- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.016
Приче о песмама
ЗАПАЊУЈУЋЕ ОТКАЧИЊАЊЕ
И НЕ ЗАБОРАВИТЕ: „Информација није знање, знање није мудрост, мудрост није истина, истина није лепота, лепота није љубав, љубав није музика, МУЗИКА ЈЕ НАЈБОЉА” – Френк Запа
До своје преране смрти децембра 1993. од рака простате, Френк Запа је под својим и/или именом групе „The Mothers Of Invention” објавио скоро 70 албума (серија постхумних издања добрано им је увећала број). Музичка разноликост ових плоча кретала се од најосновнијих рокенрол шаблона, преко блуза и џеза до сложених композиција савремене „уметничке” музике са којима и данас настављају да се боре извођачки оркестри широм света. У том колосалном опусу албуму „Freak Out!” не може да се да место ни најбољег ни најуспешнијег, али сама чињеница да је био улазница за поп тржиште, оправдава његово посебно место у историји.
Френк Винсент Запа (Frank Vincent Zappa) рођен је у Балтимору 21. децембра 1940. године. Средином педесетих, породица Запа преселила се из Балтимора у Калифорнију где је Френка покупила зараза раним рокенролом, ду-уап певачким групама и изворним блузом. У пустињском градићу Ленкестеру, Френк и његов пријатељ Дон Ван Влит – убрзо ће добити уметничко име, Кептен Бифхарт/Captain Beefheart преслушавали су гомиле плоча и такмичили се у памћењу имена аутора, компанија и каталошких бројева. Међутим, поред ове тинејџерске страсти, пред Френком су се веома рано отворила врата једног паралелног музичког свемира. Док је претурао по рафовима продавнице плоча он је набасао на албум („Лик на омоту изгледао је као луди научник!” – рекао је једном приликом Запа) са делима савременог композитора Едгара Вареза.
Користећи углавном звуке удараљки и немузичких ефеката, Варез је стварао „организацију звука”, ненавикнутом уху углавном налик какофонији, али је за повлашћени круг сродних душа његов опус остао револуционарна прекретница па га неки сматрају и оцем електронске музике. Истраживања у новом правцу повела су младог Запу ка другим композиторима двадесетог века, као што су Игор Стравински или Антон Веберн, а у завршним разредима средње школе покушао је и сам да пише авангардне музичке комаде и аранжира их за школски оркестар. Ипак, ниједног тренутка његово урањање у свет тешко сварљивих „озбиљних нота” није угрозило Запино одушевљење за много баналније музичке форме, од ду-уап шлагера, преко шпица телевизијских серија и јефтиних хорор филмова до цвркутавих реклама за производе намењене лудилу потрошачке грознице. Све је то за Френка била МУЗИКА.
Студио З.
По завршеној средњој школи Запа је одлучио да продуби познавање хармоније и помно слуша предавања на колеџу, али је од формалног школовања одустао схвативши да су га увек привлачила решења за која професори говоре да их никада не треба употребљавати. Преселивши се због факултета ближе Лос Анђелесу, Френк се примакао и свету филма, набацивши неколико послова постављања звучних подлога за (изузетно) нискобуџетне пројекте. Жудњу за рокенрол свирком гасио је најпре као бубњар, а потом и као све спретнији гитариста у низу неуспешних бендова. Кључна промена у Запином животу настала је када се запослио у јефтином студију за снимање, а потом га и откупио пошто му је са великим закашњењем стигао хонорар од вестерна „Полако бежи кући” (Run Home Slow). „Студио З” остао је поприште многобројних снимања мање или више даровитих ликова жељних продора у обећано царство популарне музике, али је Френк сада имао прилику да на траке бележи и сопствене радове. У међувремену доживео је и прво телевизијско представљање као авангардни композитор. Млади Запа извео је свој „Кончерто за бицикл у двоје” у емисији водитеља Стива Алена. Била би то можда безначајна фуснота у касније плодној каријери, да није садржала две битне одреднице – са једне стране Френков посебан смисао за хумор, а са друге став америчких медија према њему као „откачењаку” који ради блесаве и потпуно бесмислене ствари.
Један од „пацијената” „Студија З” био је и певач Реј Колинс. Његов барски састав „Soul Giants” остао је без гитаристе, па се Реј досетио бркатог продуцента с којим је направио неколико снимака. Френк Запа био је сувише снажна и својеглава личност да би тек тако пристао на улогу дисциплинованог тезгароша. Пре него што су успели да схвате шта им се дешава „Дивови соула” постали су „The Mothers” („Мајке” мада је изворно значење било „опасно добри музичари”, јер је име била тек шифрована скраћеница за сленг „motherfuckers”) и почели да свирају Френкове ауторске ствари. Поред Колинса, уз Запу су остали басиста Рој Естрада и бубњар Џими Карл Блек, а уместо одбеглог саксофонисте Дејва Коронада временом се у постави усталио гитариста Елиот Ингбер. У мају 1964, у време лепушкастих поп група, вечито насмејаних и утегнутих у једнака одела по последњој моди, Френк је направио бенд чији су чланови деловали застрашујуће – увек различито одевени, намргођени и ружни као истина. Ипак, њихова ексцентричност, уз солидну свирку и сасвим посебан заједљиво хумористички приступ, обезбедили су „Мајкама” све шире следбеништво растућег друштва „фрикова” Лос Анђелеса. Разлика између ових „откачењака” и многобројнијих хипика са престоницом северније, у Сан Франсиску, била је у томе што хипици уопштено нису водили рачуна о свом изгледу (или хигијени!) док је за „фрикове” сопствена појава била врло значајан и пажљиво припреман израз личног става. У такав миље Френк Запа се лако уклапао стварајући јединствен уметнички „концептуални континуитет” кроз широку мрежу музичких, текстуалних и визуелних детаља који ће се у најразличитијим облицима провлачити кроз читав његов опус. Сагласно томе, ружна беба из Балтимора израсла је временом у једно од најпрепознатљивијих лица историје рокенрола. Постојао је, међутим, један озбиљан недостатака који је Френка одвајао од читаве сцене и свих пратећих субкултурних покрета. ФРЕНК ЗАПА ЈЕ МРЗЕО ДРОГУ. („Људи који користе дроге или алкохол мисле да тиме обезбеђују дозволу да се понашају као кретени.” – говорио је Запа) Његов чврсто одбојан став према распрострањеној употреби средстава за „проширење граница свести”, изазивао је неповерење које је временом прерасло у поштовање, а Запи омогућио да јасног погледа (и увек бритког језика) сагледа комично-тупаву страну не само властодржаца, већ и сопствене генерације.
Племе из града Анђела
Све је било спремно. Требало је још само добити праву шансу. Срећа власника већ прилично завидне збирке одбијајућих писама дискографских кућа променила се када је омалени Херб Коен, менаџер „The Mothers” успео на једну њихову свирку да угура џиновског црног продуцента Тома Вилсона овенчаног славом Дилановог албума „Bring It All Back Home” и покретања са мртве тачке каријере дуета Сајмон и Гарфанкел (без њиховог знања додао је инструментализацију на акустичну верзију песме „Sound Of Silence” и обезбедио им прво место на топ-листи). Елем... Прилично „подгрејани” Вилсон чуо је како Запа и момци праше „Trouble Every Day”, љутиту песму надахнуту расним немирима у Лос Анђелесу.
Прва постава „Мајки...”: Френк Запа, Елиот Ингбер, Реј Колинс,
Џими Карл Блек и Рој Естрада
„Сјајно! Бела ритам и блуз група. Узимам их!”. Већ првог дана снимања за „MGM”, негде крајем 1965, Вилсон је схватио да је у овом џаку купио мало другачију мачку. После живахног извођења поп песме „Any Way The Wind Blows”, посвећене Запином разлазу с првом супругом, бенд је зашао у неиспитано подручје кошмарног споја савремене авангарде и рокенрола, испрекиданог ритма и претећег текста у „Who Are The Brain Police?” Магнетофонска трака није ни исцурила са нешто више од три минута тог лудила, а Том Вилсон је већ био на телефону, покушавајући својим газдама да објасни како су потписали нешто што и није баш ритам и блуз група. Срећом, када се опоравио од шока, Вилсон је обновио своје одушевљење. Снимања су настављена у марту 1966, а основну поставу „Мајки” допуњавала је најшареноликија гомила икада забележена на неком носачу звука. Племе „фрикова” „Града Анђела” добило је прилику да се откачи стварајући „музику тренутка” уз помоћ брда изнајмљених удараљки за велико финале албума, композицију „Return of The Son Of Monster Magnet”. Насупрот њима, Френк је повремено дириговао дисциплинованим класично образованим музичарима, а подршку основној постави групе пружила су и нека од најблиставијих имена тамошње сцене студијских мајстора. Када су резултати амбициозно постављених студијских термина сложени на матрице две заједнички упаковане винилне плоче, част уводне улоге припала је прапанкерској интерпретацији дуета Запа–Колинс у песми „Hungry Freaks Daddy”.
Ношена класичним рокерским рифом (налик обрнутом „Satisfaction”), али уз неочекиване хармонске обрте и звуке, већ наговештава да ће се у наставку догодити палета различитих сензација. Прву плочу албума „Freak Out!” обележавају троминутни покушаји комуницирања са ширим кругом поп конзумената, али уз стално присутан осећај да се Запа једнако користи, поиграва и руга формом љубавне песме, па је утисак који остане када игла загребе празан простор према етикети, ближи театру апсурда Жарија, Бекета или Јонеска него паузи некакве забавномузичке приредбе.
Мајке инвенције
Другу плочу отвара (за Запине стандарде) неуобичајено једносмерно ангажована „Trouble Every Day”, али је уједно и последњи траг „нормалности”. Следећа ствар, под именом „Help I’m A Rock” номинално је посвећена Елвису, али читава њена структура, и формално (три става) и суштински није могла бити даље од „Краља рокенрола”, а читава последња страна албума остала је полигон за колективно лудило музичара, продуцента и окупљеног племена кроз два става „Повратка сина монструозног магнета”.
Албум „Freak Out!” објављен је крајем јуна или почетком јула 1966. (збрка око тачног датума и до данас изазива полемике да ли је то, а не Диланов „Blonde On Blonde”, први дупли албум рок историје). На омоту, заклоњен психоделично обрађеном фотографијом најружније групе свих времена која је под притиском предузећа „MGM” прекрштена у „Мајке инвенције” (с насловом албума у стриповском облачићу из Френкових уста) нашао се колаж разноразних успомена, лоших критика, цитата, писма измишљене обожаватељке Сузи Кремсир (Suzy Creamcheese) и списак људи који су на најразличитије начине утицали на стварање садржине. Ова листа имена подразумевала је музичке (од Вареза и Стравинског, преко Ерика Долфија, многих пионира блуза до Елвиса, Дилана и Џоан Баез), литерарне (Брам Стокер, Лоренс Ферлингети...), ликовне (Салвадор Дали), филмске (Џеј Артур Ренк, Џон Вејн) и личне утицаје (бивши чланови, бивша жена, актуелне групи девојке и истакнути фрикови). Тешко је замислити да управо ова смеша није пресудно одредила стварање легендарног омота „Битлса” годину дана касније, поготову што је Пол Макартни најављујући „Sgt. Pepper” отворено изјавио: „Биће то наш ’Freak Out!’”
Албум „Фрик аут”
Одјек Запиног првенца у музичким круговима био је много далекосежнији од његовог тржишног успеха. Ако намеравате да отпочнете истраживање Френковог музичког лавиринта, сигурније је кренути са неком од пријемчивијих плоча из седамдесетих година („Apostrophe”, „Overnite Sensation”, „Sheik Yerbouti”...) Ако вас занима савршенство коме је тежио у својим „озбиљним” радовима, потражите сарадњу с немачким камерним оркестром „Ensemble Modern” (Yellow Shark). Ипак, којим год путем да кренете, стићи ћете и до извора „концептуалног континуитета”, неодољиво несавршене збрке зване „Freak Out!” којом је отпочела најпосебнија каријера рок епохе.
Аутор: Дејан Цукић
Извор: Политикин забавник
ЗАПАЊУЈУЋЕ ОТКАЧИЊАЊЕ
И НЕ ЗАБОРАВИТЕ: „Информација није знање, знање није мудрост, мудрост није истина, истина није лепота, лепота није љубав, љубав није музика, МУЗИКА ЈЕ НАЈБОЉА” – Френк Запа
До своје преране смрти децембра 1993. од рака простате, Френк Запа је под својим и/или именом групе „The Mothers Of Invention” објавио скоро 70 албума (серија постхумних издања добрано им је увећала број). Музичка разноликост ових плоча кретала се од најосновнијих рокенрол шаблона, преко блуза и џеза до сложених композиција савремене „уметничке” музике са којима и данас настављају да се боре извођачки оркестри широм света. У том колосалном опусу албуму „Freak Out!” не може да се да место ни најбољег ни најуспешнијег, али сама чињеница да је био улазница за поп тржиште, оправдава његово посебно место у историји.
Френк Винсент Запа (Frank Vincent Zappa) рођен је у Балтимору 21. децембра 1940. године. Средином педесетих, породица Запа преселила се из Балтимора у Калифорнију где је Френка покупила зараза раним рокенролом, ду-уап певачким групама и изворним блузом. У пустињском градићу Ленкестеру, Френк и његов пријатељ Дон Ван Влит – убрзо ће добити уметничко име, Кептен Бифхарт/Captain Beefheart преслушавали су гомиле плоча и такмичили се у памћењу имена аутора, компанија и каталошких бројева. Међутим, поред ове тинејџерске страсти, пред Френком су се веома рано отворила врата једног паралелног музичког свемира. Док је претурао по рафовима продавнице плоча он је набасао на албум („Лик на омоту изгледао је као луди научник!” – рекао је једном приликом Запа) са делима савременог композитора Едгара Вареза.
Користећи углавном звуке удараљки и немузичких ефеката, Варез је стварао „организацију звука”, ненавикнутом уху углавном налик какофонији, али је за повлашћени круг сродних душа његов опус остао револуционарна прекретница па га неки сматрају и оцем електронске музике. Истраживања у новом правцу повела су младог Запу ка другим композиторима двадесетог века, као што су Игор Стравински или Антон Веберн, а у завршним разредима средње школе покушао је и сам да пише авангардне музичке комаде и аранжира их за школски оркестар. Ипак, ниједног тренутка његово урањање у свет тешко сварљивих „озбиљних нота” није угрозило Запино одушевљење за много баналније музичке форме, од ду-уап шлагера, преко шпица телевизијских серија и јефтиних хорор филмова до цвркутавих реклама за производе намењене лудилу потрошачке грознице. Све је то за Френка била МУЗИКА.
Студио З.
По завршеној средњој школи Запа је одлучио да продуби познавање хармоније и помно слуша предавања на колеџу, али је од формалног школовања одустао схвативши да су га увек привлачила решења за која професори говоре да их никада не треба употребљавати. Преселивши се због факултета ближе Лос Анђелесу, Френк се примакао и свету филма, набацивши неколико послова постављања звучних подлога за (изузетно) нискобуџетне пројекте. Жудњу за рокенрол свирком гасио је најпре као бубњар, а потом и као све спретнији гитариста у низу неуспешних бендова. Кључна промена у Запином животу настала је када се запослио у јефтином студију за снимање, а потом га и откупио пошто му је са великим закашњењем стигао хонорар од вестерна „Полако бежи кући” (Run Home Slow). „Студио З” остао је поприште многобројних снимања мање или више даровитих ликова жељних продора у обећано царство популарне музике, али је Френк сада имао прилику да на траке бележи и сопствене радове. У међувремену доживео је и прво телевизијско представљање као авангардни композитор. Млади Запа извео је свој „Кончерто за бицикл у двоје” у емисији водитеља Стива Алена. Била би то можда безначајна фуснота у касније плодној каријери, да није садржала две битне одреднице – са једне стране Френков посебан смисао за хумор, а са друге став америчких медија према њему као „откачењаку” који ради блесаве и потпуно бесмислене ствари.
Један од „пацијената” „Студија З” био је и певач Реј Колинс. Његов барски састав „Soul Giants” остао је без гитаристе, па се Реј досетио бркатог продуцента с којим је направио неколико снимака. Френк Запа био је сувише снажна и својеглава личност да би тек тако пристао на улогу дисциплинованог тезгароша. Пре него што су успели да схвате шта им се дешава „Дивови соула” постали су „The Mothers” („Мајке” мада је изворно значење било „опасно добри музичари”, јер је име била тек шифрована скраћеница за сленг „motherfuckers”) и почели да свирају Френкове ауторске ствари. Поред Колинса, уз Запу су остали басиста Рој Естрада и бубњар Џими Карл Блек, а уместо одбеглог саксофонисте Дејва Коронада временом се у постави усталио гитариста Елиот Ингбер. У мају 1964, у време лепушкастих поп група, вечито насмејаних и утегнутих у једнака одела по последњој моди, Френк је направио бенд чији су чланови деловали застрашујуће – увек различито одевени, намргођени и ружни као истина. Ипак, њихова ексцентричност, уз солидну свирку и сасвим посебан заједљиво хумористички приступ, обезбедили су „Мајкама” све шире следбеништво растућег друштва „фрикова” Лос Анђелеса. Разлика између ових „откачењака” и многобројнијих хипика са престоницом северније, у Сан Франсиску, била је у томе што хипици уопштено нису водили рачуна о свом изгледу (или хигијени!) док је за „фрикове” сопствена појава била врло значајан и пажљиво припреман израз личног става. У такав миље Френк Запа се лако уклапао стварајући јединствен уметнички „концептуални континуитет” кроз широку мрежу музичких, текстуалних и визуелних детаља који ће се у најразличитијим облицима провлачити кроз читав његов опус. Сагласно томе, ружна беба из Балтимора израсла је временом у једно од најпрепознатљивијих лица историје рокенрола. Постојао је, међутим, један озбиљан недостатака који је Френка одвајао од читаве сцене и свих пратећих субкултурних покрета. ФРЕНК ЗАПА ЈЕ МРЗЕО ДРОГУ. („Људи који користе дроге или алкохол мисле да тиме обезбеђују дозволу да се понашају као кретени.” – говорио је Запа) Његов чврсто одбојан став према распрострањеној употреби средстава за „проширење граница свести”, изазивао је неповерење које је временом прерасло у поштовање, а Запи омогућио да јасног погледа (и увек бритког језика) сагледа комично-тупаву страну не само властодржаца, већ и сопствене генерације.
Племе из града Анђела
Све је било спремно. Требало је још само добити праву шансу. Срећа власника већ прилично завидне збирке одбијајућих писама дискографских кућа променила се када је омалени Херб Коен, менаџер „The Mothers” успео на једну њихову свирку да угура џиновског црног продуцента Тома Вилсона овенчаног славом Дилановог албума „Bring It All Back Home” и покретања са мртве тачке каријере дуета Сајмон и Гарфанкел (без њиховог знања додао је инструментализацију на акустичну верзију песме „Sound Of Silence” и обезбедио им прво место на топ-листи). Елем... Прилично „подгрејани” Вилсон чуо је како Запа и момци праше „Trouble Every Day”, љутиту песму надахнуту расним немирима у Лос Анђелесу.
Прва постава „Мајки...”: Френк Запа, Елиот Ингбер, Реј Колинс,
Џими Карл Блек и Рој Естрада
„Сјајно! Бела ритам и блуз група. Узимам их!”. Већ првог дана снимања за „MGM”, негде крајем 1965, Вилсон је схватио да је у овом џаку купио мало другачију мачку. После живахног извођења поп песме „Any Way The Wind Blows”, посвећене Запином разлазу с првом супругом, бенд је зашао у неиспитано подручје кошмарног споја савремене авангарде и рокенрола, испрекиданог ритма и претећег текста у „Who Are The Brain Police?” Магнетофонска трака није ни исцурила са нешто више од три минута тог лудила, а Том Вилсон је већ био на телефону, покушавајући својим газдама да објасни како су потписали нешто што и није баш ритам и блуз група. Срећом, када се опоравио од шока, Вилсон је обновио своје одушевљење. Снимања су настављена у марту 1966, а основну поставу „Мајки” допуњавала је најшареноликија гомила икада забележена на неком носачу звука. Племе „фрикова” „Града Анђела” добило је прилику да се откачи стварајући „музику тренутка” уз помоћ брда изнајмљених удараљки за велико финале албума, композицију „Return of The Son Of Monster Magnet”. Насупрот њима, Френк је повремено дириговао дисциплинованим класично образованим музичарима, а подршку основној постави групе пружила су и нека од најблиставијих имена тамошње сцене студијских мајстора. Када су резултати амбициозно постављених студијских термина сложени на матрице две заједнички упаковане винилне плоче, част уводне улоге припала је прапанкерској интерпретацији дуета Запа–Колинс у песми „Hungry Freaks Daddy”.
Ношена класичним рокерским рифом (налик обрнутом „Satisfaction”), али уз неочекиване хармонске обрте и звуке, већ наговештава да ће се у наставку догодити палета различитих сензација. Прву плочу албума „Freak Out!” обележавају троминутни покушаји комуницирања са ширим кругом поп конзумената, али уз стално присутан осећај да се Запа једнако користи, поиграва и руга формом љубавне песме, па је утисак који остане када игла загребе празан простор према етикети, ближи театру апсурда Жарија, Бекета или Јонеска него паузи некакве забавномузичке приредбе.
Мајке инвенције
Другу плочу отвара (за Запине стандарде) неуобичајено једносмерно ангажована „Trouble Every Day”, али је уједно и последњи траг „нормалности”. Следећа ствар, под именом „Help I’m A Rock” номинално је посвећена Елвису, али читава њена структура, и формално (три става) и суштински није могла бити даље од „Краља рокенрола”, а читава последња страна албума остала је полигон за колективно лудило музичара, продуцента и окупљеног племена кроз два става „Повратка сина монструозног магнета”.
Албум „Freak Out!” објављен је крајем јуна или почетком јула 1966. (збрка око тачног датума и до данас изазива полемике да ли је то, а не Диланов „Blonde On Blonde”, први дупли албум рок историје). На омоту, заклоњен психоделично обрађеном фотографијом најружније групе свих времена која је под притиском предузећа „MGM” прекрштена у „Мајке инвенције” (с насловом албума у стриповском облачићу из Френкових уста) нашао се колаж разноразних успомена, лоших критика, цитата, писма измишљене обожаватељке Сузи Кремсир (Suzy Creamcheese) и списак људи који су на најразличитије начине утицали на стварање садржине. Ова листа имена подразумевала је музичке (од Вареза и Стравинског, преко Ерика Долфија, многих пионира блуза до Елвиса, Дилана и Џоан Баез), литерарне (Брам Стокер, Лоренс Ферлингети...), ликовне (Салвадор Дали), филмске (Џеј Артур Ренк, Џон Вејн) и личне утицаје (бивши чланови, бивша жена, актуелне групи девојке и истакнути фрикови). Тешко је замислити да управо ова смеша није пресудно одредила стварање легендарног омота „Битлса” годину дана касније, поготову што је Пол Макартни најављујући „Sgt. Pepper” отворено изјавио: „Биће то наш ’Freak Out!’”
Албум „Фрик аут”
Одјек Запиног првенца у музичким круговима био је много далекосежнији од његовог тржишног успеха. Ако намеравате да отпочнете истраживање Френковог музичког лавиринта, сигурније је кренути са неком од пријемчивијих плоча из седамдесетих година („Apostrophe”, „Overnite Sensation”, „Sheik Yerbouti”...) Ако вас занима савршенство коме је тежио у својим „озбиљним” радовима, потражите сарадњу с немачким камерним оркестром „Ensemble Modern” (Yellow Shark). Ипак, којим год путем да кренете, стићи ћете и до извора „концептуалног континуитета”, неодољиво несавршене збрке зване „Freak Out!” којом је отпочела најпосебнија каријера рок епохе.
Аутор: Дејан Цукић
Извор: Политикин забавник
