutim, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje.
Hoseini ima žive, nežne i lepe uspomene na mirnodopsku presovjetsku eru Avganistana, kao i na svoja lična iskustva sa avganistanskim Hazarama (plemena u Avganistanu, Pakistanu i Iranu). Jedan pripadnik Hazara naroda posebno je imao uticaja na malog Haleda – bio je to tridesetogodišnjak po imenu Husein Kan, koji je radio za Hoseinijeve dok su živeli u Iranu. Kada je Haled bio u trećem razredu, učio je Kana da čita i piše. Iako je njegov odnos sa Huseinom Kanom bio kratakotrajan i više zvaničan, Hoseini se uvek sećao topline i privrženosti koja se razvila među njima – to je odnos koji se odrazio u njegovom prvom romanu Lovac na zmajeve (Laguna, 2006).
Oženjen je Rojom i imaju dvoje dece (dečaka i devojčicu, Harisa i Faru). Hoseini je 2006. imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija.

Laguna - knjige o kojima se pri?a


Pročitala sam " Hiljadu zlatnih sunaca " i sada imam da pročitam još stotinjak stranica " Lovca na zmajeve ". Mogu reći da u posljednje vrijeme nisam ništa bolje pročitala od ove dvije knjige. Pisac, koji sa puno emocija, dočarava svijet Avganistana, koji nam je malo poznat. A ako nam je i poznat, prekriven je mnogim predrasudama, koje sam razbila čitajući ovog mladog pisca. Ko voli da pročita o moralu , čestitosti, odanosti, ljudskim sudbinama i patnji, ovo su pravi romani za njega. Ali ne emocije prožete patetikom, nego prave emocije dokazane djelima. Mene je fascinirao i uništio saznanjem, da čestitost o kojoj on govori, ostaje samo u njegovim knjigama, jer je kod današnjih ljudi više nema. :(
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
Haled Hoseini
HILJADU ZLATNIH SUNACA


"Pogledaj me, Marijam."
Marijam ju je nevoljno poslušala. Nana je rekla: "Upamti to sada, i upamti dobro. Kao što igla kompasa pokazuje na sever, muškarcev prst, kad optužuje, uvek nade neku ženu. Uvek. Dobro to upamti, Marijam."


"Da uci? Šta da uci, mula-sahibe?" upitala je Nana oštro. "Šta to ima da se uci?" Ošinula je Marijam pogledom. Marijam se zagledala u šake. "Kakva svrha od školovanja devojke kao što si ti? To ti je kao da se cisti pljuvaonica. A u tim školama ionako ništa korisno neceš nauciti. Postoji samo jedno, jedno jedino što treba nekome kao što smo ti i ja, a to se ne uci u školi. Pogledaj me." "Ne bi trebalo tako da govoriš pred njom, dete moje", rekao je Mula Fejzulah. "Pogledaj me." Marijam ju je poslušala.
"Samo jedno. A to je: tahamul. Trpljenje."

Muško srce ti je jadna, jadna stvar, Marijam. Nije kao majcina utroba. Nece da krvari, nece da se rastegne da ti napravi mesta. Jedino te ja volim, i niko više. Ja sam sve što imaš na ovom svetu, Marijam, i kada mene ne bude bilo, neceš imati ništa. Ništa! Jer si I sama ništa!" Onda je probala da joj izazove grižu savesti.

Mogla je da pita Nanu zašto ova nece da ide kod Džalilovih doktora, što je on uporno zahtevao, zašto nece da pije lekove koje joj je kupovao. Da je umela to da sroci, možda bi rekla Nani kako joj je dojadilo da
bude orude, da je lažu, da je svojataju, koriste. Da joj je muka od Naninog krivljenja istine o njihovom životu i toga što od nje, Marijam, pravi još jedan razlog da se žali na život. Bojiš se, Nana, mogla je da kaže. Bojiš se da cu možda naci srecu koju ti nikada nisi. A ti ne želiš da ja budem srecna. Ne želiš mi lep život. Ti si ta cije je srce jadno.

Kada sam pročitala ovu knjigu, shvatila sam koliko sam bila puna predrasuda. Nisam ni sanjala da bih mogla pročitati ovako dobru knjigu, jednog pisca iz Avganistana. Toliko mi je bila nepoznata i njegova zemlja i njegov narod. Ne znam koje riječi hvale da upotrijebim za ovu knjigu. Ne znam šta mi se više sviđa.Istančan stil pravog psihološkog romana, istančano poznavanje senzibiliteta ženske duše, dijalozi, koji su kratki, ali ubojiti, njegova sposobnost da u malo rečenica opiše političke prilike u svojoj zemlji, na jako interesantan način. Opisi likova su toliko jaki i živi, da se knjiga jednostavno ne može ostaviti. Dok sam je čitala, u glavi sam gledala film, takvu moć imaju njegove rečenice. Likovi, koje čovjek ne može zaboraviti, likovi koji oslikavaju jednu lijepu ljudsku osobinu, koju ja lično, jako volim i cijenim , a to je - lojalnost. Lojalnost koja nema granica, koja podrazumijeva žrtvovanje sopstvenog života. Nešto što je današnjim ljudima nepoznato. Ne stidim se reći da sam plakala dok sam čitala ovu knjigu, a to mi se odavno nije desilo. Suština knjige je da su izražena toliko jaka osjećanja, ali bez kitnjastih riječi i patetike. Toga nema i to daje još veću vrijednost načinu na koji su ta osjećanja prikazana- djelima, a ne riječima. Ništa emotivnije i potresnije, nisam odavno pročitala.

Haled Hoseini
HILJADU ZLATNIH SUNACA

Mogla je da pita Nanu zašto ova nece da ide kod Džalilovih doktora, što je on uporno zahtevao, zašto nece da pije lekove koje joj je kupovao. Da je umela to da sroci, možda bi rekla Nani kako joj je dojadilo da
bude orude, da je lažu, da je svojataju, koriste. Da joj je muka od Naninog krivljenja istine o njihovom životu i toga što od nje, Marijam, pravi još jedan razlog da se žali na život. Bojiš se, Nana, mogla je da kaže. Bojiš se da cu možda naci srecu koju ti nikada nisi. A ti ne želiš da ja budem srecna. Ne želiš mi lep život. Ti si ta cije je srce jadno.


Marijam je ležala na sofi, ruku gurnutih izmedu kolena, gledajuci snežni vrtlog kako se izvija I kovitla s druge strane prozora. Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sicušne delice koji tiho padaju dole na ljude. Da podsete kako žene poput nas pate, kazala je tad. Kako nemo trpimo sve što nas zadesi.


Marijam ga je poslušala. Nije bilo lako, trpeti ga da tako razgovara s njom, trpeti njegov prezir,
njegov podsmeh, njegove uvrede, njegovo hodanje pored nje kao da je kucna macka. Ali posle
cetiri godine braka, Marijam je dobro znala koliko toga žena može da istrpi kada se boji. A
Marijam se jeste bojala. Živela je u strahu od njegovog promenljivog raspoloženja, njegove
zapaljive naravi, njegove uporne sklonosti da cak i najobicniji razgovor pretvori u svadu, koju je,
povremeno, rešavao pesnicama, šamarima, šutiranjem, što je ponekad kasnije pokušavao da
izgladi traljavim izvinjavanjem, a ponekad nije. Za cetiri godine od onog dana u kupatilu, bilo je
još šest ciklusa nade koja se rada pa umire, i svaki gubitak, svaka propast, svaki odlazak doktoru
teže je padao Marijam od prethodnog. Sa svakim razocaranjem, Rašid je postajao sve dalji I ogorceniji.


"Nekih dana", rekla je mami grubim glasom, "slušam onaj sat kako kuca u hodniku. Onda pomislim na sve otkucaje, sve minute, sve sate i dane i nedelje i mesece i godine koji me cekaju. Sve bez njih. I onda ne mogu da dišem, kao da mi je neko zgazio na srce, Lejla. Malakšem.
Samo bih se negde srušila."

Mami je ubrzo zaspala, ostavivši Lejlu sa sukobljenim osecanjima: uverena da mami želi da živi, povredena što ona nije razlog za to. Ona nikada nece ostaviti
belege na maminom srcu kao što su to ucinila njena braca, zato što je mamino srce kao bledunjavo žalo, sa koga Lejline otiske vecito spiraju talasi tuge, koji nadiru i udaraju, nadiru I udaraju.



Godišnja doba su dolazila i prolazila; predsednici su u Kabulu preuzimali vlast i bili ubijani;
jedno carstvo je poraženo; stari ratovi su se okoncali, a novi izbili. Medutim, Marijam to jedva
da je primecivala, jedva da ju je za to bilo briga. Provela je te godine u nekom dalekom kutku svog uma. Na suvom, jalovom polju, daleko od tuge i želja, daleko od snova, daleko od razocaranja. Tu buducnost nije bila bitna. A prošlost je sadržala samo ovu mudrost: ljubav je opasna greška, a njen saucesnik nada varljiva je iluzija. A kad god bi ta dva otrovna cveta procvetala na tom specenom polju, Marijam bi ih išcupala. Išcupala i bacila, pre nego što puste korena.

Pomislila je kako je došla na ovaj svet, kao arami jedne bedne seljanke, neželjen stvor, žalostan, nesrecan slucaj, korov. A ipak, odlazi sa sveta kao žena koja je volela i koju su voleli. Ostavlja ga kao prijateljica, pratilja, cuvar. Kao majka. Napokon neko. Ne. Nije tako loše, pomislila je Marijam, što ce ovako umreti. Nije tako loše. Ovo je smislen kraj za slucajno zacet život.
Marijamine poslednje misli bile su reci iz Kur'ana, koje je tiho prošaputala. Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio; On nocu zavija dan i danom zavija noc, On je Sunce i Mesec potcinio, svako se krece do roka odredenog. On je Silni, On mnogo prašta!
"Klekni", rekao je taliban.
 
Top