Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Пробрана група међународних банака годинама манипулисала каматнима стопама, а међу осумњиченима сада је и Дојче банка
Упркос профитима ускоро отпуштање 1.900 запослених: Дојче банка у Франкфурту (Фото Ројтерс)
У јеку глобалне финансијске кризе 2007–2009. године, водеће банке Запада увелико су штимовале каматне стопе за међусобне позајмице, приказујући се далеко здравијим него што су биле, пише јучерашњи „Шпигл”. Договорно намештање међубанкарске каматне стопе (попут либора и евролибора) омогућило је инвестиционим секцијама најутицајнијих банака да много дуже него што је реално приказују профит и да задрже утицај на тржишту јефтиних кредита за широку потрошњу (од стамбених позајмица до кредитних картица).
Скандал без премца у глобалног финансијском систему разоткривен недавно у лондонском Ситију и пренет затим на Волстрит, закуцао је ове седмице на тло Немачке. Главни актер европског чина намештања кредитне стопе међубанкарских позајмица данас је Дојче банка, самозвани светски лидер у пословању на курсним разликама и каматним пословима.
Принцип баснословног марифетлука колико је једноставан, толико је и ушанчен у постулате глобалног међународног пословања где пробрана група појединаца дневним договором утврђује распоне цена дијаманата, берзанског старта цена нафте, житарица, најређих метала, али и каматних стопа.
У случају либора и евролибора, „клуб” или „картел” – како их зове „Шпигл” – састављен је од нарочито пробране групе банкара. Висину лондонске међубанкарске каматне стопе (либор) годинама је одређивала дружина представника 18 банака, међу којима и изасланици Дојче банке.
Удружење за утврђивање дневне висине евролибора (кључне каматне стопе међубанкарског кредитирања у еврозони) много је шире и има представнике 48 банака. Јавне информације кажу да два моћна кружока нису „одокативно” одређивала кретање каматних стопа на чијим и мајушним разликама зналци згрћу милијарде.
Наводно, комитети за дневну вредност либора и евролибора доносили су одлуке на основу конкретних извештаја са берзи: од „обичних” трговаца који имају дневни увид у успоне и падове актера на финансијском тржишту. На основу ових дневних договора – која утичу на тржиште послова тешких око 567 трилиона евра (сума на крају 2011) – агенција Ројтерс је потом објављивала „смернице” за инвеститоре на тржиштима 10 различитих валута и 15 различитих периода позајмљивања.
Утицај креатора вредности либора и евролибора осим што је очигледно фантастичан, истовремено је запрепашћујуће дуго измицао испиту свих заинтересованих играча.
Мућке водећих британских и америчких инвестиционих банака у јеку кризе 2007–2009. године, могући дослух са деловима извршне власти, као и распон штете за обичне инвеститоре већ су под лупом независних ревизора који обећавају да „камен на камену неће остати” док се не утврди ко је покренуо а ко спровео игру зараде на каматама усред финансијске катаклизме која је за две године спрала неколико билиона инвестиција.
Европска секција штимера глобалне финансијске кризе све доскора лагодно је пливала у сенци прозваних виновника англосаксонског „казино банкарства”. Тог заклона за лукаве европске инвестиционе банкаре више нема. Ревизори Бундесбанке однедавно су се разместили по канцеларијама Дојче банке у Франкфурту, Лондону, Њујорку, Токију, пише „Шпигл”.
Истрага већ зна да су се јединице дојаве – у облику „обичних берзанских трговаца” – бар једном месечно дискретно састајале у Њујорку, Лондону и Франкфурту. Манипулације кредитним стопама у овом или оном смеру, са овим или оним делом процента, биле су главне теме ћаскања за шанковима барова водећих светских финансијских центара, тврди немачки дневник.
Освешћивање да нешто није у реду са упадљиво високим или ниским каматним стопама кредита у јеку кризе почело је – са обе стране Атлантика – релативно касно.
Немачка извршна власт дискретно је крајем 2011. отворила истрагу о понашању инвестиционе секције Дојче банке, али и неких других тамошњих банака у периоду 2006–2009.
Да ли се мућкало само на терену међубанкарских кредитних стопа, или је штимовање практиковано на пример и на тржишту далеко комплекснијих и баснословних финансијских деривата? Немачко министарство финансија је тим поводом послало упит низу од више од 40 тамошњих банака са роком за детаљан одговор који је истекао прошле седмице.
Дојче банка је јуче саопштила да је нето профит у другом тромесечју пао на 661 милион евра са 1,2 милијарде из истог периода лане, док су у исто време приходи смањени за шест одсто, на осам милијарди евра. Дојче банка је истовремено пријавила пад профита своје инвестиционе секције за чак 63 одсто. Уз то, моћна немачка банка је већ најавила да ће укинути 1.900 радних места у оквиру плана за смањење трошкова пословања за три милијарде евра. Главнину отказа својим инвестиционим банкарима Дојче банка ће уручити на Волстриту.
Извор: Фонд стратешке културе 02. 08. 2012 18:50 Аутор: Владимир Нестеров
Да спаси ситуацију могло би вероватно само ново европско издање Маршаловог плана, уз поништење дугова периферије. Али с тим се не слаже Берлин.
Без обзира на изјаве политичара у Атини и Бриселу, Грчка се приближава врхунцу кризе и пут који ће она на крају крајева да изабере ће озбиљно да утиче на будућност читаве Европе. Они који говоре да је ситуација у земљи чији је БДП само 2% укупног БДП-а Европске уније, у стању да изазове само заиста минималан утицај на судбину Европске уније, једноставно не схватају природу и дубину кризе у еврозони…
Узрок овако тешког, најтежег могућег, положаја Грчке је пре свега њен улазак у еврозону, што је и довело до заустављања грчке економије. Земља мора да плати за веровање у безвредну предрасуду, према којој поседовање „чврсте“ валуте мало вредну валуту поставља у исти ред са јаком. У ствари, „чврста“ валута слабу економију претвара у рушевине! Да је то тачно већ су се убедили Португал, Ирска и Шпанија. Сада Грчка креће према излазу из еврозоне, а остале земље европске периферије ће највероватније поћи за њом.
Новац „ни од чега“
Економски и монетарни савез у Европској унији карактеришу као важан корак на путу учвршћивања солидарности унутар еврозоне и међу осталим чланицама ЕУ. Међутим стварност говори другачије. Евро представља међународну резервну валуту која је у стању да конкурише долару и која пре свега служи интересима највећих банака и корпорација Европе. То је, такође, врло специфичан облик новца који се прави „ни од чега“ хијерархијском алијансом неколико држава.
У ствари, због такве „конструкције“ евра и постоје два основна проблема у вези са њим. Први представљају бескрајне дискусије које говоре о новчаној и фискалној политици. Новчани простор европске уније је хомоген и Европска централна банка (ЕЦБ) позајмљује средства банкама свих земаља Уније на бази једне исте ставке рефинансирања. Међутим, ако је новчани простор ЕУ хомоген, њен фискални простор то није. Свака држава самостално одређује величине дажбина и уплата у одговарајући фонд. ЕУ је покушала да то реши тако што је увела фискалну дисциплину у оквиру Фискалног пакта, који је донет на последњем самиту ЕУ. Међутим – самосталност појединих држава при одређивању фискалне политике је очувана, и за сада ништа не говори да се она може уништити.
Друга противуречност је у томе, што је, без обзира на хомоген новчани простор, банкарски сектор Европске уније сасвим другачији. ЕЦБ заиста постоји, али у свакој земљи постоји и сопствена национална банка. Националне банке могу да добију ликвидност у ЕЦБ, односно у „европском простору“ али то не значи да се не поставља питање њихове платежне моћи. У резултату – оне се обраћају својим владама (или парламентима). Односно – банке користе „транснационални“ новац, настављајући да у суштини и даље буду националне.
Корен оба проблема је у томе, што не постоји јединствена европска федеративна држава и – наравно – „европски народ“. Европа, као и до сада, остаје континент појединачних држава које су формирали народи са дубоким национално-етничким разликама и различитим нивоом социјално-економског развоја. Та фундаментална чињеница је одиграла, у ствари, главну улогу у појави кризе еврозоне. Због ње та криза тешко да ће уопште моћи да се превазиђе.
Немачка као главни кривац за јаде периферије
Зато стварни узрок кризе никако не представља фискална недисциплина. Њен узрок лежи у губљењу конкурентске моћи земаља ЕУ које су на њеној периферији. Чланице Уније су се нашле стешњене у чврсте оквире фиксираних девизних курсева јединствене новчано-кредитне политике, уз споља натурене финансијске дисциплине.
Повећање конкурентности, према томе, може да се тражи само на тржишту рада, односно – у претварању социјалне политике у антисоцијалну. На комплетном простору ЕУ залауфала се „трка преживљавања“ у којој, за сада, побеђује Немачка. Са једне стране су се немачки радници, када им је предложено да раде непотпуно радно време, или да се преквалификују на безбројним курсевима, сложили да још мало „трпе“ (интересантно је – колико ли су времена они спремни да „трпе“?!). Са друге – осећа се органска грађа капитала, виша него у осталим земљама ЕУ, захваљујући којој Немачка остаје на позицији лидера међу земљама-извозницима, што јој дозвољава да сачува остатке раније „социјалне“ државе.
Стандардна јединица за конкурентност представља цена радне снаге. У Немачкој она већ много година остаје фактички замрзнута. Према томе, ниво немачке конкурентности у односу на периферију ЕУ наставља да расте.
Губљење конкурентности доводи до пораста дефицита текућих рачуна банака периферије, док се у Немачкој појављује профицит. Ради финансирања дефицита земље периферије су принуђене да позајмљују. Јефтини кредити ЕЦБ су им помогли да се сакупе средства за кредитирање њихових сопствених банака, али у резултату те земље су обрасле унутрашњим и спољним дуговањима. У дуговима се нашао и приватни сектор, баш као и државни. Појављује се најзад права слика онога што се дешава: дуговања земаља са периферије су у тесној вези са замрзавањем цене радне снаге у Немачкој.
Сада власти Европске уније покушавају да реше тај проблем тако што појефтињују радну снагу на периферији. Врло оштар пад плата и социјалних трошкова у току само неколико месеци и недеља представљају најјасније знаке „нове економске политике“ Брисела. Међутим таква економска политика нема везе са здравом памећу, јер мере које се користе воде гушењу унутрашњег тржишта тих земаља (јер се смањује платежна моћ највећег дела становништва). У складу са тим наставља се пад производње, што изазива даљи пораст незапослености и тако долази до даљег сиромашења друштва у тим земљама уопште. Као последица, периферија „уједињене Европе“ више није у стању не само да исплаћује дуговања, већ ни да плаћа основне трошкове. Чак је и Џорџ Сорош у вези с тим рекао да је „немогуће да се дужничко бреме смањи тако што ће се угасити економија – бреме се може збацити само њеним порастом“.
Као резултат изједначавања нивоа социјално-економског развоја земаља периферије и центра Европске уније је провалија међу њима, која се само повећава. При чему та провалија већ дотиче интересе националног капитала одговарајућих земаља. Како тврде стручњаци – највероватнији резултат тог процеса ће бити социјална експлозија и крах зоне евра.
Симптоми те експлозије су већ видљиви. На пример, 19. јула су улице читаве Шпаније биле запљуснуте таласом незадовољства становника због новог смањења буџета (у задње две године – за 65 милијарди евра). Демонстрације у којима су учествовале стотине хиљада људи одржане су у 80 шпанских градова. Према мишљењу њихових организатора, само у Мадриду је у протестним акцијама учествовало 800 хиљада њих. Заједничку за целу Шпанију акцију је подржало преко хиљаду различитих организација – синдикалних, левичарских политичких партија, друштвених покрета и томе сл.
Људи у зеленим мајицама (симболом протеста против смањења трошкова за образовање) су се на улицама измешали са демонстрантима у униформама ватрогасаца, полицајаца у цивилу (у Валенцији су локални полицајци решили да учествују у маршу директно у униформама) и људима у црним мајицама – државним службеницима који су такође решили да учествују у протесту.
Како се констатује у новинама „Ел Паис“ „секвестар који је одобрила влада Мариано Рахоја, овако или онако све становнике директно удара по џеповима: повећање ПДС-а, повећање одбитака из фонда пореза на доходак којим располажу аутономије, укидање „божићних награда“ за државне службенике, смањење социјалне помоћи за незапослене, смањење службе у сектору који се плаћа из буџета“.
А све то је само почетак! Шпански синдикати су за септембар планирали колосални „марш на Мадрид“ како би захтевали референдум о поверењу влади. Новине цитирају неколико парола демонстраната: „Ево шта са нама ради фашистичка влада“, „Рахој, ситна лопужа, пљачка нас, раднике“, „Они продају здраву памет како би спасили банке“, „Влада и банкари су иста багра“.
Бедна Молдавија може Грцима да се учини као Обећана Земља
Политика вештачког скраћења цене радне снаге тако, што ће се смањити плате и социјални трошкови уопште, приказује неолибералну идеологију која влада у земљама центра Европске уније. Али не само то. Поставља се питање: ко ће да плати дугове периферије, уколико она коначно банкротира? Ко ће да спашава банкаре, ту главну „багру“ данашњице, како су их крстили Шпанци? Грандови Европске уније управо имају за циљ да се све то деси тако што ће се опљачкати најнижи слојеви периферије. Зато су Берлин и његови најближи савезници одбили тзв. евробондове, односно свесавезне облигације, код којих би одговорност за исплату камата на њих и њихово доцније гашење сносила комплетна ЕУ. А ако бисмо хтели да кажемо конкретније, пре свега, капитал економски најснажније земље Европске уније – Немачке.
У тим условима јача национални карактер банака у појединим земљама Уније. Што криза буде дуже трајала, то ће се банке чвршће везивати за своје државе како би пронашли још средстава. И тада их неће обавезно тражити у ЕЦБ. Једни ће се обратити Кини, други – као на пример Кипар – Русији, и т.д. То је врло интересантан процес који говори о томе да монетарни савез земаља ЕУ почиње изнутра да се распада.
Да спаси ситуацију могло би вероватно само ново европско издање Маршаловог плана, уз истовремено поништење дугова периферије. Међутим – са тиме се не слаже Берлин. Када не постоји политички савез, односно федеративна Европа, немачки капитал не жели да ризикује. Није случајно што је, када су на последњем самиту ЕУ одлучили да крену према банкарском савезу, банкарски аналитичар Волфанг Мунчау из Немачке на страницама „Финанциал Тимес“ изјавио: „Ја мислим да је то био велики корак у погрешном правцу“. Учесници самита су се сложили да до опште банкарске рекапитализације неће доћи све док се не формира пуновредан банкарски савез. А Бундесбанк је подсетио да је то немогуће без политичког савеза.
Истовремено је тешко замисливо да би се Француска или Пољска сложиле са федеративном Европом која би у ствари значила безграничну хегемонију Немачке, а на крају или појаву Четвртог рајха, или нешто слично. А о позицији Велике Британије не би требало ни да говоримо. Премијер Дејвид Кемерон је у дому општина у вези са резултатима самита изјавио да не искључује „да ће се одржати референдум“ о изласку из ЕУ.
У таквим условима периферија почиње да прорађује сценарије изласка из економског и монетарног савеза, а први кандидат за такав излазак је, очигледно, Грчка. Мере које је Брисел предузео ради спасавања Грка су изазвале кризу без преседана у грчкој економији. Очекивано смањење БДП-а у 2010-2012.години ће бити најмање 20% што ће такође да значи катастрофалан пад плата и пензија, тако да се чак и сиромашна Молдавија кроз неку годину многим Грцима може учинити као Земља Обећана, а да не помињемо Украјину или Русију.
Почетком јуна Џорџ Сорош је јавно изговорио: владе земаља еврозоне имају отприлике три месеца за спасавање евра. „Ми се налазимо у тачки заокрета. Кроз три месеца „шалтер за могућности“ ће да се затвори: тржишта ће, као и до тада, да захтевају више, али власти више неће моћи да задовоље оно што она траже“ – претпоставља Сорош. Због кризе еврозоне сама Европска унија може да се распрсне као политички „мехур“.
Према мишљењу финансијера за спашавање еврозоне је неопходно да се оформи систем осигурања банкарских депозита у еврозони, као и да се уз помоћ Механизма за европску стабилност директно финансирају банке. „Ти кораци треба да се ускладе са надзором и регулисањем у читавој еврозони“ – додао је Сорош. Али су управо ти кораци немогући без претварања Европске уније у федеративну државу. А њено формирање у ближој и средњерочној перспективи и даље остаје утопија.
Не може да се искључи ни могућност да није далеко време када ће садашњи суседи Европске уније имати посла само са њеним наследницима. У првом плану ће се поново наћи односи са Немачком, Француском и Великом Британијом. „Шалтер за могућности“ ће се у спољној политици шире отворити, али ће и број компликација, сасвим сигурно, да се повећа.
Председник Европске централне банке Драги (Фото: Новости)
Брисел – Као почетак „погодбе“ између европских политичара и централних банкара у вези са смиривањем дужничког потреса који прети опстанку евра, на први поглед делује назнака нове стратегије председника Европске централне банке Марија Драгија.
Аналитичари, ипак, не изражавају еуфорију, имајући у виду да је конкретна акција на дугом штапу.
Драги је понудио куповину обвезница посусталих економија Италије и Шпаније, треће и четврте економске силе еврозоне, под условом да се то повеже са строгим условима. Но, с обзиром на то да је конкретна акција на видику у најбољем случају за неколико месеци, тржишта су остала разочарана.
На Драгијеву опаску да то „није одлука, већ само смерница“ тржишта су реаговала скоком евра и порастом трошкова задуживања Шпаније, јасно поручујући да то схватају да се ту ради „само о речима, и ни о чему конкретном“.
Политичари су покушали да смире ситуацију тврдећи, као француски председник Франсоа Оланд, да је „одлука ЕЦБ значајна“, док експерти указују на то да се, заправо, ради о озбиљним предлозима који воде тешњој фискалној унији и интеграцији банкарског система. Када се решење приближи, кажу неки од њих, могло би да дође до „великог продора“. Да ли?
„То су, после свега, и даље само обећања. Инвеститори су уморни од обећања, они желе акцију“, изјавио је главни глобални стратег у компанији БТИГ.
Куповина времена
Агенција „Блумберг“ наводи да Драги купује време, јер европске владе неће моћи да делују без покретања сталног Европског механизма за стабилност од 500 милијарди евра, а то ће бити могуће тек када се о њему изјасни немачки Врховни суд 12. септембра. До тада, Европи је на располагању само постојећи фонд за спасавање, у коме је преостало свега 148 милијарди евра после спасавања шпанских банака.
Мадрид - Влада у Мадриду упорно избегава да одговори хоће ли затражити помоћ европских партнера да смањи државни дуг, јер су због ненаплативих кредита банке већ добиле помоћ. Државни службеници треба да понесу највећи терет новог круга штедње који до 2014. године државни дуг треба да смањи за око 65 милијарди евра.
Претпоставља се да ће Шпанија попустити под притиском скупог задуживања. Тако би постала пета привреда еврозоне која тражи помоћ те врсте, али и досад највећа, што би, кажу стручњаци, ставило на пробу европски финансијски механизам за спас.
Шпански државни службеници изашли су на паузу за кафу, али нису пили кафу, већ протестовали у центру Мадрида. Петнаест минута било је довољно да опет скрену пажњу влади да не ваља то што ради – узимајући од њихових плата неће смањити дуг, нити извући земљу из рецесије.
„Резови само могу да нас увуку у дубљу рецесију, јер што мање новца имамо, мање ћемо трошити“, тврде радници државних служби и додају да нису створили кризу, па не морају ни да плаћају за њу. Најављена је и продаја железнице, због чега се буне железничари, па је бар 500 возова у петак остало у станицама. Аналитичари, међутим, тврде да то неће бити довољно и да Мадрид неће моћи без помоћи европских партнера.
„Чини се да ће нам на крају помоћ бити потребна. Али ми хоћемо да нам је дају, а да је не тражимо, а они који треба да помоћ дају, чекају да је затражимо“, истиче аналитичар Томас Гало.
Шпански премијер никако да изговори хоће ли затражити помоћ. Упорно и вешто одбија да јасно одговори на то питање, али су најновији коментар многи протумачили као корак ка томе. „Желим да анализирам нове мере Европске централне банке, пре него што одлучим. Још нисам донео одлуку, али урадићу оно што верујем да је најбоље за шпански народ“, рекао је премијер Шпаније Маријано Рахој.
Претпоставља се да ће му у томе помоћи и скупље задуживање – камата је 7,2 одсто. Јасно је да такви трошкови не могу дуго да се издрже, посебно не Шпанија, која је у другој рецесији за три године и има стопу незапослености од 25 одсто, највећу у Европској унији.
Пољски посланик: Шпанија да врати дуг од пре 400 година
Као да Шпанија нема довољно дужничких проблема, један пољски посланик решио је да овој земљи додатно стане на муку, тражећи од ње да измири дуг од 235 милиона злота (57,4 милиона евра) који се вуче још из 16. века.
У питању је зајам од 430.000 златних дуката који је шпански краљ Филип II (1527-1598) узео од пољске краљице италијанског порекла Боне Сфорце (1494-1557) за финансирање рата против Француске ради контроле над Напуљским краљевством. Добар део тог новца никада није враћен. Како преноси АФП, 28-годишњи посланик Паликота Марек Познански поднео је захтев за измирење тог дуга који пољско министарство иностраних послова тренутно разматра.
„Свестан сам да мој захтев делује чудно, али моја је жеља да нагнам политичаре да размисле о последицама позајмљивања новца другим земљама”, објаснио је млади посланик на својој Фејсбук страници.
У 16. веку, навео је он, златни дукати су тежили 3,5 грама. Имајући у виду садашњу цену злата, вредност дуга износи 57,4 милиона евра, без урачунавања 400-годишњих камата. Пољска је вековима радила на повраћају тог дуга, али је до 18. века Шпанија измирила свега 10 одсто од укупне суме.
Поједини историчари чак верују да је краљица Бона, која је умрла у егзилу у Италији, отрована по налогу краља Филипа II који је тако хтео да се ослободи обавезе враћања дуга. У пољском језику је чак једно време постојао израз „напуљска свота” која се односила на лош дуг. Правни стручњаци, које цитирају пољски медији, сумњају да је могуће повратити дуг након толико дугог времена.
Познански, међутим, подсећа да је Шпанији недавно предато 500.000 златника и сребрњака које је једна америчка истраживачка компанија пронашла у олупини шпанског брода потонулог 1804.
Међународна рејтиншка агенција Standard & Poor’s је смањила кредитне рејтинге 15 банака и финансијских група Италије, јављају медији, позивајући се на изјаве агенције.
То се тиче на пример банака Monte dei Paschi di Siena SPA и Banca Popolare di Milano. У оба случаја рејтинг је на нивоу ВВВ – с прогнозом „негативан“.
Аналитичари кажу да су у банкарском сектору Италије ризици у порасту, а национална економија је у дубљој рецесији, него се сматрало раније.
Ovlašćene institucije u Evropi, Japanu i SAD rade na istrazi koja obuhvata više od deset banaka koje su učestvovale u manipulisanju londonske međubankarske kamate (libor), i njenog ekvivalenta za Evropu, euribora.
Neslavan početak novog rukovodstva u Frankfurtu: Dojče banka
Nedavno su predsedavajući i izvršni direktor Barkliz banke dali ostavku nakon što je, posle istrage britanske Uprave za kontrolu finansijske regulative, izašlo na videlo da je ova banka nameštala libor.
Nakon što je i Dojče banka došla pod lupu finansijske policije, njeni predstavnici kažu da je međunarodna istraga oslobodila uži menadžment od optužbi za učestvovanje u manipulisanju rate po kojoj banke jedna drugoj pozajmljuju novac, ali da su „protiv jednog broja zaposlenih, koji su radili na vlastitu inicijativu, i koji nisu poštovali standarde banke, preduzete određene aktivnosti”.
[TABLE="class: cms_table_antre_r cms_table_back_c_1, align: right"]
[TR]
[TD]Otpuštaju 1.500 radnika Banka, koja zapošljava oko 101.000 radnika, najavljuje otpuštanje 1.500 radnika. U izveštaju o prihodu, najveća nemačka banka navodi da je neto dobit pala sa 1.233 milijarde na 661 milion evra u roku od tri meseca. Ovo je prvi izveštaj novih direktora Anšua Jaina i Jirgena Fičena otkako su preuzeli funkcije od Jozefa Akermana. [/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Dok Anšu Jain i Jirgen Fičen najavljuju plan za smanjenje troškova, kako bi banka uštedela tri milijarde evra, priznaju da je banka imala udela u skandalu oko nameštanja libora, a njihov prethodnik Jozef Akerman ih naziva “gubitnicima”.
Nemačko izdanje Fajnenšel tajmsa piše kako je Akerman, koji je dužnost predao pre samo mesec dana, ružno govorio o onima koji su došli na njegovo radno mesto. Akerman, koji je na čelu banke bio deset godina, navodno je upozoravao na moguće rizike u investicionom bankarstvu.
Sada, kada je Dojče banka upletena u skandal oko manipulisanja liborom, u kome je učestvovala grupa međunarodnih banaka, pokazuje se da je Akerman bio u pravu, piše FT.
У ВОДЕЋИМ ЗЕМЉАМА ЕУ СВЕ ВЕЋА ОЗЛОЈЕЂЕЊОСТ ЗБОГ СПАСАВАЊА ВЕЛИКИХ ДУЖНИКА
Шпанија даље тоне, Немачка све неспремнија да спасава „слабе економије ЕУ“, Холандија све евроскептичнија а налази се пред парламентарним изборима
Привремени Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФСФ) већ остаје без новца, а формирање новог, сталног Европског стабилизационог механизма (ЕСМ), који треба да буде ефикаснији и флексибилнији, угрожава Немачка чији би Уставни суд могао да блокира његову ратификацију
Има индиција да је излазак Атине из еврозоне не само готова ствар, већ - и договорена са Бриселом, Берлином, Лондоном и Паризом
ЈЕСЕН би, након летњих одмора и августовског затишја, могла званичницима еврозоне донети много веће бриге и врућ повратак на посао.
Нараста опасност да Грчка остане без готовине и напусти еврозону, и шпански проблеми почињу да личе не снежну лавину, а Холандију, која је све неспремнија да „издржава еврозону“, чекају крајње неизвесни избори. Да све буде горе, већина се и у Немачкој противи свакој дубљој интеграцији у еврозони - а све ово наводи на закључак да ће на јесен бити одређена судбина заједничке европске валуте, пише лондонски Економист.
С доласком септембра крах грчких јавних финансија постаће све очигледнији. Такозвана „тројка” међународних инспектора - ЕУ, Европске централне банке (ЕЦБ) и Међународног монетарног фонда (ММФ) - мораће да објави извештај о напретку Грчке у спровођењу реформи и да одлучи да ли да одблокира траншу од 31,5 милијарди евра из другог пакета помоћи за спасавање.
Грчкој су за избегавање банкрота неопходне и нове мере штедње и још новца, што би се могло показати као политички немогуће. Атини су већ одобрена два пакета за спасавање и њени огорчени кредитори нису вољни да обезбеде и трећи, поготову не онај који би од њих захтевао да Грчкој опросте велики део дуга.
Има индиција да је излазак Атине из еврозоне не само готова ствар, већ - и договорена са Бриселом, Берлином, Лондоном и Паризом.
Кад је реч о Немачкој, њени политичари већ расправљају о томе када би Грчку требало избацити из еврозоне. Многи, међутим, страхују да би и друге слабе медитеранске земље могле поћи стопама Грчке.
У Шпанији су трошкови задуживања у јулу скочили изнад алармантних 7,5 одсто и одлука еврозоне о позајмљивању Мадриду 100 милијарди евра за спасавање њених банака није смирила страховања. Упркос порицањима, Шпанији би, ипак, могла да затреба пуна помоћ за спасавање до краја ове године.
Озлојеђењост због спасавања великих дужника све је већа, нарочито у Холандији, у којој се 12. септембра одржавају избори. Чак и ако би Холандија могла да се убеди да обезбеди нову помоћ, фондови еврозоне за спасавање и даље не би били довољни за спасавање и Италије и Шпаније.
Привремени Европски фонд за финансијску стабилност (ЕФСФ) већ остаје без новца, а формирање новог, сталног Европског стабилизационог механизма (ЕСМ), који треба да буде ефикаснији и флексибилнији, угрожава Немачка чији би Уставни суд могао да блокира његову ратификацију. Да би ЕСМ ступио на снагу потребно је да добије зелено светло од Немачке.
ЕСМ је првобитно требало да ступи на снагу 1. јула, али ће морати да причека најмање до 12. септембра, када ће суд у Карлсруеу донети одлуку да ли немачки председник може да га ратификује
Уколико чланице еврозоне не буду пристале да издвоје довољно новца за спасавање слабих економија, пажња ће се неумитно окренути ка ЕЦБ која ће морати да предузме мере ради снижавања трошкова задуживања периферних чланица еурозоне.
Америчке банке се припремају за распад еврозоне и покушавају да заштите своје инвестицију у ЕУ, укључујући и правно, известио је данас британски лист Financial Times.
"Банке са Вол-Стрита се припремају за могући излазак групе земаља из еврозоне - пише лист. - У вези са тим, оне смањују обим кредитних послова у еврозони и покушавају да се заштите од варианта, у којем би биле присиљене да се рефундирање кредита, издатим у еврима, изврши у драхмама или пезосима. "
Америчке банке сада покушавају да пренесу кредитне споразуме са европским компанијама на лондонско финансијско законодавство, које ће им омогућити да лакше и сигурније заштите своје инвестиције у случају колапса еврозоне.
Нафтна компанија „Ројал Дач Шел“ скида слободна средства с банкарских рачуна зоне евро, пише британски „Тајмс“. Компанија покушава да умањи опасност од европске дужничке кризе. Тешко да је „Шел“ једина компанија која је спремна да бежи из зоне евро, и зато европски банкари треба да схвате крајње озбиљно овај лош знак, сматрају стручњаци.
Финансијски директор „Ројал Дач Шела“ Сајмон Хенри сматра да ће компанија искористити свој капитал у размеру од 15 милијарди долара или за куповину облигација Министарства финансија САД, или ће га сместити у америчке банке. Ако за „Шелом“ крену и други гиганти европског бизниса, то ће довести до увећања вредности кредита у еврозони, прогнозира „Тајмс“. Већ се може сматрати да ће низ европских корпорација скинути свој новац с рачуна у зони евро, сматра директор за анализу финансијских тржишта УК „Алфа Капитал“ Владимир Брагин. У интервјуу за „Глас Русије“ он је рекао:
- Полазећи од финансијског стања европских банака, мислим, да клијената нема више. Ако заиста повлаче новац из банака, и није важно, корпоративни или индивидуални новац, наравно да ће се проблеми за банке само увећати. Криза банака се појављује тамо где клијенти масовно почињу да повлаче новац. У датом случају треба озбиљно то схватити, зато што крупне компаније не верују у перспективе европских банака, и то добија системски карактер. Велика је вероватноћа да ће европске банке, Централна банка и регулатори морати да увећају обим подршке банкарском систему, да би се избегао колапс.
О озбиљности ситуације говори и чињеница да су банке САД већ почеле да смањују обиме кредитних операција у зони евро. Сада амерички банкари испробавају искуство британских финансијских закона за прерачунавање с кредитним уговорима с европским компанијама. На тај начин покушавају да се осигурају у случају да се зона евро распадне. Сами Британци, верни својој фунти, пажљиво прате шта се дешава у зони евро и регуларно уносе корекције у свој план евакуације. Тако је британски авиохолдинг International Consolidated Airlines Group који уједињује British Airways и шпанску Iberia саопштио о свом плану у наредних шест месеци и припреми да Шпанија напусти зону евро. Што се тиче пребацивања корпоративних средстава из банака зоне евро на поузданије рачуне – тај процес ће вероватно бити настављен. Стручњаци сматрају да дата чињеница није разлог да се опростимо од зоне евра, јер у тој судбини и даље има више питања него одговора.
