[h=1]Izvor
artizan.rs
Čovek – klub[/h]
Kad bilo koji navijač Partizana izgovori – Moca, cela armija simpatizera crno-belih zna o kome je reč. Momčilo Moca Vukotić, Čovek – klub, fudbalski umetnik koji je fudbal igrao sa ljubavlju, koji je celu svoju igračku karijeru (sa izuzetkom jedne godine) proveo u Partizanu. Bio je preteča igrača tipa Zaneti, Gigs, Toti, Maldini…koji su celu svoju karijeru posvetili samo jednom klubu, kao i njegov slavni prethodnik Bobek.
Ono što je Vukotića izdvajalo od ostalih igrača, osim njegovog velikog fudbalskog umeća, bila je njegova ličnost: Skroman, nenametljiv, kulturan, pristojan, uvek korektan prema rivalu, a opet, rođeni lider koji je samom svojom pojavom predstavljao vrhovni fudbalski autoritet. Autoritet su mu davali pored sportskog majstorstva i njegove ljudske osobine. Za njega niko nije ništa loše mogao da kaže, pa ni najveći rivali na terenu, a i bilo je to neko drugo vreme, kada se asovi nisu razmetali potcenjivačkim izjavama o protivnicima, već su gledali kako da protivnika nadmudre na terenu.
Dobri duh kluba, sve ono najbolje što taj klub predstavlja, sublimirano u jednoj ličnosti. Po mnogima najbolji igrač koga je Partizan imao u svojoj bogatoj istoriji, ali jedno je sigurno – najbolji čovek. Momčilo Vukotić – simbol Partizana i jednog vremena koje je, nažalost, nepovratno isteklo… Moca je bio umetnik fudbala, zbog čije virtuoznosti i poteza se dolazilo na stadion.
Vukotić je i rekorder po broju nastupa u crno-belom dresu – 791 put ga je oblačio. Vlasnik je nekoliko rekorda koje više niko nikad neće moći da obori, jer danas igrači ne uspevaju da sastave u istom klubu ni dve sezone.
A kako je sve počelo…
Davne 1962. godine otac Aleksandar, koji je bio na službi u Mladenovcu ga je doveo za ruku na probu kod trenera Čedice Lazarevića i Bruna Belina i to u trenutku kada su ‘Partizanove bebe’ već uveliko harale našim stadionima. Jedan od njih, Vladica Kovačević, ‘zapao je za oko’ klincu iz Rakovice i kada je kasnije poneo desetku na leđima, svi su mislili da je to zbog Bobeka i Galića, koji su pre njega nosili dres sa tim magičnim brojem. No, Mocu je oduševljavalo umeće ‘poslovođe’ Partizana i uvek je navodio da mu je on bio fudbalski idol.
- Vladica je bio prototip igrača sredine terena, koji su sve znali sa loptom i oko kojih se vrtela kompletna igra tima. Ja sam imao sreće da gledam njihove utakmice, često bežeći sa časova (iako sam bio odličan učenik – vukovac), a najveće zadovoljstvo sam doživeo po ulasku u prvi tim, pošto sam debitovao 1968. godine protiv Vardara, a u tom timu ostalo je dosta igrača koji su igrali finale kupa šampiona, pa i moj idol Vladica. Možete misliti kako sam se tada osećao…To mi je bio veliki podstrek da i ja nešto naučim igrajući sa njima u istom timu, ali istovremeno i velika odgovornost, jer sam pored sebe imao asove za koje sam do juče navijao sa tribina. Nisam mogao da verujem da sam dospeo do prvog tima Partizana, pa sam čak i sakrio od roditelja da ću biti u karantinu sa prvotimcima. Jednostavno, nisam verovao šta me je snašlo. Meni je fudbal bio i tada i sada ‘centar sveta’ oko koga se sve vrtelo (uz porodicu), pa mi nije bilo teško da putujem iz Rakovice tramvajem trojkom do Kneza Miloša i odatle peške do stadiona i natrag, što mi je svaki dan oduzimalo po najmanje tri sata. No, to nije smelo da nam bude opravdanje pred roditeljima i trenerima da zapostavimo učenje. Periodično smo bili dužni da pokažemo đačke knjižice, pa ako je neko imao loše ocene, nema treninga i utakmica dok se one ne poprave. Ja sa tim nisam imao problem, iako je bilo dosta teško to sve uskladiti. Ipak, ljubav prema fudbalu terala me je da i u školi dam svoj doprinos, jer se podrazumevalo da škola mora da se završi. Kasnije, kada sam krenuo u desetu beogradsku gimnaziju na Topčiderskoj zvezdi, sve je to postalo dosta lakše. Kroz ceo staž u omladinskoj školi sa nama su radili i Nikola Marjanović (rođeni brat Moše Marjanovića), Mirko Damjanović, Ćele Vilotić, Šmit Nenković, Dragoslav Pivić Pivke…
Cela moja generacija se spremala za ulazak u prvi tim, a recimo kompletna navala podmlatka igrala je za reprezentaciju Jugoslavije u omladinskim pogonima – Smilevski, Ličanin, Burčul, Vukotić i Žarko Olarević. Strašni igrači, ali je u prvi tim pre svih nas upao Lečić, koji je bio desni bek, Vlada Pejović, pre nas Bora Đorđević, Paunović…
Ja sam imao sreće da se ustalim odmah u prvom timu, koji je u tom trenutku predstavljao ‘miks’ starosedelaca iz kupa šampiona i novih nadolazećih klinaca iz naše škole.
Taj period pamte mnogi stariji navijači Partizana, kao rezultatski neuspešan, jer i pored skupa strašnih igrača, Partizan dobrih 11 godina nije uspevao da osvoji titulu šampiona države, sve do one čuvene sezone 1975/76, kada je pobedom nad Olimpijom u poslednjim sekundama poslednjeg kola, osvojena 7 titula šampiona.
- Ta titula mi je veoma draga, jer smo posle dugog posta uspeli da ostvarimo svoje dečačke snove i to će zauvek tako ostati, ali ipak mislim da je ona osvojena u sezoni 1977/78 najznačajnija. Te sezone smo predvođeni velikim trenerom Bićetom Mladinićem oborili sve rekorde u onoj Jugoslaviji i tako je ostalo do dana današnjeg, a ja lično sam odigrao najbolju sezonu u svojoj karijeri. Jednostavno, bili smo superiorni i što je veoma bitno, ustalasali smo našu navijačku armiju od Triglava do Đevđelije, koja je od tog trenutka krenula da se nezadrživo uvećava. Imali smo prosek gledanosti od skoro 30.000 po meču, što je za današnje pojmove nezamislivo. Biće je imao izuzetnu moć sugestije da prenese na nas igrače sav svoj dalmatinski temperament, ogromno znanje i samopouzdanje, pa smo na terenu delovali kao ajkule. Neverovatno je da je uspeo da nas natera da držimo taj visok nivo adrenalina tokom celog prvenstva, što je zaista bilo nesvakidašnje. Metodika treninga, prilaza istima, kao i mečevima, bilo je nešto do tada neviđeno u našem fudbalu.
Posle te fenomenalne sezone, Moca je dobio ponudu od francuskog Bordoa i pošto je ispunuo uslov (napunjenih 28 godina), ‘dozvoljeno’ mu je da ode u pečalbu. No, samo godinu dana kasnije, Vukotić je prelomio i odlučio na poziv Zorana Miladinovića da se vrati u Partizan, koji je te godine zapao u veliku rezultatsku krizu i bukvalno se u poslednjem kolu spasio ispadanja iz prve lige. Na njegov povratak u matični klub dosta su uticali i ‘vapaji’ navijača, koji su bili očajni zbog dešavanja u klubu, koji je posle najbolje ligaške sezone, došao u situaciju da se bori za goli prvoligašku život.
Taj potez Vukotića, navijači mu nikad nisu zaboravili, čime je, svoj ionako veliki ugled koji je uživao u crno-beloj populaciji, doveo do statusa božanstva.
Usledile su godine stabilizacije kluba, uvođenje mlađih snaga u tim uz pomoć iskusnog vuka Vukotića, koji je na svojim plećima izneo još jednu trofejnu sezonu predvođen sa klupe – Plavom čigrom, Milošem Milutinovićem.
- To je moja poslednja igračka titula i veoma mi je draga, posebno zbog Čigre, jer je on bio zaista posebna ličnost. Dinamo sa Ćirom Blaževićem je te godine bio izraziti favorit, ali smo mi mic po mic uspevali da ih sustignemo, a ključni trenutak je bio meč u Zagrebu u jesen, kada smo ih pobedili sa 4:3. Na tom meču sam postigao i stoti prvenstveni gol o kome se i danas priča. Prvenstvo smo definitivno overili na revanšu protiv Dinama u Beogradu, kada je uz prisustvo 100.000 gledalaca na komšijskom stadionu (zbog sleta) Partizan uspeo da se vrati iz mrtvih i odigra 2:2.
Nakon osvojene titule, želeo sam da završim sa igračkom karijerom i odem u fudbalsku penziju, da bi me ljudi pamtili kao igrača koji je bio na vrhuncu. Međutim, Miloš me je zamolio da ostanem još jednu godinu i pomognem saigračima u kupu šampiona, što čoveku kao što je Čigra nisam mogao da odbijem. Ipak, na kraju te sezone, odlučio sam da je bilo dosta.
Poslednji prvenstveni meč, kaže statistika, Moca je odigrao protiv Železničara iz Sarajeva na stadionu JNA, na kome je Partizan poražen s 0:1, kiša je lila kao iz kabla, ali su navijači priredili ovacije svom ljubimcu. Iskazali su počast velikom Moci koji je tada, poslednji put u nekoj zvaničnoj utakmici, predvodio Partizan i na kraju pozdravio publiku, na rukama saigrača…
Zvanični oproštaj klub je priredio svojoj legendi upriličivši revijalni meč protiv reprezentacije Jugoslavije u jesen 1984. godine. Preko 35.000 ljudi je došlo tog dana da pozdravi silazak sa scene velikog asa i legende kluba.
Pravo iz kopački, Moca je seo u fotelju sportskog direktora, gde je nastavio sa uspesima u sledeće 4 godine. Bilo mu je dosta tenzija i pritisaka na velikoj sceni ‘magičnog pravougaonika’, pa je poželeo da malo ode u senku, da bi uspostavio neki unutrašnji balans. Tokom mandata, doveo u klub nekoliko najvećih asova tadašnje države (Čapljić, Đurovski, Vokri, Katanec…) i velikih neotkrivenih nada (Bogdanović, Pantić, Zahović…), osvojio dve titule prvaka, da bi onda u njemu proradio ‘trenerski crv’ i udobnu fotelju sportskog direktora zamenio je trenerskom tvrdom klupom. ‘Đavo mu nije dao mira’, osećao je zov terena i kao i uvek tokom karijere, sam je prelomio i odlučio da se vrati na teren…
- Tih godinu dana na klupi Partizana kada smo osvojili kup Jugoslavije posle 32 godine posta, verovatno mi je i najdraži trofej, draži čak i od onih igračkih, jer smo to uradili na superioran način, izbacivši večitog rivala u ¼ finalu, dok smo u finalu pregazili tada izuzetni Velež sa 6:1.
Moca Vukotić je i rekorder po broju odigranih večitih derbija (25) ispred Bore Kostića (23), Saše Ilića (21) i Džajića (21). Uspomene koje nosi na derbi mečeve su nešto posebno. Kao igrač imao je negativan bilans protiv večitog rivala, ali je kao trener bio uspešniji.
- Bilo je to vreme kada su se rivali izuzetno poštovali, osim tih 90 minuta na terenu, gde je sve prštalo. Pre i posle meča, mi smo se družili, sedeli zajedno u kafani i evocirali sve momente sa meča. Sećam se i da su navijači zajedno dolazili na utakmice, a u našem restoranu, kroz koji smo prolazili po dolasku na stadion pre meča, uvek smo viđali navijače oba kluba kako sede zajedno bez ikakve tenzije. Mi smo prolazili kroz tu gužvu bez i jednog problema. Posle meča smo silazili u baštu restorana i sedeli sa njima i ćaskali o meču.Voleo bih da se vrati to vreme, kada se o derbiju pričalo sedam dana pre i posle, od Triglava do Đevđelije. Neću nikad zaboraviti jedan derbi iz 1965. godine, kada je preko 2000 ljudi zbog prepunog stadiona moralo da uđe na atletsku stazu i tako u miru posmatralo meč do kraja. To je nešto što se ne zaboravlja…
Jedini segment u karijeri, koga se seća sa dosta sete je igranje u reprezentaciji. Uz 11 utakmica (i četiri gola) za omladinsku (1967-1968) i 12 susreta (i tri gola) za mladu reprezentaciju (1969-1974), odigrao je i 14 utakmica i postigao četiri gola za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 20. septembra 1972. protiv Italije (1:3) u Torinu postigavši jedini gol za Jugoslaviju, a od dresa s državnim grbom oprostio se 4. oktobra 1978. na utakmici protiv Španije (1:2) u Zagrebu.
Moca posebno pamti utakmicu protiv Italije u Torinu, kada je debitovao i uspeo da savlada Dina Zofa, koji je pre toga bio nesavladan preko 1000 minuta. Iako je rano debitovao, nikada nije bio miljenik raznih selektora i selektorskih komisija, iako je u to vreme konkurencija na njegovom mestu zaista bila nestvarna.
- Jeste, bilo je tu fenomenalnih igrača i teško se ulazilo među najboljih jedanaest, ali sam na kraju karijere konstatovao jednu prostu činjenicu: Među svima nama koji smo konkurisali za mesto u veznom redu ‘plavih’, bilo je vrlo malo razlike u kvalitetu, ali se to nije pokazalo i u broju odigranih utakmica, pošto su neki uspeli da odigraju i preko 50 mečeva u najboljem timu, a ja sam ostao na samo 14 mečeva. Nisam nikad komentarisao odluke selektora i mirno sam prihvatao njihov izbor. Za mene je bila čast da igram u dresu sa državnim grbom i svaki meč sam odigrao punim srcem. Posebno mi je drag i meč protiv Velsa, na kome sam postigao najbrži gol u istoriji naših reprezentativnih selekcija – u dvadesetoj sekundi, a i onaj meč sa Rumunijom u Bukureštu, kada smo u nezaboravnom meču punom preokreta pobedili sa 4:6.
Moca je celu svoju karijeru igrao na mestu ofanzivnog veziste, ali je dosta mečeva odigrao i kao centarfor, pritom postigavši dosta golova, pa je do skora i bio rekorder po broju prvenstvenih golova postignutih za Partizan (113), kada ga je pretekao njegov naslednik, Saša Ilić.
Kao što je imao svog idola kada je počinjao karijeru, tako sada ističe i svog ljubimca i naslednika u crno-belom dresu, a to je po svim fudbalskim i ljudskim parametrima – Saša Ilić.
Fudbal je bio i ostao najveća ljubav Moce Vukotića, a paralelna ljubav mu je porodica – supruga Bosa, sinovi Dejan i Nikola sa unucima Danilom i Sofijom.
Pored porodice u slobodno vreme i dalje igra mali fudbal sa prijateljima, a oni su većinom iz sveta pisaca, režisera i glumaca. Njegov veliki prijatelj i Partizanovac je akademik i dramski pisac Dušan Kovačević, koji je izrekao jednu misao koja odavno leži na srcu svim pravim Partizanovcima:
- Bilo bi lepo, pošteno i za fudbal značajno da Moca za života dobije priznanje – posebno obeležje u Partizanovoj kući fudbala.
Od leta 2012. godine Vukotić se posle odiseje u mnogim evropskim klubovima, konačno vratio u svoju kuću i naimenovan je za direktora Omladinske škole FK Partizan.
Naš sagovornik je na kraju konstatovao:
- Ako bih mogao da biram kojim putem bih krenuo da se ponovo rodim, izabrao bih sve isto, kao i ovo što sam doživeo u svojoj karijeri!
Cela ova priča sa legendom Partizana, napravljena je kao uvod u nešto će se desiti u petak tačno u podne, kada će u Domu sindikata, biti obavljena promocija knjige o Vukotiću, autora Jove Vukovića pod naslovom – MOCA.
Momčilo Vukotić
Datum rođenja: 2.6.1950. Beograd
Obrazovanje: Fakultet za fizičku kulturu (dipl. 1988)
Viši fudbalski trener
Nosilac UEFA Pro Licence za trenere
IGRAČKA KARIJERA
1963-1968 Sve mlađe kategorije FK Partizan
1968-1978 FK Partizan
1978-1979 Girondins de Bordeaux
1979-1984 FK Partizan
Broj utakmica za prvi tim: 791 (rekorder po broju nastupa) i rekorder po broju odigranih Derbija (25)
Golovi: 339
Šampion Jugoslavije u sezonama 74/75, 77/78 i 82/83
Osvajač Srednjeevropskog Kupa 1978
Nastupi za A reprezentaciju: 14 (4 gola)
Osvajač 4 mesta na Evropskom prvenstvu 1978 u Beogradu
Nastupi za U-21 reprezentaciju: 12
Nastupi za U-19 reprezentaciju: 11
KARIJERA PO PRESTANKU AKTIVNOG IGRANJA
1984 -1988 Sportski direktor FK Partizan
Šampion Jugoslavije u sezonama 85/86, 86/87
TRENERSKA KARIJERA
1988-1989 FK Partizan (Pobednik Kupa Jugoslavije; Učešće u Kupu UEFA)
1989-1990 FK Partizan (Pobednik Superkupa Jugoslavije; Učešće u Kupu pobednika kupova)
1990-1991 FC Panionios, Atina, Grčka
1991-1992 FC Panionios, Atina, Grčka
1992-1993 FC Panionios, Atina, Grčka
1993-1994 FC Nea Salamina, Larnaka, Kipar
1994-1995 FC Nea Salamina, Larnaka, Kipar (3. mesto; Učešće u Inter-toto kupu)
1995-1996 FC Ethnicos, Achna, Kipar
1996-1997 FC Apolon, Limasol, Kipar (2. mesto; Učešće u Kupu UEFA)
1997-1998 FC Apolon, Limasol, Kipar (3. mesto; finalista kupa; Učešće u Kupu UEFA)
1998-1999 FC Ethnicos, Achna, Kipar
1999-2000 FC Ethnicos, Achna, Kipar
2000-2001 FC Ethnicos, Achna, Kipar
2000-2001 Prvi trener A reprezentacije Jugoslavije
2001-2002 Selektor A reprezentacije Republike Kipar
2002-2003 Selektor A reprezentacije Republike Kipar
2003-2004 Selektor A reprezentacije Republike Kipar
2004-2005 Selektor A reprezentacije Republike Kipar
2005-2006 FC Farul, Constanca, Rumunija
2006-2007 FC Farul, Constanca, Rumunija
2007-2008 PAOK, Solun, Grčka
2008-2009 Levadiakos, Levadia, Grčka
2009-2010 Levadiakos, Levadia, Grčka
2010-2011 Panseraikos, Serez, Grčka
