LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Fransis Bejkon
Fransis Bejkon (1909-1992) je engleski slikar. Ne dovodimo ga u direktnu vezu sa apstraktnim kspresionizmom, iako je nesumnjivo povezan i sa njim, već neposredno sa ekspresionističkom tradicijom.
Po snazi kojom je svom osećanju teskobe davao vizuelnu formu, nijedan od umetnika dvadesetog veka nije se mogao meriti s njim, izuzev Ruoa. Bejkon je često od drugih slikara preuzimao svoj likovni jezik, slobodno kombinujući različite izvore inspiracije, i transformišući ih da bi u njih utisnuo novo značenje. Glava okružena goveđim polutkama odražava Bejkonovu opsesiju Velaskezovim delom Papom Inokentijem H koja ga je intenzivno zaokupljala nekoliko godina. Ovde, naravno, ne vidimo više Papu Inokentija nego duh koji vrišti (za šta ga je nadahnuo prizor iz filma Sergeja Ejzenštajna „Aleksandar Nevski“) izranjajući iz tame u pratnji dveju svetlećih goveđih polutki preuzetih od Rembranta. Znamo da nam poreklo slike ne pomaže da je razumemo. Ne pomaže nam ni poređenje sa ranijim delima, kao što je Grinevaldovo Pribijanje uz krst, Fisijev Košmar, Ensorov Hristov ulazak u Brisel 1889. godine ili Munkov Krik, koja su ovoj slici prethodila. Bejkon je bio kockar, čovek koji je rizikovao i u životu i u načinu rada. Tražio je slike koje, prema njegovim rečima, otvaraju dublje mogućnosti čula. Ovde se takmiči sa Velaskezom, ali po svojim pravilima, a to je uspostavljanje gotovo nepodnošljive napetosti između šokantne žestine lične vizije i svetleće lepote sopstvene slikarske četke.
( Vikipedija )
Fransis Bejkon (1909-1992) je engleski slikar. Ne dovodimo ga u direktnu vezu sa apstraktnim kspresionizmom, iako je nesumnjivo povezan i sa njim, već neposredno sa ekspresionističkom tradicijom.
Po snazi kojom je svom osećanju teskobe davao vizuelnu formu, nijedan od umetnika dvadesetog veka nije se mogao meriti s njim, izuzev Ruoa. Bejkon je često od drugih slikara preuzimao svoj likovni jezik, slobodno kombinujući različite izvore inspiracije, i transformišući ih da bi u njih utisnuo novo značenje. Glava okružena goveđim polutkama odražava Bejkonovu opsesiju Velaskezovim delom Papom Inokentijem H koja ga je intenzivno zaokupljala nekoliko godina. Ovde, naravno, ne vidimo više Papu Inokentija nego duh koji vrišti (za šta ga je nadahnuo prizor iz filma Sergeja Ejzenštajna „Aleksandar Nevski“) izranjajući iz tame u pratnji dveju svetlećih goveđih polutki preuzetih od Rembranta. Znamo da nam poreklo slike ne pomaže da je razumemo. Ne pomaže nam ni poređenje sa ranijim delima, kao što je Grinevaldovo Pribijanje uz krst, Fisijev Košmar, Ensorov Hristov ulazak u Brisel 1889. godine ili Munkov Krik, koja su ovoj slici prethodila. Bejkon je bio kockar, čovek koji je rizikovao i u životu i u načinu rada. Tražio je slike koje, prema njegovim rečima, otvaraju dublje mogućnosti čula. Ovde se takmiči sa Velaskezom, ali po svojim pravilima, a to je uspostavljanje gotovo nepodnošljive napetosti između šokantne žestine lične vizije i svetleće lepote sopstvene slikarske četke.
( Vikipedija )