Šta je novo?
Apsolvent
LEGEND
Učlanjen(a)
03.03.2010
Poruka
1.443
Giacomo Puccini

250px-Puccini2.jpg


Giacomo Puccini

Biografski podaci
Rodno ime:
Giacomo Antonio Domenico Michele Secondo Maria Puccini
Datum rođenja: 22. jun 1858.
Mesto rođenja:
Luka (Italija)
Datum smrti:
29. novembar 1924.
Mesto smrti:
Brisel (
Belgija)

Delo
Period:
Романтизам
Poznata dela:
Manon Lesko, Boemi,Toska, Madam Baterflaj, Turandot
Važniji saradnici: Arturo Toskanini

Đakomo Pučini (ital. Giacomo Puccini) je italijanski kompozitor, rođen u gradu Luka (Lucca) u italijanskoj pokrajini Toskani (Toscana), u porodici koja je vekovima bila tu nastanjena. Bio je drugi u porodici nazvan Đakomo, a takođe je bio i peti muzičar potekao iz nje. Svoje rano muzičko obrazovanje duguje lokalnom svešteniku koji mu je davao časove klavira. Ipak, za poziv muzičara se odlučio kada je u Pizi (Pisa) čuo Verdijevu „Aidu”.

Zahvaljujući posredovanju jedne dvorske dame, majčine prijateljice, dvadesetogodišnji Pučini dobija kraljičinu stipendiju. Živeći u Milanu (Milano) sa jednim bratom, upoznao se sa životom koji će kasnije prikazati u operi „Boemi”. Školovao se na konzervatorijumu u Milanu, gde je bio učenik i Amilkara Ponikijelija (Amilcare Ponicchielli – kompozitor nekada vrlo popularne opere „Đokonda”). U toku studija komponuje dve opere, „Vili” („Le Villi”) 1883. i „Edgar” („Edgar”) 1889., koje su postigle velik, ali kratkotrajan uspeh, što mu je obezbedilo finansijsku sigurnost i dalo volju da nastavi da se bavi kompozitorskim radom. Već sledeća njegova opera, „Manon Lesko” („Manon Lescaut”) iz 1893. bila je zavidnog kvaliteta i održala se na repertoaru operskih scena do današnjih dana. Zahvaljujući ovoj operi, bio je u mogućnosti da u okolini rodne Luke kupi zemlju i na njoj izgradi najpre skromnu kuću, a kasnije i velelepnu vilu u kojoj je proveo veći deo svog života. Strastveni zaljubljenik u lov i prirodu ovde je imao mir potreban za njegov stvaralački rad.

Svetsku slavu i veliko bogatstvo je stekao dvema operama koje se ubrajaju među nekoliko najboljih opera ikada napisanih, a to su „Boemi” („La Bohème”) i „Toska” („Tosca”). Ipak, pošto je bio perfekcionista koji je želeo da stvara savršena dela, jako teško je podneo kada je opera „Madam Baterflaj” („Madamme Butterfly”) izviždana na premijeri u milanskoj Skali 1904. godine. Sam Pučini je ovaj neuspeh pripisao preteranoj dužini drugog čina i prerađuje operu koja doživljava svoju novu premijeru 1905. godine. Od tog trenutka opera, kao i „Boemi” i „Toska”, postaje deo tzv. 'stalnog operskog repertoara'. No, možda se neuspeh može i pripisati tome što je komponovana pod uticajem francuskog kompozitora Debisija, odnosno, njegove opere „Pelej i Melisanda”, i kao takva bila previše 'moderna' za italijanski ukus.


Pučini odlazi na putovanje u SAD da bi prisustvovao postavljanju „Boema” u Metropoliten operi u Njujorku. Tamo dolazi na ideju, koja će se pokazati ne baš sjajnom, da komponuje operu kakva do tada nije postojala. On odabire temu sa Divljeg Zapada i tako nastaje opera „Kći Zapada” („La Fanciulla del West”) [nekada se može sresti i kao „Devojka sa zlatnog Zapada” prema naslovu originalne drame], praizvedena 1910. godine u Metropoliten operi pod dirigentskom palicom Artura Toskaninija (Arturo Toscanini) i sa Enrikom Karuzom (Enrico Caruso) u glavnoj muškoj ulozi. Opera sjajno prolazi u SAD-u, najpre u Njujorku, a zatim i u Bostonu i Čikagu, ali drugde, posebno u Evropi, ona nikada nije postala popularna. Dugo godina nakon ovoga, Pučini traga za novim libretom. Godine 1914. dobija primamljivu ponudu da za bečku scenu piše operetu „Lastavica” („La Rondine”). Ali, izbija rat i ovo delo doživljava praizvedbu tek 1917. i to, zbog tadašnjeg ratnog antigermanizma, u Monte Karlu. Iste godine Pučini se seli iz Luke i svoje vile „Dvorac na jezeru”, jer je u blizini vile podignuta fabrika koja ga ometala u radu. Seli se u Vijaređo kraj mora gde piše triptih jednočinki : „Plašt” („Il Tabarro”), „Sestra Anđelika” („Suor Angelica”) i „Đani Skiki” („Gianni Schicchi”), od kojih je ova treća njegova jedina komična opera.

Godine 1919. odlučuje se na komponovanje opere „Turandot” („Turandot”) prema jednom popularnom komadu, a radnja opere se odvija u Kini. Želi da stvori operu koja će biti vrhunac operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno radi na ovome, dugo nezadovoljan libretom, ali uspeva da napiše dva čina i deo trećeg uprkos teškoj bolesti koja ga muči. Svestan da neće završiti delo, pada u tešku depresiju. U jednom pismu govori:


„Ova opera me prožima, muči dan i noć. Pored nje, sva moja do sada napisana muzika izgleda mi bleda i smešna. Ipak, bojim se da neću uspeti da je završim, a ako tako bude, svet će biti uskraćen za najlepši ljubavni duet svih vremena”.

Tako je i bilo. Posle pet verzija libreta za duet Kalafa i Turandot, mnogih skica i nacrta melodija, opera ostaje nedovršena. Pučini umire u Briselu, pošto mu je otkazalo srce nakon operacije raka grla. Kompozitor koji je svetu podario neke od najlepših operskih arija, završio je svoj život bez glasa. Želja Pučinija je bila da „Turandot” dovrši kompozitor Rikardo Zandonai. Njegov zet, jedan od najvećih dirigenata u istoriji, Arturo Toskanini, daje kompozitoru Franku Alfanu da dovrši operu na osnovu Pučinijevih nacrta, a kada ovaj to učini, sam Toskanini dorađuje završetak. Premijera je održana 1926. godine u milanskoj Skali. Toskanini je dirigovao, i nakon smrti robinje Liju u trećem činu prekida izvedbu, okreće se publici i kaže: „Ovde se završava delo maestra.”. Publika je shvatila i u tišini otišla iz pozorišta. Sutradan je opera izvedena u celini i od onda je stalni deo postavke mnogih operskih kuća. Mnogi muzikolozi i kritičari se slažu da je sa operom „Turandot” završen period klasične opere.


Opere

  • Vilise (Le Villi) (1884.)
  • Edgar (Edgar) (1889.)
  • Manon Lesko (Manon Lescaut) (1893.)
  • Boemi (La Bohème) (1896.)
  • Toska (Tosca) (1900.)
  • Madam Baterflaj (Madame Butterfly) (1904. / rev. 1905.)
  • Kći Zapada (La Fanciulla del West) (1910.)
  • Lastavica (La Rondine) (1917.)
  • Triptih (Il Trittico)
    • Plašt (Il Tabarro) (1918.)
    • Sestra Anđelika (Suor Angelica) (1918.)
    • Đani Skiki (Gianni Schicchi) (1918.)
  • Turandot (Turandot) (1926.)

Izvor: Vikipedija


Madame Butterfly - Stum Chor
[video=youtube;oPA1RS47Ntc]YouTube - Giacomo Puccini (Madame Butterfly)[/video]

Turandot - Nessun Dorma
[video=youtube;t5hKG_leBRs]YouTube - Jose Carreras "Nessun dorma" Turandot[/video]

La Rondine - Chi il Bel Sogno di Doretta
[video=youtube;VJlfwQ3mKNw]YouTube - Chi il Bel Sogno di Doretta - Montserrat Caballe[/video]
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.556
Manon Lesko

Manon Lesko

Manon.jpg



Manon Lesko je opera u 4 čina Đakoma Pučinija na tekst Đakoze, Ilike i Rikordija, prema Prevou (Torino, 1893). Prvo uspelo Pučinijevo delo sa sličnim sižeom kao i opera Manon od Masnea, iako sa drugačije raspoređenom radnjom po činovima. Posebno se izdvaja čin u luci Avra, sa potresnim prizorom odvođenja osuđenih žena na brod, koji ih vozi na robiju u Ameriku. U finalu Manon takođe umire na De Grijeovim rukama, u pustinji Nju Orleansa.

Izvor: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja - Muzika



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.556
Boemi

Boemi

La-Boheme.jpg



Boemi, opera u četiri čina Đ.Pučinija na tekst Đakoze i Ilike (Torino, 1896). Delo, pisano prema romanu "Prizori iz boemskog života" od francuskog pisca Miržea iz prve polovine XIX veka, jedno je od najlepših ostvarenja verističke epohe. Prateći muzikom osećanja i događaje, radosne i tužne, u životu pariskih boema iz prve polovine XIX veka, Pučini je upečatljivo oživeo na sceni njihove likove i atmosferu pariske boemske četvrti Monmartra.
U život pesnika Rodolfa ulazi njegova susetka Mimi, mala bolesna švalja, koja s njim započinje zajednički život. Odelivši se zbog toga privremeno od svojih prijatelja - slikara Marčela, muzičara Šonara i filozofa Kolena, Rodolfo im se vraća pošto je Mimi prepustio sudbini kurtizane, nadajući se da će pored imućnijih ljudi imati lakši život. Ali teško bolesna Mimi vraća se uz pomoć Marčelove prijateljice Mizete u potkrovlje četvorice boema, gde okružena njihovom brigom i izmirena sa Rodolfom, tiho umire.

Izvor: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja - Muzika



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.556
Toska

Тоска

Tosca.jpg






Тоска
(Tosca), melodramma, опера у три чина Ђакома Пучинија.

Либрето


Луиђи Илика (
Luigi Ilica) и Ђузепе Ђакоза (Giuseppe Giacosa) према драми „Тоска“ (La Tosca) Викториена Сардуа (Victorien Sardou).

Праизведба


14. јануар 1900., Рим у
Teatro Costanzi.

Праизведба у Србији


10. јануар 1914., Београд


Ликови и улоге


Флорија Тоска

(Floria Tosca) позната певачица сопран Марио Каварадоси
(Mario Cavaradossi) сликар тенор Барон Скарпија
(Il Barone Scarpia) Шеф римске полиције баритон Чезаре Анђелоти
(Cesare Angelotti) политички затвореник бас Црквењак

баритон Сполета
(Spoletta) агент римске полиције тенор Шароне
(Sciarrone) жандар бас Тамничар

бас Пастир

дечији сопран Кардинал, Судија, Роберти (полицијски мучитељ), Писар, Службеник, Наредник војске
Војници, жбири, даме, господа, грађани, народ, министранти, хор цркве Сант'Андреа и др.

Место и време


Рим, 14. јун послеподне (I чин) и вече (II чин), као и рано јутро 15. јуна (III чин) 1800. године.


Садржај


220px-Tosca_-_Strana_01.jpg

Прва страна клавирског извода

Након Француске револуције, републикански дух је почео да се шири и у Италији. Но, након што је Фердинанд од Напуља са својом женом, краљицом Каролином, објавио рат Француској, овакав покрет је сматран издајничким. Рим су освојиле француске снаге и основана је
Римска република, чији је један од конзула био и Чезаре Анђелоти. Французи након тога крећу на југ и освајају и Напуљ где се оснива савезничка република. Краљица Марија Каролина, која је побегла са мужем на Сицилију, организује отпор који, заједно са савезницима Британијом, Русијом и Аустријом, протерује французе из Напуља. Њене снаге тада марширају ка Риму, поновно освајају град и краљица се враћа у њега, остављајући Фердинанда на Сицилији. Да би се искоренили издајници и сарадници са французима, оснива се тајна полиција на чијем је челу био бароно Вителио Скарпија. Након пада републике, сви конзули и челници су бачени у затвор под оптужбом издаје. Како се завеса на почетку опере диже, Чезаре Анђелоти је баш побегао из затвора у тврђави Сант'Анђело.

I чин


Црква Сант’Андреа дела Вале (
Sant’Andrea della Valle). Послеподне је и црква је празна. Анђелоти се скрива у цркву где му је сестра сакрила кључ од породичне капеле њеног мужа, Атавантијевих, где му је спремила женску одећу да би могао успешно да побегне. Црквењак долази да среди цркву и донесе чисте четкице за сликара Каварадосија, који ради на слици Марије Магдалене. Изненађен је што сликара нема када је јасно чуо некога. Када се зачују звона, црквењак клекне и моли Angelus. Долази сликар да настави рад и открива слику. Црквењак је шокиран када види да је то лик жене која већ данима долази сама у цркву и дуго се у њој моли. Каварадоси потврђује да ју је насликао јер је га је задивио њен лик тако предан у молитви. Ипак, она није особа коју он воли, већ је то Флорија Тоска. У познатој арији Recondita armonia, он говори о уметности која успева да две тако различите лепотице, незнану плавокосу и црну Тоску, сједини у његовом срцу и док он слика Магдалену, његове мисли су испуњене само Тоскиним ликом. Црквењак га прекорева што се тако поиграва са светицом и себи у браду гунђа да се боље и не може очекивати од републиканаца. Црквењак одлази и напомиње Каварадосију да закључа када буде ишао. Сликар остаје сам. Анђелоти, мислећи да је црква поново празна излази из капеле и препознаје сликара, којег зна као великог подржаваоца Републике. Открива му да је његова сестра све ризиковала да га спасе од Скарпије. Каварадоси схвата: та девојка која се тако предано молила и он ју је насликао је деловала као особа коју испуњава велика љубав... и то је била сестринска љубав. Он се зариче да ће му помоћи и по цену живота. Одједном, споља се зачује Тоска која је наишла на закључана врата цркве и дозива Марија. Он каже Анђелотију да се сакрије у капелу и да сачека док се он не реши Тоске. Даје му своју корпу са храном и склања га у капелу. Тоска улази и љубоморно пита Каварадосија са ким је то причао јер је чула разговор и шуштање одеће. Он је уверава да је све то умислила. Тоска оставља то по страни и позива Марија да дође по њу вечерас у позориште где она пева у краткој представи и после тога ће отићи у његову вилу. Он је неодлучан јер не зна шта ће бити са Анђелотијем. Тоска покушава да га смекша и говори му о ноћи пуној месечине, шапата и мириса и о својој љубави. Марио подлеже њеном завођењу и обећава да ће доћи. Ипак, она мора ићи и оставити га да што пре заврши. Она невољко креће, али јој поглед скрене слика на којој Каварадоси ради. Већ је негде видела те плаве очи... и сети се: то је маркиза Атаванти. Марио то потврди, али Тоска је бесна. Да ли то значи да је вара... и тада се сети разговора и шуштање хаљине које је чула. Мисли да је преварена и да је Каварадоси више не воли. Он успева да је разувери и она одлази, али само ако обећа да у цркву неће доћи нека плавуша или црнка која ће му скретати поглед. Пред одлазак даје му савет: Ипак... насликај јој очи црне!. Чим Тоска оде, Каварадоси одлази у капелу по Анђелотија. Даје му кључ од своје виле до које може стићи углавном пустим путем од цркве. Тамо је сигурно, али у случају нужде, у врту је бунар који је дубок, а на пола дубине је пролаз који води до мале, али сигурне пећине. Тада се зачује топ са тврђаве, знак да је Анђелотијев бег откривен. Он бежи, а Каварадоси креће са њим. У цркву утрчава црквењак са радосним вестима: Наполеон је поражен у бици код Маренга. Разочаран је што Каварадосија нема јер ужива да растужи сликара који подржава французе. Он позива цео црквени хор и министранте да се спреме, јер ће касније тог дана бити одржана посебна служба у част победе, а увече ће бити велика парада и на забави код краљице ће кантату у част победе певати Тоска. Хор је весео јер знају да ће добити повишицу за посебну службу и раздрагано играју и певају у цркви у ачст победе. У том тренутку улази барон Скарпија са својим шпијунима и жандарима. Бесно отпушта хор, али задржава црквењака. Сполета и остали треба да претраже цркву и да пазе на улаз јер је Анђелоти виђен у околини. Од црквењака тражи да му покаже капелу Атавантијевих. Нашавши је откључану, види то као добар знак и улазу. Иако нема Анђелотија, ипак има вредан траг... изгубљену лепезу на којој је грб маркизе Атаванти. Док размишља ко је још могао да му помогне у бегу, он види и њен лик на слици Марије Магдалене. Црквењак у капели налази празну корпу са сликаревим ручком и Скарпија схвата да је Каварадоси био саучесник у Анђелотијевом бегу. Тада се враћа Тоска и он одлучује да је наведе да изда љубавника и то ће учинити лепезом, као што је Јаго то учинио са марамицом у „Отелу“. Тоска је тужна што Марија нема, а она жели да му саопшти да је вечерас обавезна да пева пред краљицом и неће моћи да се нађе с њим. Скарпија успева да је убеди да је лепезу нашао међу сликаревим стварима, да мора да је био са неком женом и да је, када их је неко прекинуо, она њу изгубила у бегу. Тоска, схрвана јадом, се заклиње да ће их ухватити и да неће Атавантијева имати Марија вечерас. Скарпија за њом шаље своје жандаре. Црква се пуни светом и почиње свечани Te Deum у част победе код Маренга. Ипак, Скарпијине мисли су на Тоски и он само размишља како да се реши Каварадосија и да она заврши у његовим рукама. Хор у молитви га прекине и он се, уз речи: „Тоска, због тебе заборављам и на Бога!“, заједно са окупљеним народом прикључује хвалоспеву Богу.

II чин


220px-Tosca_-_mesta_dogadjanja.jpg

Места у Риму где се одигравају чинови опере

Палата Фарнезе (
Palazzo Farnese). Касније исте вечери, Скарпија вечера у својим одајама. Размишља о хватаљњу бегунца, али му се мисли стално враћају на Тоску. У вези ње има план: хоће да буде његова, али мало ужитка има у удварању, „љубавним речима под месечином“. Његов приступ је насилно освајање плена. Оно за чим жуди, ухватиће, искористити и одбацити и затим кренути у потрагу за нечим другим. Долази Сполета са вестима да су пратили Тоску до удаљене виле, и када је она отишла, упали су. Нису нашли Анђелотија, а Каварадоси је био толико дрзак да су га ухапсили. Каварадоси је дрзак и са Скарпијом и прекине га у пола речи када се са спрата испод, где краљица одржава бал, зачује Тоскин глас у кантати (није Пучинијево дело, већ је преузета од Ђованија Паизијела). Скарпију иритира овакав наступ сликара, као и Тоскин глас који му одвлачи пажњу. Он упозорава Каварадосија да каже где је Анђелоти, иначе ће ову информацију из њега извући насилним путем. Улази Тоска и Каварадоси је упозорава да ћути о оном што је видела у вили. Скарпија наређује да Марија одведу у собу за испитивање где треба да употребе најпре редовне методе, а даље, како он нареди. Оставши сам са Тоском, распитује се шта је било са оном лепезом. На њен одговор да је то била само луда љубомора, он се чуди откуд таква жар у одговору, да се случајно не брине да ће можда нешто издати? Пошто Каварадоси и даље одбија да говори, он даје наређење да буду упорнији. Тоска у страху пита шта се тамо дешава и да ли треба лагати да би се Скарпија задовољио. Он одговара да се закон, макар и силом, мора поштовати. Марио је везан, а око главе има обруч који га на свако порицање стеже и пушта му крв без икакве милости. Док се из собе за мучење чују Каварадосијеви крици, а Скарпија је све упорнији, Тоска све више попушта и на крају каже где је Анђелоти. Марија онесвешћеног доносе, а када доће себи и пита Тоску да ли је признала, она одговара да није. Али, Скарпија гласно наређује Сполети да оду по Анђелотија у вилу, у бунар у башти. Каварадоси проклиње Тоску. Улази Шароне са страшним вестима: вест о победи код Маренга није тачна, Наполеон је победио, а генерал Мелас је у бегу. Марио тријумфује и Скарпију у лице назива крвником и тиранином. Тоска покушава да га заустави, али Скарпија наређује да га одведу на стратиште. Поново остаје насамо са Тоском и одаје јој да већ дуже време чезне за њом. Она прети да ће се пре бацити кроз прозор, али Скарпија је пита: „А мени ћеш оставити Марија?“. Очајна, она у арији Vissi d’arte, vissi d’amore, пита Бога зашто јој тако узвраћа, када је она живела само за љубав и уметност и свим несрећнима помагала. Сполета се враћа са вестима да се Анђелоти убио када су га нашли. Тоска схвата да га сада ништа не спречава да убије Марија. Скарпија јој даје избор: да му се препусти или ће Марио умрети. Она пристаје, али само ако га ослободи и да јој пропусницу да заједно напусте државу. Скарпија се слаже. Наређује Сполети да Каварадоси буде стрељан, али само привидно као што је учињено са грофом Палмијеријем. Тоска не зна да је Палмијери мислио да ће бити привидно стрељан, али је био преварен и убијен. Сполета одлази, а Скарпија пише пропусницу. Тоска са нестрпљењем чека следећи Скарпијин корак, и тада угледа нож на столу. Када он крене ка њој да је загрли она му га зарије у срце. Из непомичне руке му истргне пропусницу, али ипак не може да га остави тек тако на поду и ставља са обе стране тела две свеће и полаже му распеће на груди. Тргне је звук добоша и она журно одлази.

III чин


Горња платформа тврђаве Сант’Анђело (
Castel Sant’Angelo). Ноћ се ближи крају, на небу сијају звезде. Из околине се чује песма пастирчета, а околином одзвањају звона римских цркава које звоне на јутрење. Одред војника доводи Каварадосија. Тамничар му каже да има још један сат и да свештеник чека на њега за последњу исповест. Каварадоси то одбија, али нуди тамничару последњу вредност што му остаје, прстен, ако му допусти да напише писмо Тоски и ако јој га преда. Тамничар пристаје и одлази. Каварадоси почиње да пише, али застане и присећа се времена безбрижне љубави њега и Тоске. У арији E lucevan le stelle говори како жали за тим временом и како не жели да умре. Долази Тоска са пропусницом од Скарпије. Каварадоси је зачуђен таквим поступком, а Тоска му објашњава кроз шта је прошла и шта је учинила. Каварадоси је теши и убеђује да је правда водила њену руку. Она му саопштава план и упозорава да мора на први пуцањ да падне и да се не помера док га она не позове, и тада су слободни. Напустиће Рим заувек и живети срећни. Долази одред за стрељање и Тоска га опомиње да уверљиво падне. Док гледа како се војници спремају, нека тескоба је обузима.

Уверава себе како је све то фарса, али ипак је немирна. Војници пуцају и Марио пада. Тоска је задивљена како је уверљиво одглумио и полако гледа за војницима док одлазе. Када остану сами, Тоска дозива Марија да устане и да беже, али када му приђе схвата Скарпијину превару. Из унутрашњости се чују повици: Сполета и Шароне су дошли са вестима о Скарпијиној смрти и знају да је то починила Тоска. Када истрче на платформу крену да ухвате Тоску, али их она одгурне, попне се на бедем и уз повик: „
Скарпија, хајдемо пред Бога“ баци се у понор.

Познате музичке нумере


  • Dammi i colori... Recondita armonia [Дај ми боје... Дивнога ли склада] – Каварадосијева арија (I чин)
  • Non la sospiri la nostra casetta [Зар не жудиш за нашом кућом] – Дует Тоске и Каварадосија (I чин)
  • Tre sbirri, una carozza... Va, Tosca! [Три жбира, кола... Иди, Тоска!] – Скарпијин ариозо, финале I чина
  • Ha più forte sapore – [Више сласти освајање има] Скарпијина арија (II чин)
  • Vissi d’arte, vissi d’amore [За уметност и љубав живех] – Тоскина арија (II чин)
  • E lucevan le stelle [И звезде су сјале] – Каварадосијева арија (III чин)
  • O dolci mani, mansuete e pure [О нежне руке, благе и чисте] – Дует Тоске и Каварадосија (III чин)
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.556
Madam Baterflaj

Мадам Батерфлај

Butterfly.jpg






Мадам Батерфлај
је опера Ђакомо Пучинија у два чина. Либрето су написали Илика и Ђакоза, по Лонгу и Дејвиду Беласкроу.

Праизведба


17. фебруар 1904 Миланска скала.


Праизведба у Србији


11. фебруар 1920 Београд


Ликови


Чо-Чо-Сан, позната као Мадам Батерфлај - сопран

Сузуки, њена служавка - мецосопран
Пинкертон, поручник у америчкој морнарици - тенор
Шарплес, Амерички конзул - баритон
Горо, подводач - тенор
Ујак Бонза - бас
Царски комесар - бас

Радња


Радња се одвија у јапанском граду Нагасакију, почетком 20. века. Млади поручник америчке морнарице по имену Пинкертон жени се петнаестогодишњом јапанком Чо Чо Сан. На венчању Пинкертон говори са америчким конзулом хвалећи лепоту своје невесте али износи и мишљење да се срећа може наћи само у својој земљи. Конзул саветује Пинкертона да јапанка неће схватити венчање као пролазну авантуру, али у току обреда долази невестин ујак Бонза и прекида весеље изјавом како је млада издала своју веру преласком у хришћанство. Пинкертон га избацује напоље.

Три године касније Чо Чо Сан позната сад и као Мадам Батерфлај, још увек гаји наду да ће јој се муж вратити. С друге стране Пинкертон јој преко конзула шаље мало новца за основне потребе, што опет није довољно па она са дететом живи у сиромаштву. Она због јој подводач Горо нуди прилику да пређе да живи у дому богаташа Јамадарија као бивша гејша, али она то одбија. Када јој Конзул Шарплес буде рекао да се Пинкертон вероватно никад неће вратити, Мадам Батерфлај остаје пренеражена говорећи да јој у том случају остаје само самоубиство или враћање предходном животу као гејша. Пинкертон ипак долази у Јапан на опште задовољство Мадам Батерфлај која облачи венчану хаљину и са сином дочекује мужа. Пинкертон пак долази са својом америчком женом у намери да одведу са собом сина Гороа. Тек тада Чо Чо Сан схвата да јој се муж никад неће вратити и сломљеног срца пристаје да преда сина али само лично оцу. Дирљиво се опрашта од детета и извршава харакири. Из даљине се чује како Пинкертон пева њено име.

Занимљивости


Прва верзија опере имала је три чина, али премијера је доживела неуспех па је Пучини додао неке исправке. После спајања другог и трећег чина нова верија је у својој премирери, у Брешти 28. маја, доживела потпуни успех. По свету се приказују обе верзије и обе су успешне чинећи тако "Мадам Батерфлај" класичном опером која никада не застарева.


Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.556
Turandot

Турандот

turandot.jpg






Турандот
(Turandot), опера, dramma lirico у три чина (у пет сцена) Ђакома Пучинија (дует Калафа и Турандот из трећег чина и финале опере завршио Франко Алфано (Franco Alfano) након композиторове смрти)

Либрето


Ђузепе Адами (Giuseppe Adami) према комедији Рената Симонија (Renato Simoni)


Праизведба


26. април 1926., Милано у
Teatro alla Scala.

Ликови и улоге


Turandot-poster.jpg


Принцеза Турандот (La Principessa Turandot) - сопран
Цар Алтоум (L'Imperatore Altoum), Цар Кине, њен отац - тенор
Тимур (Timur), свргнути татарски краљ - бас
Незнани Принц - Калаф (Il Principe Ignoto - Calaf), његов син - тенор
Лју (Liù), млада Тимурова слушкиња - сопран
Пинг (Ping), царски канцелар - баритон
Панг (Pang), царски коморник - тенор
Понг (Pong), царски кувар - тенор
Мандарин (Un Mandarino) - баритон
Принц од Персије (Il Principe di Persia) - тенор
Пу-Тин-Пао - џелат, његови пратиоци, царска стража, деца, мудраци, мандарини, великодостојници, осам мудраца, слушкиње Турандот, војници, заставници, музичари, визије покојних принчева, народ

Место и време


Забрањени град у Пекингу, у бајковито време (вероватно у рано доба династије Минг).


Садржај


I чин


220px-Turandot_01.jpg

Прва страница клавирског извода опере

Испред зидина Забрањеног Града. Сумрак је. Окупљени народ слуша проглас који чита Мандарин. Принцеза Турандот ће се удати само за оног просиоца, племенитог рода, који одговори на њене три загонетке. Ако не зна макар један одговор, глава ће му бити одсечена. Тако је прошао и најновији просац, млади принце од Персије и чим изађе млади месец, биће погубљен. Народ позива челата да то што пре обави и у општој гужви пада један старац којем млада девојка помаже да устане. Прилази им младић који у старцу препознаје свог оца, свргнутог татарског краља Тимура. Он је ослепљен и протеран, а робиња из палате, Лју, му се сама понудила да му помаже. Тимуров син, принц Калаф, пита робињу зашто то чини, а она му одговара да то чини јер се он, принц, једном давно у палати њој осмехнуо.

Долази челат са помоћницима и спрема се за погубљење. Народ жељено ишчекује излазак месеца. Али, када доведу младог несрећног пирнца од Персије, сви су очарани његовом младошћу и лепотом и моле принцезу да га поштеди. Калаф је проклиње због окрутности. Турандот се појављује на прозору и одлучним покретом наређује да се принц погуби. Пресуда је извршена и народ с еповлачи. Калаф, пак, остаје задивљен лепотом принцезе. Он жели да дође до гонга у који ће ударити три пута у знак да жели да покуша да одговори на принцезине загонетке. У том тренутку пред њега излазе Пинг, Панг и Понг који покушавају да га зауставе и одговоре од намере. Говоре му како је Турандот као и свака друга жена, са две ноге, две руке, уснама и очима, како на свету постоји стотине и хиљаде жена лепших од Турандот, али Калаф је неумољив. Чак ни појава духова погубљених младића и молбе његовог оца га не могу одвратити. Лју га у дирљивој арији преклиње да одустане. Калаф је ипак одлучан и упркос свему удара у гонг.

II чин


  • Сцена I
Пинг, Панг и Понг се спремају за церемонију постављања загонетки и рачунају колико је већ до сада принчева погубљено. Са сетом се сећају својих имања у Хонану, Цијангу и Кјуу која нису посетили дуго јер се баве другим пословима по наређењу принцезе. Маштају о тренутку када ће се Турандот удати и када ће се у Кину вратити мир којег тако дуго нема.
Одједном се зачује бубањ и трубе из Зеленог Храма који означавају почетак церемоније. Они покуњено одлазе на, како сматрају, још једно погубљење.

  • Сцена II
350px-MaiNessun.jpg

Музички цитат из In questa reggia

Испред Храма се окупио народ. Ту су и Калаф, Лју и Тимур. Долазе осам мудраца који носе свитке на којима су записани одговори на загонетке. На крају се појављују Цар и Турандот које народ поздравља величанственом песмом „Десет хиљада година да влада наш Цар светли”. Цар позива Калафа да одустане, јер обећање које је дао кћери тешко лежи на његовим плећима, жезло му је огрезло у крви и он не жели више да буде одговоран за смрти младића. Калаф је одлучан да буде испитан. Мандарин поново чита царски указ. Турандот иступа и говори Калафу како је у давно време принцезу Лоу-Линг отео страни краљ и како је она као његова заточеница умрла. Њен дух сада живи у Турандот и она се заклела да је ниједан мушкарац неће имати.

Турандот поставља три загонетке. Калаф на њих одговара и сва три одговора потврђују мудраци. Одговори нада, крв и Турандот су тачни. Народ је пресрећан, али је Турандот згранута. Она моли оца да је не да у руке странцу, али цар се држи своје заклетве. Калаф каже да је не жели на силу, већ страсно заљубљену. Он је одговорио на њена питања, а она и даље не зна за његово име. Ако га сазна до зоре, може га погубити, ако не, мора му бити жена. Она пристаје и цео двор се повлачи.

III чин


  • Сцена I
Ноћ је. Кроз Пекинг гласници проносе указ којим под претњом смртне казне нико у Пекинг не сме да спава, већ мора открити име незнаног принца. Калаф се у арији подсмева принцези и говори јој како ће у зору, када сване нови дан, победити. Појављују се Пинг, Панг и Понг и нуде Калафу најпре сигуран пут из града, а након тога и благо и девојке да открије своје име или да побегне. Он одбија, али у то стража доводи Тимура и Лју јер су виђени са њиме. Сви позивају Турандот и она покушава да из Тимура извуче тајну. Лју јој говори како само она зна принечву тајну, али да је никада неће рећи. Турандот наређује да је муче, али Лју остаје нема. На принцезин упит шта јој даје снагу да издржи, Лју одговара да је то нешто што принцеза не разуме, љубав. Знајући да неће моћи да издржи мучење, Лју отима нож једном стражару и убија се. Сви су потресени њеном смрћу. Турандот остаје сама са Калафом. Он је назива принцезом смрти и леда, шокиран је њеном равндоушношћи. Она говори да је она кћи Неба и да је она изнад свих земаљских страсти. Калаф јој стргне вео и пољуби је. Турандот је у тренутку трансформисана. Осећања су је опхрвала и она пушта прву сузу. Очајна је јер мисли да је њена слава завршена, али Калаф је разуверава и да јој покаже своју љубав саопштава јој своје име и ставља јој свој живот у руке.

  • Сцена II
Турандот доводи Калафа пред свог оца и народ и саопштава му да зна његово име, а оно је Љубав. Сав народ и двор слави љубав Калафа и Турандот.

Познате музичке нумере


  • Perché tarda la luna? [Зашто касни млади месец?] – хор (I чин)
  • Signore, ascolta [Мој кнеже, чуј ме] – Лјуина арија (I чин)
  • Non piangere, Liú [О, не плачи, Лју] – Калафов ариозо и финале I чина
  • Intermezzo – музички интермецо између прве и друге сцене II чина
  • In questa reggia [У мојој земљи] – арија Турандот (II чин)
  • Nessun dorma [Нема сна] – Калафова арија (III чин)
  • Tu che di gel sei cinta [Ти, којој је лед у души] – Лјуина арија и смрт (III чин).
Извор: Википедија



 
Poslednja izmena od urednika:
Top