Сада би хтео у што је могуће краћим цртама да анализирам значај етничке карте Аустријске монархије из 1845. године.
Ако пажљиво прочитате бројке у заглављу, можете видети да је у Аустријском царству било 7.285.000 германа, 17.033.000 Словена а Мађара 4.810.400
Само две деценије касније настаје Аустроугарска империја. Аустријско царство (Хабзбуршка монархија) трансформисано је 1867. године у Аустроугарску, да би се тиме
задовољиле тежње Мађара за аутономијом. Тиме је практично власт у држави
подељена између Немаца и Мађара, који су притом чинили мањи део становништва монархије. Политичке тежње словенских народа као и Румуна и Италијана нису биле уважене.
Гледајући од Балтика до Јадрана, сви словенски народи су католичке вере сем Срба. Поред тога, у то време, једино се Срби боре за слободу (за своју независну државу) што не остаје не запажено код осталих словенских народа а посебно код Срба који су живели на територији Аустријске монархије а касније Аустроугарске монархије.
Колики број Срба је живео, сем приложене карте да се видети и из књиге Аустријског државника Јохана Христифа барона Бартенштајна.
Аустријски државник, Јохан Христиф барон Бартенштајн, рођен 1689, у Стразбургу. Дворски саветник у Бечу од 1721. Тајни државни секретар Аустрије постаје 1727, барон 1733. Вице канцелар 1753. Уз ове послове Марија Терезија га је изабрала за васпитача свога сина, будућег аустријског цара Јосифа II. За царевића је писао упутства о управљању државом и 10 књига о народима Аустрије.
У књизи о Србима:
"Кратак извештај о стању расејанога многобројнога илирскога народа по цар. и краљ. наследничким земљама"
- Сажаљења достојан, премногобројни српски народ
- Турско-аустријски односи обликују судбину Срба
- Аустријски страх од мноштва Срба у Русији
- Срби руше турско царство - Европљани га подижу
- Срби - старинци, најбројнији у краљевини Мађарској!
- Српски устав у Аустрији и српске привилегије
- Унијаћење, католичење и денационализација Срба
- Одлике Срба и њихов значај за одбрану Европе
С обзиром да су и етничка мапа као и књига из аустријских извора, могу се узети као аутентични и непристрасни извори.
За даљњу анализу тог времена, треба се осврнути на дешавања на Балкану у том периоду. Поред свих великих сила које су у другој половини XIX века биле заинтересоване за простор Балканског полуострва, две царевине су, због својих поседа, за овај простор биле животно везане. То су Аустро-Угарска и Османска царевина.
Аустро-Угарска је била и војно и економски најслабија европска сила у другој половини XIX века, те није могла да учествује у светској борби за поделу колонија. Балкан је једини простор који јој је преостао, а у томе ју је подржавала Немачка као савезник.
Иако је било и ранијих покушаја Срба да се ослободе османске власти (на пример Банатски устанак из 1594. или Кочине крајине из 1788.), успешна ослободилачка борба започеће 1804. године дизањем Првог српског устанка. Тада је створена Карађорђева Србија, чиме је обновљена српска државност. Иако је Први српски устанак доживео пораз 1813. године, а Србија поново окупирана од стране османске војске, идеја ослобођења Србије није се више могла угасити, па већ 1815. године избија Други српски устанак, након којег се формира аутономна Кнежевина Србија, призната од стране османских власти.
1817. године, након Другог српског устанка, Србија постаје аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. У почетку је Кнежевина Србија обухватала територију некадашњег османског Смедеревског санџака (Београдског пашалука), да би 1833. године добила територијално проширење и обухватила целу територију коју је имала Карађорђева Србија пред слом Првог српског устанка 1813. године. Истовремено са ослобађањем од османске власти Србија наставља своју уставотворну традицију. Убрзо после Српске револуције за време владавине Милоша Обреновића проглашен је Сретењски устав. Србија у то време још није стекла пуну независност, а добила је један од најлибералнијих устава у Европи. Сретењски устав је трећи српски устав, али га наука уставног права сматра за први у новијој историји, јер има сва уставна обележја која су у савременом праву неопходна да би се неки правни акт сматрао за устав. Проглашен је на празник Сретење, 15. фебруара 1835. године. Зато је овај дан проглашен за Дан уставности Републике Србије.
Србија је одбацила стари феудални друштвени поредак и прихватила је нови капиталистички поредак. Ухватила је прикључак у индустријској револуцији која је тек почињала у Европи. Са развојем нових друштвено-економских односа јавила се потреба за њиховим уређењем. Милош Обреновић уз помоћ аустријских власти ангажује правника и књижевника Јована Хаџића на изради грађанског законика. Хаџић је у изради Српског грађанског законика (СГЗ) користио Аустријски грађански законик у скраћеној верзији, уз уношење установа из Савиног Законоправила и српског обичајног права. Тако је СГЗ изграђен на основама римског права и преко Аустријског грађанског законика и преко Савиног Законоправила. Хаџић је израдио нацрт СГЗ који је прихваћен од стране законодавне комисије и проглашен Закоником 25. 03. 1844. године. Српски грађански законик из 1844. године примењиван је у Србији сто година, све до 1944. године. Пошто социјалистичка власт после Другог светског рата није донела нови грађански законик, прописи СГЗ који нису били у супротности са новим друштвеним поретком су се и даље примењивали у пракси. То стање је трајало све до доношења Закона о облигационим односима 1978. године. Овај закон је у великом делу заснован на прописима Српског грађанског законика. Тако СГЗ постоји у пракси и данас, само кроз нове законе.
Сва та дешавања нису остала без одјека у Аустријској касније Аустроуграској монархији. посебно међу Србима. Срби у Хабзбуршкој монархији у првој половини XИX века нису имали гарантована национална права. Нису имали ни редовно сазивање црквено-народних сабора. Срби у јужној Угарској били су у овом периоду најбогатији део српског народа. Број образованих био је далеко већи овде него у кнежевинама или областима под Османијама. Велики број образованих Срба ушао је у државну службу Kнежевине Србије и доста су допринели њеној модернизацији.
Револуцију у Бечу 1848. године у којој је пао кнез Метерних, пратила је револуција у Угарској.
Срби су у марту и априлу исте године истакли своје захтеве у Угарском сабору за обнову црквено-школске аутономије и за право на службену употребу српског језика. Мађари су ово одбили, а вођа мађарске буне, Лајош Kошут, одговорио је да ће се спорна питања са Србима "решити мачем".
На Мајској Скупштини у Сремским Kарловцима 1848. године учествовали су представници свих слојева српског друштва. Тада је истакнут захтев за стварањем Војводине Србске у чији састав и ушли Банат, Бачка, Срем и Барања.
За српског војводу изабран је граничарски пуковник Стеван Шупљикац, а карловачки митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за српског партијарха.
Хрватски сабор у Загребу прихватио је одлуке Мајске скупштине и савез са Војводством Србским.
Српске одлуке са Мајске скупштине одбацили су аустријски и бугарски представници, а мађарске трупе кренуле су на браниоце Српског Војводства. Српски покрет помогло је 8.000 добровољаца из Србије под командом Стевана Kнићанина. Након овога је извојевано више победа над Мађарима, а најважнија је била код Сентомаша који је одмах преименован у Србобран.
Нови цар Фрања Јосиф је потврдио Јосифа Рајачића за српског патријарха, док је Стеван Шупљикац постао "војвода српског народа". Народ је тако добио и духовно и политичко вођство, али не и територијалну аутономију.
Након што су притиснути од стране Беча и Цариграда, Срби су повукли своје добровољце. Мађари су повратили део изгубљених позиција, а Нови Сад је разорен бомбама са тврђаве Петроварадин.
У новембру 1849. године царском одлуком је образовано Војводство Србије и Тамишког Баната. У његов састав ушли су само делови Бачке и Баната, са областима где су Срби били изразита већина.
С обзиром на сва дешавања, Аустрија је кренула на разбијање српског корпуса на верском основу. Сви Срби, католичке вероисповести, преведени су у Хрвате a унијаћење је постало део политике са циљем разбијања српског корпуса.
Опширнију анализу тих дешавања можете прочитати, кога то интересује, из рада
Др. Николе Жутића.
Колико је све то тачно, можда се могу позвати и на
Далмилову хронику:
Поглавље: I. O BABYLONSKO VŽI. (поглавље 1, pp. 2,
О ВАВИЛОНСКОЈ КУЛИ)
Mezi jinými Srbové, (
Међу осталим Србима,)
тu kdežto bydlí Rekové, (
а где живе и Грци,)
podle more se usadili, (
смештени крај мора,)
až do Ríma se rozminožili. (
до Рима се размножили.)
Поглавље: II. O POČÁTKU NÁRODA ČESKÉHO (поглавље 2,
O ПОЧЕТКУ ЧЕШКОГ НАРОДА)
V srbském národě jest země, (
У српском народу постоји земља,)
jížto Charváty jméno je, (
Хрватска јој је име,)
V té zemi byl lech, (
у њој беше један Лех (данашњи Пољак),)
jemužto jméno bylo Čech. (
чије је име било Чех.)
Ten -vraždy se dopustil, (
Тај је убиство починио,)
pročež své země pozbyl. (
због чега је сву земљу изгубио.)
Ten Čech měl bratří šest, (Т
ај Чех је имао шесторо браће,)
pro které měl moc i čest — (
са њима је имао моћ и част —)
a od nich mnoho čeledi nabyl, (
а од њих су биле велике породице,)
kterou jedné noci ech shromáždil, (
једне ноћи сви су се окупили,)
I vybral se se vším z země, (
и изабрао је сву земљу,)
kteréž Charváty jméno je. (
којој је Хрватска име.)
I bral se lesem do lesa, (
ишао је од шуме до шуме,)
dědky své na plecech nesa. (
деду свог је на раменима носио.)
Колико су Аустријанци били опседнути србима може се видети и из књиге бугарске историчарке
Теодоре Толеве (1968-2011). Зашто и како је створена Албанија, потврђују Бечки тајни списи, Аустроугарска је вештачки створила нацију. Албанци никада нису постојали као јединствени народ, већ их је народом и нацијом учинио аустроугарски двор.
Могао би данима да прилажем разне изворе који само потврђују етничку карту Аустријске империје и сва дешавања по питању дробљења Српског етноса на Балкану као и утицаја Срба.
Zašto to izbjegavaš, neće ti kruna s glave pasti.