Građansko pravo - ispitna pitanja 1.dio

Mr.Daky · 14.08.2010

Испитна питања

Предмет и метод грађанског права
1. Школа глосатора и школа постглосатора
2. Француски грађански законик
3. Аустријски грађански законик
4. Србијански грађански законик
  1. Општи имовински законик за Црну Гору
  2. Појам и врсте извора права
    1. Временско, просторно и персонално важење грађанскоправних норми
    2. Обичаји и узансе као извор права
      1. Појам и врсте тумачења правних норми
      2. Аналогија
        
        Правна и пословна способност физичких лица
        
        Проглашење несталог лица за умрло
        
        Коморијенти
        
        Лишавање пословне способности
        
        Парнична способност
        
        Деликтна способност
        
        Држављанство, пребивалиште и боравиште
        
        Правно лице
        
        Удружења и установе
        
        Деликтна способност правних лица
        
        Индивидуализација правних лица
        
        Појам грађанскоправног односа
        
        Појам и садржина субјективног права
        
        Апсолутна и релативна права
        
        Лична права
        
        Права ауторства
        
        Преклузивни рокови
        
        Застарелост (уопште)
        
        Временски рок за наступање застарелости
        
        Застарелост самог права
        
        Једногодишњи рок застарелости
        
        Застој застаревања
        
        Прекид застаревања
        
        Заштита права
        
        Правни промет и врсте правног промета
        
        Престанак и промена права
        
        Појам и елементи правног посла
        
        Правне радње
        
        Изјава воље
        
        Тумачење изјаве воље
        
        Предмет правног посла
        
        Кауза правног посла
        
        Једнострани, двострани и вишестрани правни послови
        
        Теретни и доброчини правни послови
        
        Кауза и апстрактни правни послови
        
        Формални и неформални правни послови
        
        Правни послови међу живима и за случај смрти
        
        Непостојећи правни послови
        
        Ништави правни послови (и последице)
        
        Рушљиви правни послови (и последице)
        
        Конвалидација и конверзија
        
        Побијање правних псолова
        
        Услов
        
        Налог и рок
        
        Појам заступништва
        
        Уговорно, законско и судско заступништво
        
        Грађанскоправни деликти (вануговорна одговорност)
        
        Објективна одговорност и одговорност за опасне ствари и делатности
        
        Накнада штете (материјална и нематеријална штета)

Предмет и метод Грађанског права

Једна од дефиниција Грађанског права – скуп норми које регулишу робноновчане односеи у динамици и у статици. Динамика – промет; статика – присвајање имовине, воља.

Предмет грађанског права

Предметом грађанског права назива се материја коју оно регулише. Грађанско право је научна дисциплина која се бави проучавањем друштвених односа – грађанско правних и приватноправних. Грађанско право обухвата – стварно право, наследно право, облигационо право, породично право, лична права, статусна права итд.

Метод грађанског права

Метод грађанског права представља начин на који су регулисани друштвени односи.
Начела регулисања – начини којима се служи већина норми грађанског права. Али постоје и одступања од сваког начела регулисања. Метод регулисања, тј. начела регулисања и одступања од начела, испољавају се тиме како су уређени:

настанак правног односа, садржина односа, промена и престанак;
међусобни положај странака у односу;
могућност промене странака и иступање из односа;
санкције због повреде права;
остваривање повређеног и спорног права.

Грађанскоправни метод регулисања заснива се на начелима аутономске воље, правне једнакости, преносивости права и обавеза, имовинске санкције и заштите на приватни захтев.

Начело аутономије воље (слободне иницијативе, диспозиције) – Грађанско право у већини случајева препушта субјекту на вољу да ли ће ступити у грађанскоправни однос, стећи право или обавезу, какве ће садржине бити права и обавезе, да ли ће се изменити касније, хоће ли их вршити, како ће престати. Однос је у целости препуштен вољи субјеката. Грађанскоправна норма која га уређује примениће се само ако то субјект хоће или ако нешто сам није уредио, или ако о нечему настане спор. Норме су такве да њихова примена зависи од воље адресата – диспозитивне (нпр. субјект је слободан да закључи или не закључи уговор).

Постоје бројне когентне норме грађанског права – њихова примена не зависи од воље адресата, он примену не може исључити. Тада се однос заснива без обзира на вољу. Права, обавезе и њихову садржину одредила је већ сама норма, измена није допуштена, вршење права је обавезно, начин вршења је правом ограничен, а однос може престати само на начин који норма предвиди (нпр. стицање и губитак пословне и деликтне способности, наслеђивање, настанак обавезе и права на накнаду штете, диктирани уговори и уговори по приступу, забрана злоупотребе субјективног права, обавеза вршења права својине на пољопривредном земљишту, престанак права на издржавање, застарелост и преклузија).

Начело правне једнакости (равноправности, координације) – Грађанскоправне норме, доводе странке у правном однсоу у правно једнаке положаје. Међу странкама не постоји субординација (подређивање), ни субјекција (потчињавање).

Има изузетака од овог начела – има грађанскоправних односа у којима постоји субординација и субјекција. Једна страна у односу надмоћна је, добија власт над другом норма је овлашћује на наређује другој (нпр. послодавац упосленику, опозивач поклона поклонопримцу, тужилац поништења другом уговорнику).

Начело преносивости права и обавеза (прометљивости, отуђености и могућности одрицања) – Норме грађаског права, у већини случајева, допуштају титулару да неком другом пренесе своје субјективно право или своју обавезу (ако је поверилац сагласан с тим), да на основу права које има установи другоме неко ново право, као и да се одрекне свог права. Грађанско право допушта титулару и да своје право ограничи делимичним преносом: да титулар, задржавајући и даље своје право, на основу њега установи другоме неко ново право, различито од његовог (нпр. овлашћен је да другоме да совоју ствар на послугу, у залогу, на плодоуживање, или да другоме установи право прелаза преко његовог земљишта, да постави инсталације у њему). Као што сме отуђити или ограничити право, титулару је допуштено и да се одрекне права тако да оно сасвим престане (нпр. одрицање од права својине, од права на накнаду штете итд), или тако да га не може вршити одређено време (нпр. привремено од права на деобу).

Од начела преносивости постоје одступања. Норме грађанског права везују нека права и обавезе за титуларе, па их ови не могу пренети, или их се не могу одрећи. То су лична права и обавезе. Непреносива права су нпр. право на издржавање, наследно право, лична права на част, углед, име. Непреносиве обавезе су нпр. оне из уговора из породичних односа. Не може се одрећи нпр. права на издржавање, на живот, име, брачних и породичних права. Бројне норме грађаског права предвиђају прелазак или ограничавање права по сили закона, без обзира на титулареву вољу (нпр. кад неко испуни туђу обавезу, на њега по самом закону у часу испуњења прелазе сва повериочева права).

Начело имовинске санкције – Санкције које предвиђају норме грађанског права у највећем броју случајева нису усмерене на само лице, већ на његову имовине (на она права која су одвојива од титулара и имају новчану вредност). Грађанскоправна санкција извршава се не на личности титулара обавезе, већ на правима која му припадају и састоји се у умањењу тих права (заплени и отуђењеу средстава, губитку права), или изостанку очекиваног увећања права (нпр. онај ко недопуштеном радњом другоме проузрокује штету биће дужан да је надокнади из своје имовине, ако то не учини ни добровољно ни по судској пресуди, следи принудно извршење санкције – заплена његових новчаних и других средстава ради намирења). Циљ сансције у грађанском праву је да успостави угрожено, нарушено или повређено право титулара.

Грађанско правао познаје и санкције које погађају личност субјекта, које се врши на њему самом, а не на имовини која му припада (нпр. ако субјект повреди туђу част, углед и сл., обавезан је да пружи затражено извињење, масовни медиј дужан је да објави исправку неистините информације).

Начело заштите на приватни захтев – Норме грађанског права одређују да се о субјективном грађанском праву, обавези или статусу, расправља у судском или другом поступку само ако такав поступак покрене лице о чијем је праву, обавези или статусу реч. Ималац права у начелу је слободан да одлучи хоће ли тражити заштиту свога права кад је оно повређено или угрожено. Од имаоца права зависи да ли ће његово угрожено или повређено право бити заштићено. Заштита се остварује по приватној иницијативи, на захтев (ex privato), а не по службеној дужности неког државног органа (ex officio).

У мањем броју случајева надлежни орган расправљаће о неком грађанском праву, обавези или статусу и по иницијативи неког ко сам не учествује у грађанскоправном односу. У грађаснкоправној ствари могу по службеној дужности покренути поступак нпр.: јавни тужилац (нпр. за поништење брака због одређеног разлога), орган старатељства (нпр. за утврђивање очинства) , или сам суд (нпр. оставински поступак кад је оставилац имао непокретност).

2. Школа глосатора и школа постглосатора

Школа глосатора

Након уминућа римске јуриспруденције глосатори су обновили правну науку („ренесанса правне науке“ у 12. веку). Писали су глосе-сажета објашњења појединих речи, израза или делова текста Corpus iuris-а. Настојали су да разумеју и утврде шта он садржи а пре свега Пандекта. Глосатори су сколастичари, за њих је Corpus iuris ауторитативан текст као што је Библија била у црквеној сколастици. Не прилазе му критички и не процењују га правно-политички. Тежећи да разумеју његову садржину служе се језичким и граматичким тумачењем, али и логичким. Логичким средствима уклањају противречности између појединих места. Повезујући разна места успостављају и поједина општија правила. Реконструисањем Corpus iuris-а – откључали су ризницу правничког знања каква су богаством норми била нарочита Пандекта. Њихово доба траје од 11. до 13. века.

Школа постглосатора – средина 13. до 16. века

Постглосатори полазе од правног проблема, а користе за његово решавање. Corpus iurisсе у њихово доба афирмише као (супсидијаран) извор права. Баве се практичним правним проблемима (дају правне савете и пишу коментаре), критичкији су према Corpus iuris-у. При опредељивању за неко решење уводе нове технике: позивање на ауторитете, на владајуће мишљење стручњака, аналогију, указивање на циљ који се жели постићи нормом. Њиховом заслугом афирмисала се делатност правника као решавање спорова на рационалан начин. Оставили су у правно наслеђе низ појмова (нпр. својина, степени кривице, подељена својина), а уопштавањем решења појединачних случајева из Corpus iuris-а стварају низ правила опште природе. Баве се и новим правним материјама – правима хартија од вредности, трговинским правом, просторним сукобом закона.
Док су глосатори били италијанска појава, постглосатори су били европска.

3. Фанцуски грађански законик – Codecivil 1804. – Napoleon Code

Пре доношења Законика француска је била правно расцепкана, на неким подручјима се примењивало писано римско право, а неким обичаји. Наполеон је, поставши први конзул (13. августа 1800. године) именовао четверочлану комисију која је имала задатак да сачини пројекат грађанског законика. Пројекат Француског грађанског законика је подељен на тридесет шест делова. После претресања усвојено је свих тридесет шест предложених закона, који су посебним законом од 21. марта 1804. године обједињени у грађански законик под насловом Code civil des Franscais (Грађански законик Француза). Три године касније (1807) био је промењен у Code Napoleon (Наполеонов законик), што је и данашњи званични назив законика. Из политичких разлога, почев од 1870. године уобичајен је назив Code civil francais, који је и данас у употреби. Грађанским закоником од 1804. унификовано је приватно право у Француској, па је тако важио на свим територијама које су у том тренутку биле у саставу француске државе или су у њен састав ушле каснијим освајањима, али по пропасти Царства његова важност није аутоматски престајала у свим земљама. Од свих грађанских законика који су данас у примени у свету, овај француски је најстарији. Овај законик је је извршио огроман утицај на законодавство у више десетине земаља. Међутим, за разлику од онога што се уобичајено мисли, Француски грађански законик својим највећим делом није оргинална творевина, већ је сачињен од већ постојећих материјала: француског обичајног права, реципираног римског права које је важило на тлу Француске, краљевских ордонанси, канонског права, судске праксе виших судова (парламента), теоријских радова, законодавства прелазног периода.
Редактори су ишли за тим да створе практично дело приступачно што ширем кругу корисника. Језик законика је једноставан, непосредан, јасан, без украса али и без сувопарности, елегантан.
Утицај Наполеона на садржину Законика је незнатан, али његова улога у читавом подухвату је одлучујућа. По општој процени Француска свој законик дугује његовој вољи, ауторитету и енергији.

4. Аустријски грађански законик – 1811

Кодификација грађанског права у Аустрији започето је у време владавине Марије Терезије, а настављено је за време Јосифа Другог. Законик је усвојен 1811. године, а ступио је на снагу у свим деловима аустрије, не и Угарске, 1. јануара 1812 године. Радови на кодификацији трајали су шест деценија. У овом законику остварен је известан број нових решења, али и он је, као и француски, проистекао из већ постојећих материјала: римског права, школе природног права, у мањој мери Француског грађанског законика, канонског права, општег немачког права... Утицај природног права је велик и огледа се кроз велики број правила и принципа. Аустријски судови су дали велики допринос развоју грађанског права у Аустрији.
Аустријски законик је писан лако разумљивим језиком, прегледан је и јасан и није улазио у појединости већ се определио за општија правила, препуштајући појединости суду. О том законодавчевом поверењу у суд говори сажетост законика који има само 1502 параграфа. Ово се показало недовољно па се 1904. године приступило ревизији законика. Ове измене и допуне (новеле) рађене су под утицајем Немачког грађанског законика и швајцарског права (у мањој мери), и ступиле су на снагу 1914, 1915. и 1916. године. Новелирани текст је важио и у Словенији и Далмацији (које су биле аустријске покрајине), неновелирани у Хрватској и Славонији, а по његовом узору сачињен је Србијански грађански законик од 1844. године.

5. Општи имовински законик за Црну Гору - 1888

Радови на кодификацији грађанског права у ЦГ поверени су Валтазару Богишићу. Општи имовински законик за ЦГ донет је 1888. године. Овај законик није рађен према неконм одређеном страном узору, већ према конкретним потребама ЦГ. Богишић је сачинио законик који представља кодификацију домаћег обичајног права, као и великих правних тековина модерних народа. Законик се назива општим зато што се односи на све имовинске односе који због својих особености нису изузети и уређени посебним прописима, а имовинским зато што њиме није обухваћена материја породичног и наследног права.
Општи имовински законик писан је језиком који је прост и народан, али је у извесној употреби била неизбежна и употреба стручних назива.
Богишићев законик је рађен према друштвеним и културним приликама земље којој је намењен, његова решења су промишљена, казивање мудро, језик прелеп, и по свим овим одликама он је не само наш најбољи законик, већ и једна од најзанимљивијих и најбољеих творевина ове врсте у европској правној цивилизацији ХIХ века.

6. Србијански грађански законик - 1844

Радови на кодификацији грађанског права у Србији започети су за време прве владавине кнеза Милоша, двадесетих година прошлог века. За главног носиоца посла одређен је Георгије Захаријадес (учитељ кнежевића Милана). За основу српске кодификације узео је Француски грађански законик. Он је био само незнатно измењени превод француског грађанског законика и, под политичким утицајем Аустрије, није прихваћен. Један мањи број његових параграфа преузет је и унет у други пројект, који је по узору на Аустријски грађански законик сачинио Јован Хаџић. Овај пројекат је озакоњен 1844. године као Грађански законик за Кнежевину Србију. Законик је прилично оргиналан у области породичног и наследног права (где је преузео извесне установе из обичајног права), али у целини посматрано он је заправо скраћена верзија Аустријског законика – има 950 параграфа, уместо 1502. Читав тај посао је изведен лоше јер су приликом скраћивања (превода) изостављене важне ствари, језик законика је извештачен. Ипак Законик је за Србију представљао значајан корак напред, са становишта права и укупног друштвеног сређивања и развоја.

Појам и врсте извора права

Извори грађанског права су опште норме које уређују грађанскоравне односе. Општа норма се одликује тиме што се односи на све случајеве исте врсте, док се појединачна норма односи на тачно одређен случај. Општа норма се примењује неограничен, и опште норме се називају изворима права. Скуп општих грађанскоправних норми назива се грађанским правом у објективном смислу, а права која применом опште норме настају за субјекте правних односа се називају субјективним грађанским правима. Објективно грађанско право (опште норме) може бити: неписано (обичајно) или писано. Обичајно право данас је владајуће у англосаксонском свету. У соталим земљама оно је потиснуто писаним правом, пре свега у облику закона и подзаконских општих аката (уредбе, наредбе итд.).

Извори права су у ствари норме садржане у закону.

Извори права: закон, судска пракса, обичај, узансе, правна наука (доктрина).

8. Временско, просторно и персонално важење грађанскоправних норми

Правна норма или правило је најмањи део права који упућује на одређено понашање које је прописала држава, а уједно прописује и санкције за непоштовање захтева државе. Односи се на све субјекте у друштву без обзира на познавање права. Делови правне норме су: хипотеза(уводни део) – упућује на чињенице које у стварности морају постојати да би се норма уопште могла применити; диспозиција (главни део) – одређује правила понашања; санкција – правне последице према ономе ко је повредио диспозицију правне норме. Временско важење правних норми огледа се у четири облика:

застарелост – је престанак права да се захтева принудно извршење обавезе по протеку законом одређеног времена, у коме поверилац није вршио своје право а био је у обавези да га врши;
преклузија – исто значи губитак одређеног права по истеку законом одређеног рока у коме није вршено, али на истек преклузивног рока суд пази по службеној дужности;
права ограниченог трајања – један број субјективних грађанских права одликује се тиме што је законом унапред ограничено време њиховог прајања, нпр. ауторска права;
одржај – једно лице које није ималац права а понаша се као да јесте, по протеку одређеног времена стиче то право.

Примена на одређеној територији – ступање на снагу закона одређено је у делу прелазних и завршних одредби и закона у коме предвиђа када ће закон ступити на снагу. Период од усвајања закона до његовог ступања на снагу назива се vakasio legis и обично траје 8 дана.
Стечена права (AGZ, Code civil) – од 14 века до краја 19 века наводило се и у зконодавству и у науци да новодонета норма не може да утиче на већ стечена права. Три су основна схватања:

стечено право је само оно које титулар прибави својом вољом;
стечено право постоји само кад је правна ситуација окончана – кад су све чињенице већ настале;
комбинација права два – та права су она која се стичу рецимо рођењем (држављанство и сл.) или ступањем у неки правни однос (брак).

Обичаји и узансе као извор права

Неписано и писано право

Обичај је неписано опште правило, настало дуготрајним упражњавањем истог начина понашања и прихваћено од стране припадника одређене друштвене групе. Неписано право је настало спонатано, кроз понашање самих заинтересованих, и боље је прилагођено стварности. Може важити на целој територији једне државе и за све субјекте (општи –генерални– обичаји), само у одређеном крају (регионални обичаји), само у одређеном месту (месни обичаји), за поједине уже друштвене групе (специјални –посебни– обичаји).

Građansko pravo - ispitna pitanja 1.dio

Mr.Daky

Cupidon