Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Frida Kahlo meksicka umetnica

  • Začetnik teme majale
  • Datum pokretanja
majale

majale

Član
Frida Kahlo ( rodjena Magdalena Carmen Frida Kahlo jula 6. 1907-jula13 1954) bila je Meksicka slikarka predstavnik nadrealizma.Slikala je koristeci uzbudljivim bojama punim zivota koje su bile deo domace tradicije.Mnoga njena dela su autoportreti "(slikam sebe jer sam cesto sama i predmet sam koji najbolje poznajem)"koji simbolicno opisuju njn bol.bila je udata za meksickog muralistu Diego Riveru.
Rodjena je u malom mestu u okolini Meksiko sitija.
Majka je bila spanskog a otac nemackog porekla i iako ne bas u sloznom braku imali su cetiri cerke.Meksicka revolucija pocela je 1910.g. kada je ona imala tri ,ali je uvek govorila da je rodjena 1910 da bi je ljudi povezivali sa njom.Jos kao mala dobila je polio,bolest zbog koje joj je desna noga bila kraca od leve ,sto je prikrivala dugim,sarenim suknjama.Kao devojcica ucestvovala je u boksu i drugim sportovima.Septembra 17 1925 vozila se autobusom koji se sudario sa tramvajem i zadobila brojne povrede.Zbog toga kasnije nije imala dece,a dok je lezala nepokretna u krevetu nastajala su njena dela.200px-Frida_Kahlo_(self_portrait).jpg
 

Prilozi

Poslednja izmena:
majale

majale

Član
Insistirala je:"nikad nisam slikala snove,samo svoju realnost".Kombinovala je klasicnu meksicku tradiciju sa nadrealizmom( To je pravac u slikarstvu i knjiz. u kome su slike i dogadjaji koji nisu povezani stavljeni zajedno na cudan i nemoguc nacin tako da pokazuju sta se dogadja u mislima onog koji ih crta).
Luvr je kupio njenu sliku "Frame"a to je bilo prvo delo u 20 veku iz Meksika kupljeno od strane jednog uglednog muzeja.
Bila je bolesna pre nego sto je umrla,a urna sa njenim pepelom je u njenom rodnom mestu u muzeju koji cuva njene slike i relikvije iz licnog zivota.
Ubrzo posle smrti nije bila priznata kao umetnik,vec kao zena Diego rivere,ali posle 1980.g.to se menja i po njenom uzbudljivom i teskom zivotu pisu se knjige i romani koji su svetski bestseleri.
 

Prilozi

Poslednja izmena:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Живот је бајка – ФРИДА КАЛО

Живот је бајка – ФРИДА КАЛО

VIVA LA VIDA



Мексичка сликарка која је у осамнаестој години доживела саобраћајну несрећу кад јој је кичма заувек уништена и због чега ће тридесет два пута бити оперисана, била је осуђена на доживотни бол и живот у металном корсету. Ипак, једну своју слику назвала је „Живео живот”

vivalaviva 1.jpg

„Viva la vida”, 1954, Музеј Фриде Кало у Мексику


Са шест година Фрида Кало разболела се од дечије парализе и девет месеци лежала у кревету превијајући се од болова. Да би издржала, утонула је у свет маште, где би је увек чекала насмејана измишљена пријатељица.

usomotshalj. 2.jpg

„Аутопортрет у сомотској хаљини”, посвећен Алехандру, 1926, приватна збирка

Кад се опоравила, једна нога јој је била тања и краћа. Деца су јој се подсмевала. Схватила је да је остала обележена. Постојала су два начина да се с тим носи: да се преда, прихвати хромост као стање кога треба да се стиди, сакрије у кућу или да се избори, пркоси, наметне тиме што ће недостатак преокренути у предност. Одлучила се за ово друго, али док је схватила како се то постиже, прошле су године.

Дечија изругивања изазивала су у њој бес, али не и губитак самопоуздања. Суочила се са сажаљењем и злобом, али ни тако мала није прихватала пораз. Презирала је показивање било какве слабости и никад није плакала. Кад је већ била другачија, покушала је да буде боља. Научила је да вози бицикл, пењала се на дрвеће и пливала брже од других девојчица. Није могла да прескаче конопац, али је учила рвање и бокс, што није било уобичајено за девојчице тог времена, а није ни данас.
Мајка ју је потајно сажаљевала, али је од оца имала подршку и дивљење. Говорио јој је да је боља од других јер је храбрија и паметнија. Била му је љубимица, од његових шест кћери једино се она школовала.
Отац, који се у Мексико доселио из Немачке, био је уважени уметнички фотограф, благе нарави, затворен и повучен, свирао је клавир и читао немачке филозофе. Мајка је била неписмена, одлучна, практична, тврдоглава, незадовољна и, углавном, нерасположена.


Огледало над креветом

trup 3.jpg

„Сломљени труп”, 1944, Музеј Долорес Олмедо Патињо, Сијудад Мексико


Фрида је одрастала као енергична, немирна девојка која се шишала на кратко и носила панталоне. Читала је, излазила с мушким друштвом. У средњој школи, у коју се уписала фалсификујући године, била је члан младих комуниста и још једне групе интелектуално-политичких истомишљеника у којој је била једина девојка. Била је то бунтовничка група која је правила невоље у школи, посебно наставницима. Вођа групе, Алехандро, био је Фридин момак три године.
На једној породичној фотографији, коју је снимио њен отац, носи мушко одело с прслуком и краватом, док њене сестре и мајка имају на себи складне хаљине. Отац је поносан на њен став током позирања, док је мајка ужаснута.
Желела је да заврши студије и постане лекарка. А онда је дошао тај дан. Шетала је по тргу с Алехандром, ушли су у дрвени аутобус, кренули, а онда се чуо звук кочења, мукли ударац, ломљава дрвета и стакла. У судару, држач из аутобуса, дугачка метална шипка, пробила је Фридин стомак изашавши на другу страну.
Лекари су сумњали да ће преживети, још мање да ће икад ходати. Десна, краћа нога, била је сломљена на једанаест места, стопало смрвљено, кичма пресечена на три дела, карлица здробљена, ребра и кључна кост поломљени.
Након операције добро јој је дошло што је још као дете научила да мирује. Месецима је лежала непомична, на леђима, у гипсу од главе до пете, у неизрецивим боловима.
Кад су болови у кичми и нози постали подношљивији, почела је да је мучи досада. Мајка је помислила да би јој сликање можда помогло, па је донела боје, четкице и мали штафелај који је могао да се смести на кревет. Отац је смислио како да изнад кревета учврсти огледало да би могла да види своје лице.
И тако је почела да слика најближи објекат – себе. Од сто четрдесет три Фридине слике, педесет пет су аутопортрети. Сликала је свакодневно, проучавала историју европске уметности и вежбала руку. Брзо је напредовала.

autobus 4.jpg

„Аутобус”, 1929, Музеј Долорес Олмедо Патињо, Сијудад Мексико


Дуготрајна непомичност изоштрила јој је способност опажања, запажала је детаље и сликала их . Насликала је „Аутобус”, подсећање на удес, а свој „Портрет у сомотској хаљини” послала је Алехандру који је после несреће почео да се удаљава. Хтела је да га врати. И успела је. Пошто је добио слику, још неко време су били заједно. Тада је постала свесна онога што ће касније постати главно обележје њеног сликарства – да њене слике имају моћ говора. На том првом аутопортрету Фрида има мек, нежан израз који у каснијим сликама нестаје. Уместо позива „у помоћ”, појавиће се окрутна маска која говори „не може ми нико ништа”, израз који ће Фрида задржати и сликати до краја. То можемо да видимо упоређујући прве и касније Фридине аутопортрете.


Кактус који успева свуда


15god 5.jpg

„Аутопортрет” који је урадила с петнаест година, 1922.

Фридин опоравак био је чудо. Поново је стала на ноге. Имала је деветнаест година. За њено школовање више није било новца. Морала је да нађе посао. Једино што је научила било је сликање. На једној забави упознала је Дијега Риверу, највећег мексичког сликара. Показала му је своје слике. Шта ли ће Ривера, у то време већ див и легенда, двадесет година старији од ње, рећи за слике младе, непознате, самоуке хроме девојке која му је при том дрско рекла да жели сликањем да зарађује за живот јер јој је то најмање досадно? Гледао је у њу пожудно, а њене слике дуго и пажљиво и на крају озбиљно рекао: „Твоје су слике посебне, тако ’мексичке’. Даровита си, имаш стила. Мораш да наставиш да сликаш, али немој никога да опонашаш. Буди своја, довољно си добра и другачија.”
Као да је чула свог оца, а те речи долазиле су од човека коме се дивила кад је била веома млада, док је он у њеној школи радио мурал у амфитеатру.
Од тог тренутка Фрида неуморно слика, а с Дијегом почиње бурну љубавну везу која ће трајати до краја њеног живота. У том животу за њега су сликарство и политика били најважнији, док је за њу то био само он, Дијего.
Убрзо након венчања сазнала је да Риверина љубав према њој не искључује и његове везе с другим женама. Чезнуо је за слободом да има било коју жену, чежњу коју има већина мушкараца, а која се најлакше осваја помоћу славе и моћи. А Дијего их је имао. Физички је био непривлачан, али жене су се бацале на њега. Желеле су да му позирају и буду овековечене на његовим муралима. Веза с њим била је, веровале су, пречица до вечности.
Изазивао је у њима дивљење и сажаљење у исто време: потребу жене да буде с моћним мушкарцем и мајчинско осећање бриге за дете. Био је велики меда који зна да мази, слуша и чује, а не зна да брине о себи, док је, с друге стране, имао углед и познанства у целом свету. Ко може да одоли таквој комбинацији? У Мексику је био бог; као сликар, представник мексичке ренесансе, и као идеолог радничке класе.
Ривера је радио велике мурале у Мексику и Америци. Удварала му се њујоршка елита, у Мексику су се клели у њега. Био је ватрени комуниста који је прихватао поруџбине од капиталиста. „Био је кактус који успева свуда, на песку и камењу. А кад цвета, његови су цветови предивно црвени или жути као сунце”, писала је Фрида пријатељици.
Био је способан да друге подређује својим потребама, а да тога није био ни свестан. Знао је да искључи друге чак и кад су били присутни и усредсреди се на самог себе. Да ли је то била равнодушност, саможивост или уметничка самосвојност?


Изрезано срце



„Фрида и Дијего”, 1931, Музеј модерне уметности, Сан Франциско


Фриду су болеле његове преваре. Правдала га је да је поседовање лепих жена плод његове уметничке природе, тежње за поседовањем лепоте, да му је потребна таква врста заноса, да је уметник жељан доживљаја, у вечној потрази за надахнућем, да улази у везе с прелепим женама због своје уметнички узвишене чежње за савршенством. Наивно је веровала да ће га њена неизмерна љубав променити и припитомити.
Током једне године имала је седам операција на кичми, у болници је провела девет месеци и сматрала да заслужује верност. Али, он је и даље трошио жене као омиљене посластице. Био је мушкарац који свој его храни женама да би био бољи у послу.
Правдала га је мишљу да тако велики и значајан човек припада свима и да, сходно томе, не може емотивно да припада само једној особи. Није хтела да прихвати истину да он није способан да воли никога сем себе.
„Можда људима који осећају неизмерну страст према својој уметности не преостаје више страсти за људе”, питала се.
Одлучила је да се за себе избори на свој начин. Да буде другачија тиме што ће бити немилосрдно женски искрена и огољена, онако како нико није спреман да буде. Окрутно је сликала своју сломљену кичму, ране на нози, изрезано срце, себе мртву, крв која истиче из пререзане вене, стрелицама избодено тело, себе ураслу у земљу, крваве мрље на белим чаршавима, побачене фетусе. Сликарка Џорџија О’Киф рекла је Фриди, кад је на њеној изложби у Њујорку видела слику „Рађање”, да се пре ње нико није усудио да наслика тај чин, јер нико не жели да види моћ жене док даје живот.
Сликала је сопствено лице, свесно претерујући у грубости аутопортрета, наглашавајући своје недостатке: сликала је сувишне длачице на лицу, брчиће и спојене обрве које је могла и да нема да је хтела да буде као други.
Почела је да се облачи као сељанка из Техуана: у дугачке сукње и шалове живих боја, да украшава косу цвећем и тракама, ставља дречав накит, наноси јаркоцрвени руж. Сваког јутра облачила се као да излази на позоришну сцену. Чешљала се и облачила сатима. До јуче градска девојка, модерна млада жена која је обично носила панталоне, кожне јакне и мушке чизме, свесно се преобразила у експонат из етнологије. Људи су се за њом у чуду окретали. Али, створила је „стил Кало”.


Пикасове минђуше



„Између завеса”, поклон за Лава Троцког, 1937, Национални музеј за жене у уметности, Вашингтон

Морала је да слика јер је бол због Дијегових неверстава и њене болести био превелики да би остао само у њој. На једној фотографији видимо Фриду како лежи у болници и помоћу огледала исликава корсет. Има намазане нокте, прстење, фризуру… Опет пркоси. Током три године испробала је двадесет осам корсета од гипса, пластике, гвожђа и коже. Нашарати тај оклоп и кавез без кога би се њено тело распало не може свако.
Имала је потребу да ради све оно што не може. Ишла је на плес, упуштала у везе с мушкарцима и женама желећи да њено тело осети нешто друго осим бола. Склапала је пријатељства с Дијеговим девојкама да би обезвредила њихов значај и свој положај учинила подношљивијим. Марширала је, протестовала, певала Интернационалу, мрзела неправду и веровала да ће комунизам спасти свет од беде.
На површини је била весела, заводљива, забавна особа непоновљивог изгледа, са смислом за хумор, коју су сви обожавали. Кад су јој због гангрене одсекли ногу, рекла је: „Шта ће ми ноге, ја имам крила.” На отварање своје изложбе у Мексику, 1950. године, дошла је болничким колима, у пратњи мотоциклиста. Унели су је на носилима и сместили у кревет насред галерије. Читаве вечери забављала је друштво, веселила се, славила.
Њен живот постао је позориште у коме је сама креирала костиме, цртала сценографију, измишљала садржај, режирала и глумила. А затим је све то сликала. Слика „На позорници”, коју је наменила Троцком, казује управо то.
Кад је у пролеће 1938. године Андре Бретон посетио Троцког који се у Мексику скривао у Фридиној кући, видео је њене слике и, одушевљен, назвао их надреалистичким. Она се насмејала и рекла: „Не, оне су само аутобиографске, ја сликам свој живот.”
Није разумео да је сам њен живот чисти надреализам, док су њене слике садржавале мексичку народну уметност, митологију, религију, савремену уличну уметност али и преколумбовску примитиву – никада раније виђен спој.
На изложби у Паризу њеним сликама дивили су се Хоан Миро, Кандински, Дишан. Критичари су били пуни хвале, истичући непоновљивост и искреност. Одушевљени Пикасо поклонио јој је минђуше од корњачевине у облику две мале руке које су јој одмах постале најдражи накит.
Није веровала да је славна ни кад је музеј Лувр 1939. године откупио један од њених аутопортрета. Као сликарка, није била сујетна. Као сваком тешком болеснику, чињеница да преживљава била је довољна награда.
Десет дана пре смрти, 1954. године, четири сата је по пљуску, упркос забрани лекара, заједно с Ривером учествовала у уличном маршу солидарности с владом Гватемале чијег је левичарског председника ЦИА збацила с власти. Седела је у инвалидским колицима. То је њена последња фотографија. Хтела је да буде део живота до самог краја. Одлучила се за немогуће подухвате, непотребне ризике, луду тврдоглавост и напрезање тела до крајњих граница. Опстала је захваљујући вољи и савладавању. Тако је постала мит. Имала је четрдесет седам година.




„Свако је дужан да направи најбоље што може од онога што га је запало, јер је смисао живота одржање живота самог. Треба постојати упркос свему: осећати, дисати, гледати, учествовати. Није нам дата друга шанса, други живот”, написала је Славенка Дракулић у књизи „Фрида или о болу”, уз чију је помоћ овај текст и настао.


СЕЋАЊЕ И ПОШТОВАЊЕ

После Фридине смрти њена уметничка слава је расла. Кућа у којој је рођена, Плава кућа, Каса Азул, отворена је 1958. године као музеј, на предлог Дијега Ривере. Феминистички покрет седамдесетих година прошлог века повећао је занимање за њен живот и рад и она постаје икона женског отпора. Године 1980. у Мексику креће неомексиканизам, правац који се ослања на Фридину уметност. У Лондону је 1982. године отворена прва ретроспектива Калове ван Мексика, одакле се сели у Шведску, Немачку, Њујорк.



''Ја и моји папагаји'', 1941, приватна збирка

Хајден Херера 1983. године издаје Фридину биографију која постаје бестселер. Њена слика „Дијего у мојим мислима” користи се 1990. године као постер за изложбу мексичког сликарства у музеју Метрополитен. Опера „Фрида” композитора Роберта Хавијера Родригеза изводи се 1991. године у Филаделфији. Амерички џез флаутиста и композитор Џејмс Њутн 1994. године објављује албум надахнут Фридином сликом „Одело за Фриду Кало”. Певачица Мадона купује Фридин „Аутопортрет с мајмунима” прогласивши се реинкарнацијом мексичке сликарке. У Сједињеним Америчким Државама пуштена је у оптицај поштанска марка с Фридиним ликом. Глумица Селма Хајек 2002. године игра Фриду у филму рађеном по Херериној књизи који постаје хит освојивши два Оскара. Године 2006. Фридина слика „Корени” продата је на аукцији за 5,5 милиона долара.
На стогодишњицу рођења Фриде Кало у Палати лепих уметности у Сијудад Мексику, најважнијем културном центру Мексика, отворена је ретроспективна изложба њених слика коју обилази рекордан број посетилаца. Следеће године ова изложба одлази у више градова САД, а 2010. године у Берлин и Беч.
Мексичка банка 2010. године пушта у оптицај новчаницу од 500 пезета на којој се налазе ликови Фриде Кало и Дијега Ривере.
У Београду се приказује позоришна представа о животу ове уметнице по тексту Сање Домазет.
Славенка Дракулић објављује књигу о Фриди која се истовремено појављује у Шведској, Немачкој, Хрватској и Србији и присутна је на свим изложбама Фриде Кало које обухватају та говорна подручја.



Аутор:
Слободанка Лазаревић
Извор: Политикин забавник



 
Poslednja izmena:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Putevi Fride Kalo i Dijega Rivere

Putevi Fride Kalo i Dijega Rivere

Izložba prati umetničke i životne prilike Fride i Dijega ističući, između ostalog i značaj zajedničkog života koji su oni delili gotovo četvrt veka

1.jpg
Frida Kalo i Dijego Rivera, 1940 (Foto: Nikolas Marej)
Toronto – U Umetničkoj galeriji Ontario otvorena je izložba posvećena stvaralaštvu Fride Kalo (1907–1954) i Dijega Rivere (1886–1957), a njen naslov „Strast, politika i slikarstvo” reflektuje zajednički život, politička, a pre svega, umetnička uverenja ovog para.
Ovo je svakako i jedan od umetničkih događaja koji je obeležio ovu jesen u Torontu. Postavka je koncipirana hronološki, iz više segmenata, fokusirajući najbitnije stvaralačke momente u njihovim karijerama. U ovom obimnom internacionalnom projektu sarađivali su muzeji, galerije i kolekcionari iz Meksika, Amerike i Kanade.
Predstavljeno je oko 150 radova među kojima preko 80 slika i crteža, remek-dela, ali i manje poznati radovi. Pored slika, kao živi dokumentarni materijal, izložene su i umetničke fotografije poznatih autora, mahom su to Fridini portreti ili zajednički snimci ovog para.
Izložba prati umetničke, ali i životne prilike Fride i Dijega ističući između ostalog osetljivost partnerskih odnosa, njihovu promenljivu sreću i značaj zajedničkog života koji su oni delili gotovo četvrt veka.
Njihove različite umetničke ličnosti i dramatični personalni životi mogu se sagledati i u simbiozi sa političkim uverenjima iz tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, a naklonost za ideje komunizma bila je zajednička. Jedna fotografija podseća na epizodu sa boravkom Trockog u njihovoj kući.
Kada se danas ponovo fokusira Fridino stvaralaštvo u znaku intimnog dnevnika jednog života i njena posthumna internacionalna slava, pitanje pigmalionske uloge zaštitnika i bojazan da se individualnost gubi u senci velikog slikara, na primeru ovog para sasvim su irelevantni.
Takođe, u njihovom slučaju problematizuje se i pitanje balansa podeljenih uloga i borbe polova kao i uzajamne razmene energije, ljubavi, ideja... Naime, kada su se sreli, Dijego je imao internacionalnu slavu kao veliki slikar monumentalnih zidnih slika – murala u kojima je veličao meksičku herojsku istoriju, tradicijsku kulturu predaka, Asteke i komunističku revoluciju.
Kalo je bila 20 godina mlađa, bez karijere, početnica koja je slikala uglavnom autoportrete, a u ovim malim formatima kondenzovali su se njeni unutrašnji doživljaji i zagledanost u sopstveno biće i različita psihička i fizička stanja femine.
Ključne reči Fride i Dijega, publikovane na posterima izložbe: „Slikam da bih preživela” na drugom kraju su od njegovog stava „Slikam za narod”.
Tako uvod u ovu postavku predstavlja zajednička fotografija Fride i Dijega iz 1931, iz vremena njihovog boravka u Americi kao i autoportreti, Fridin iz 1933, a Dijegov iz 1937. godine.
U hronološkom toku postavke značajan deo posvećen je Riverinim ranim radovima – mrtvim prirodama, pejzažima, portretima i autoportretima – slikanim pod vidnim uticajima sezanovske i kubističke estetike. Jer njegovo akademsko obrazovanje dopunjeno je boravkom u Španiji i Parizu (1907–1921) kada se družio sa Pikasom, Brakom i Modiljanijem.
U kratkim filmskim insertima dokumentovan je i Riverin rad na muralima kao i prizori iz zajedničkog života. Inače, Rivera je bio poznati „radoholik” i naslikao je preko 200 murala glorifikujući popularnu narodnu tradiciju, meksički nacionalni identitet, ali i sopstvena politička ubeđenja zbog kojih je imao i problema. Njegovi crteži olovkom, studije za murale su među biserima ove izložbe.
Potom su segmenti ove postavke posvećeni Fridinim ranim radovima, a izdvajaju se slike „Autoportret sa majmunom” i „Autobus” koji podseća na saobraćajnu nesreću koja je izmenila njen život.
Soba „Frida i Dijego” predstavlja njihova slikarska dela podsećajući na Riverinu izložbu održanu 1931. u MOM-i u Njujorku kao i murale koje je realizovao u Americi.
U segmentu posvećenom Fridinim poznatim autoportretima piše i „Ja slikam sebe zato što sam sama i sebe najbolje znam”.
Izložba „Strast, politika i slikarstvo” pokazuje sve razlike njihovih poetika, genezu Fridinog slikarskog sazrevanja, ali i promene koje je druga polovina 20. veka donela za delo Fride Kalo, kada je ona postala jedna od umetničkih ikona čija dela su u poznatim kolekcijama svetskih muzeja, između ostalih i u Luvru.
Takođe, u velikim knjižarama Toronta izdvojen je poseban pult sa novim monografijama, studijama ili dokumentarnom građom u kojima se iz različitih aspekata prati umetnost i život Fride i Dijega.

Ljiljana Ćinkul
Objavljeno: 25/11/2012
Izvor: Politika




 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Ove retke fotografije Fride Kalo napravljene su pred samu smrt umetnice

Žizel Frojnd (1908 – 2000) je bila renomirani fotograf i foto-novinar. Ona je napravila neke od najpoznatijih fotografija nacističke Nemačke i fotografisala je brojne pisce i slikare. Nedavno se pojavila i knjiga sa retkim fotografijama Fride Kalo koju je Žizel napravila pred samu smrt umetnice.


Žizel Frojnd


Među umetnicima koje je Žizel fotografisala nalaze se Simon de Bovoar, Virdžinija Vulf, Matis, Men Rej i mnogi drugi. Njihove fotografije možete pogledati na sajtu koji je posvećen njoj.



U Meksiko je došla 1950. godine sa ciljem da se zadrži dve nedelje, ali je tamo ostala dve godine.



Tokom te dve gdoine sprijateljila se sa Fridom Kalo, koju je fotografisala i u poslednjoj godini njenog života.



Nova knjiga, „Frida Kahlo: The Gisele Freund Photografs“, sadrži ove fotografije i objavljena je ovog meseca.



- Ove snažne fotografije svedoci su dirljivih momenata Fridine lepote i talenta. U knjizi se nalazi više od 100 retkih fotografija, od kojih mnoge nisu nikad ranije objavljivane. U knjizi se nalaze i komentari Žizel Frojnd o Fridi Kalo koji nigde nisu objavljeni – piše uz opis knjige.


























Izvor: Missmoss.co.za/Blic Online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Frida Kalo: Nikad ne slikam svoje snove, slikam svoju realnost



Frida je bila prva slikarka iz Mexica čiji je rad izložen u muzeju Louvre u Parizu. Naslikala je 143 slike od kojih su 55 autoportreti. Slikala je sebe iz različitih razdoblja i emotivnih stanja u kojima se nalazila. Njeni radovi su tek 80-ih godina prošlog stoljeća doživjeli punu afirmaciju. Nažalost, za vrijeme života bila je manje poznata kao umjetnica, a više po svom burnom braku s jednim od najvećih meksičkih umjetnika Diegom Riverom.
Magdalena Carmen Frida Kahlo Calderón je bila meksička slikarka, žena od svojih 150 cm koja je odbijala pokazivanje bilo kakve vrste slabosti i nikada nije plakala. Iako je rođena 6. jula 1907. godine u Mexico City-ju, tj.u Plavoj kući (La Casa Azul) koja se nalazila u gradiću Coyoacán, ona je navodila kao datum rođenja 7. juli 1910. godine, jer je željela da se njezina godina rođenja veže za početak meksičke revolucije.

Frida je bila prva slikarka iz Mexica čiji je rad izložen u muzeju Louvre u Parizu. Naslikala je 143 slike od kojih su 55 autoportreti. Slikala je sebe iz različitih razdoblja i emotivnih stanja u kojima se nalazila.

Njeni radovi su tek 80-ih godina prošlog stoljeća doživjeli punu afirmaciju. Nažalost, za vrijeme života bila je manje poznata kao umjetnica, a više po svom burnom braku s jednim od najvećih meksičkih umjetnika Diegom Riverom. Neki detalji iz Fridina života nisu do kraja poznati. Danas, njezini radovi su dio kolekcija mnogih nacionalnih muzeja. To je žena koja je stvarala historiju.



Frida Kalo, 1931. godine

Sa šest godina oboljela je od dječije paralize, zbog čega joj je desna noga bila tanja od lijeve. Ovaj deformitet je kasnije prekrivala dugim i raznobojnim haljinama U septembru 1925. godine doživjela je i saobraćajnu nesreću u sudaru autobusa i tramvaja. Stanje joj je bilo jako kritično, nakon čega su uslijedile 32. operacije. Bila je prinuđena da leži u krevetu četiri mjeseca. Od majke je dobila četkice i platno i od tada možemo reći da je pronašla svoju pravu ljubav- slikarstvo.

Slon i golubica

U početku se pojavljivala u muškim hlačama, kožnim jaknama i čizmama, da bi se kasnije oblačila u raznobojne haljine i šalove jarkih boja, i u kosu bi umetala cvijeće. Svog muža Diega Riveru je ugledala još u holu škole. Poznati slikar je tada oslikavao mural. Nakon što se oporavila od nesreće, odnijela mu je svoje slike na pokaz. Poznato je da joj je tom prilikom Rivera rekao: “Tvoje slike su nešto posebno, tako su meksičke. Ne oponašaj nikog, budi svoja. Dovoljno si dobra i drugačija”.

Kada se udala za Riveru, nazivali su ih “slon i golubica”, zbog razlike u visini i građi. Diego ju je često varao (prevario ju je, čak i sa sestrom). Zato je prkosila i imala je potrebu da radi sve ono što ne može. Upuštala se u veze sa muškarcima i sa ženama.

Hayden Herrera je 1983. godine izdala Fridinu biografiju. Knjiga je 2002. godine ekranizovana. Film je osvojio dva Oscara, a Fridu igrala Selma Hayek.

Umrla je u četrdeset i sedmoj godini života. Muzej Fride Kahlo je smješten u njenoj kući La Casa Azul.

Tekst je preuzet sa portala Ženska posla
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
IKONA SLIKARSTVA I FEMINIZMA… PRONADEN ZVUČNI ZAPIS GLASA FRIDE KALO?



Skoro 70 godina nakon smrti tragične meksičke umetnice Fride Kalo, istraživači iz Nacionalne biblioteke zvuka u Meksiku pronašli zvučni zapis za koji se veruje da se na njemu čuje glas čuvene slikarke.

Preslušavajući arhiviranu kolekciju doniranih zvučnih zapisa sa radija, istraživači su naišli na ženski glas koji opisuje umetnika Dijega Rivieru i smatraju da glas pripada Fridi Kalo, prenosi Nacionalna geografija.

Audio zapis dug 90 sekundi iz pilot epizode meksičkog radio programa „Neženja” iz 1950. godine opisuje Rivieru kao: „Veliko i krupno dete, prijateljskog lika i tužnog pogleda.

– Njegove istaknute, tamne i inteligentne oči i pogled teško je zadržati –
čuje se na snimku.

Ovaj tekst ispričan je ženskim glasom, za koji se veruje da je pripadao Fridi Kalo, supruzi i profesionalnoj partnerki u slikarstvu Dijega Riviere.
Audio zapis datira iz perioda oko 1953. ili 1954. godine, a sagovornica je predstavljena kao slikarka koje više nema.



Frida Kalo je preminula malo pre emitovanja radio programa, 13. jula 1954. godine, u 47. godini.

Pronađen audio zapis mora da prođe dalja istraživanja u koja će biti uključeni eksperti iz različitih oblasti, poput zvaničnika iz biblioteke zvuka, inženjere, audio stručnjake, pa čak i žive izvore.

– Pre nego što umetnička zajednica donese bilo kakve zaključke, mora da prođe dug put istraživanja i da u prosuđivanju bude striktna”, rekla je direktorka muzeja „Frida Kalo –
Hilda Truhilo.

Poznato je da je pred kraj života Frida Kalo bila veoma bolesna, a kao neko ko je bio strastveni pušač i konzumer alkohola, pretpostavlja se da je njen glas u skladu sa tim bio „ispucaliji” i „dublji”. S druge strane, glas koji se čuje na zvučnom zapisu je glatak i nežniji.

– Postoji nekoliko faktora koji ukazuju na to da sagovornica u radijskom programu nije profesionalac: Pravi pauze kako bi uzela vazduh, što nije odlika profesionalaca, kao i to što pomalo šuška dok govori – objasnila je Sonia Korona iz španskog dnevnog lista El Paz.
Rođaka i potomak Fride Kalo, Mara de Anda, istakla je da u porodičnoj arhivi ne postoji ništa slično. Ona veruje da je u odnosu na zabeležen audio snimak Frida Kalo imala znatno grublji glas.

Kalo je bila jedna od najpoznatijih umetnica Meksika. Poznata je po auto-portretima i drugim radovima zbog kojih se smatra jednom od ikona feminizma. Kombinovala je nadrealizam sa grafičkim elementima odgovarajući na pitanja o identitetu, polu, rasi i klasama.
Kao mlada, dvadesetjednogodišnja umetnica, platila je da poseti studio znatno starijeg umetnika Dijega Riviere kako bi dobila profesionalne savete. Njihova veza bila je burna, s obzirom na Dijegovu sklonost ka aferama.


(HeadLiner/Izvor: Tanjug)
 
Top