LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Gde je danas srpska literatura: Nikada se nije više objavljivalo, niti je književnost značila manje
Blic
Početak godine, između ostalog, obeležavaju ovdašnje prestižne književne nagrade: “Ninova”, “Vitalova” - koje su nedavno dodeljene - zatim “Mešina” čiji će laureat uskoro biti poznat. Ova priznanja pokrenula su, u kulturnoj javnosti i van nje, i pitanje šta je zapravo ključno obeležje savremene srpske književnosti. O tome za “Blic” govore Vladislava Gordić-Petković, Mihajlo Pantić, Jovan Zivlak i Vladislav Bajac.
Mihajlo Pantić
Profesor i književni kritičar Mihajlo Pantić ističe da je savremena srpska književnost tematski raznorodna bez ograničenja, ali i bez pravog vrednovanja.
- Savremeni pisci pišu bez ograničenja, šta hoće, o čemu hoće i koliko god hoće, niko ih više u tome ne sputava niti usmerava, što je lepa činjenica pobede demokratije. Ali, nije sve tako idilično, kako bi se reklo na prvi pogled. Ispod te obrazine lažnog književnog raja nedvosmileno postoji dominantan problem, koji bi se mogao svesti na pitanje kako književnost odgovara na preteške izazove koje nam donosi savremenost i šta ona u svemu tome može. Jednom rečju, kakvu ulogu ima? - upitao je Pantić i nastavio:
“Pošto je estetski kriterijum potisnut u korist tržišnog ili novoideološkog, književnost se najozbiljnije suočava sa pitanjem svoga smisla i svoje društvene funkcije. Neka vas hiperprodukcija - u kojoj se u istu ravan stavljaju dela nekoliko poslednjih klasika, zatim nekoliko desetina onih koji, sa razlozima talenta ili bez njih na to mesto pretenduju, i hiljada onih koji se ispovedaju svom kompjuteru, pa to posle dobije formu knjige - ne zavara. Nikada se u ovoj zemlji nije objavljivalo više književnosti nego danas i nikada, za minulih dvesta godina, književnost nije značila manje nego danas, ma o čemu i ma kako da govori. Što nas, posredno, vodi dijagnozi doba u kojem živimo. Ona, nažalost, nije ni vedra ni optimistična, mada bih voleo da je tako.
Jovan Zivlak
Jovan Zivlak, književnik i čovek iz “Vitalovog” žirija, kaže da srpsko društvo nikad u novijoj istoriji nije bilo toliko izloženo silama koje su van njegove kontrole, niti ciljevima koje ne može voljno da prihvatiti.
- Snažna konvulzija od ovog društva i njegove kulture stvara subjekt bez percepcije. U tom kontekstu književnost je zaslepljena i nemoćna da izgrađuje svoje osnovne institute, da prepozna svoje ciljeve - objšanjava Zivlak.
On smatra da je književnost izgubila tlo, da ne prihvata da je svet podeljen i da je ta konsekvenca više nego istinita, da ne postoji jedinstvena ideološka sfera koja bi omogućila da njena interpretacija bude isključivo prihvaćena.
- Tržišne i političke sile nepovratno ujedinjuju i razjedinjuju svet. U tim promenama književnost ne nalazi više oslonac, niti može da računa da će biti zaštićena preko uloga nacionalnih ili političkih bardova, a mnogi bi to želeli, niti će moći da se uspostavi kao moralno šibanje. Naprotiv, pobuna ili moralizam književnosti, koji zastupaju neki naši pisci, naprosto su roba sa kratkim rokom važenja o čemu oni ne mogu naprosto da odlučuju. Da li će naša književnost sačekati svoj trenutak, mislim da za to ne postoje uslovi dok god se ne shvati da uloga autentičnog pisca nije u zastupanju moći, nego njenog razumevanja i ogoljavanja - zaključio je Zivlak.
Vladislava Gordić-Petković, profesor i član “Ninovog” žirija, kaže da se teme srpskog romana kreću u tri pravca: ljubav, istorija i kritika svega postojećeg (ili takozvani posttranzicijski bluz).
Vladislava Gordić-Petković
- To nije slučaj samo sa prošlogodišnjom produkcijom, ali je roman 2011. obuhvatio gotovo nezamisliv raspon tema: bavi se savremenim egzilom (T. Ašić) i krstaškim ratovima (G. Gorbaev); ispisuje povesti fiktivnih industrijalaca i modernih ruskih klasika (roman A. Novačića o Venediktu Jerofejevu); dotiče se i kuge (D. Nikolić), raka (Č. Nedeljković, B. Čanković) i atentata (roman D. Stojkovića Poslednji greh: slučaj gospođe Marković o atentatorki na kralja Milana Obrenovića) - objašnjava Vladislava Gordić-Petković.
Kako kaže, u godišnjoj berbi romana srećemo dve vojvođanske Nemice kod Igora Marojevića, jednu Finkinju kod Voje Čolanovića i vračarske mason(k)e kod Mirjane Đurđević.
- Prošle godine ispisana su dva romana koja mitologizuju Karaburmu (T. H. Raič i Vida Basara, koja nas efektno vraća u očaj devedesetih), jedan o Veneciji (Pištalov), dva romana imaju za glavnog junaka planinara (Olega Tomića i Milana Jankovića). Kad srpsku prozu Albahari odvede na ratište, a Basara u bolnicu, to znači da vreme izazova tek dolazi - rekla je Gordić-Petković
Vladislav Bajac, pisac i čelnik izdavačke kuće “Geopoetika”, veli da je svojevrsna tradicija srpske književnosti XX veka njena raznovrsnost.
- U poslednje dve decenije ona je još vidljivija. Među knjigama imamo izvrsno ispisane klasične, a boga mi, i loše napisane modernističke romane. Nema pravila. Raduje me upornost pisanja priča. Tu smo jaki - kaže Bajac.
Vidljiva vrednost domaće književnosti, prema Bajacu, nalazi se i u njenoj stilskoj raznolikosti. Širina izbora različitih poetika čini autore iz Srbije veoma hrabrim.
- Doduše, među knjige (naj)mlađe generacije ume da zaluta i tranziciona slabost potpadanja pod trendove kvazimodernosti. O kopiranju knjiga iz masovne proizvodnje severnoameričkih hitova i „implementaciju” na našu bestselersku da i ne govorimo. A ni o takvim autorima - zaključuje naš sagovornik.
Blic
Početak godine, između ostalog, obeležavaju ovdašnje prestižne književne nagrade: “Ninova”, “Vitalova” - koje su nedavno dodeljene - zatim “Mešina” čiji će laureat uskoro biti poznat. Ova priznanja pokrenula su, u kulturnoj javnosti i van nje, i pitanje šta je zapravo ključno obeležje savremene srpske književnosti. O tome za “Blic” govore Vladislava Gordić-Petković, Mihajlo Pantić, Jovan Zivlak i Vladislav Bajac.
Mihajlo Pantić
Profesor i književni kritičar Mihajlo Pantić ističe da je savremena srpska književnost tematski raznorodna bez ograničenja, ali i bez pravog vrednovanja.
- Savremeni pisci pišu bez ograničenja, šta hoće, o čemu hoće i koliko god hoće, niko ih više u tome ne sputava niti usmerava, što je lepa činjenica pobede demokratije. Ali, nije sve tako idilično, kako bi se reklo na prvi pogled. Ispod te obrazine lažnog književnog raja nedvosmileno postoji dominantan problem, koji bi se mogao svesti na pitanje kako književnost odgovara na preteške izazove koje nam donosi savremenost i šta ona u svemu tome može. Jednom rečju, kakvu ulogu ima? - upitao je Pantić i nastavio:
“Pošto je estetski kriterijum potisnut u korist tržišnog ili novoideološkog, književnost se najozbiljnije suočava sa pitanjem svoga smisla i svoje društvene funkcije. Neka vas hiperprodukcija - u kojoj se u istu ravan stavljaju dela nekoliko poslednjih klasika, zatim nekoliko desetina onih koji, sa razlozima talenta ili bez njih na to mesto pretenduju, i hiljada onih koji se ispovedaju svom kompjuteru, pa to posle dobije formu knjige - ne zavara. Nikada se u ovoj zemlji nije objavljivalo više književnosti nego danas i nikada, za minulih dvesta godina, književnost nije značila manje nego danas, ma o čemu i ma kako da govori. Što nas, posredno, vodi dijagnozi doba u kojem živimo. Ona, nažalost, nije ni vedra ni optimistična, mada bih voleo da je tako.
Jovan Zivlak
Jovan Zivlak, književnik i čovek iz “Vitalovog” žirija, kaže da srpsko društvo nikad u novijoj istoriji nije bilo toliko izloženo silama koje su van njegove kontrole, niti ciljevima koje ne može voljno da prihvatiti.
- Snažna konvulzija od ovog društva i njegove kulture stvara subjekt bez percepcije. U tom kontekstu književnost je zaslepljena i nemoćna da izgrađuje svoje osnovne institute, da prepozna svoje ciljeve - objšanjava Zivlak.
On smatra da je književnost izgubila tlo, da ne prihvata da je svet podeljen i da je ta konsekvenca više nego istinita, da ne postoji jedinstvena ideološka sfera koja bi omogućila da njena interpretacija bude isključivo prihvaćena.
- Tržišne i političke sile nepovratno ujedinjuju i razjedinjuju svet. U tim promenama književnost ne nalazi više oslonac, niti može da računa da će biti zaštićena preko uloga nacionalnih ili političkih bardova, a mnogi bi to želeli, niti će moći da se uspostavi kao moralno šibanje. Naprotiv, pobuna ili moralizam književnosti, koji zastupaju neki naši pisci, naprosto su roba sa kratkim rokom važenja o čemu oni ne mogu naprosto da odlučuju. Da li će naša književnost sačekati svoj trenutak, mislim da za to ne postoje uslovi dok god se ne shvati da uloga autentičnog pisca nije u zastupanju moći, nego njenog razumevanja i ogoljavanja - zaključio je Zivlak.
Vladislava Gordić-Petković, profesor i član “Ninovog” žirija, kaže da se teme srpskog romana kreću u tri pravca: ljubav, istorija i kritika svega postojećeg (ili takozvani posttranzicijski bluz).
Vladislava Gordić-Petković
- To nije slučaj samo sa prošlogodišnjom produkcijom, ali je roman 2011. obuhvatio gotovo nezamisliv raspon tema: bavi se savremenim egzilom (T. Ašić) i krstaškim ratovima (G. Gorbaev); ispisuje povesti fiktivnih industrijalaca i modernih ruskih klasika (roman A. Novačića o Venediktu Jerofejevu); dotiče se i kuge (D. Nikolić), raka (Č. Nedeljković, B. Čanković) i atentata (roman D. Stojkovića Poslednji greh: slučaj gospođe Marković o atentatorki na kralja Milana Obrenovića) - objašnjava Vladislava Gordić-Petković.
Kako kaže, u godišnjoj berbi romana srećemo dve vojvođanske Nemice kod Igora Marojevića, jednu Finkinju kod Voje Čolanovića i vračarske mason(k)e kod Mirjane Đurđević.
- Prošle godine ispisana su dva romana koja mitologizuju Karaburmu (T. H. Raič i Vida Basara, koja nas efektno vraća u očaj devedesetih), jedan o Veneciji (Pištalov), dva romana imaju za glavnog junaka planinara (Olega Tomića i Milana Jankovića). Kad srpsku prozu Albahari odvede na ratište, a Basara u bolnicu, to znači da vreme izazova tek dolazi - rekla je Gordić-Petković
Vladislav Bajac, pisac i čelnik izdavačke kuće “Geopoetika”, veli da je svojevrsna tradicija srpske književnosti XX veka njena raznovrsnost.
- U poslednje dve decenije ona je još vidljivija. Među knjigama imamo izvrsno ispisane klasične, a boga mi, i loše napisane modernističke romane. Nema pravila. Raduje me upornost pisanja priča. Tu smo jaki - kaže Bajac.
Vidljiva vrednost domaće književnosti, prema Bajacu, nalazi se i u njenoj stilskoj raznolikosti. Širina izbora različitih poetika čini autore iz Srbije veoma hrabrim.
- Doduše, među knjige (naj)mlađe generacije ume da zaluta i tranziciona slabost potpadanja pod trendove kvazimodernosti. O kopiranju knjiga iz masovne proizvodnje severnoameričkih hitova i „implementaciju” na našu bestselersku da i ne govorimo. A ni o takvim autorima - zaključuje naš sagovornik.