- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Hajdeger – dve funkcije umetničkog dela
U pogledu ispunjenja izvorne istine umetničko delo vrši dve bitne funkcije: postavlja jedan svet (das Aufstellen einer Welt) i uspostavlja zemlju (das Herstellen der Erde). Šta znače ove reči? Reč postavljanje znači posvećivanje u smislu izdvajanja nečega na poseban način i iz posebnih razloga, obično sa religioznom namerom. Prema tome, postoji bitna razlika između postavljanja dela kao stvari i postavljanja dela kao umetničkog dela. Umetničko delo postoji u svom prostoru i svom vremenu koji se razlikuju od vremena i prostora obične stvari (ne opažamo umetničko delo ''u njegovoj okolini'', već u njegovoj unutrašnjoj samostalnosti koja zahteva za sebe posebno istaknuto mesto u svetu; umetničko delo ne stari kao obična stvar). Tako za Hajdegera postavljanje umetničkog dela ima karakter posvete i posvećivanja, slavljenja i odavanja počasti. Ono se događa na neobično svečan način jer najavljuje pojavu potpuno nove realnosti. Umetničko delo objavljuje bitnu istinu time što otkriva svet i zemlju.
Svet nije neki predmet koji stoji pred nama i koji se može posmatrati, niti je zbir predmeta. Naprotiv, možemo govoriti o celini predmeta samo polazeći od ideje sveta. U tom smislu svet je uslov koji tek omogućuje svakom predmetu da se pojavi kao predmet. Hajdeger koristi jedan pomalo neobičan izraz da bi sugerisao ovu vrstu događaja koji se događa u svetu postavljenom umetničkim delom: ''Svet svetuje (Die Welt weltet) i bićevitiji je nego opipljivo i razbirljivo za koje verujemo da nam je blisko''. Ovo ''svetovanje'' sveta poprima oblik istorijskog događanja u kom čovek postiže izvestan pogled na sebe i realnost koja ga okružuje. Ontološki odnos itmeđu tu-bića i bića čini svet horizontom istorijskog događanja i ograničava njegovo ''svetovanje'' na čoveka. Samo čovek ima svet. Imati svet znači moći se slobodno odnositi prema njemu. Tako u ''izvoru umetničkog dela'' Hajdeger ograničava značenje sveta uglavnom na ljudski i kulturni, duhovni i istorijski. To je svet jednog istorijskog naroda – duhovna atmosfera jedne date epohe koja daje obeležje načinu života jednog naroda. Pravo umetničko delo postavlja svet u tom smislu: otvara svet umetnika i svet određene epohe, jer svaki veliki umetnik svojim delom govori o svom vremenu. Svet tako otkriven nije nikada svet uopšte i za sva vremena, već svet posebnog naroda u posebnoj istorijskoj epohi. Grčki hram se razlikuje od rimske bazilike (partenon od panteona), a gotičko delo od baroknog jer svako od njih otkriva posebnu istorijsku epohu.
Uloga zemlje u strukturi umetničkog dela identična je nezamenljivoj prisutnosti materijalnog elementa u pripremanju dela. Materija (kamen, bronza, drvo, boje, tonovi...) je uslov svakog umetničkog dela. Ali uloga zemlje u umetničkom delu nije identična ulozi materijala u izradi oruđa (u oruđima materijal iščezava u služenosti). Za razliku od služenosti oruđa, koja troši i uništava materiju, postavljanje sveta u umetničkom delu ne čini da materija iščezne, već da se prvi put pojavi i izađe u otvorenost sveta dela. U umetničkom delu materija se koristi, ali se ne troši i ne iščezava u služenju, jer umetničko delo ničemu ne služi (u tom smislu ono je beskorisno). Naučna (npr. hemijska) analiza nas ne može poučiti tome šta je zemlja kao zemlja. Kamen dobija svoje značenje tek u arhitektonskoj građevini. Zemlja se pokazuje kao zemlja samo tamo gde njena tajna ostaje sačuvana – umetničkom delu koje jedino može da otkriva materiju zato što prikazuje svet pomoću materijalnih sredstava. Jedino umetničko delo moža da nam pokaže zemlju kao zemlju. Samo ono može da nam pokaže kamen na kojem se uzdiže grčki hram. Hajdeger upotrebljava reč zemlja (die Erde) saglasno grčkoj ideji -a, jer se ovaj primordijalni element stalno drži zatvoren i uzmiče pred svakim otvaranjem. Umetničko delo može da otkriva zemlju samo tako što se samo povlači u nju i što ostaje zaronjeno u njenoj tajnovitosti.
Zato postoji potpuna suprotnost između zemlje i sveta: istorijski svet teži da se pokaže dok zemlja ne dozvoljava da se prodre u njenu tajnu. Ove dve karakteristike se bitno razlikuju jedna od druge, ali ipak postoje zajedno u jedinstvu umetničkog dela i njegovoj unutrašnjoj samostalnosti. U umetničkom delu kretanje i mirovanje idu zajedno. Samo tako ono može da istovremeno prikazuje svet koji ima tendenciju da se otvara i da otkriva zemlju koja se odupire svakom pokušaju da se prodre u njenu tajnu. Odnos između zemlje i sveta jeste borba, ali ne borba koja uništava borce, već borba koja ih potvrđuje u njihovom istinskom biću. Istina se događa u večitom preporu ( der Streit) između zemlje i sveta, koji se najotvorenije manifestuje u umetničkom delu.
Nikada nećemo dospeti do prave realnosti umetničkog dela, ako izgubimo iz vida činjenicu da ga je stvorio čovek. Umetničko delo deluje na nas zato što je rezultat delatnog čina. Mora se upoznati stvoreno-biće dela što se može postići samo analizom umetničkog stvaranja. Pod stvaranjem (das Schaffen) Hajdeger podrazumeva pro-iz-vođenje (das Hervorbringen). A proizvođenje može da znači i stvaranje umetničkog dela i stvaranje oruđa. Stari Grci su koristili jednu istu reč da bi označili manuelnu veštinu i umetničku delatnost: reč , koja je označavala rukotvornu delatnost i umeće, ali i visoku i lepu umetnost. Hajdeger smatra da reč u antičko doba nije označavala nikakvu vrstu praktičnog napora. Od samog početka pa sve do Platona ide skupa sa : obe reči bile su imena za znanje u najširem smislu: kao prepoznavanje prisutnosti onoga što je pred nama. Prema tome, je znanje, a znanje je otkrivanje. Zato reč , shvaćena kao jedna vrsta znanja, ne znači ništa drugo nego izvlačenje bivstvujućeg iz skrivenosti. raskriva nešto što se ne proizvodi samo po sebi. Kao raskrivanje, a ne kao zgotovljavanje, je pro-iz-vođenje: ona izvlači bivstvujuće iz mraka prikrivenog, uvodi ga u svetlost otvorenog i tako ga otkriva u njegovoj punini. pripada onome što je poietično jer označava pro-iz-vođenje istinitog u lepo. Delo je upravo ono bivstvujuće koje je prikazano kao bivstvujuće kroz istinu. Postavljanje istine u delo treba shvatiti kao pro-iz-vođenje bivstvujućeg iz skrivenosti u otvorenost njegovog bića. Oblik umetničkog dela nije ništa drugo nego onaj ujedinjujući sklop u kojem zemlja i svet nalaze svoje jedinstvo u borbi. Sjaj istine u delu je njegova lepota. Zato delo može imati lep oblik samo ako istina deluje u njemu. Postavljanje-istine-u-oblik čini stvoreno-biće dela (Geschaffensein des Werkes). Umetnost se nalazi u prirodi i umetnik traži način kako da je odatle iščupa. Iščupati umetnost iz prirode za Hajdegera znači zahvatiti stvaralačkim činom večiti prepor između zemlje i sveta. Umetnik zahvata svu istinu i postavlja je u oblik dela. Zato u delu deluje događanje istine da je umetnost sebe-u-delo-postavljanje-istine bivstvujućeg. Znači da: 1) u umetnosti stvaralački čin kao pro-iz-vođenje ne-prikrivenosti bivstvujućeg postavlja istinu u oblik dela; 2) stvoreno biće dela ostaje u nekakvom odnosu sa čovekom koji čuva njegovu neponovljivu izuzetnost.
Ispitivanje ''stvarovitosti'' stvari i ''oruđevnosti'' oruđa ne može dovesti do ''delovnosti'' dela (kako je smatrala tradicionalna estetika), ali ispitivanje ''delovnosti'' dela može dovesti do ''stvarovitosti'' stvari i ''oruđevnosti'' oruđa, jer jedino delo ima moć da prodre u sirovo bivstvujuće i da nam pokaže šta je stvar a šta oruđe.
U pogledu ispunjenja izvorne istine umetničko delo vrši dve bitne funkcije: postavlja jedan svet (das Aufstellen einer Welt) i uspostavlja zemlju (das Herstellen der Erde). Šta znače ove reči? Reč postavljanje znači posvećivanje u smislu izdvajanja nečega na poseban način i iz posebnih razloga, obično sa religioznom namerom. Prema tome, postoji bitna razlika između postavljanja dela kao stvari i postavljanja dela kao umetničkog dela. Umetničko delo postoji u svom prostoru i svom vremenu koji se razlikuju od vremena i prostora obične stvari (ne opažamo umetničko delo ''u njegovoj okolini'', već u njegovoj unutrašnjoj samostalnosti koja zahteva za sebe posebno istaknuto mesto u svetu; umetničko delo ne stari kao obična stvar). Tako za Hajdegera postavljanje umetničkog dela ima karakter posvete i posvećivanja, slavljenja i odavanja počasti. Ono se događa na neobično svečan način jer najavljuje pojavu potpuno nove realnosti. Umetničko delo objavljuje bitnu istinu time što otkriva svet i zemlju.
Svet nije neki predmet koji stoji pred nama i koji se može posmatrati, niti je zbir predmeta. Naprotiv, možemo govoriti o celini predmeta samo polazeći od ideje sveta. U tom smislu svet je uslov koji tek omogućuje svakom predmetu da se pojavi kao predmet. Hajdeger koristi jedan pomalo neobičan izraz da bi sugerisao ovu vrstu događaja koji se događa u svetu postavljenom umetničkim delom: ''Svet svetuje (Die Welt weltet) i bićevitiji je nego opipljivo i razbirljivo za koje verujemo da nam je blisko''. Ovo ''svetovanje'' sveta poprima oblik istorijskog događanja u kom čovek postiže izvestan pogled na sebe i realnost koja ga okružuje. Ontološki odnos itmeđu tu-bića i bića čini svet horizontom istorijskog događanja i ograničava njegovo ''svetovanje'' na čoveka. Samo čovek ima svet. Imati svet znači moći se slobodno odnositi prema njemu. Tako u ''izvoru umetničkog dela'' Hajdeger ograničava značenje sveta uglavnom na ljudski i kulturni, duhovni i istorijski. To je svet jednog istorijskog naroda – duhovna atmosfera jedne date epohe koja daje obeležje načinu života jednog naroda. Pravo umetničko delo postavlja svet u tom smislu: otvara svet umetnika i svet određene epohe, jer svaki veliki umetnik svojim delom govori o svom vremenu. Svet tako otkriven nije nikada svet uopšte i za sva vremena, već svet posebnog naroda u posebnoj istorijskoj epohi. Grčki hram se razlikuje od rimske bazilike (partenon od panteona), a gotičko delo od baroknog jer svako od njih otkriva posebnu istorijsku epohu.
Uloga zemlje u strukturi umetničkog dela identična je nezamenljivoj prisutnosti materijalnog elementa u pripremanju dela. Materija (kamen, bronza, drvo, boje, tonovi...) je uslov svakog umetničkog dela. Ali uloga zemlje u umetničkom delu nije identična ulozi materijala u izradi oruđa (u oruđima materijal iščezava u služenosti). Za razliku od služenosti oruđa, koja troši i uništava materiju, postavljanje sveta u umetničkom delu ne čini da materija iščezne, već da se prvi put pojavi i izađe u otvorenost sveta dela. U umetničkom delu materija se koristi, ali se ne troši i ne iščezava u služenju, jer umetničko delo ničemu ne služi (u tom smislu ono je beskorisno). Naučna (npr. hemijska) analiza nas ne može poučiti tome šta je zemlja kao zemlja. Kamen dobija svoje značenje tek u arhitektonskoj građevini. Zemlja se pokazuje kao zemlja samo tamo gde njena tajna ostaje sačuvana – umetničkom delu koje jedino može da otkriva materiju zato što prikazuje svet pomoću materijalnih sredstava. Jedino umetničko delo moža da nam pokaže zemlju kao zemlju. Samo ono može da nam pokaže kamen na kojem se uzdiže grčki hram. Hajdeger upotrebljava reč zemlja (die Erde) saglasno grčkoj ideji -a, jer se ovaj primordijalni element stalno drži zatvoren i uzmiče pred svakim otvaranjem. Umetničko delo može da otkriva zemlju samo tako što se samo povlači u nju i što ostaje zaronjeno u njenoj tajnovitosti.
Zato postoji potpuna suprotnost između zemlje i sveta: istorijski svet teži da se pokaže dok zemlja ne dozvoljava da se prodre u njenu tajnu. Ove dve karakteristike se bitno razlikuju jedna od druge, ali ipak postoje zajedno u jedinstvu umetničkog dela i njegovoj unutrašnjoj samostalnosti. U umetničkom delu kretanje i mirovanje idu zajedno. Samo tako ono može da istovremeno prikazuje svet koji ima tendenciju da se otvara i da otkriva zemlju koja se odupire svakom pokušaju da se prodre u njenu tajnu. Odnos između zemlje i sveta jeste borba, ali ne borba koja uništava borce, već borba koja ih potvrđuje u njihovom istinskom biću. Istina se događa u večitom preporu ( der Streit) između zemlje i sveta, koji se najotvorenije manifestuje u umetničkom delu.
Nikada nećemo dospeti do prave realnosti umetničkog dela, ako izgubimo iz vida činjenicu da ga je stvorio čovek. Umetničko delo deluje na nas zato što je rezultat delatnog čina. Mora se upoznati stvoreno-biće dela što se može postići samo analizom umetničkog stvaranja. Pod stvaranjem (das Schaffen) Hajdeger podrazumeva pro-iz-vođenje (das Hervorbringen). A proizvođenje može da znači i stvaranje umetničkog dela i stvaranje oruđa. Stari Grci su koristili jednu istu reč da bi označili manuelnu veštinu i umetničku delatnost: reč , koja je označavala rukotvornu delatnost i umeće, ali i visoku i lepu umetnost. Hajdeger smatra da reč u antičko doba nije označavala nikakvu vrstu praktičnog napora. Od samog početka pa sve do Platona ide skupa sa : obe reči bile su imena za znanje u najširem smislu: kao prepoznavanje prisutnosti onoga što je pred nama. Prema tome, je znanje, a znanje je otkrivanje. Zato reč , shvaćena kao jedna vrsta znanja, ne znači ništa drugo nego izvlačenje bivstvujućeg iz skrivenosti. raskriva nešto što se ne proizvodi samo po sebi. Kao raskrivanje, a ne kao zgotovljavanje, je pro-iz-vođenje: ona izvlači bivstvujuće iz mraka prikrivenog, uvodi ga u svetlost otvorenog i tako ga otkriva u njegovoj punini. pripada onome što je poietično jer označava pro-iz-vođenje istinitog u lepo. Delo je upravo ono bivstvujuće koje je prikazano kao bivstvujuće kroz istinu. Postavljanje istine u delo treba shvatiti kao pro-iz-vođenje bivstvujućeg iz skrivenosti u otvorenost njegovog bića. Oblik umetničkog dela nije ništa drugo nego onaj ujedinjujući sklop u kojem zemlja i svet nalaze svoje jedinstvo u borbi. Sjaj istine u delu je njegova lepota. Zato delo može imati lep oblik samo ako istina deluje u njemu. Postavljanje-istine-u-oblik čini stvoreno-biće dela (Geschaffensein des Werkes). Umetnost se nalazi u prirodi i umetnik traži način kako da je odatle iščupa. Iščupati umetnost iz prirode za Hajdegera znači zahvatiti stvaralačkim činom večiti prepor između zemlje i sveta. Umetnik zahvata svu istinu i postavlja je u oblik dela. Zato u delu deluje događanje istine da je umetnost sebe-u-delo-postavljanje-istine bivstvujućeg. Znači da: 1) u umetnosti stvaralački čin kao pro-iz-vođenje ne-prikrivenosti bivstvujućeg postavlja istinu u oblik dela; 2) stvoreno biće dela ostaje u nekakvom odnosu sa čovekom koji čuva njegovu neponovljivu izuzetnost.
Ispitivanje ''stvarovitosti'' stvari i ''oruđevnosti'' oruđa ne može dovesti do ''delovnosti'' dela (kako je smatrala tradicionalna estetika), ali ispitivanje ''delovnosti'' dela može dovesti do ''stvarovitosti'' stvari i ''oruđevnosti'' oruđa, jer jedino delo ima moć da prodre u sirovo bivstvujuće i da nam pokaže šta je stvar a šta oruđe.
Poslednja izmena: