- Učlanjen(a)
- 10.07.2010
- Poruka
- 2.773
Фредерик Мистрал
Фредерик Мистрал (фр. Frédéric Mistral, 8. септембар 1830 — 25. март 1914) је новопровансалски пјесник, рођен у Мајану (фр. Maillane), градићу на ушћу Роне. Оснивач је и главни представник књижевне школе тзв.фелибрижа (фр. félibrige), чији је задатак био обнова и одржање провансалског језика (фр. langue d'oe) и подизање његовог значаја до књижевног језика, а Мистрал је томе задатку посветио читав свој живот и пјеснички рад.
Године 1855. Мистрал је заједно са Руманијом(Roumanille)и другим провансалским пјесницима започео издавање алманаха(часописа)поезије и прозе Armana Prouvençau. Поријекло из старе провансалске породице само му је допринијело већем ангажовању у тематској обради његових пјесничких остварења:опјевао је славну прошлост Провансе и њену природу, а живот и сељаке у њиховој једноставности с патријархалним обичајима. Да би потакао чување тих вриједности основао је 1899. године музеј обичаја и живота Провансалаца. У француској књижевности име Мистрала, уз Ламартина(Lamartine) и Жама(Jammes), је најоригиналнија персонификација пјесничке провинције:он је у центру Провансе стекао и сачувао наклоност и фамилијарну навику код публике. Као интелектуалца антидрајфусовца Морас га је довео у "Лигу француске отаџбине". Умро је 15. марта 1914. године. Када је ријеч о његовим дјелима у формално-поетичком смислу, треба нагласити да је хеленистичко знање, стечено у младости, изразио у сликовитом пејзажу родне Провансе, а своје сељаке настојао идеализовати. У том погледу створио је строфу са специфично мистраловском инвенцијом, и баш због такве форме ниједан провансалски пјесник послије Мистрала није се усудио преиначити је. Та призната оригиналност оличена је у двама спјевовима Миреј(Mireille/Mirèio)иКаландал(Calendal/Calendau). Први је идилична поема из провансалске прошлости, објављена 1859, а други је изашао из штампе 1867. године. Написао је и "Златна острва"(Lis Isclo d'Or), збирку лирских пјесама, коју је објавио 1875. године. Са лириком се јавио и 1912.("Lis Oulivado"). У његовој књижевној оставштини је и једна трагедија. За своју пјесничку оригиналност награђен је 1904. године Нобеловом наградом за књижевност, коју је подијелио са шпањолским драмским писцем Ечегарајом-и-Еисагиром. Француски историчар књижевности Албер Тибоде, међу многобројним значајнијим књижевним студијама,1930. године објавио је и једну сјајну монографију о Мистралу:Mistral ou la République du soleil.
Из Википедије, слободне енциклопедије
Фредерик Мистрал (фр. Frédéric Mistral, 8. септембар 1830 — 25. март 1914) је новопровансалски пјесник, рођен у Мајану (фр. Maillane), градићу на ушћу Роне. Оснивач је и главни представник књижевне школе тзв.фелибрижа (фр. félibrige), чији је задатак био обнова и одржање провансалског језика (фр. langue d'oe) и подизање његовог значаја до књижевног језика, а Мистрал је томе задатку посветио читав свој живот и пјеснички рад.
Године 1855. Мистрал је заједно са Руманијом(Roumanille)и другим провансалским пјесницима започео издавање алманаха(часописа)поезије и прозе Armana Prouvençau. Поријекло из старе провансалске породице само му је допринијело већем ангажовању у тематској обради његових пјесничких остварења:опјевао је славну прошлост Провансе и њену природу, а живот и сељаке у њиховој једноставности с патријархалним обичајима. Да би потакао чување тих вриједности основао је 1899. године музеј обичаја и живота Провансалаца. У француској књижевности име Мистрала, уз Ламартина(Lamartine) и Жама(Jammes), је најоригиналнија персонификација пјесничке провинције:он је у центру Провансе стекао и сачувао наклоност и фамилијарну навику код публике. Као интелектуалца антидрајфусовца Морас га је довео у "Лигу француске отаџбине". Умро је 15. марта 1914. године. Када је ријеч о његовим дјелима у формално-поетичком смислу, треба нагласити да је хеленистичко знање, стечено у младости, изразио у сликовитом пејзажу родне Провансе, а своје сељаке настојао идеализовати. У том погледу створио је строфу са специфично мистраловском инвенцијом, и баш због такве форме ниједан провансалски пјесник послије Мистрала није се усудио преиначити је. Та призната оригиналност оличена је у двама спјевовима Миреј(Mireille/Mirèio)иКаландал(Calendal/Calendau). Први је идилична поема из провансалске прошлости, објављена 1859, а други је изашао из штампе 1867. године. Написао је и "Златна острва"(Lis Isclo d'Or), збирку лирских пјесама, коју је објавио 1875. године. Са лириком се јавио и 1912.("Lis Oulivado"). У његовој књижевној оставштини је и једна трагедија. За своју пјесничку оригиналност награђен је 1904. године Нобеловом наградом за књижевност, коју је подијелио са шпањолским драмским писцем Ечегарајом-и-Еисагиром. Француски историчар књижевности Албер Тибоде, међу многобројним значајнијим књижевним студијама,1930. године објавио је и једну сјајну монографију о Мистралу:Mistral ou la République du soleil.
Из Википедије, слободне енциклопедије