Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Ukleti, lutalački život Filipa Višnjića smirila je tek smrt... Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom. Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta... Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hađiluk, pun hodočasnog preživljavanja...
FILIP VIŠNJIĆ
Istinu je rekao prota Matija Nenadović kad je u svojim Memoarima napisao: "u kom se narodu pojave junaci i ljudi zaslužni za otačastvo, taj će narod roditi i one ljude koji će njihova dela opisati". Jedan od onih ljudi koji su "opisivali" viteška dela srpske borbe u početku devetnaestoga veka, koji su im bili suvremenici a ponikli su u krilu samoga naroda - jeste i Filip Višnjić, guslar, pevač i pesnik. Višnjić se, po zabelešci vladike-pesnika Lukijana Mušickoga, rodio 1767. u selu Trnovi, nahije zvorničkeu Bosni. Mesto rođenja njegova bejaše naročito čuveno s odlična vina, kojega Trnova davaše obilato za četiri nahnje.
Roditelji Filipovi bejahu Đorđe, koga su u selu zvali Stojan Vilić, i Marija, poznatija pod imenom Višnja, po čemu se i Filip nazivao Višnjić. Porodica iz koje je poeta Višnjić bejaše na glasu od starine. Pored ostaloga o njoj se pričalo da su preci njeni zasadili u tom kraju prvi vinograd; a kao velika i razgranata rodbina imala je i naročite povlastice, zajemčene carskim pismima.
Još za malena Filipu umre otac, a majka mu se, docnije, preuda u selo Međaše blizu Bijeljine, gde je Filip proveo svoje detinjstvo i mladost. Ali ta mladost bejaše očajna: u osmoj godini svojoj Filip oslepi od boginja. Malo docnije, u naknadu za to, progleda Filip duševnim vidom, propevavši iz duše i srca; on za rana oseti dar za pesmu, pa kad, naskoro za tim, nauči gudeti poče pevati pesme kojeje čuo i od drugih naučio.
Filip bejaše već momak od dvadesetinu godina kad Turci umoriše teškim mukama tri strica njegova i jednog mu brata od strica. Oni bejahu krivi što su branili čast svoga doma. Zatu krivicu oni ne dobiše odobrenje da se mogu, odrešeni od veza, pričestiti, i ako njihovim pratiocima nuđaše iguman manastira Sv. Trojice četiri kese blaga! Ipak, ma i vezani, primiše pričešće. Posle toga ne bejaše mira ni za sve, bliže i dalje, rođake njihove. Život Filipov u pojedinostima iz toga doba nije nam poznat, ali možemo misliti šta je bilo u duši njegovoj. Znamo tek toliko da se oko godine 1798. oženio devojkom Nastom, zvanom Bela, iz bogate kuće Ćukovića. Od šestoro dece njihove samo su dvoje, Ranko i Milica, bili živi god. 1817.
Do ustanka za oslobođenje Srbije, kome je Višnjić bio suvremenik, on pevaše obično pesme o minuloj slavi i starim junacima: poslednji događaj i o ratu austro-turskom istina proliše mnogo dragocene krvi srpske ali se na poetsku visinu, za srce Srbina pevača, neistakoše. Među tim ustanak u Šumadiji i neočekivani uspesi njegovi potresoše drukčije dušu srpsku. Oni ponoviše dela nekadašnjih junaka: trebaše samo još duša negdašnjih pevača-guslara. Za to se javi Višnjić. On pređe u Srbiju u leto 1809. i obiđe celu zapadnu polovinu njenu. Bejaše u ratničkim stanovima srpskim zajednom, 1810. i sam izdrža gursku opsadu u Loznici. Osim toga on rado iđaše na noge čuvenijim junacima da se kod njih obavesti o pojedinostima znatnijih bojeva i događaja. Najzad nalazimo tragova da je Višnjić slušao i učio i ono malo kniževne poezije naše onoga doba, u koliko je ona pevala o suvremenim ratnim događajima. Od svega toga duša Višnjićeva znade stvoriti prekrasne pesme koje se izjednačiše s najlepšim dotadašnjim narodnim pesmama našim. I ne samo to: one pređoše u narod i stekoše među pesmama njegovim jedno od najuglednijih mesta. Samo još ljudi književni znaju šta je dao Višnjić: narod njegovu tvorevinu primi kao svoju. To nam je najbolje svedočanstvo za poetsku veličinu njihovu.
S pravom je rečeno za pesme njegove: "sve su smilje i bosilje za grobove paših vitezova"; ali sam početak klasične pesme njegove "Pocetak bune protiv dahija" dovoljan je da obesmrti svoga pevača:
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji da prevrne,
I da druga nastans sudija ---
Nebom sveci staše vojevati,
I prilike različne metati
Viš' Srbije po nebu vedrome.
'Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do Svstoga Đurđa
Svaku noćcu mjesec se hvataše -
Drugu sveci vrgoše priliku:
Od Đurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše
Viš' Srbije po nsb/vedrome ---
Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu
Usred zime kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka ---
A četvrtu vrgoše priliku
Viš' Srbije na nebu vedrome
Uhvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se hvata,
A tri puta igra na istoku.---
Prešavši godine 1813. s porodicom, u Srem, i nastanivši se u selu Grku, Višnjić je putovao po Sremu, Slavoniji i Bačkoj, svuda lepo dočekivan. Godine 1815. pevao je Vuku Karadžiću u manastiru Šišatovcu svoje divne pesme, a iduće se godine poznao i sa znamenitim mitropolitom Stratimirovićem u Kulpinu.
Nekolike anegdote iz života njegova u Srbiji i Sremu karakterišu lepo njegovu poetsku dušu i srpsko osećanje. A pesme njegove rado slušahu čak i Turci.
Višnjić je umro u Grku 1834.
Često predmet zahvalnoga sećanja i pisanja, Višnjićev je spomen jednom prilikom naročito zagrejao dušu Srbinovu. To je bilo 15. avgusta 1887, kad se na grob njegov sleže mlada Srbadija i postavi tanku granitnu piramidu kao vidni beleg opštega priznanja. Reči, urezane na taj spomenik, najbolje karakterišu značaj Višnjićev:
Blago grobu i u tami što se sjaji,
Gde kandilo pripaljuju naraštaji!
Kandilo je žar, što srpske grudi krasi;
Višnjić ga je čuv'o da se ne ugasi.
Mi ti grobu kamen dasmo. To možemo.
Venac pravi tvojoj slavi jošte dugujemo. izvor:riznicasrpska
Pre porodične tragedije, Filip Višnjić mučno da je kud putovao kao guslar. Za taj poziv on je do tad bio isuviše mlad; u danima istrage mogao je imati jedva dvadeset godina. Skitnički život njegov ne bi, uz to, služio ni Vilićima na čast, a oni su do dobrog glasa o sebi mnogo držali. Ni sam Filip nije imao razloga da se oda prosjačenju. Ukoliko bi mu bilo teško u Međašima, kod poočima, utočišta je mogao naći u Trnovi, kod stričeva, gde je čak, kao Đorđev jedinac, polagao pravo na četvrti deo imovine. Zapitati se vredi zašto se Filip ne preseli kad poodraste u Trnovu, kakvi su slučajevi sa odvedenom decom u seoskom životu česti? Objašnjenje bi se svakako našlo u zavisnosti od majčine nege. Ko bi nju slepom mladiću mogao zameniti?
Ali se guslarenjem strasno bavio u kući i međ svojima. Prvenstveno iz ličnog unutrašnjeg nagona, iživljavajući jednu snažnu mladost koja se nije trošila u telesnom naporu seoskog momka, i jedan bujan svet uobrazilje čije razmnožavanje pojačavaše slepilo; zatim, radi radosti za druge. Sadržajna pesma i lepo guđenje, povrh svega, pribavljali su izuzetno poštovanje okoline. A ono, poštovanje, jednom suvišnom životu bilo je potrebno kao vazduh.
Međutim, posle čina koji ga je lišio najbitnijih krvnih spona, mi ćemo Višnjića moći sresti samo na drumovima. Kao bolnika u lutanju od jednog svetilišta do drugog, ili kao zvezdu koja se otrgla od zakona i omakla u beskonačnost prostora. On stalnog boravišta više imati neće, već samo poneko pristanište u koje će navraćati između dva krstarenja.
U Filipovom odvajanju od zavičaja presudnu ulogu odigrala je porodična tragedija koju znamo i jedna životna surovost koju samo naslućujemo. Ako tad, 1787, ili nešto kasnije, među živima više nije bilo ni majke Višnje, kakav mu je morao biti zalogaj u tuđoj kući, u zadruzi kojoj nije ničega prinosio! Bez očevine u Trnovi, bez majčina zakrilja u Međašima, Filipu je ostajao još jedino beli svet, svet čiju, avaj! ni boju ni širinu nije imao čime odmeriti.
Kako je i kuda krenuo naš slepi pevač na svoj sudbinski put? U Semberiji je bilo i drugih guslara, a njena pitomina privlačila je i one sa strane. Da bi se uspelo, valjalo se nečim izdvojiti. Filip je izvesnom svojstvenošću već raspolagao. "On je imao već tada lep glas" — kaže Mušicki za njega kao mladića; lepo je pevao i "malo jezikom zapletao, što naši kažu — šušketao" seća se jedan drugi savremenik Filipa starca; a Vuk ga je potražio zato što je bio čuo "da on zna lepi pesama"... Pa ipak, sve to još nije dovoljan razlog što se Višnjić sasvim odao guslarenju, sa uspehom. Lepotu glasa (i bez šušketanja) i množinu pesama mogli su imati i drugi; i bilo ih je zaista. Čak i slepih. I bivših hajduha, lutalica, dobrih poznavalaca drumova i naravi, poverljivih uhoda, guslara sa zaštitnicima i preporukama. Imalo je to zanimanje mnogo odanih pripadnika, profesionalaca, ali je samo jedan od njih probio krug množine. Slepi mladić iz Semberije. Višnjić je slušaoce plenio uverljivošću i žarom. Njegovo guslarenje nije bilo samo veština. Ona stvarnost u koju je on verovao, koja je u njemu živela kao što konkretan svet živi u normalnom čoveku, i strast koju mu je sudbina ulila gorkim čašama činile su njegovu reč toliko magnetičnom da se za njom povodio svaki osetljiviji medijum na dohvatu. A srpska sredina u kojoj je Višnjić otpočeo svoj poziv nije bila daleko od onog ljudskog detinjstva u kome se drveće pretvara u džinove. Umetnik, ne znajući da je to, i slušalac koji izjednačuje zanos sa zbitijem sreli su se pod istim hrastom, podjednako potrebiti; prvi sa sposobnošću da prenese, drugi sa gotovošću da primi. I glas je o čudnom guslaru pošao svetom. A on za njim.
Mi znamo za mnoga mesta da ih je Višnjić posetio, ali samo tako — poimence, bez reda, rečena bez ikakvog bližeg obrazloženja kako to čovek čini u slobodnom pričanju; kojim ih je pak pravcem obišao, kojih godina i u koja doba, u koliko navrata — ostaje nam da se domišljamo. Izvesnog se reda može uvesti poslužimo li se karavanskim i pešačkim putevima. Možda bi se povesti trebalo i za panađurima, seoskim zavetinama i crkvenim praznicima, možda prvenstveno baš za njima kada bismo sebi dali toliko truda, jer su nesumnjivo ovi putokazi odlučivali o Filipovom pomicanju unapred. Ali je nama takav podvig skoro neizvodljiv; njega radi trebalo bi uzeti štap u ruke i prebaciti torbu preko ramena, pa u tom društvu ostati bar nekoliko godina. Nagrada, pouzdano, ne bi izostala, ali je nažalost čovek našeg vremena često prinuđen da se sličnih darova unapred odriče. Mi ćemo, zato, za svojim junakom poći kako nam je mogućno.
Mesta, kroz koja je naš guslar po sopstvenom pričanju prošao, povezuju hiljade kilometara; hiljade i danas teško prohodnih kilometara preko vrleti i gudura, kroz predele divljih bujica i duboko usečenih potočina, kroz šume pune zverova i ljudska naselja nabijena fanatizmom i animalnim sklonostima. A ni zver ni čovek tad nije bio manje opasan. Naprotiv, i sasvim pouzdano, daleko od svake rodoljubivom i romantičnom literaturom prikalemljene nam idealizacije, to vreme se odlikovalo zločinom i surovošću. Muslimanska i pravoslavna sela, često u neposrednom susedstvu, odavno su bila zaboravila na zajedničko poreklo. Krv (podrazumevajući pod njom i temperamenat) koja ih je nekad spajala u savez protivu svake opasnosti sa strane, postala je sada jedan od najjačih elemenata u procesu pretvaranja prisnih veza u netrpeljivost i mržnju. Islam nisu svugde i uvek sačinjavali samo imućni; imao je i on svoju sirotinju. A ta muslimanska fukara (izraz nije pogrdan), mnogobrojna među bosanskim zemljoradnicima, makako eksploatisana od aga i begova smatrala je sebe nečim iznad srpske raje, uzvišenijim; držala je da i ona ima udela u vladavini pravovernih nad ćaurima. I kada to osećanje nije moglo doći do zadovoljenja u podeli dobara, ogledalo se u nasiljima, onim najtežim — sitnim, bezbrojnim, svakodnevnim, koja su počinjala od pogleda, pozdrava, zabrane jahanja konja i prolaska kroz muslimansku mahalu, pa do siledžiskog popašanja rajetinskih livada i otimanja ćaurskih devojaka. Između pravoslavnih i muslimanskih sela svugde je postojala jednostrana granica — samo za pravoslavne, naročito u danima smutnji i ratova. I Višnjićevo rodno selo zvalo se u njegovo doba Srpska Trnova za razliku od susednog turskog zaseoka. Turski Janjari, Muslimanski Šepak, Turski Rajčević — sve iz te okoline — imali su svoje srpske pandane.
Srpski seljak u Bosni bio je na onom stepenu ropstva kada se čovek miri sa stanjem, kada protivu njega ništa ne preduzima, ali mu nikakvo dobro i ne želi. U njemu je, doduše, još živ san o jednoj drugoj, davno minuloj stvarnosti, no on je srebrna sjaja, bez žara koji bi se mogao razgoreti u delo. Višnjićev poziv je bio da u to snatrenje unese svetlost plamena; da mu prisluži.
Mladi guslar se svakako nije ukanio prvo na najduži put, na putovanje. U početku je obilazio najbliža sela, ona u kojima se o njemu već bilo čulo i kuda su ga zvali — Balatun, Velino Selo, Brodac, Dvorove, Obarsku, Popovo, Amajlije, a od varoši Bijeljinu i Janju. Moglo je to trajati i nekoliko godina, od jednog do drugog crvenog slova u kalendaru. Onda, kao plivač koji se okuražio, krenuo je dalje, preko Čelića za Gradačac, Derventu, Doboj, Tešanj, Kotor Varoš, do Banja-Luke. U tome pravcu dalje nije išao. Ovo već nisu bile kratkotrajne posete, na dan dva. To je putovanje od godine, pa i duže ako se vraćao na stari zimovnik, što je malo verovatno, jer je skretao često ustranu i duže se zadržavao u većim mestima.
Ovom prilikom Filip je mnogo slušao o vodećim turskim poglavicama tih krajeva, i dobro ih upamtio. O takvim se ljudima priča; narod im, po dobru ili zlu, ocrtava karakter, tuvi navike, imovno stanje, odmerava sud. Filip će ih sačuvati u sećanju i docnije mnoge uneti u pesmu. Biće to njegovi prvi originalni junaci, stvarne ličnosti, savremenici i poznanici, kao što su: Meho Orugdžić, Mula Ahmed, Osman Amidžić i Omer Ismić iz Bijeljine; Gliban-barjaktar i Omer-aga iz Brčkog; Dervent-kapetan iz Dervente; Osman-barjaktar i Dedo (Derviš-beg), jedan od najbogatijih Bošnjaka svoga vremena, iz Gradačca. Upoznavši ih mlade i osione, kroz deset-petnaest godina ostaviće ih bedne i smirene na poljima Mačve i Semberije. Što se pak guslareve ličnosti tiče, obratimo već ovde pažnju na njegovu osobinu da se podrobno obaveštava o ljudima; koristiće nam taj podatak za bolje razumevanje njegova dela. Mnogu karakteristiku ovih Turaka, unetu docnije u pesmu, bilo je mogućno dobiti samo u njihovoj okolini. Ima ih i poslovne prirode, kao što je ona o bogatom Dedi, što će Filip upotrebiti u Boju na Mišaru da bi objasnio kako je uspeo da izbegne ustanički nož ("Al u Deda mnogo prijatelja, Pa ga sakri njemačka gospoda").
Drugo Višnjićevo putovanje je duže, a razvija se nešto južnije od prvog. On polazi od Međaša i Bijeljine preko Lopara za Tuzlu, Maglaj, Žepče, Vranduk, Travnik, pa preko Busovače i Visokog do u Sarajevo. Između svakog od ovih gradova i gradića leže po desetine sela, a baš su ona ta u kojima se guslar najradije zadržava. U njima se moglo slobodnije zapevati. Dovoljna je bila "jedna straža mala" da osmatra drum, pa da se okupljena grupa oseti bezbednijom i da se srcu pusti sasvim na volju. S večeri pa do kasno u noć kraj razbuktale vatre, u jednodelnoj kući čađavih greda s kojih vise klipovi kukuruza, s brvnima punim drvenih palamara o kojima se klate kožušine, grubi sukneni gunjevi i zemljano posuđe; ili, u toplim danima, u porti pritisnutoj svetom, dok starci i deca sede a mladež se tiska unaokolo; ili, na slučajnim prenoćištima, u usamljenoj čobanskoj pojati pod ozvezdalim beskrajnim nebom — s guslareve strune poleteo bi Marko da ukine svadbarinu (još uvek živu u Bosni, na begluku), podviknuli Novak i Radivoj, zabežao od Doboja Mujo. Jedan pritajen, neiščezli svet junaka, trzao bi se iz letargije i dolazio da zavlada nadama savremenika. Da ih okuraži protivu onoga drugog, tuđeg, što ih je okružavao i ugrožavao ... S odlaskom guslarevim tog primamljenog sveta ne bi nestajalo. On je ostajao u pouzdanijem hodu ljudi i bezbrojnom podražavanju pronesenim pesmama.
A Višnjić je putovao dalje. Sada uz Drinu, preko Tare i Pive, kroz Crnu Goru, pa sve do Skadra. Čitalac treba da zastane i da se zamisli nad ovim rastojanjima. Prostor je to koji i danas traži, od mlada i zdrava čoveka, ogroman napor, i dugo vreme! Naš guslar je krenuo opet iz Semberije, preko Zvornika, Vlasenice, Srebrnice, Rogatice, do Goražda; odavde je išao u Foču, Prijepolje i Pljevlja, a onda neznano kojim pravcem spustio se do Skadra. Najverovatnije će biti da je ovu poslednju, veoma dugu deonicu prepešačio idući od Pljevalja preko Žabljaka, Šavnika, Nikšića i Podgorice. To bi bio kraći put; ali je moguć i drugi, duži — od Foče na Gacko, Grahovo, Cetinje. Ko bi se snašao u brzacima narodne pesme? A Višnjić se u mnogim trenucima potpuno s njom stapa. Vreme i prostor nisu bili elementi koji su odlučivali, niti je bojazan od iznenađenja zadržavala korak.
U nekim palankama kroz koje je Filip Višnjić prošao, rodile su se docnije legende o posebnoj misiji njegova puta u Crnu Goru. Mi se na njih nećemo oslanjati, niti one mogu biti istinite, kao što je ona pljevaljska da je tobož nosio Karađorđevo pismo vladici Petru I. Tu se predanje zbunilo i s ovim putem pobrkalo jednu drugu, docniju misiju. Filip je ovo putovanje obavio pre svojih veza sa srbijanskim ustanicima, možda i pre izbijanja Ustanka. U savremenim izvorima o nekoj sličnoj misiji nema ni traga, a ni Višnjić o tome ništa ne napominje ni Vuku ni Mušickom, što bi svakako učinio ma čega da je bilo.
Jednu drugu ali isto tako lažnu odoru želeli su da navuku ovom potucanju izvesni komentatori naših dana, koji, zastiđeni istinom, ne znadoše kako da izmire posledice s pobudama. Stidu mesta nema, ni potrebe da se pokriva golotinja istine. Život u borbi za opstanak poveo je guslara po drumovima, a posledice je rodila obdarenost koja nije računala s teškoćama egzistencije. Konkretnije govoreći, Filip nije pošao kroz Bosnu i Crnu Goru zato da bi njihovim vrletima proneo narodu pesmu i veštinu guđenja, tj. jednu svesno revolucionarnu propagandu, već — da bi se prehranio. "Kako mi je govorio ... išao je ne samo po celom Bosanskom pašaluku, nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle" piše Vuk posle svog razgovora s njim. I to je nesumnjivo tako. Genije se bio uselio u najbedniji oblik, izložen mučenjima i poniženjima svake vrste, podjednako neprijatnim kroz sva doba, a darivan uvek veoma relativnim nagradama. Koliko li je puta naišao, dolazeći u nepoznato mesto, na zatvorena vrata ili na konačište bez hleba? Nije reč o negostoljublju, već o prosjačkoj sudbini i vremenu putovanja; i mestima kroz koja je prolazio. Uz to valja misliti i na opreznost prema zarazama, koje su najviše baš ovakvi putnici prenosili. Nije to više bila njegova Semberija i krajevi oko nje, široki krug poznanika, već daleki neznani svet pun iznenađenja. Neočekivani događaji, čini mi se, i odlučivali su o stalnom Filipovom pomicanju. Čovek se nerado vraća bedi koju je za sobom ostavio, niti se miri s njenim prisustvom. A tamo napred, u susednom selu, biće skoro zavetina, ili svadba, slava. Ili, još češće, ljubazni domaćin, koji i na svoj mutvak i na svoje poslove misli, upućuje guslara prijatelju "tu odmah iza brda", da i njega obraduje. Pa onda, da li je uvek bilo koga da ga provede kroz šumu, preko jaruga i raskršća, ili su ga samo izvodili na pravac, pa kuda ga štap odvede. Jeza podilazi uživljavanje u takve situacije. — Bolesti su ipak morale pričinjavati najveće nedaće. Na njih kasniji obožavaoci ne misle, ali putnik kroz snegove i mrazeve, gudure, prolazeći kroz kužna i opustela naselja, slabo odeven i slučajevima hranjen, nije im mogao izbeći; pogotovu u životu koji tako traje dvadesetak godina. Milosrđe tu nije mnogo pomagalo, i ne uvek. Ishod je zavisio od stečene otpornosti i telesnog sastava. "Filip je bio viši od srednjih ljudi, krupnih kostiju, okošt, jakih pleća širokih" — kako ga opisuje više poznanika.8 Priroda podobna mnogom zlu da odoli, da se ponese sa temperaturama i zarazama izdržavajući ih na nogama ili u nečijoj pojati, na slami. Ona ga je već jednom, u detinjstvu, sačuvala; učiniće to više puta u budućnosti.
I sa ovog putovanja u Filipovu listu turskih ukoljica ući će niz imena. Biće to cela hijerarhija upravljača: paše, kapetani, sudije, barjaktari. Iz Zvornika, sedišta nahije: Ali-paša Vidajić, kapetan Mehmed Vidajić, barjaktar Hasan, Derviš-aga i Omer Belegija; iz Kulen-Vakufa Kulin-kapetan (odnosno Mehmed, a po nekima Salih-beg Kulenović, zapovednik grada); iz Tuzle Tuzla kapetan i sudija Mula efendija; iz Sarajeva sudija Mula Sarajlija; iz Goražda Sinan-paša Sijerčić; a za njima cvet bosanske gospoštije. I njih će Filip još jednom sresti i sačekati, i dati ih gavranovima...
Ponekad, na ovim putovanjima, Višnjić je pevao i Turcima. Sam je to priznavao, mada kroza zube, jer je pojmljiva mržnja koja mu je kočila vilice. Turci su (bolje reći poturice) takođe voleli lepu guslarsku pesmu, pa su je tražili i od rajetinskih pevača kada bi na njih nagazili na zborištima ili u varoši. Ali Turcima pevati nije lako bilo. Zahtevali su ne samo lepu pesmu, već i željenu sadržinu. ("De onu o Alilu! Ali čuvaj se, Vlašče; ako pogine, valaj se ni ti nećeš glave nanositi".) Ni zapevati ni odbiti.
Jedan težak događaj možda se može vezati za ovovremenske Višnjićeve susrete s Turcima. Sremci iz sela Grka, koji su s Filipom proveli njegovih 10 — 15 poslednjih godina, daju fizički lik guslarev kao veoma ratnički. "Filip je bio na obrazu jako posečen", "levo uvo, od pola pa dole, odsečeno mu je bilo", "na desnoj ruci mali i do njega prst osakaćen". To pričaju jedan poručnik i jedan zemljoradnik, ljudi koji se u ovakvim zapažanjima ne varaju. Ali, kako im je Filip to objasnio karakteristično je i za njegovu maštu i za osećanja slepa čoveka koji je najlepši deo života proveo s ratnicima a pod starost došao među paore; i to rodoljubive i ljubopitljive paore. Filip im je jednom rekao kako je "i sam vođa čete ustaničke bio i kod zdravih ali prevrnutih očiju kao guslar Turke uhodio, dok ga u jednom boju uhvatiše, poznadu, oči mu povade i puste da i dalje uhodi"; drugi put — kako je to bilo na Ravnju gde je "bio vođa jedne ustaničke čete... buljukbaša na od prilike 100 momaka", pa ga i tu Turci uhvatiše, unakaziše i živa u Savu baciše, ali se on pre zarobljavanja "branio dok mu džebane trajalo; kad mu džebane ponestalo, udarao je nožem". Žestoko je voleo stari Filip da se hvali svojim junaštvom u mladosti, i vid da ima. "Imao sam dobru četu odabranu, deco! — pričao je zadivljenim Sremcima — al Markan Mali, neki junačina moga vilajeta, još bolju; pa gde mi udarimo, tu je bilo rusvaja od Turaka". Vuku i Mušickom, razume se, ni reči o svojim četama nije spomenuo, ali je čudno što oni nisu o njegovim ožiljcima ništa rekli, mada su im morali pasti u oči. Ili ga nisu o tome pitali, ili im je dao takvo objašnjenje koje nisu važnim smatrali pa ga nisu ni zabeležili. Sima Sarajlija, ta druga genijalna lutalica iz Bosne, poznavao je i opevao Višnjića u svojoj S e r b i a n c i. On iz jedne anegdote koja se Višnjiću pripisuje izvlači pobedonosno rešenje za čitav jedan boj, a šta bi tek učinio da je njegovo ranjavanje mogao vezati za ma kakav ustanički okršaj. Zato će po svoj prilici biti, da je Višnjića na guslarskom putovanju po Bosni i Crnoj Gori zadesila neka zla kob o kojoj je posle ćutao. Ili je pesmom nekog Turčina uvredio, ili se besnom agi na vreme s puta nije uklonio; ili su ga pljačkaši bespomoćna napali. A glava je u svakom slučaju zaista mogla otići. To što mu je levo uvo od pola pa d o l e odsečeno, što ima brazgotinu p r e k o o b r a z a i što mu je na d e s n o j r u c i mali i do njega prst osakaćen, sve to govori o udarcu koji je došao s visine, s konja možda ili od stojećeg napadača dok je žrtva sedela, a desnom rukom da je pokušao zaštiti se, kada mali i do njega prst bivaju u izloženom položaju. Pored toliko poznatih, evo još jedne stvarne nesreće čiji uzrok samo pretpostavljamo. Koliko li ih je tek zauvek pokopano u trpeljivoj duši prosjaka po drumovima. izvor:riznicasrpska
MILORAD PANIĆ SUREP
FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO
ROĐENJE PESNIKA
Semberija je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živi tad još jedna zanimljiva ličnost — knez Ivo Knežević, knez od Semberije. On stanuje u Dvorovima, selu na polovini puta između Međaša i Bijeljine. Njegovo prezime Knežević i njegovo boravište Dvorovi svedoče nam o naslednom dostojanstvu, o staroj kneževskoj porodici i domu oko koga je vremenom izraslo celo naselje. Mi ne znamo u kom je kolenu knez Ivo stao na čelo Srba u Semberiji, ali je jedno izvesno: da je do njega od tog zvanja dopro samo ugled i mogućnost posredovanja između turskih gospodara i srpske raje. Bosanski knezovi su, kao i oni u Srbiji, pa i manje od njih, mogli regulisati unutrašnje društvene odnose među kmetovima (kad bi se obe strane njihovom odlukom zadovoljile), predstavljati u običajnim i verskim svečanostima svoja sela, uticati na izbor i dodeljivanje dozvoljenih zvanja među rajom, ali im je glavna dužnost bila da pomognu razrezivanje i prikupljanje opštih poreza, ubiranje vanrednih davanja pri ratnim pohodima, a naročito pronalaženje i hvatanje krivaca. Umni i snalažljivi knez Ivan Knežević bio je pored toga stekao i jednu posebnu povlasticu — bio je u Semberiji glavni liferant stoke i namirnica za tursku vojsku. On je taj posao obavljao i onda kada je na drugoj obali Drine, baš preko puta Semberije, otpočeo istoriski obračun između njegovih gospodara i njegove braće. Snabdevaće on i onu vojsku što je pošla na Mišar 1806, i onog Kulin-kapetana čiju će smrt razglasiti gavranovi.
Ali medalja ima i drugu stranu. Ima je i knez-Ivina. Prijatelj begova Vidajića, Kulin-kapetana, Derviš-age, gradskog mujezina Bijeljinca i ostalih turskih poglavica, u isto vreme je i najbrižljiviji otac sirotinje. On ju savetuje, zaklanja i otkupljuje iz ropstva, zalažući pri tom svu svoju imovinu stečenu vojnim liferacijama. Nepodeljivo je poštovan i voljen u kmetovskoj masi, i slušan bez pogovora. Zbog toga će čak i oštri srbijanski savremenici prvu Ivinu ulogu predati zaboravu, a istorija će ga zbog druge darivati svetačkim oreolom.
U kuću i Dvorove toga kneza zalazi često i naš slepi guslar, kadgod polazi iz Međaša ili se vraća njima. Sudeći po toplini reči koju za kneza Ivu ima Višnjić, i po dobrom poznavanju njegova karaktera, nije isključeno da nisu bili i lični prijatelji. Pesmu kao što je Knez Ivan Knežević mogu nadahnuti samo srdačni odnosi. — U toj kući Višnjić je mogao naći svaku pomoć.
Godine 1809, kada srpska ofanziva krenu ka Bosni i Sandžaku, u ustanak uđoše i kmetovi semberiski, a s njima i njihov knez. I Filip se tad zatekao u Semberiji. Ali oganj nade, koji se žestoko bio rasplamsao među robljem, pogasiše neuspesi na drugoj strani, a stvarnost povuče za sobom bosanske mase u Srbiju. Drinu pređoše i knez Ivo Knežević i guslar Filip Višnjić.
Zadivljuje prisebnost srpskih ustanika u tim danima i njihov smisao za organizaciju. Reke izbeglica upućuju se od Drine pod Šabac, u sabirni logor. Tamo se privlači pomoć Mačvana u hrani, obući, vuni. Izbegličke žene prerađuju što treba preraditi, a nekoliko "hećima", takođe Bosanaca, ukazuju lekarsku pomoć i preduzimaju zdravstvene mere koje nameće skupno stanovanje. Goli se oblače, bosi odevaju. Zdravi, u grupama, odlaze na izgradnju stanova. Raseljavanje logora razvija se u dva pravca. Jedan krak ide kroz Mačvu ka Drini, drugi pored Save ka Beogradu. Tom prilikom postaju čitava nova sela (Majur, Musolini, Dumača, Umka), a stara se popunjavaju novim življem (Lešnica, Novo Selo, Badovinci, Salaš, Crna Bara, Banovo Polje, Bogatić, Glogovac, Štitar). Proređeno Podrinje dobija porodice koje će mu dati osnovni pečat za ceo sledeći vek, a u komunalnom pogledu ušorenonaselje sa tipičnom prostranom okućnicom očuvanom do danas.
Celim tim zamašnim poslom rukovodio je knez Ivan Knežević, koji je tom prilikom postao i kmet šabački, te je tako pored ličnog ugleda imao i silu vlasti; i odgovornost koja je iz takvih poduhvata proisticala, naročito za uložena materijalna sredstva. On razmešta svoje Prekodrince, obilazi im kuće, dodeljuje sukno, pomaže novčano. Pored toga, on i ovde upražnjava svoju staru naviku — zauzima se kod strogih ustaničkih vlasti za okrivljene radi pljačke i pohare. I uvek je spreman, kao jemac, "dobar biti" za nevoljnika. — Mlađi ljudi, sposobni za ratnu službu, obrazovali su svoje boračke jedinice koje su stavljene pod komandu jednog drugog uglednog izbeglice, Sime Katića - Prekodrinca, koji je dobio u Srbiji titulu vojvode, ali su ga zvali i knezom što je, možda, u nekom odnosu s njegovim ranijim položajem u Bosni. Katić se bio naselio u Glogovcu, gde mu se do danas sačuvala uspomena.
Izbeglički logor pod Šapcem trajao je od jeseni 1809 do proleća 1811. U njega je morao doći i Filip Višnjić sa ženom i decom. Filip se već bio davno oženio u Bosni, u svojoj 31 godini, devojkom iz sela Mrtvice, od ugledne porodice Kukovića. Ženi mu je bilo ime Nasta, ali su je zvali (opet nadimak!) Bijela. Skriven nam je roman ovoga braka. Mrtvice su daleko od Međaša, a Filipu bile poodmakle godine za ženidbu. (Tad, pa i kroz ceo Devetnaesti vek, seoski su se momci ženili veoma mladi, pre dvadesete.) Šta je spojilo ova dva bića, guslara — prosjaka bez očiju i ognjišta i zdravu seosku devojku iz imućne kuće? Junačka pesma i kršna muška snaga, ma i bez vida, ili neka nevolja devojačka tako česta pod turskim nasiljem? Za jednu znamo: i Nasta je ostala pre udaje bez roditelja, ali ta nije bila retka i nije gonila na takav izlaz. Brak je bio darovan mnogom decom. Imali su ih šestoro. Ne znamo koliko ih je doveo u Srbiju, ali će iz nje 1813 prevesti u Srem samo dvoje: desetogodišnjeg sina Ranka i tek rođenu Milicu, koju su prozvali Mandom.
Kao što je činio u Semberiji, Filip će raditi i u Mačvi. Ženu i decu smestiće negde, i nekako, u sklepanoj kolibi ili tuđem vajatu (za prvi mah izgleda u Loznici i Badovincima, potom u Salašu Noćajskom), a on će krenuti na put sa štapom i guslama. U dugoj beloj košulji, kakvu nose Podrinci obeju obala, u pletenim opancima s kratkim vunenim čarapama, s fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozantna figura privlačiće pažnju naročito svojom glavom. Spreda grubo, koščato i ospičavo lice sa gustim, jakim brcima do ramena i raskuštranom strejom obrva nad praznim dupljama; široko, masivno čelo sa ćelom do polovine temenjače, a odatle duga, riđa i proseda kosa u valovima pada po plećima. Ničega tu nije bilo neuobičajenog, ali je sve delovalo izuzetno. I ostali su se ljudi tad tako oblačili, brkove, obrve i kosu puštali da slobodno rastu; osobito kosu koju su neki pleli u perčin a drugi svijali pod kapu. Kod Filipa se sve činilo pojačano zbog njegova nagrđena lica, stasa višeg od srednjih ljudi i veoma širokih prsa. I zbog njegova zanimanja. Kad takav sedne i zapeva, usredsređeni pogledi posmatrača postepeno ga izdvajaju iz gomile prisutnih i razgranjavaju do neviđena čoveka.
Nečega je ipak u ovim Filipovim danima bilo novog, i to sasvim novog. Sredina u koju je pevač sada stupio! Nisu to više vašari, slave i zavetine, ni povučeni prijatelji po zabačenim planinskim selima, ni šume pune zverova a drumovi Turaka; nije to više raja koja se iživljava u maštanju o staroj veličini, niti su to ljudi kojima je od javnih radosti ostala jedino guslarska pesma. Sad je to bilo jedno ogromno krvavo razbojište napregnutih snaga, razbuktale mržnje i razdrešenih strasti; uzavreli život u kome je guslarska pesma mogla biti samo epizoda.
U takav kovitlac Filip Višnjić je upao odjednom, i ceo. Mirnih sela nema. Mase narodne vojske struje na krvavu krajinu ili se povlače s nje u pometnji. Povorke žena nastupaju za svojima sa hranom i preobukom, ili sa decom i starcima traže pribežište po zbegovima zavučenim u močvare. Zapevku za poginulima, koja zna s nebom da se veže, smenjuje kliktaj pobednika. Radost i bol su dva suprotna toka koja se bore za isto korito, pa onoga što je misliš nadvladao svakoga časa muti drugi. Sve je u pokretu, sve pred polaskom. A Filip — ljuska zahvaćena opštim ključanjem. O putovanjima milostinje radi ne može biti ni govora. Ni brige za opstanak nema. U ratu se duhovne vrednosti i materijalne snage tako izmešaju i pokrenu, da od njihove mobilizacije sve živo živi i dela izvan svih shvatanja o potrebama i zaslugama. Po tom, ljudskim umom neodvaganom pa ipak ništa manje čvrstom zakonu, i Višnjić se našao u okršaju i stao bivati sve češće izbacivan na površinu. On je sa onima što se okupljaju za polazak na granicu, jer im je potrebna njegova herojska pesma i njegovo poznavanje bosanskih Turaka; sutra će biti u vojničkom logoru na Prudu, ili Adici, ili na Badovincima, očekujući sa zajedničkom groznicom obaveštenja o neprijateljskim pokretima i zapovesti o našim merama; sledećeg dana je na dohvatu zrna i alahanja. Između dveju pesama sluša prepričavanja učesnika u bitkama ili odjeke o nečijem junaštvu i mudrosti. Njegovom glasu i guslama odaje se priznanje drukčije no do tad, drukčije ga ljudi ispoljavaju; ali ni on ne peva više kao nekada. Kuršumi ovde padaju, ranjenici ječe, zarobljeni Turci bogorade; i plen se deli. Sve je sad, u logorima podrinskim, drukčije. Usud je svoje sedište u njih premestio.
U jednom od tih skupova našao ga je Stojan Čupić, vojvoda mačvanski, zapovednik i organizator celog graničnog sektora od Rače do Loznice. Junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Uz to, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je video vrednost koja mu je taman dobro došla; i za radost i za potrebu. Dobrom i strasnom govorniku Čupiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnost Višnjićeve pesme; a i njegov ponos je dobijao — imaće se sučim pohvaliti! S njim će odsad Filip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salašu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama. Prisutan guslar-pevač nije stran čovek, pred njim se mogu raspravljati mnoge opšte stvari; zameriti onima što su pogrešili, dobre pohvaliti, rđavo obaveštene ispraviti. A guslar je sve to tuvio sposobnošću samo slepima svojstvenom.
Krajem septembra 1810 Višnjić se zatekao u Loznici kada je zvornički Ali-paša Vidajić (njegov stari poznanik) naglo prešao Drinu i golemom vojskom opkolio varošicu. U opsadi su se našli i Anta Bogićević, Miloš Pocerac, Bakal Milosav — dve vojvode i jedan kapetan. Nastao je samrtni koštac između hiljadu i dvesta opkoljenih i deset puta jačeg neprijatelja. Dvanaest dana su turski veliki baljamezi i manje kumbare bombardovale bez prestanka opsađene; a Srbi, da bi se oslobodili toga olovnog grada, otvarali su s vremena na vreme šanac i jurišali na poplavu golim jataganima, da je suzbiju i odbace od sebe, pa se opet, iskrvavljeni, zatvarali u opkop. Mnogi srpski leševi danima su ležali pred palisadama, a još brojniji ranjenici previjali se od muka u šancu izlomljenih ruku i nogu, koje su se mogle samo pocepanim rubljem utegnuti, i otvorenih utroba koje nije imao ko zašiti. Da bi se izdržalo, i mrtvima i živima valjalo je biti stanac kamen ugrađen u bedeme odbrane. Kakvog je značaja bio ovaj sudar dovoljno nam govori što mu je poleteo, iz dubine zemlje, i sam Vožd sa kragujevačkom, smederevskom, gročanskom, beogradskom, šabačkom i valjevskom vojskom, i najodabranijim izborom srpskih junaka. Dva dana je, 5 i 6 oktobra, trajala odlučujuća bitka u Polju Lozničkom; poslednjih nekoliko sati dve vojske su se sekle samo sabljama. To su oni trenuci kada jezičak na terazijama nemirno treperi pod približnom težinom tasova; dovoljna je neznatna sitnica da padne na jedan, pa da sudbinsko merilo prevagne. "Batalija* nigda veća nije bila" pisao je 8 oktobra iz Loznice ostalim vojvodama razbijač vojsaka, Karađorđe, javljajući im o pobedi. Po tri su konja, kaže, ginula pod starešinama u ovom kasapljenju, a rana su dopali Luka Lazarević, Stojan Čupić, Lazar Mutap, Cincar Janko, kapetan Milosav i mnoge buljuk-baše. Mnogo je momaka poginulo i iz Karađorđeve lične pratnje, jer je Vožd neposredno vodio juriše poslednja dva dana.
Sve je to preživeo i Filip Višnjić. I preživljavao jače od ostalih, jer njegove ruke nisu mogle dohvatiti ni puške ni jatagana, niti su mu noge mogle potrčati uporedo s vojvodskim konjima pri ispadima. A smrt je kosila i oko njega istom kosom ... U noći, prilikom trenutnog zatišja, ili posle boja, uzimao je gusle.16 Šta je sad mogao pevati? O Marku i Milošu, Kosovu i hajducima? Zastarelost je oduvek nastojala, pritisnuta težinom novih događaja, da išiklja iz svojih začamelih dubina i da se ozari toplinom života, ali je pored sve te upornosti uvek bivala odbacivana s podijuma pripremljenog za nove zahteve. Do juče vodeći svet dvoboja, ličnih obračuna, vitezova lutalica, zagorkinja, krčmarica i leđena od dvanaest oka, morao se povući pred jednim novim, krvavijim i masovnijim, koji je nastupao, i već je bio tu, oko pevača. Šta više, i ovaj guslar je deo dolazećeg, njegov aktivni član ispunjen do oboda mržnjom koju je godinama razgarala žeć osvete. I prava, velika reč vremena stala se piliti u svom gnezdu. Valjalo ju je reći, ili presvisnuti od jeda i nemoći.
Bliski su nam trenuci u kojima su kolena pevačeva čvrsto stezala karlicu instrumenta. Leva šaka je šetala vratom gusala birajući oslonac, a njeni prsti treperili vrhom struna jedva ih dodirujući; pokatkad, časomice, malić i do njega trzali su se ko žeravicom opečeni. Odmereno i uporno bivalo je samo gudalo, vučeno širokim zamasima desnice, sve jače naležući na strune zaprašivane voštanim injem. Žagor logora se stišavao, usta slušalaca otvarala. I kad bi usredsređenost dostizala osetljivost žice pred prskanje, pevač bi oštro zabacio glavu, digao gustu koprenu obrva svijajući je u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se odsjajem unutrašnjeg žara i vezale za samo njima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tad bi, za sve iznenadna iako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vremena.
To je Buna rađala svog pesnika. izvor:riznicasrpska
Pre porodične tragedije, Filip Višnjić mučno da je kud putovao kao guslar. Za taj poziv on je do tad bio isuviše mlad; u danima istrage mogao je imati jedva dvadeset godina. Skitnički život njegov ne bi, uz to, služio ni Vilićima na čast, a oni su do dobrog glasa o sebi mnogo držali. Ni sam Filip nije imao razloga da se oda prosjačenju. Ukoliko bi mu bilo teško u Međašima, kod poočima, utočišta je mogao naći u Trnovi, kod stričeva, gde je čak, kao Đorđev jedinac, polagao pravo na četvrti deo imovine. Zapitati se vredi zašto se Filip ne preseli kad poodraste u Trnovu, kakvi su slučajevi sa odvedenom decom u seoskom životu česti? Objašnjenje bi se svakako našlo u zavisnosti od majčine nege. Ko bi nju slepom mladiću mogao zameniti?
Ali se guslarenjem strasno bavio u kući i međ svojima. Prvenstveno iz ličnog unutrašnjeg nagona, iživljavajući jednu snažnu mladost koja se nije trošila u telesnom naporu seoskog momka, i jedan bujan svet uobrazilje čije razmnožavanje pojačavaše slepilo; zatim, radi radosti za druge. Sadržajna pesma i lepo guđenje, povrh svega, pribavljali su izuzetno poštovanje okoline. A ono, poštovanje, jednom suvišnom životu bilo je potrebno kao vazduh.
Međutim, posle čina koji ga je lišio najbitnijih krvnih spona, mi ćemo Višnjića moći sresti samo na drumovima. Kao bolnika u lutanju od jednog svetilišta do drugog, ili kao zvezdu koja se otrgla od zakona i omakla u beskonačnost prostora. On stalnog boravišta više imati neće, već samo poneko pristanište u koje će navraćati između dva krstarenja.
U Filipovom odvajanju od zavičaja presudnu ulogu odigrala je porodična tragedija koju znamo i jedna životna surovost koju samo naslućujemo. Ako tad, 1787, ili nešto kasnije, među živima više nije bilo ni majke Višnje, kakav mu je morao biti zalogaj u tuđoj kući, u zadruzi kojoj nije ničega prinosio! Bez očevine u Trnovi, bez majčina zakrilja u Međašima, Filipu je ostajao još jedino beli svet, svet čiju, avaj! ni boju ni širinu nije imao čime odmeriti.
Kako je i kuda krenuo naš slepi pevač na svoj sudbinski put? U Semberiji je bilo i drugih guslara, a njena pitomina privlačila je i one sa strane. Da bi se uspelo, valjalo se nečim izdvojiti. Filip je izvesnom svojstvenošću već raspolagao. "On je imao već tada lep glas" — kaže Mušicki za njega kao mladića; lepo je pevao i "malo jezikom zapletao, što naši kažu — šušketao" seća se jedan drugi savremenik Filipa starca; a Vuk ga je potražio zato što je bio čuo "da on zna lepi pesama"...4 Pa ipak, sve to još nije dovoljan razlog što se Višnjić sasvim odao guslarenju, sa uspehom. Lepotu glasa (i bez šušketanja) i množinu pesama mogli su imati i drugi; i bilo ih je zaista. Čak i slepih. I bivših hajduha, lutalica, dobrih poznavalaca drumova i naravi, poverljivih uhoda, guslara sa zaštitnicima i preporukama. Imalo je to zanimanje mnogo odanih pripadnika, profesionalaca, ali je samo jedan od njih probio krug množine. Slepi mladić iz Semberije. Višnjić je slušaoce plenio uverljivošću i žarom. Njegovo guslarenje nije bilo samo veština. Ona stvarnost u koju je on verovao, koja je u njemu živela kao što konkretan svet živi u normalnom čoveku, i strast koju mu je sudbina ulila gorkim čašama činile su njegovu reč toliko magnetičnom da se za njom povodio svaki osetljiviji medijum na dohvatu. A srpska sredina u kojoj je Višnjić otpočeo svoj poziv nije bila daleko od onog ljudskog detinjstva u kome se drveće pretvara u džinove. Umetnik, ne znajući da je to, i slušalac koji izjednačuje zanos sa zbitijem sreli su se pod istim hrastom, podjednako potrebiti; prvi sa sposobnošću da prenese, drugi sa gotovošću da primi. I glas je o čudnom guslaru pošao svetom. A on za njim.
Mi znamo za mnoga mesta da ih je Višnjić posetio, ali samo tako — poimence, bez reda, rečena bez ikakvog bližeg obrazloženja kako to čovek čini u slobodnom pričanju; kojim ih je pak pravcem obišao, kojih godina i u koja doba, u koliko navrata — ostaje nam da se domišljamo. Izvesnog se reda može uvesti poslužimo li se karavanskim i pešačkim putevima. Možda bi se povesti trebalo i za panađurima, seoskim zavetinama i crkvenim praznicima, možda prvenstveno baš za njima kada bismo sebi dali toliko truda, jer su nesumnjivo ovi putokazi odlučivali o Filipovom pomicanju unapred. Ali je nama takav podvig skoro neizvodljiv; njega radi trebalo bi uzeti štap u ruke i prebaciti torbu preko ramena, pa u tom društvu ostati bar nekoliko godina. Nagrada, pouzdano, ne bi izostala, ali je nažalost čovek našeg vremena često prinuđen da se sličnih darova unapred odriče. Mi ćemo, zato, za svojim junakom poći kako nam je mogućno.
Mesta, kroz koja je naš guslar po sopstvenom pričanju prošao, povezuju hiljade kilometara; hiljade i danas teško prohodnih kilometara preko vrleti i gudura, kroz predele divljih bujica i duboko usečenih potočina, kroz šume pune zverova i ljudska naselja nabijena fanatizmom i animalnim sklonostima. A ni zver ni čovek tad nije bio manje opasan. Naprotiv, i sasvim pouzdano, daleko od svake rodoljubivom i romantičnom literaturom prikalemljene nam idealizacije, to vreme se odlikovalo zločinom i surovošću. Muslimanska i pravoslavna sela, često u neposrednom susedstvu, odavno su bila zaboravila na zajedničko poreklo. Krv (podrazumevajući pod njom i temperamenat) koja ih je nekad spajala u savez protivu svake opasnosti sa strane, postala je sada jedan od najjačih elemenata u procesu pretvaranja prisnih veza u netrpeljivost i mržnju. Islam nisu svugde i uvek sačinjavali samo imućni; imao je i on svoju sirotinju. A ta muslimanska fukara (izraz nije pogrdan), mnogobrojna među bosanskim zemljoradnicima, makako eksploatisana od aga i begova smatrala je sebe nečim iznad srpske raje, uzvišenijim; držala je da i ona ima udela u vladavini pravovernih nad ćaurima. I kada to osećanje nije moglo doći do zadovoljenja u podeli dobara, ogledalo se u nasiljima, onim najtežim — sitnim, bezbrojnim, svakodnevnim, koja su počinjala od pogleda, pozdrava, zabrane jahanja konja i prolaska kroz muslimansku mahalu, pa do siledžiskog popašanja rajetinskih livada i otimanja ćaurskih devojaka. Između pravoslavnih i muslimanskih sela svugde je postojala jednostrana granica — samo za pravoslavne, naročito u danima smutnji i ratova. I Višnjićevo rodno selo zvalo se u njegovo doba Srpska Trnova za razliku od susednog turskog zaseoka. Turski Janjari, Muslimanski Šepak, Turski Rajčević — sve iz te okoline — imali su svoje srpske pandane.
Srpski seljak u Bosni bio je na onom stepenu ropstva kada se čovek miri sa stanjem, kada protivu njega ništa ne preduzima, ali mu nikakvo dobro i ne želi. U njemu je, doduše, još živ san o jednoj drugoj, davno minuloj stvarnosti, no on je srebrna sjaja, bez žara koji bi se mogao razgoreti u delo. Višnjićev poziv je bio da u to snatrenje unese svetlost plamena; da mu prisluži.
Mladi guslar se svakako nije ukanio prvo na najduži put, na putovanje. U početku je obilazio najbliža sela, ona u kojima se o njemu već bilo čulo i kuda su ga zvali — Balatun, Velino Selo, Brodac, Dvorove, Obarsku, Popovo, Amajlije, a od varoši Bijeljinu i Janju. Moglo je to trajati i nekoliko godina, od jednog do drugog crvenog slova u kalendaru. Onda, kao plivač koji se okuražio, krenuo je dalje, preko Čelića za Gradačac, Derventu, Doboj, Tešanj, Kotor Varoš, do Banja-Luke.5 U tome pravcu dalje nije išao. Ovo već nisu bile kratkotrajne posete, na dan dva. To je putovanje od godine, pa i duže ako se vraćao na stari zimovnik, što je malo verovatno, jer je skretao često ustranu i duže se zadržavao u većim mestima.
Ovom prilikom Filip je mnogo slušao o vodećim turskim poglavicama tih krajeva, i dobro ih upamtio. O takvim se ljudima priča; narod im, po dobru ili zlu, ocrtava karakter, tuvi navike, imovno stanje, odmerava sud. Filip će ih sačuvati u sećanju i docnije mnoge uneti u pesmu. Biće to njegovi prvi originalni junaci, stvarne ličnosti, savremenici i poznanici, kao što su: Meho Orugdžić, Mula Ahmed, Osman Amidžić i Omer Ismić iz Bijeljine; Gliban-barjaktar i Omer-aga iz Brčkog; Dervent-kapetan iz Dervente; Osman-barjaktar i Dedo (Derviš-beg), jedan od najbogatijih Bošnjaka svoga vremena, iz Gradačca. Upoznavši ih mlade i osione, kroz deset-petnaest godina ostaviće ih bedne i smirene na poljima Mačve i Semberije. Što se pak guslareve ličnosti tiče, obratimo već ovde pažnju na njegovu osobinu da se podrobno obaveštava o ljudima; koristiće nam taj podatak za bolje razumevanje njegova dela. Mnogu karakteristiku ovih Turaka, unetu docnije u pesmu, bilo je mogućno dobiti samo u njihovoj okolini. Ima ih i poslovne prirode, kao što je ona o bogatom Dedi, što će Filip upotrebiti u Boju na Mišaru da bi objasnio kako je uspeo da izbegne ustanički nož ("Al u Deda mnogo prijatelja, Pa ga sakri njemačka gospoda").
Drugo Višnjićevo putovanje je duže, a razvija se nešto južnije od prvog. On polazi od Međaša i Bijeljine preko Lopara za Tuzlu, Maglaj, Žepče, Vranduk, Travnik, pa preko Busovače i Visokog do u Sarajevo. Između svakog od ovih gradova i gradića leže po desetine sela, a baš su ona ta u kojima se guslar najradije zadržava. U njima se moglo slobodnije zapevati. Dovoljna je bila "jedna straža mala" da osmatra drum, pa da se okupljena grupa oseti bezbednijom i da se srcu pusti sasvim na volju. S večeri pa do kasno u noć kraj razbuktale vatre, u jednodelnoj kući čađavih greda s kojih vise klipovi kukuruza, s brvnima punim drvenih palamara o kojima se klate kožušine, grubi sukneni gunjevi i zemljano posuđe; ili, u toplim danima, u porti pritisnutoj svetom, dok starci i deca sede a mladež se tiska unaokolo; ili, na slučajnim prenoćištima, u usamljenoj čobanskoj pojati pod ozvezdalim beskrajnim nebom — s guslareve strune poleteo bi Marko da ukine svadbarinu (još uvek živu u Bosni, na begluku), podviknuli Novak i Radivoj, zabežao od Doboja Mujo. Jedan pritajen, neiščezli svet junaka, trzao bi se iz letargije i dolazio da zavlada nadama savremenika. Da ih okuraži protivu onoga drugog, tuđeg, što ih je okružavao i ugrožavao ... S odlaskom guslarevim tog primamljenog sveta ne bi nestajalo. On je ostajao u pouzdanijem hodu ljudi i bezbrojnom podražavanju pronesenim pesmama.
A Višnjić je putovao dalje. Sada uz Drinu, preko Tare i Pive, kroz Crnu Goru, pa sve do Skadra. Čitalac treba da zastane i da se zamisli nad ovim rastojanjima. Prostor je to koji i danas traži, od mlada i zdrava čoveka, ogroman napor, i dugo vreme! Naš guslar je krenuo opet iz Semberije, preko Zvornika, Vlasenice, Srebrnice, Rogatice, do Goražda; odavde je išao u Foču, Prijepolje i Pljevlja, a onda neznano kojim pravcem spustio se do Skadra. Najverovatnije će biti da je ovu poslednju, veoma dugu deonicu prepešačio idući od Pljevalja preko Žabljaka, Šavnika, Nikšića i Podgorice. To bi bio kraći put; ali je moguć i drugi, duži — od Foče na Gacko, Grahovo, Cetinje. Ko bi se snašao u brzacima narodne pesme? A Višnjić se u mnogim trenucima potpuno s njom stapa. Vreme i prostor nisu bili elementi koji su odlučivali, niti je bojazan od iznenađenja zadržavala korak.
U nekim palankama kroz koje je Filip Višnjić prošao, rodile su se docnije legende o posebnoj misiji njegova puta u Crnu Goru. Mi se na njih nećemo oslanjati, niti one mogu biti istinite, kao što je ona pljevaljska da je tobož nosio Karađorđevo pismo vladici Petru I. Tu se predanje zbunilo i s ovim putem pobrkalo jednu drugu, docniju misiju. Filip je ovo putovanje obavio pre svojih veza sa srbijanskim ustanicima, možda i pre izbijanja Ustanka. U savremenim izvorima o nekoj sličnoj misiji nema ni traga, a ni Višnjić o tome ništa ne napominje ni Vuku ni Mušickom, što bi svakako učinio ma čega da je bilo.
Jednu drugu ali isto tako lažnu odoru želeli su da navuku ovom potucanju izvesni komentatori naših dana, koji, zastiđeni istinom, ne znadoše kako da izmire posledice s pobudama. Stidu mesta nema, ni potrebe da se pokriva golotinja istine. Život u borbi za opstanak poveo je guslara po drumovima, a posledice je rodila obdarenost koja nije računala s teškoćama egzistencije. Konkretnije govoreći, Filip nije pošao kroz Bosnu i Crnu Goru zato da bi njihovim vrletima proneo narodu pesmu i veštinu guđenja, tj. jednu svesno revolucionarnu propagandu, već — da bi se prehranio. "Kako mi je govorio ... išao je ne samo po celom Bosanskom pašaluku, nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle" piše Vuk posle svog razgovora s njim.7 I to je nesumnjivo tako. Genije se bio uselio u najbedniji oblik, izložen mučenjima i poniženjima svake vrste, podjednako neprijatnim kroz sva doba, a darivan uvek veoma relativnim nagradama. Koliko li je puta naišao, dolazeći u nepoznato mesto, na zatvorena vrata ili na konačište bez hleba? Nije reč o negostoljublju, već o prosjačkoj sudbini i vremenu putovanja; i mestima kroz koja je prolazio. Uz to valja misliti i na opreznost prema zarazama, koje su najviše baš ovakvi putnici prenosili. Nije to više bila njegova Semberija i krajevi oko nje, široki krug poznanika, već daleki neznani svet pun iznenađenja. Neočekivani događaji, čini mi se, i odlučivali su o stalnom Filipovom pomicanju. Čovek se nerado vraća bedi koju je za sobom ostavio, niti se miri s njenim prisustvom. A tamo napred, u susednom selu, biće skoro zavetina, ili svadba, slava. Ili, još češće, ljubazni domaćin, koji i na svoj mutvak i na svoje poslove misli, upućuje guslara prijatelju "tu odmah iza brda", da i njega obraduje. Pa onda, da li je uvek bilo koga da ga provede kroz šumu, preko jaruga i raskršća, ili su ga samo izvodili na pravac, pa kuda ga štap odvede. Jeza podilazi uživljavanje u takve situacije. — Bolesti su ipak morale pričinjavati najveće nedaće. Na njih kasniji obožavaoci ne misle, ali putnik kroz snegove i mrazeve, gudure, prolazeći kroz kužna i opustela naselja, slabo odeven i slučajevima hranjen, nije im mogao izbeći; pogotovu u životu koji tako traje dvadesetak godina. Milosrđe tu nije mnogo pomagalo, i ne uvek. Ishod je zavisio od stečene otpornosti i telesnog sastava. "Filip je bio viši od srednjih ljudi, krupnih kostiju, okošt, jakih pleća širokih" — kako ga opisuje više poznanika.8 Priroda podobna mnogom zlu da odoli, da se ponese sa temperaturama i zarazama izdržavajući ih na nogama ili u nečijoj pojati, na slami. Ona ga je već jednom, u detinjstvu, sačuvala; učiniće to više puta u budućnosti.
I sa ovog putovanja u Filipovu listu turskih ukoljica ući će niz imena. Biće to cela hijerarhija upravljača: paše, kapetani, sudije, barjaktari. Iz Zvornika, sedišta nahije: Ali-paša Vidajić, kapetan Mehmed Vidajić, barjaktar Hasan, Derviš-aga i Omer Belegija; iz Kulen-Vakufa Kulin-kapetan (odnosno Mehmed, a po nekima Salih-beg Kulenović, zapovednik grada); iz Tuzle Tuzla kapetan i sudija Mula efendija; iz Sarajeva sudija Mula Sarajlija; iz Goražda Sinan-paša Sijerčić; a za njima cvet bosanske gospoštije. I njih će Filip još jednom sresti i sačekati, i dati ih gavranovima...9
Ponekad, na ovim putovanjima, Višnjić je pevao i Turcima. Sam je to priznavao, mada kroza zube, jer je pojmljiva mržnja koja mu je kočila vilice. Turci su (bolje reći poturice) takođe voleli lepu guslarsku pesmu, pa su je tražili i od rajetinskih pevača kada bi na njih nagazili na zborištima ili u varoši. Ali Turcima pevati nije lako bilo. Zahtevali su ne samo lepu pesmu, već i željenu sadržinu. ("De onu o Alilu! Ali čuvaj se, Vlašče; ako pogine, valaj se ni ti nećeš glave nanositi".) Ni zapevati ni odbiti.
Jedan težak događaj možda se može vezati za ovovremenske Višnjićeve susrete s Turcima. Sremci iz sela Grka, koji su s Filipom proveli njegovih 10 — 15 poslednjih godina, daju fizički lik guslarev kao veoma ratnički. "Filip je bio na obrazu jako posečen", "levo uvo, od pola pa dole, odsečeno mu je bilo", "na desnoj ruci mali i do njega prst osakaćen". To pričaju jedan poručnik i jedan zemljoradnik, ljudi koji se u ovakvim zapažanjima ne varaju.10 Ali, kako im je Filip to objasnio karakteristično je i za njegovu maštu i za osećanja slepa čoveka koji je najlepši deo života proveo s ratnicima a pod starost došao među paore; i to rodoljubive i ljubopitljive paore. Filip im je jednom rekao kako je "i sam vođa čete ustaničke bio i kod zdravih ali prevrnutih očiju kao guslar Turke uhodio, dok ga u jednom boju uhvatiše, poznadu, oči mu povade i puste da i dalje uhodi"; drugi put — kako je to bilo na Ravnju gde je "bio vođa jedne ustaničke čete... buljukbaša na od prilike 100 momaka", pa ga i tu Turci uhvatiše, unakaziše i živa u Savu baciše, ali se on pre zarobljavanja "branio dok mu džebane trajalo; kad mu džebane ponestalo, udarao je nožem". Žestoko je voleo stari Filip da se hvali svojim junaštvom u mladosti, i vid da ima. "Imao sam dobru četu odabranu, deco! — pričao je zadivljenim Sremcima — al Markan Mali, neki junačina moga vilajeta, još bolju; pa gde mi udarimo, tu je bilo rusvaja od Turaka".11 Vuku i Mušickom, razume se, ni reči o svojim četama nije spomenuo, ali je čudno što oni nisu o njegovim ožiljcima ništa rekli, mada su im morali pasti u oči. Ili ga nisu o tome pitali, ili im je dao takvo objašnjenje koje nisu važnim smatrali pa ga nisu ni zabeležili. Sima Sarajlija, ta druga genijalna lutalica iz Bosne, poznavao je i opevao Višnjića u svojoj S e r b i a n c i. On iz jedne anegdote koja se Višnjiću pripisuje izvlači pobedonosno rešenje za čitav jedan boj,12 a šta bi tek učinio da je njegovo ranjavanje mogao vezati za ma kakav ustanički okršaj. Zato će po svoj prilici biti, da je Višnjića na guslarskom putovanju po Bosni i Crnoj Gori zadesila neka zla kob o kojoj je posle ćutao. Ili je pesmom nekog Turčina uvredio, ili se besnom agi na vreme s puta nije uklonio; ili su ga pljačkaši bespomoćna napali. A glava je u svakom slučaju zaista mogla otići. To što mu je levo uvo od pola pa d o l e odsečeno, što ima brazgotinu p r e k o o b r a z a i što mu je na d e s n o j r u c i mali i do njega prst osakaćen, sve to govori o udarcu koji je došao s visine, s konja možda ili od stojećeg napadača dok je žrtva sedela, a desnom rukom da je pokušao zaštiti se, kada mali i do njega prst bivaju u izloženom položaju. Pored toliko poznatih, evo još jedne stvarne nesreće čiji uzrok samo pretpostavljamo. Koliko li ih je tek zauvek pokopano u trpeljivoj duši prosjaka po drumovima.
Semberija je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živi tad još jedna zanimljiva ličnost — knez Ivo Knežević, knez od Semberije. On stanuje u Dvorovima, selu na polovini puta između Međaša i Bijeljine. Njegovo prezime Knežević i njegovo boravište Dvorovi svedoče nam o naslednom dostojanstvu, o staroj kneževskoj porodici i domu oko koga je vremenom izraslo celo naselje. Mi ne znamo u kom je kolenu knez Ivo stao na čelo Srba u Semberiji, ali je jedno izvesno: da je do njega od tog zvanja dopro samo ugled i mogućnost posredovanja između turskih gospodara i srpske raje. Bosanski knezovi su, kao i oni u Srbiji, pa i manje od njih, mogli regulisati unutrašnje društvene odnose među kmetovima (kad bi se obe strane njihovom odlukom zadovoljile), predstavljati u običajnim i verskim svečanostima svoja sela, uticati na izbor i dodeljivanje dozvoljenih zvanja među rajom, ali im je glavna dužnost bila da pomognu razrezivanje i prikupljanje opštih poreza, ubiranje vanrednih davanja pri ratnim pohodima, a naročito pronalaženje i hvatanje krivaca. Umni i snalažljivi knez Ivan Knežević bio je pored toga stekao i jednu posebnu povlasticu — bio je u Semberiji glavni liferant stoke i namirnica za tursku vojsku. On je taj posao obavljao i onda kada je na drugoj obali Drine, baš preko puta Semberije, otpočeo istoriski obračun između njegovih gospodara i njegove braće. Snabdevaće on i onu vojsku što je pošla na Mišar 1806, i onog Kulin-kapetana čiju će smrt razglasiti gavranovi.
Ali medalja ima i drugu stranu. Ima je i knez-Ivina. Prijatelj begova Vidajića, Kulin-kapetana, Derviš-age, gradskog mujezina Bijeljinca i ostalih turskih poglavica, u isto vreme je i najbrižljiviji otac sirotinje. On ju savetuje, zaklanja i otkupljuje iz ropstva, zalažući pri tom svu svoju imovinu stečenu vojnim liferacijama. Nepodeljivo je poštovan i voljen u kmetovskoj masi, i slušan bez pogovora. Zbog toga će čak i oštri srbijanski savremenici prvu Ivinu ulogu predati zaboravu, a istorija će ga zbog druge darivati svetačkim oreolom.
U kuću i Dvorove toga kneza zalazi često i naš slepi guslar, kadgod polazi iz Međaša ili se vraća njima. Sudeći po toplini reči koju za kneza Ivu ima Višnjić, i po dobrom poznavanju njegova karaktera, nije isključeno da nisu bili i lični prijatelji. Pesmu kao što je Knez Ivan Knežević mogu nadahnuti samo srdačni odnosi. — U toj kući Višnjić je mogao naći svaku pomoć.
Godine 1809, kada srpska ofanziva krenu ka Bosni i Sandžaku, u ustanak uđoše i kmetovi semberiski, a s njima i njihov knez. I Filip se tad zatekao u Semberiji. Ali oganj nade, koji se žestoko bio rasplamsao među robljem, pogasiše neuspesi na drugoj strani, a stvarnost povuče za sobom bosanske mase u Srbiju. Drinu pređoše i knez Ivo Knežević i guslar Filip Višnjić.
Zadivljuje prisebnost srpskih ustanika u tim danima i njihov smisao za organizaciju. Reke izbeglica upućuju se od Drine pod Šabac, u sabirni logor. Tamo se privlači pomoć Mačvana u hrani, obući, vuni. Izbegličke žene prerađuju što treba preraditi, a nekoliko "hećima", takođe Bosanaca, ukazuju lekarsku pomoć i preduzimaju zdravstvene mere koje nameće skupno stanovanje. Goli se oblače, bosi odevaju. Zdravi, u grupama, odlaze na izgradnju stanova. Raseljavanje logora razvija se u dva pravca. Jedan krak ide kroz Mačvu ka Drini, drugi pored Save ka Beogradu. Tom prilikom postaju čitava nova sela (Majur, Musolini, Dumača, Umka), a stara se popunjavaju novim življem (Lešnica, Novo Selo, Badovinci, Salaš, Crna Bara, Banovo Polje, Bogatić, Glogovac, Štitar). Proređeno Podrinje dobija porodice koje će mu dati osnovni pečat za ceo sledeći vek, a u komunalnom pogledu ušorenonaselje sa tipičnom prostranom okućnicom očuvanom do danas.
Celim tim zamašnim poslom rukovodio je knez Ivan Knežević, koji je tom prilikom postao i kmet šabački, te je tako pored ličnog ugleda imao i silu vlasti; i odgovornost koja je iz takvih poduhvata proisticala, naročito za uložena materijalna sredstva. On razmešta svoje Prekodrince, obilazi im kuće, dodeljuje sukno, pomaže novčano. Pored toga, on i ovde upražnjava svoju staru naviku — zauzima se kod strogih ustaničkih vlasti za okrivljene radi pljačke i pohare. I uvek je spreman, kao jemac, "dobar biti" za nevoljnika. — Mlađi ljudi, sposobni za ratnu službu, obrazovali su svoje boračke jedinice koje su stavljene pod komandu jednog drugog uglednog izbeglice, Sime Katića - Prekodrinca, koji je dobio u Srbiji titulu vojvode, ali su ga zvali i knezom što je, možda, u nekom odnosu s njegovim ranijim položajem u Bosni. Katić se bio naselio u Glogovcu, gde mu se do danas sačuvala uspomena.14
Izbeglički logor pod Šapcem trajao je od jeseni 1809 do proleća 1811. U njega je morao doći i Filip Višnjić sa ženom i decom. Filip se već bio davno oženio u Bosni, u svojoj 31 godini, devojkom iz sela Mrtvice, od ugledne porodice Kukovića. Ženi mu je bilo ime Nasta, ali su je zvali (opet nadimak!) Bijela. Skriven nam je roman ovoga braka. Mrtvice su daleko od Međaša, a Filipu bile poodmakle godine za ženidbu. (Tad, pa i kroz ceo Devetnaesti vek, seoski su se momci ženili veoma mladi, pre dvadesete.) Šta je spojilo ova dva bića, guslara — prosjaka bez očiju i ognjišta i zdravu seosku devojku iz imućne kuće? Junačka pesma i kršna muška snaga, ma i bez vida, ili neka nevolja devojačka tako česta pod turskim nasiljem? Za jednu znamo: i Nasta je ostala pre udaje bez roditelja, ali ta nije bila retka i nije gonila na takav izlaz. Brak je bio darovan mnogom decom. Imali su ih šestoro. Ne znamo koliko ih je doveo u Srbiju, ali će iz nje 1813 prevesti u Srem samo dvoje: desetogodišnjeg sina Ranka i tek rođenu Milicu, koju su prozvali Mandom.
Kao što je činio u Semberiji, Filip će raditi i u Mačvi. Ženu i decu smestiće negde, i nekako, u sklepanoj kolibi ili tuđem vajatu (za prvi mah izgleda u Loznici i Badovincima, potom u Salašu Noćajskom), a on će krenuti na put sa štapom i guslama. U dugoj beloj košulji, kakvu nose Podrinci obeju obala, u pletenim opancima s kratkim vunenim čarapama, s fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozantna figura privlačiće pažnju naročito svojom glavom. Spreda grubo, koščato i ospičavo lice sa gustim, jakim brcima do ramena i raskuštranom strejom obrva nad praznim dupljama; široko, masivno čelo sa ćelom do polovine temenjače, a odatle duga, riđa i proseda kosa u valovima pada po plećima. Ničega tu nije bilo neuobičajenog, ali je sve delovalo izuzetno. I ostali su se ljudi tad tako oblačili, brkove, obrve i kosu puštali da slobodno rastu; osobito kosu koju su neki pleli u perčin a drugi svijali pod kapu. Kod Filipa se sve činilo pojačano zbog njegova nagrđena lica, stasa višeg od srednjih ljudi i veoma širokih prsa. I zbog njegova zanimanja. Kad takav sedne i zapeva, usredsređeni pogledi posmatrača postepeno ga izdvajaju iz gomile prisutnih i razgranjavaju do neviđena čoveka.
Nečega je ipak u ovim Filipovim danima bilo novog, i to sasvim novog. Sredina u koju je pevač sada stupio! Nisu to više vašari, slave i zavetine, ni povučeni prijatelji po zabačenim planinskim selima, ni šume pune zverova a drumovi Turaka; nije to više raja koja se iživljava u maštanju o staroj veličini, niti su to ljudi kojima je od javnih radosti ostala jedino guslarska pesma. Sad je to bilo jedno ogromno krvavo razbojište napregnutih snaga, razbuktale mržnje i razdrešenih strasti; uzavreli život u kome je guslarska pesma mogla biti samo epizoda.
U takav kovitlac Filip Višnjić je upao odjednom, i ceo. Mirnih sela nema. Mase narodne vojske struje na krvavu krajinu ili se povlače s nje u pometnji. Povorke žena nastupaju za svojima sa hranom i preobukom, ili sa decom i starcima traže pribežište po zbegovima zavučenim u močvare. Zapevku za poginulima, koja zna s nebom da se veže, smenjuje kliktaj pobednika. Radost i bol su dva suprotna toka koja se bore za isto korito, pa onoga što je misliš nadvladao svakoga časa muti drugi. Sve je u pokretu, sve pred polaskom. A Filip — ljuska zahvaćena opštim ključanjem. O putovanjima milostinje radi ne može biti ni govora. Ni brige za opstanak nema. U ratu se duhovne vrednosti i materijalne snage tako izmešaju i pokrenu, da od njihove mobilizacije sve živo živi i dela izvan svih shvatanja o potrebama i zaslugama. Po tom, ljudskim umom neodvaganom pa ipak ništa manje čvrstom zakonu, i Višnjić se našao u okršaju i stao bivati sve češće izbacivan na površinu. On je sa onima što se okupljaju za polazak na granicu, jer im je potrebna njegova herojska pesma i njegovo poznavanje bosanskih Turaka; sutra će biti u vojničkom logoru na Prudu, ili Adici, ili na Badovincima, očekujući sa zajedničkom groznicom obaveštenja o neprijateljskim pokretima i zapovesti o našim merama; sledećeg dana je na dohvatu zrna i alahanja. Između dveju pesama sluša prepričavanja učesnika u bitkama ili odjeke o nečijem junaštvu i mudrosti. Njegovom glasu i guslama odaje se priznanje drukčije no do tad, drukčije ga ljudi ispoljavaju; ali ni on ne peva više kao nekada. Kuršumi ovde padaju, ranjenici ječe, zarobljeni Turci bogorade; i plen se deli. Sve je sad, u logorima podrinskim, drukčije. Usud je svoje sedište u njih premestio.
U jednom od tih skupova našao ga je Stojan Čupić, vojvoda mačvanski, zapovednik i organizator celog graničnog sektora od Rače do Loznice. Junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Uz to, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je video vrednost koja mu je taman dobro došla; i za radost i za potrebu. Dobrom i strasnom govorniku Čupiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnost Višnjićeve pesme; a i njegov ponos je dobijao — imaće se sučim pohvaliti! S njim će odsad Filip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salašu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama. Prisutan guslar-pevač nije stran čovek, pred njim se mogu raspravljati mnoge opšte stvari; zameriti onima što su pogrešili, dobre pohvaliti, rđavo obaveštene ispraviti. A guslar je sve to tuvio sposobnošću samo slepima svojstvenom.
Krajem septembra 1810 Višnjić se zatekao u Loznici kada je zvornički Ali-paša Vidajić (njegov stari poznanik) naglo prešao Drinu i golemom vojskom opkolio varošicu. U opsadi su se našli i Anta Bogićević, Miloš Pocerac, Bakal Milosav — dve vojvode i jedan kapetan. Nastao je samrtni koštac između hiljadu i dvesta opkoljenih i deset puta jačeg neprijatelja. Dvanaest dana su turski veliki baljamezi i manje kumbare bombardovale bez prestanka opsađene; a Srbi, da bi se oslobodili toga olovnog grada, otvarali su s vremena na vreme šanac i jurišali na poplavu golim jataganima, da je suzbiju i odbace od sebe, pa se opet, iskrvavljeni, zatvarali u opkop. Mnogi srpski leševi danima su ležali pred palisadama, a još brojniji ranjenici previjali se od muka u šancu izlomljenih ruku i nogu, koje su se mogle samo pocepanim rubljem utegnuti, i otvorenih utroba koje nije imao ko zašiti. Da bi se izdržalo, i mrtvima i živima valjalo je biti stanac kamen ugrađen u bedeme odbrane. Kakvog je značaja bio ovaj sudar dovoljno nam govori što mu je poleteo, iz dubine zemlje, i sam Vožd sa kragujevačkom, smederevskom, gročanskom, beogradskom, šabačkom i valjevskom vojskom, i najodabranijim izborom srpskih junaka. Dva dana je, 5 i 6 oktobra, trajala odlučujuća bitka u Polju Lozničkom; poslednjih nekoliko sati dve vojske su se sekle samo sabljama. To su oni trenuci kada jezičak na terazijama nemirno treperi pod približnom težinom tasova; dovoljna je neznatna sitnica da padne na jedan, pa da sudbinsko merilo prevagne. "Batalija* nigda veća nije bila" pisao je 8 oktobra iz Loznice ostalim vojvodama razbijač vojsaka, Karađorđe, javljajući im o pobedi. Po tri su konja, kaže, ginula pod starešinama u ovom kasapljenju, a rana su dopali Luka Lazarević, Stojan Čupić, Lazar Mutap, Cincar Janko, kapetan Milosav i mnoge buljuk-baše. Mnogo je momaka poginulo i iz Karađorđeve lične pratnje, jer je Vožd neposredno vodio juriše poslednja dva dana.15
Sve je to preživeo i Filip Višnjić. I preživljavao jače od ostalih, jer njegove ruke nisu mogle dohvatiti ni puške ni jatagana, niti su mu noge mogle potrčati uporedo s vojvodskim konjima pri ispadima. A smrt je kosila i oko njega istom kosom ... U noći, prilikom trenutnog zatišja, ili posle boja, uzimao je gusle.16 Šta je sad mogao pevati? O Marku i Milošu, Kosovu i hajducima? Zastarelost je oduvek nastojala, pritisnuta težinom novih događaja, da išiklja iz svojih začamelih dubina i da se ozari toplinom života, ali je pored sve te upornosti uvek bivala odbacivana s podijuma pripremljenog za nove zahteve. Do juče vodeći svet dvoboja, ličnih obračuna, vitezova lutalica, zagorkinja, krčmarica i leđena od dvanaest oka, morao se povući pred jednim novim, krvavijim i masovnijim, koji je nastupao, i već je bio tu, oko pevača. Šta više, i ovaj guslar je deo dolazećeg, njegov aktivni član ispunjen do oboda mržnjom koju je godinama razgarala žeć osvete. I prava, velika reč vremena stala se piliti u svom gnezdu. Valjalo ju je reći, ili presvisnuti od jeda i nemoći.
Bliski su nam trenuci u kojima su kolena pevačeva čvrsto stezala karlicu instrumenta. Leva šaka je šetala vratom gusala birajući oslonac, a njeni prsti treperili vrhom struna jedva ih dodirujući; pokatkad, časomice, malić i do njega trzali su se ko žeravicom opečeni. Odmereno i uporno bivalo je samo gudalo, vučeno širokim zamasima desnice, sve jače naležući na strune zaprašivane voštanim injem. Žagor logora se stišavao, usta slušalaca otvarala. I kad bi usredsređenost dostizala osetljivost žice pred prskanje, pevač bi oštro zabacio glavu, digao gustu koprenu obrva svijajući je u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se odsjajem unutrašnjeg žara i vezale za samo njima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tad bi, za sve iznenadna iako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vremena.
