Dałe
- Učlanjen(a)
- 04.10.2011
- Poruka
- 3.295
Goran Marković: Caruju gluposti, laži i iluzije
Izvor:Blic
Mi smo u slobodnom padu već decenijama - rekao je Goran Marković, proslavljeni filmski, pozorišni reditelj i pisac koji po svom scenariju upravo snima film „Falsifikator“, a u razgovoru za „Blic“ govori o radu na pomenutom filmu, junacima naših dana na filmu i van njega, padu i raspadu, realnosti...
Predstava „Falsifikator“ po komadu Gorana Markovića već dve i po godine s velikim uspehom igra se na sceni Beogradskog dramskog, a pobrala je velike uspehe i na gostovanjima. Komad je pisan po narudžbini Gete instituta, bio je to deo međunarodnog projekta obeležavanja dve decenije pada berlinskog zida, a proslavljeni reditelj kaže da se “Falsifikator” kao pozorišni komad i kao filmski scenario “razlikuju u nekoliko stvari”.
- Pre svega, postoje novi motivi, likovi i mesta događanja. Zatim, ono o čemu se u pozorištu priča ovde je pretvoreno u zbivanja, akciju. Ukratko, manje se priča a više se događa. Zatim kraj. Filmska tehnologija mi omogućava da napravim mnogo dublji i veoma višeznačan finale. Glumačka podela je sasvim drugačija nego u pozorištu, osim glavnog junaka.
Ne zato što te uloge igraju bolji glumci već zbog toga što pokušavam da pobegnem od pozorišnog glumačkog izraza koji nije adekvatan za film. A sa istim glumcima bi to bilo teško. Jako dobro smo radili dok smo spremali taj komad i sada bi trebalo da im kažem da to ne valja? Ovako je bolje.
Film “Falsifikator” snima se u dve etape. Prva je počela polovinom novembra a završava se 9. decembra. Kakvi su utisci za sada?
- Ima nekoliko stvari koje me raduju. Pre svega, saradnja sa direktorom fotografije Dušanom Joksimovićem sa kojim prvi put radim igrani film. Zatim sinemaskop format kojim snimamo. Već pomenuti novi glumci koji ovaj tekst osvetljavaju sasvim novim pristupom. I atmosfera u ekipi koja je odlična i od koje zavisi maltene sve.
U predstavi, čija je radnja smeštena u ‘68, pad jednog čoveka pretapa se sa raspadom jedne zemlje - glavnog junaka sa Jugoslavijom. A u filmu? Šta taj, takav pad znači, podrazumeva, čemu vodi?
- U filmu će to biti još jače pocrtano. Šezdeset osmu smatram (i ne samo ja) ključnom godinom dvadesetog veka. Posebno u Jugoslaviji. Po meni, tada je počeo raspad. Studentske demonstracije protiv Tita, eksplozija bombe u bioskopu „20. oktobar“… U mojoj priči paralelno se raspada i idealizovani svet glavnog junaka. On veruje u Jugoslaviju i Tita bez ostatka i to će mu se osvetiti.
Lik naslovnog junaka, dobrog čoveka, profesora koji iz plemenitih pobuda falsifikuje diplome pisali ste po uzoru na oca Tihomira Stanića, glumca i producenta filma. Čemu posebnu pažnju posvećujete njegovoj filmskoj verziji?
- Tu, odnosno glavnu ulogu u filmu, kao i u predstavi igra Tihomir Stanić. Ali filmska priča, kao sve priče uostalom, razlikuje se od slučaja njegovog oca koji je poslužio kao povod za ovaj tekst. Drama ima svoju logiku i najveću grešku koju bismo mogli da načinimo jeste da se slepo držimo onoga što se odigralo u životu. Što duže radimo, to više izmišljamo i sve više se udaljujemo od faktografije. Dok radite, morate se pomalo i zabavljati, inače sve izgleda smišljeno i nestvarno.
Kako iz današnje perspektive gledate, kako se to u žargonu kaže, prvu ruku komada? Na koji način ta priča korespondira sa nama danas i ovde?
- Reč je padu. A kao što primećujete, mi smo u slobodnom padu već decenijama. Zato mislim da smo mi najkompetentniji da o padu uopšte raspravljamo.
Šta su ključna obeležja onoga što nazivamo našom realnošću?
- Apsolutni gubitak veze sa realnošću. Niko još nije napravio inventar onoga gde smo, šta imamo, bez čega možemo a bez čega ne. I na osnovu toga napravio plan kako da se izvučemo. Umesto toga, caruju razne iluzije, laži i gluposti kojima se zaluđuju napaćeni ljudi.
Vaš prethodni tekst “Turneja”, kao i “Falsifikator”, prvo je imao svoju pozorišnu verziju. Istina, “Turneja” je prvo bila scenario pa pozorišni komad, odnosno predstava, a “Falsifikator” obrnuto. Slučajnost?
- Nije slučajnost već novo vreme. Polako se gube granice između tradicionalnih načina izražavanja. I profesije se mešaju pa glumci režiraju, reditelji pišu a pisci glume. I tako ukrug. Razbijene su ograde između medija, pomešani žanrovi i stvoreni novi stilovi u dramskoj umetnosti. To je dobro, više ništa nije kao pre…
Izvor:Blic
Mi smo u slobodnom padu već decenijama - rekao je Goran Marković, proslavljeni filmski, pozorišni reditelj i pisac koji po svom scenariju upravo snima film „Falsifikator“, a u razgovoru za „Blic“ govori o radu na pomenutom filmu, junacima naših dana na filmu i van njega, padu i raspadu, realnosti...
Predstava „Falsifikator“ po komadu Gorana Markovića već dve i po godine s velikim uspehom igra se na sceni Beogradskog dramskog, a pobrala je velike uspehe i na gostovanjima. Komad je pisan po narudžbini Gete instituta, bio je to deo međunarodnog projekta obeležavanja dve decenije pada berlinskog zida, a proslavljeni reditelj kaže da se “Falsifikator” kao pozorišni komad i kao filmski scenario “razlikuju u nekoliko stvari”.
- Pre svega, postoje novi motivi, likovi i mesta događanja. Zatim, ono o čemu se u pozorištu priča ovde je pretvoreno u zbivanja, akciju. Ukratko, manje se priča a više se događa. Zatim kraj. Filmska tehnologija mi omogućava da napravim mnogo dublji i veoma višeznačan finale. Glumačka podela je sasvim drugačija nego u pozorištu, osim glavnog junaka.
Ne zato što te uloge igraju bolji glumci već zbog toga što pokušavam da pobegnem od pozorišnog glumačkog izraza koji nije adekvatan za film. A sa istim glumcima bi to bilo teško. Jako dobro smo radili dok smo spremali taj komad i sada bi trebalo da im kažem da to ne valja? Ovako je bolje.
Film “Falsifikator” snima se u dve etape. Prva je počela polovinom novembra a završava se 9. decembra. Kakvi su utisci za sada?
- Ima nekoliko stvari koje me raduju. Pre svega, saradnja sa direktorom fotografije Dušanom Joksimovićem sa kojim prvi put radim igrani film. Zatim sinemaskop format kojim snimamo. Već pomenuti novi glumci koji ovaj tekst osvetljavaju sasvim novim pristupom. I atmosfera u ekipi koja je odlična i od koje zavisi maltene sve.
U predstavi, čija je radnja smeštena u ‘68, pad jednog čoveka pretapa se sa raspadom jedne zemlje - glavnog junaka sa Jugoslavijom. A u filmu? Šta taj, takav pad znači, podrazumeva, čemu vodi?
- U filmu će to biti još jače pocrtano. Šezdeset osmu smatram (i ne samo ja) ključnom godinom dvadesetog veka. Posebno u Jugoslaviji. Po meni, tada je počeo raspad. Studentske demonstracije protiv Tita, eksplozija bombe u bioskopu „20. oktobar“… U mojoj priči paralelno se raspada i idealizovani svet glavnog junaka. On veruje u Jugoslaviju i Tita bez ostatka i to će mu se osvetiti.
Lik naslovnog junaka, dobrog čoveka, profesora koji iz plemenitih pobuda falsifikuje diplome pisali ste po uzoru na oca Tihomira Stanića, glumca i producenta filma. Čemu posebnu pažnju posvećujete njegovoj filmskoj verziji?
- Tu, odnosno glavnu ulogu u filmu, kao i u predstavi igra Tihomir Stanić. Ali filmska priča, kao sve priče uostalom, razlikuje se od slučaja njegovog oca koji je poslužio kao povod za ovaj tekst. Drama ima svoju logiku i najveću grešku koju bismo mogli da načinimo jeste da se slepo držimo onoga što se odigralo u životu. Što duže radimo, to više izmišljamo i sve više se udaljujemo od faktografije. Dok radite, morate se pomalo i zabavljati, inače sve izgleda smišljeno i nestvarno.
Kako iz današnje perspektive gledate, kako se to u žargonu kaže, prvu ruku komada? Na koji način ta priča korespondira sa nama danas i ovde?
- Reč je padu. A kao što primećujete, mi smo u slobodnom padu već decenijama. Zato mislim da smo mi najkompetentniji da o padu uopšte raspravljamo.
Šta su ključna obeležja onoga što nazivamo našom realnošću?
- Apsolutni gubitak veze sa realnošću. Niko još nije napravio inventar onoga gde smo, šta imamo, bez čega možemo a bez čega ne. I na osnovu toga napravio plan kako da se izvučemo. Umesto toga, caruju razne iluzije, laži i gluposti kojima se zaluđuju napaćeni ljudi.
Vaš prethodni tekst “Turneja”, kao i “Falsifikator”, prvo je imao svoju pozorišnu verziju. Istina, “Turneja” je prvo bila scenario pa pozorišni komad, odnosno predstava, a “Falsifikator” obrnuto. Slučajnost?
- Nije slučajnost već novo vreme. Polako se gube granice između tradicionalnih načina izražavanja. I profesije se mešaju pa glumci režiraju, reditelji pišu a pisci glume. I tako ukrug. Razbijene su ograde između medija, pomešani žanrovi i stvoreni novi stilovi u dramskoj umetnosti. To je dobro, više ništa nije kao pre…