LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Haiti: Isto kao i dan posle zemljotresa
Pre tačno godinu dana Haiti je pogodio jedan od najjačih zemljotresa u ljudskoj istoriji. Oko 230.000 ljudi je poginulo, a preživeli žive u bedi i bez nade. Da sve bude još gore, zemljom još uvek vlada epidemija kolere.
Karlos Renodin prodaje svoje slike za 10 dolara po komadu – sa 10 dolara može da živi tri dana – ali mušterija skoro i da nema. Turisti sve ređe zalaze na Haiti, a najbolje mesto za „vrebanje“ putnika je ispred Nacionalne palate, nekadašnjeg sedišta predsednika. Ova zgrada je simbol razorenog Haitija.
„Ovu palatu nazivamo đavoljom kućom. Ti đavoli ne žele da brinu o nama, sve pare zadržavaju za sebe. Nedavno je u našem kampu devojčica umrla od kolere, jedna druga je prostitutka, kako bi izdržavala porodicu. To je teško.“
Haiti u potpunosti zavisi od humanitaraca
Od zemljotresa je prošlo godinu dana, a obnova predsedničke palate još nije počela. U blizini se, na mestu nekadašnjeg parka, nalazi oskudno šatorsko naselje. I naš slikar Karlos još od zemljotresa živi ovde. Pijaća voda i lekovi su često misaona imenica – Haićani jednostavno u potpunosti zavise od humanitaraca.
Karlos živi u trošnoj kolibici. U njoj spava, u njoj slika – kolibica mu je sve u životu. Zapravo, imao je i devojku, ali ga je ona, kaže, napustila i otišla sa čovekom koji ne mora da živi u improvizovanom naselju.
„Pre zemljotresa sam radio u poreskoj upravi. A onda sam počeo da crtam i slikam. Činim to da bih preživeo jer u ovoj zemlji vam niko neće pomoći. Mi ne volimo jedni druge, Haićani ne vole jedni druge, ne pomažu se međusobno. Svako je prepušten sebi“, jada se Karlos.
Nije daleko od istine: danas je Haićanima gotovo jednako teško kao i dan posle zemljotresa. Posla nema – crkavica se zarađuje poslićima poput pranja automobila. Niko nema ama baš ni jedan razlog da investira u ruiniranu privredu Haitija. Nije ni čudo – infrastruktura skoro da ne postoji, tek je trećina šuta i smeća uklonjena sa ulica.
I snovi Haićana porušeni
U poslednja tri meseca zemljom hara i kolera koja je do sada odnela 3.500 života. Roza-Marija Malard pokušava da pomogne. Ova medicinska sestra je došla iz Nemačke, sa Doktorima bez granica, i brine o bolesnoj deci. Pokazuje nam dva bolesna deteta i objašnjava: „Ova dva deteta su bila u kontaktu sa izmetom i povraćkom svoje majke, verovatno ih i uneli kroz usta, i tako su zaradili koleru.“
Malard ima i druge male pacijente. Među njima su mnoge bebe koje su prerano došle na svet ili koje su majke napustile odmah po rođenju. Recimo, mali Leo je 36 sati ležao u Sali za porođaje pre nego što ga je neko primetio. Ali Marija kaže da će se beba oporaviti. Mnoge druge bebe nisu te sreće. Naime, iako se milijarda i po dolara slila u Haiti kroz razne pomoći, mnoge trudne Haićanke tu pomoć nisu ni osetile i zato sve češće rađaju mrtvu decu.
„Ovde u bolnici radimo sa državnim medicinskim vlastima, ali tu ništa ne funkcioniše. Sve što je dobro dolazi od Doktora bez granica. Državne službenike nije moguće zateći u kancelarijama, nemamo nikakvu evidenciju…“, priča Marija.
Nije samo zdravstveni sistem u stanju raspada. O komunalnom preduzeću ili smetlarima, stanovnici Port-o-Prensa mogu samo da sanjaju. Jednostavno, Haiti sa Karlosovih slika više ne postoji. I ovaj slikar iz nužde samo želi da pobegne. „Govore o rekonstrukciji, puna su im usta raznih obećanja, ali ja znam da lažu i da Haiti neće biti obnovljen.“
Nedugo posle zemljotresa, Haićani su sanjali o novom početku, o drugoj šansi. Sada su i snovi Haićana porušeni, baš kao i njihova domovina.
Autori: Maks Hofman / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
Deutsche Welle
Pre tačno godinu dana Haiti je pogodio jedan od najjačih zemljotresa u ljudskoj istoriji. Oko 230.000 ljudi je poginulo, a preživeli žive u bedi i bez nade. Da sve bude još gore, zemljom još uvek vlada epidemija kolere.
Karlos Renodin prodaje svoje slike za 10 dolara po komadu – sa 10 dolara može da živi tri dana – ali mušterija skoro i da nema. Turisti sve ređe zalaze na Haiti, a najbolje mesto za „vrebanje“ putnika je ispred Nacionalne palate, nekadašnjeg sedišta predsednika. Ova zgrada je simbol razorenog Haitija.
„Ovu palatu nazivamo đavoljom kućom. Ti đavoli ne žele da brinu o nama, sve pare zadržavaju za sebe. Nedavno je u našem kampu devojčica umrla od kolere, jedna druga je prostitutka, kako bi izdržavala porodicu. To je teško.“
Haiti u potpunosti zavisi od humanitaraca
Od zemljotresa je prošlo godinu dana, a obnova predsedničke palate još nije počela. U blizini se, na mestu nekadašnjeg parka, nalazi oskudno šatorsko naselje. I naš slikar Karlos još od zemljotresa živi ovde. Pijaća voda i lekovi su često misaona imenica – Haićani jednostavno u potpunosti zavise od humanitaraca.
Karlos živi u trošnoj kolibici. U njoj spava, u njoj slika – kolibica mu je sve u životu. Zapravo, imao je i devojku, ali ga je ona, kaže, napustila i otišla sa čovekom koji ne mora da živi u improvizovanom naselju.
„Pre zemljotresa sam radio u poreskoj upravi. A onda sam počeo da crtam i slikam. Činim to da bih preživeo jer u ovoj zemlji vam niko neće pomoći. Mi ne volimo jedni druge, Haićani ne vole jedni druge, ne pomažu se međusobno. Svako je prepušten sebi“, jada se Karlos.
Nije daleko od istine: danas je Haićanima gotovo jednako teško kao i dan posle zemljotresa. Posla nema – crkavica se zarađuje poslićima poput pranja automobila. Niko nema ama baš ni jedan razlog da investira u ruiniranu privredu Haitija. Nije ni čudo – infrastruktura skoro da ne postoji, tek je trećina šuta i smeća uklonjena sa ulica.
I snovi Haićana porušeni
U poslednja tri meseca zemljom hara i kolera koja je do sada odnela 3.500 života. Roza-Marija Malard pokušava da pomogne. Ova medicinska sestra je došla iz Nemačke, sa Doktorima bez granica, i brine o bolesnoj deci. Pokazuje nam dva bolesna deteta i objašnjava: „Ova dva deteta su bila u kontaktu sa izmetom i povraćkom svoje majke, verovatno ih i uneli kroz usta, i tako su zaradili koleru.“
Malard ima i druge male pacijente. Među njima su mnoge bebe koje su prerano došle na svet ili koje su majke napustile odmah po rođenju. Recimo, mali Leo je 36 sati ležao u Sali za porođaje pre nego što ga je neko primetio. Ali Marija kaže da će se beba oporaviti. Mnoge druge bebe nisu te sreće. Naime, iako se milijarda i po dolara slila u Haiti kroz razne pomoći, mnoge trudne Haićanke tu pomoć nisu ni osetile i zato sve češće rađaju mrtvu decu.
„Ovde u bolnici radimo sa državnim medicinskim vlastima, ali tu ništa ne funkcioniše. Sve što je dobro dolazi od Doktora bez granica. Državne službenike nije moguće zateći u kancelarijama, nemamo nikakvu evidenciju…“, priča Marija.
Nije samo zdravstveni sistem u stanju raspada. O komunalnom preduzeću ili smetlarima, stanovnici Port-o-Prensa mogu samo da sanjaju. Jednostavno, Haiti sa Karlosovih slika više ne postoji. I ovaj slikar iz nužde samo želi da pobegne. „Govore o rekonstrukciji, puna su im usta raznih obećanja, ali ja znam da lažu i da Haiti neće biti obnovljen.“
Nedugo posle zemljotresa, Haićani su sanjali o novom početku, o drugoj šansi. Sada su i snovi Haićana porušeni, baš kao i njihova domovina.
Autori: Maks Hofman / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković
Deutsche Welle