Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Strah od visine, leta avionom, zatvorenog prostora, automobila, muzike, samoće, broja 8, čak i od rimskog pape ili strah od ležanja na jednom boku - broj različitih vrsta fobija dostiže nekoliko stotina i u neprestanom je porastu u savremenom svetu, zaključak je ruskih psihologa.
Razlozi su razvoj nauke, prirodne i tehnološke kataklizme, jačanje terorističke opasnosti i drugi faktori, preneo je Glas Rusije.
Deset odsto stanovništava Rusije je bar jednom u životu doživelo paničan strah. A onih koji stradaju od fobija je 3-4 procenta, pokazuju istraživanja.
Naučni saradnik Moskovskog instituta psihijatrije Jakov Kočetkov kaže da je trenutni nastup bezrazložnog straha u stvari bolest koja može da prođe sama po sebi:
"Recimo, čovek može da hoda ulicom i neočekivano da oseti da mu srce jako lupa, da su mu ruke i noge hladne i da on može za čas da umre. Oseti užas, koji ne može da kontroliše. Hitna pomoć tu ne pomaže. To je stanje koje kroz neko vreme može da prođe samo po sebi", kaže on.
Drugo mesto po učestalosti zauzimaju socijalne fobije. Ljudi se boje gužvi ili ne mogu dugo da se nalaze u nečijem okruženju. Čini im se da ih stalno gledaju, pa još sa osudom. Dolazi do toga da ne mogu da jedu u prisustvu drugih ljudi, ne mogu čak ni da izađu na ulicu, bojeći se da će biti ugroženi.
Uzrok takvim strahovima može da bude i TV- program. Era glamura, koja je zauzela ekran, tera ljude da priželjkuju skupe stvari i rađa kompleks niže vrednosti, kaže Kočetkov.
Veoma je važno biti uspešan, imati visoku kupovnu moć. Čak i reklama otvoreno eksploatiše strahove. Recimo, reklama dezodoransa koja krajnje ružno pokazuje da čovek koji miriše na znoj izgleda kao svinja deluje tako da ljudi do kojih je došla takva informacija počinju da se stide, kaže Kočetkov.
U savremenom društvu Internet kontakti veoma jako stimulišu socijalne strahove, ističu psiholozi. Onaj ko pati od socijalne fobije može godinama da ne izlazi iz kuće, da naručuje hranu preko Interneta, da igra kompjuterske igre, da radi iz kuće.
Istraživanja psihologa pokazuju da su manje skloni fobijama religiozni ljudi. Nada u Svevišnjeg čini da čovek bude mirniji, ne daje mašti da ode u nedogled.
Lekari kažu da u nastupima straha treba stegnuti mišiće, savladati se, a zatim se opustiti. To bukvalno znači uhvatiti se rukama, kontrolisati sebe. Pri tome treba nekoliko puta duboko udahnuti. Takva jednostavna vežba dovodi stanje u normalu: mozak dobija kiseonik, šalje telu signal i čovek se smiruje.
Ako nas strahovi ipak ne napuštaju, smetaju nam da normalno živimo, treba se obratiti stručnjacima, iako mnogi lekari smatraju da fobije nisu bolesti.
Bilo bi čudno, kažu, da neko od nas nema bar jednu fobiju. U prirodi čovaka je da se boji nekih stvari. Recimo, naši preci su se bojali mraka, jer su u mraku mogli da budu napadnuti. Strah potreban - pomaže nam da preživimo. Najvažnije je da nam ne smeta.
Fobije su intenzivni neracionalni strahovi specifičnih situacija, objekata, osoba ili aktivnosti.I, iako smo prilično dobro upoznati s uobičajenim fobijama kao što su klaustrofobija (od zatvorenih prostora), agorafobija (od otvorenih prostora), akrofobija (od visine), za neke fobije možda niste čuli.
Evo nekoliko stvarnih fobija koje prosečnom čoveku zvuče prilično čudno.
Optofobija: strah od otvaranja očiju
Ako bi ikada bila dodeljena nagrada za najneugodniju fobiju, onda bi to trebalo biti optofobija - strah od otvaranja očiju. Iako je čin otvaranja očiju nešto potpuno svakodnevno i prirodno za većinu nas, za osobe koje pate od ove fobije to može biti prava noćna mora. Srećom, ako ovo čitate, verovatno ne spadate među njih.
Korofobija: strah od plesa
Ako vas noćni klubovi, venčanja i gledanje baleta preplavljuju osećajem straha, moguće je da patite od korofobije - straha od plesa. Bez obzira na plesne sposobnosti, i bez obzira na to je li potrebno popeti se na plesni podijum, svaka situacija ili događaj koji je vezan za plesanje izvor je straha za osobe koje pate od korofobije.
Geliofobija: strah od smeha
Mnoga istraživanja sugerišu da je smeh veoma važan za naše zdravlje. Pomaže u izgradnji društvenih veza, poboljšava mentalno zdravlje i stanje našeg srca. Međutim, za one koji pate od geliofobije, čin smeha, ili biti u društvu osoba koje se smeju, zapravo može uzrokovati neopisiv strah i teskobu.
Heliofobija - strah od sunca
Retka, ali veoma nezgodna fobija. I, ako je verovati rečima stručnjaka, sve češća jer se sve više ljudi boji raka kože. Osobe koje pate od ove fobije uopšte ne izlaze na sunce i panično ga se boje (kao vampiri), a fobija se može toliko razviti da se ta osoba počne plašiti i veštačkog svetla. Možete li zamisliti da vam se život sastoji samo od boravka u mračnim/veštački osvetljenim prostorijama? Grozno, posebno kada znamo da je sunčeva svetlost veoma važna i za naše zdravlje - za regulisanje raspoloženja i zdravlje kostiju.
Neofobija: strah od novih stvari
Mnogi ljudi se pomalo pribojavaju promena, a osobe koje pate od neofobije tu su predvodnici. Njih muči neracionalan i intenzivan strah od novih stvari i iskustava. Možete li to verovati? Takvi ljudi ne mogu podneti šoping ili dobijanje poklona. Ali, cela priča ne staje tu jer se te osobe često takođe boje i probati nove vrste hrane (odnosno hranu na koju nisu navikli). Uz to istraživanja pokazuju da stres od neofobije može skratiti život.
Singenesfobija: strah od rodbine
Mnogi od nas nikako ne vole posete familiji ili kad rodbina dođe njima u posetu, ali kod osoba s singenesfobijom to je izraženo. Zapravo, ovo zvuči kao dobar izgovor koji se može iskoristiti idući put kada vam neomiljeni rođak najavi svoj dolazak.
Ablutofobija: strah od pranja i kupanja
Iako se mnoga mala deca baš i ne vole kupati, ovo stanje je, na svu sreću, dosta retko među odraslima. Međutim ima ljudi kojima je pomisao da moraju pod tuš ili u kadu apsolutno zastrašujuća. Kako oni održavaju higijenu? Kako se ko snađe... A najteže je onima oko njih.
Ovo su samo neki od čudnih ljudskih strahova, spomenimo i još neke:
Fobofobija - strah od fobije
Hexakosioihexekontahexaphobija - strah od broja 666
Antofobija - strah od cveća
Panofobija - strah od svega
Nepofobija - strah od oblaka
Kakofobija - strah od ružnoće
Vestifobija - strah od odeće
Hippopotomonstrosesquippedaliofobija - strah od dugih riječi
Epistemofobija - strah od znanja
Strah može da iskrivi našu percepciju, ukazuju psihološka istraživanja, i učini da nam ono od čega se plašimo izgleda veće nego što zapravo jeste.
Istraživači su tražili od ljudi koji su bili pod terapijom zbog straha od paukova da povuku liniju koja će predstavljati dužinu tarantule sa kojom su bili suočeni u laboratorijskim uslovima.
U proseku, oni koji su se najviše plašili povlačili su linije koje su bile 50 procenata duže od onih koji su se najmanje plašili. Neki učesnici su povlačili linije čak tri puta duže od stvarne veličine pauka.
Istraživači su već rranije posumnjali u vezu između straha i izmenjene vizuelne percepcije. Na primer, prethodna istraživanja su pokazala da ljudi koji se plaše visine precenjuju distancu ispod njih kada gledaju da balkona.
Ta iskrivljenost realne slike može da posluži svrsi, smatraju istraživači. Posle bliskog susreta sa otrovnom zmijom ili autobusom, to što ćete videti stvari kao veće ili strašnije može vam pomoći da budete oprezniji. Međutim, ista predrasuda može biti štetna. Ne primer, ako vas strah navodi da precenjujete veličinu nečega što nije toliko opasno, ili ako ta predrasuda počne da se hrani sama sobom
U svakom slučaju, identifikovanje stvari koje održavaju fobije ili ih skupljaju može biti iskorišćeno u lečenju tih problema.
Prema statistici, fobijama sklonije žene, pogotovo agorafobiji, a i više se boje bolesti, liftova, malih i zatvorenih prostora, insekata, slepih miševa, parkiranja, starenja. Muškarci češće imaju fobiju od krvi, visine, lekara, škole, dlaka
Najčešća je fobija od letenja
Koliko puta ste čuli kako neko u svakodnevnom govoru kaže kako ima fobiju od nečeg ili nekog... Ili je to samo način da pokažemo strah od nečega. A koliko je tanka linija između straha i fobije? Kako da razlikujemo fobiju od "običnog" straha? Na ta i druga pitanja o fobijama i načinu njihovog prevazilaženja i lečenja, za "Život plus" govori psihoterapeut Maja Mandić-Marković.
- Svi mi povremeno imamo različite strahove i situacije koje su nam neprijatne, ili ih se bojimo. Osoba koja, na primer, ima strah od zubara, iako oseća napetost, jezu, znoji se i podrhtava, ipak će sesti na zubarsku stolicu. Ali, kada neko ima fobiju od zubara, zbog intenzivnog straha i panike koju doživljava, neće ni prići zubarskoj ordinaciji. Fobični strah ometa osobu u svakodnevnom životu i u obavljanju različitih životnih aktivnosti, pa ona počinje da izbegava određene situacije i aktivnosti u kojima bi mogla da se suoči sa temom svoje fobije.
Počinje da razvija različite strategije delovanja i zaštite i ograničava svoje aktivnosti, kretanje, odnose sa drugim ljudima, samo da bi se sačuvala od fobičnog straha. Ukoliko ta situacija potraje, razvija se takozvani "fobični karakter" u kojem se izbegavaju sve situacije koje mogu da dovedu do ispoljavanja fobije.
Kod neke žene, posle napada komšijskog psa, na primer, razvio se strah od pasa. Ona počinje da izbegava da prođe pored njegove kuće, a ubrzo zatim i prolaženje određenim ulicama u kojima bi mogla da se susretne sa životinjom. Ukoliko vidi psa, povlači se u strahu i ide obilaznim putevima tako da joj treba mnogo više vremena da stigne tamo gde je krenula. Počinje da izbegava otvoren prostor i da se najčešće vozi kolima. Traži da neko ide sa njom kad god izlazi iz kuće, da joj "drži strah". Odbija da ide u posetu prijateljima koji imaju psa.
Šta je, u stvari, fobija?
- Fobije su posebne vrste straha koji može da se pojavi u kontaktu sa različitim objektima, u određenim situacijama ili kada se bavimo posebnim aktivnostima. Osoba koja ima fobiju oseća strah koji prate najrazličitiji neprijatni fizički i psihički simptomi. Najčešće je svesna da je njen strah sasvim nerealan, preteran i iracionalan. Različite fobije mogu da se jave još u dečjem uzrastu i tokom puberteta, ali se najčešće ispoljavaju između 20. i 30. godine života.
Kada se najčešće pojavljuju?
- Mada mogu da se pojave u bilo kojem životnom dobu, najčešće se javljaju u detinjstvu i tokom odrastanja. U detinjstvu se, na različitim uzrastima, pojavljuju takozvani "razvojni strahovi" od mraka, bolesti, životinja, duhova, babaroga, paukova, polaska u školu, ali oni najčešće budu prevaziđeni tokom sazrevanja i ovladavanja novim situacijama. Češće je izbijanje strahova i fobičnih reakcija u takozvanim fazama separacije od roditelja i ulaska u novu razvojnu fazu ili životnu situaciju. Kada dete polazi u vrtić ili se odvaja od roditelja, polazi u školu, doživljava promene u okruženju i odnosima, kao što su na primer selidba, promena škole, razvod roditelja ili smrt člana porodice.
Kako prepoznati da li se javila nova ili ponovo aktivirala fobija iz detinjstva?
- Fobije su obično prouzrokovane događajima koji su u našem umu zapisani kao opasni ili smrtonosni, bez obzira na to da li je to njihova objektivna karakteristika ili ne. Kada se ponovo nađemo u situaciji koja je slična ili ima neke slične elemente i atmosferu, skloni smo da nesvesno i telesno reagujemo kao da se ta situacija ponovo dešava. Nekada se fobije steknu tako što gledamo reakcije roditelja, braće ili bliske osobe.
Da li su fobijama više sklone žene ili muškarci?
- Fobijama su sklone i žene i muškarci, ali, prema statistici, nešto više žene, pogotovo agorafobiji. Za njih je specifično da se više boje bolesti, liftova, malih i zatvorenih prostora, insekata, slepih miševa, parkiranja, debljine, starenja. Muškarci češće imaju fobiju od krvi, visine, lekara, škole, dlaka.
Koji su najčešći simptomi fobije?
- Osobu koja pati od fobije odaje ponašanje u situacijama kada dođe u kontakt, ili zna da će uskoro doći u kontakt sa stvarima i situacijama kojih se boji. Ispoljavanje fobije u pogledu određenog objekta, aktivnosti ili situacije može da prati veliki broj različitih fizičkih simptoma, kao što su lupanje srca, gubljenje daha, bol u grudima, crvenjenje i znojenje, osećaj slabosti, drhtanje ruku, suva usta... Osoba oseća teskobu, uznemirenost, potrebu da pobegne, nekontrolisani strah, paniku, zbunjenost. Ona ima osećaj da ne može da se kontroliše i sva je obuzeta iracionalnom situacijom.
Kako se prevazilaze ili leče osećaji teskobe koji se javljaju kada samo očekujemo susret s onim čega se bojimo mada predmet straha nije pred nama?
- Postoji nekoliko različitih terapijskih pristupa fobijama i različitim vrstama fobija. One najčešće obuhvataju pravljenje hijerarhije situacija koje izazivaju strah, od onih kojih se osoba najmanje plaši i oseća samo blagu uznemirenost, do onih u kojima je potpuno preplavljena užasom i paničnim strahom. Vizuelizacijom i tehnikom relaksacije strah se postepeno povlači, počev od najmanje stresne situacije, pa do onih sa većim stepenom uznemirenosti.
Proces gradiranja ponavlja se nekoliko puta, sve dok osoba ne postane sasvim mirna i opuštena u situaciji u kojoj je prvobitno imala fobičnu reakciju. Na primer, neko ko se boji psa, u završnoj fazi lečenja će mu prići i uspostaviti kontakt sa njim, čak ga i pomilovati.
Do danas je opisano i proučeno oko 200 fobija, mada neki smatraju da ih ima oko 500. Stvarni broj fobija nemoguće je odrediti, jer situacija ili objekat straha može biti i iracionalan. Mnogo je načina pomoću kojih fobija može relativno brzo da nestane iz našeg života, ali nijedan pristup ne garantuje da se više nikada neće vratiti. Ipak, važno je da ne moramo da živimo sa fobijom.
NAJČEŠĆI STRAH OD LETENJA, ZUBARA I KRVI
- Fobije uopšte nisu tako retke kao što se misli. Najčešće su strah od paukova i od zmija. Zatim, strah od visine, strah od situacija u kojima je teško pobeći, kao što su gužva, masovna okupljanja, javni prevoz, strah od pasa, od grmljavine, od injekcija, od društvenih situacija, javnog nastupa, infekcija bakterijama itd. Neke fobije su češće od drugih, pa se svaki deseti čovek boji letenja, odlaska zubaru i prizora krvi. Takve reakcije opisuju se kao jednostavne fobije, ili specifične fobije, u koje spadaju strahovi od specifičnih objekata ili situacija koji obično započinju u detinjstvu ili mladosti. Najčešće se razvijaju iz posebnih doživljaja koje je pratio osećaj velikog straha, na primer kada se malo dete sretne sa ogromnim psom. Takođe mogu da nastanu i zbog fobične reakcije roditelja i drugih bliskih osoba. Jednostavne fobije vezane su za jasne objekte i situacije, životinje, vađenje krvi, letenje, uzimanje određene vrste hrane, grmljavinu, mrak i obično se ne menjaju tokom vremena. Postoje i socijalne fobije koje se ispoljavaju kao neprijatnost u društvu drugih osoba, pojedinaca i grupa. Takva osoba obično ima problem da stupi u kontakt sa drugim ljudima, upozna nove ljude, bude odbijena, da iznese svoje mišljenje u javnosti, da će biti osramoćene ili ponižene - navodi psihoterapeutkinja.
LEČENJE IMA EFEKTA Ako je većini ljudi potrebna stručna pomoć psihijatra, koje su to vrste terapija najbolje za rešavanje pojedinačnih problema?
- Kod blagih fobija mogu se primeniti neke metode samopomoći:
* Suočite se sa svojim strahovima postepeno, jer da biste pobedili strahove potrebno je planiranje, vežba i strpljenje. Počnite od situacija kojima možete da upravljate. Napravite listu situacija koje su povezane sa fobijom. Napišite ono što vas najmanje i najviše plaši. Postepeno se suočavajte sa jednom po jednom situacijom. Ne prelazite na sledeću dok niste ovladali prethodnom.
* Naučite neku tehniku relaksacije. Disanje i opuštanje će vam pomoći kada strah počne da se pojačava.
* Oslobodite se negativnih misli. Ne pothranjujte ih, ne razvijajte ih i ne borite sa sa njima. Jednostavno promenite svoju mentalnu temu i zamenite je bilo kojom oblašću koja vam je zanimljiva i pozitivna.
STRUČNA POMOĆ
Za jake i intenzivne fobije nužno je obratiti se kvalifikovanom stručnjaku. U psihoanalitičkim i psihoterapijskim pristupima nastoji se da klijent prodre duboko u unutrašnje konflikte i emotivne povrede koje su dovele do pojave anksioznosti i fobičnog straha. Lečenje može da potraje od nekoliko meseci do nekoliko godina, a obično dovodi do povlačenja fobičnih strahova.
* Kognitivno bihejvioralna terapija usmerena je na promenu ponašanja i reakcija u situacijama koje izazivaju strah. Ona pomaže osobi da razume promene koje nastaju u načinu mišljenja pri pojavi straha. Obuhvata izlaganje i konfrontiranje sa objektima i situacijama koje dovode do fobija. Intenzivno se izvodi 20 sesija tokom mesec dana i posle toga 80 odsto klijenata oslobođeno je od fobije. Međutim, posle nekog vremena, neke fobije ponovo se mogu javiti ili se mogu transformisati u druge vrste strahova.
* Bihejvioralna terapija ne bavi se kognitivnim elementima, nego se usmerava na postepeno izlaganje klijenta objektima ili situacijama kojih se plaši. Bez obzira na brze rezultate, i kod ovog pristupa se ponekad kasnije kod pacijenata pojave novi strahovi i anksioznost.
* Energetska psihologija uključuje metode koje veoma smanjuju nivo stresa i povećavaju doživljaj telesnog i mentalnog blagostanja.
* Neuro-lingvističko programiranje je posebno kreirana tehnika koja ima za cilj da razume uticaj neverbalne i verbalne komunikacije na ljudski mozak. Obično je potrebno od 10 do 12 sastanaka da se fobični problem reši.
Strah je jedna od osnovnih ljudskih emocija, a često i naš pokretač. Dok smo manji, strahovi su mnogo veći, ali ih je lakše priznati i pokazati. Kada odrastemo, neki strahovi nestaju, javljaju se novi koji su primereniji našoj dobi, ali ih retko priznajemo, a još ređe radimo na tome da ih savladamo i pobedimo.
Termin fobija vodi poreklo od grčke reči phobos što znači strah, beg. Važno je razumeti i povući granicu između fobije i straha. Strah je normalna i očekivana reakcija na pretnju iz okoline. Bitan je za preživljavanje jer nas upozorava da okolnosti mogu biti fizički ili psihički opasne. Fobija se od straha razlikuje po svom intenzitetu koji je mnogo veći od očekivanog, te se razlikuje po neprilagođenosti i trajanju. Fobije su izvan kontrole naše volje. Psihopatolozi smatraju da je fobija zapravo izbegavanje koje prekida normalni tok života, te je nerazmeran stvarnoj opasnosti od nekog objekta ili situacije. Najčešće i sama fobična osoba primjećuje da je taj strah neutemeljen. Osjećaj nelagode ili nesigurnosti u određenim situacijama, ili u kontaktu s nekim objektom mogu biti savim normalna reakcija. Međutim, ukoliko strah postane iracionalan i nekontroliran do te mere da utiče na interakciju sa drugim ljudima, ili na obavljanje zadataka na poslu, radi se o poremećaju koji zahteva medicinsko i psihološko lečenje.
Simptome koje ima fobična osoba kada je suočena sa izvorom svoje fobije, a često i pri samoj pomisli, su drhtanje, znojenje, ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, zacrvenjeno lice i malaksalost. Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da fobije spadaju u grupu abnormalnih ponašanja, preciznije u anksiozne poremećaje.
Iako su fobije neutemeljeni strahovi, sta ih zapravo uzrokuje?
Fobije su zasnovane na pet osnovnih faktora, a to su: neuspeh i kritike, nepoznato, manje ozlede i male životinje, opasnost i smrt, te medicinski strahovi.
Tako postoje razne fobije kao što su fobije od javnih nastupa, mraka, pauka, zmija, visine, javnih mesta i sl. Naziv fobije pravi se od prefiksa koji je starogrčka reč za objekt ili stvari koja je izvor straha i dodaje se na reč „fobija“. Neke od najčešćih fobija su: klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora), agorafobija (strah od javnih mesta), akrofobija (strah od visina), pterigofobija (strah od letenja), zoofobija (strah od životinja uopšteno), arahnofobija (strah od pauka).
Zatim, postoje i neke veoma neobične fobije: anglofobija (strah od Engleske), arahibutirofobija (strah od kikiriki putera), aulofobija (strah od flauta), ostrakonofobija (strah od školjki), peladofobija (strah od ćelavih ljudi), trisderkaderkafobija (strah od broja 13), ksenoglosofobija (strah od stranih reči).
Odrasli ljudi koji pate od neke fobije svesni su da je strah preteran i nerazuman, ali svejedno nisu u stanju da ga savladaju. Najčešće se osobe ne boje samog objekta ili situacije, već neke posledice koja može nastati susretom s objektom ili boravkom u određenoj situaciji (npr. pad aviona, ugriz životinje itd.).
Iako su mnogi istraživači dali svoje teorije o uzroku i nastanku fobija, mišljenja se razilaze. Tako psihoanalitičari smatraju da su uzrok fobija potisnuti konflikti za koje se pretpostavlja da su uzrok velikog straha i izbegavanja. Prema Frojdu, fobija je način na koji ego izbegava suočavanje sa stvarnim problemom, potisnutim konfliktom iz detinjstva. Zatim, postoje i teorije koje govore o tome da su fobije urođene, da su ostaci od predevolucijskog perioda kada je npr. pauk zaista predstavljao opasnost. Osim toga, smatra se kako fobije mogu biti i stečene i naučene iz okoline, najčešće od roditelja. Deca dok su mala, obrasce ponašanja usvajaju od roditelja i uče oponašanjem. Tako, ukoliko deca primete da roditelj ima strah od nečega, vrlo lako taj strah i dete može usvojiti. Takođe, postoji pretpostavka da postoje genetski faktori u većini psiholoških poremećaja.
Kako se osloboditi fobije?
Bitnije od toga šta uzrokuje fobiju jeste kako je izlečiti. Odlazak kod psihologa je postala svakodnevnica u mnogim razvijenim zemljama, čak i stvar prestiža, dok je kod nas još uvijek tabu. Nema ništa loše u tome da se poseti psiholog, naprotiv. Pomoćiće vam da realnije sagledate svoju fobiju, bez predrasuda koje inače postoje, naročito kada je reč o nekim neobičnijim strahovima. Fobične osobe inače prihvate svoju fobiju i nauče živeti sa njom, te je ne žele lečiti jer lečenje znači suočavanje sa strahom i izvorom fobije. Ono što je interesantno i karakteristično za sve osobe koje imaju abnormalne strahove jeste da tvrde kako bi im „srce puklo“ ukoliko bi se suočili sa izvorom straha. Činjenica je da se to nikada nikome nije dogodilo. Najčešće, na suočavanje sa fobijom prouzrokuju neizbežne okolnosti koje su do tada uspešno izbegavane, npr. promena posla ili iznenadno putovanje. Kao što postoje i različiti pristupi pri određivanju uzroka fobije, tako postoje i različite metode lečenja. Psihoanalitičari pokušavaju da razotkriju potisnute konflikte, za koje pretpostavljaju da su temelj ekstremnog straha i izbegavanja. Zatim postoji još jedna sigurna i najprihvatljivija metoda, a to je dugotrajno lečenje gde se pacijent prvo u mislima izlaže objektu straha, pomoću psihologa naravno, a zatim postepeno i u stvarnosti. Ova metoda je osobama koje pate od fobija najdraža, ali joj je nedostatak što zahteva duži vremenski period.
Takođe, primjenjuje se i kognitivna metoda u kojoj psiholog nastoji da navede pacijenta da objektivno sagleda svoju fobiju, njenu neopravdanost i iracionalnost. Metoda u kojoj se primjenjuju lekovi je neefikasna jer se leče samo simptomi fobije poput anksioznosti. Ipak, najdelotvornija metoda jeste metoda izlaganja. Kao što joj i sam naziv kaže, pacijent se direktno izlaže izvoru straha. Retki se odlučuju na ovo, ali oni koji to učine, momentalno se rešavaju svoje fobije i uviđaju neosnovanost svoga straha.
Zašto se plašimo boja
Procenjuje se da čovek ima desetak fobija, a među najiracionalnije stručnjaci ubrajaju hromofobiju. Hromofobija može da nastane zbog trauma u detinjstvu, koje se povezuju sa određenim delom spektra
NEKO se plaši pauka i zmija, neko broja 13, a lupanje srca, preznojavanje, drhtavicu, osećaj panike i preplašenosti, i nemogućnost racionalnog razmišljanja u trenutku mogu da izazovu i zatvoreni prostor, samoća, voda, mrak, papir, igle, visina, grmljavina...
Procenjuje se da čovek u proseku ima desetak fobija koje nisu kod svih jednako izražene. Neke, donekle, mogu da se objasne racionalnim razlozima. Recimo, strah od mraka može da se javi zbog mogućnosti da se u tami kriju brojne opasnosti. Zmije nekome ulivaju strah, jer se boji povređivanja.
Kao jednu od najiracionalnijih fobija, pored straha od brkova ili sopstvenog pupka, italijanski dnevni list "Korijere dela sera", navodi hromofobiju, odnosno strah od boja. Zbog čega se ona javlja, stručnjaci još ne mogu da objasne, ali je izvesno da crvena koju mnogi povezuju sa ljubavlju, plava boja mira i spokoja ili zelena koja je simbol sreće i zdravlja, kod određenog broja ljudi izazivaju osećaj panike i straha.
Boje su često spojene sa emocijama, što potvrđuju i izrazi kao što su "pobeleti od straha", "biti zelen od zavisti", ili "pocrveneti od besa".
Oni koji osećaju strah od boja, međutim, ne moraju da budu negativno raspoloženi prema celom vidljivom spektru. Neko može da oseća paniku kada vidi samo žutu, belu, crvenu, ili zelenu boju.
Boje mogu dobro da iskomplikuju život osobama koje ih ne doživljavaju prijateljski. U slučaju hromofobije bekstvo od onoga što izaziva strah je gotovo nemoguće, a nisu u mnogo lakšoj poziciji ni ljudi koji se boje samo jedne određene nijanse.
Razlozi hromofobije, zasad, nisu dovoljno jasni. Moguće je da se kod nekih to dešava zbog trauma u detinjstvu, koje se povezuju sa određenim bojama. Paničnu reakciju u ozbiljnijim slučajevima može da izazove i samo pominjanje određene boje.
Recimo, smatra se da se ksantofobija, ili strah od žute boje, javlja nesvesno kod nekih ljudi kao zaštitini mehanizam. Na nekom mestu u prošlosti žuta boja, ili samo reč žuta, dovedena je u vezu sa nekom emocionalnom traumom.
Fobija može da se ispolji na razne načine. Najčešće je to drhtanje, znojenje, ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, crvenilo lica i malaksalost. Neko je u strahu stalno, a neko samo u direktnom dodiru sa žutom bojom.
Drugi razlozi paničnog straha od boja, po mišljenju psihoterapeuta Rite Santoz, mogu da nastanu i zbog genetske predispozicije ili niza komplikovanih i do sada nepoznatih faktora.
- Fobije, srećom, mogu u velikom broju slučajeva da se leče, a među njima su i strahovi od boja - objasnila je ona za američki "Gardijan". - Čak i ako ne dođe do potpune eliminacije bojazni, stručnjaci raznim tehnikama i terapijama znaju makar da primire simptome. Najvažnije je da osobe koje imaju fobije smanje izloženost stresu i da vode zdrav život. Povišen pritisak i loše navike koje utiču na zdravlje, u određenom procentu mogu da isprovociraju nastanak ili da produže trajanje anksioznih stanja.
Pomoć lekara bi, naglasila je Santozova, trebalo prvenstveno da se bazira na kognitivno-bihevioralnoj terapiji. U okviru nje bi, između ostalog, pacijenti mogli da nauče kako da savladaju osećaj straha i panike, a da mu ne podlegnu. Dobre rezultate mogu da daju hipnoterapija, kao i postepeno izlaganje pacijenta boji koja ga plaši.
Među poznatim ličnostima hromofobiju ima glumac, pisac i režiser Vudi Alen, a američki glumac Bili Bob Torton se plaši samo jarkih boja.
