Enigma konflikta

[bazar]

Enigma konflikta

Konflikti su stari koliko i čovečanstvo i nemoguće je zamisliti jednu organizovanu zajednicu bez njih. Jer, kako bi naš narod rekao: sto ljudi sto ćudi. Međutim, iako se stalno susrećemo sa njima, još uvek nismo postali imuni i oni nas veoma često dovode do frustracija, mentalne iscrpljenosti, stanja očaja, a vrlo često i do blažih oblika depresije.Dr Friedrich Glasl, ekonomista i konsultant za organizaciju, specializovan za rešavanje konflikata, kaže: “Konflikti do te mere utiču na našu sposobnost shvatanja i mišljenja da nismo u stanju jasno videti stvari oko nas i u nama samima. Kao da naše oči gube sposobnost vida, a naš poglad na nas same i na suprotnu stranu u konfliktu postaje sve jednostraniji i iskrivljeniji. Naša sposobnost razmišljanja ostaje zarobljena, a da mi toga nismo

ni svesni.“Naša sposobnost razmišljanja ostaje zarobljena, a da mi toga nismo ni svesni.“

U svakodnevnom životu konflikti se često poistovećuju sa svađom, sukobom interesa, upotrebom sile ili bitkom u kojoj se mora pobediti. Kada se nađemo u “konfliktnim situacijama” pokušavamo da iz njih brže bolje pobegnemo a da pritom ne znamo od čega i zašto bežimo. Ili se grčevito borimo sa željom da postignemo... nešto... nešto... što ni sami vrlo često ne znamo da definišemo.

Šta su u stvari konflikti? Da li su svi konflikti isti? Kako uopšte dolazimo do njih? Zašto toliko loše utiču na nas? Da li ih je moguće izbeći? Da li u konfliktima ima nečega dobrog? Kako ih rešiti? Ovu su samo neka od pitanja čiji bi odgovori pomogli u razrešavanju ove čuvene enigme zvane KONFLIKT.

“Konflikti odigravaju veoma bitnu ulogu u našem životu. Da nema konflikata ne bi bilo ni života, sazrevanja ni odrastanja. Postoje konflikti koji pokazuju da smo normalna osoba. To su one situacije kada se osoba odvaja, postaje autonomna i štiti svoj identitet tako što kaže NE, ja nisam kao ti, ja sam neko drugi, ja ne mislim kao ti, ja ne osećam kao ti.
Reč koja opisuje konflikt na najjednostavniji i najpraktičniji načina je reč SUKOB. Pod tim se podrazumeva sukob unutar jedne grupe (konflikt u grupi), sukob između dva čoveka (interpersonalni konflikti) i unutar jedne osobe (intrapersonalni konflikti)”, kaže Tijana Mandić profesor i dr kliničke psihologije.

“Važno je znati da kada govorimo o konfliktima reč sukob ne bi trebalo da ima negativnu konotaciju, jer kao što sam rekla: da nema sukoba ne bi bilo ni života, sazrevanja, ni odrastanja. Svrha sukoba mišljenja jeste da proizvede nešto dobro i korisno za one koji se sukobljavaju i da ih dovede do kreativnih rešenja. Ponekad ti sukobi mogu da budu i neprijatni, međutim to ne mora da znači ništa loše, niti mora ukazivati na loš iskod. Ne možemo očekivati da će u životu sve biti lepo i prijatno. To bi nas u mnogome onesposobilo.
Naša ličnost je po prirodi konfliktna, tako da i naš odnos prema drugima i prema društvu može biti konfliktan i to može da bude izvor pokreta ka nečem boljem, lepšem i kreativnijem” objašnjava prof dr Tijana i dodaje: ”Svaka osoba koja ima svoj identitet mora da iskusi sukob sa nekim i to je potpuno prirodno. Postoji mnogo razloga zbog kojih ulazimo u konflikte sa drugima. Jedan od njih je i naša različitost jer je svaka individua jedinstvena. Razlog zašto ulazimo u konflikte zbog različitosti nije sama različitost već neprihvatanje da je ona izvor nečega dobrog. Kvalitetno zajedništvo i kreativnost dolaze upravo iz nje i to je ono što je potrebno prihvatiti. Različitost je neophodna u međuljudskim odnosima i njena svrha nije sukobljavanje sa ciljem da se pokaže kako je tuđa različitost loša, već da se uspostavi ravnoteža u našim odnosima i da kroz to proistekne međusobna podrška, podsticaj ka višim ciljevima.
Pored različitosti, jedan od isto tako važnih razloga koji dovodi do konflikta je i nerazumevanje. Nerazumevanje onoga što nam druga strana poručuje i govori. Mi smo uglavnom više usredsređeni na sopstvene želje i potrebe, pa često nemamo „sluha” za druge i pokazujemo nerazumevanje prema potrebama drugih. Postoji i jedna zanimljiva kategorija ljudi koja naprosto voli konflikte i uglavnom kada se pojavi “konfliktić” oni ga eskaliraju i od toga naprave nešto mnogo gore.
Zatim imate ljude koji su konfliktualni sami po sebi. Oni dokazuju i pokazuju da su odvojeni, različiti, integrisani, drugačiji. Postoji još jedna kategorija ljudi koja teško podnosi konflikte. Tu spadaju oni koji su sebe ubedili da je sve ružičasto i da konflikti ne postoje. Kada se takvi ljudi nađu u konfliktu, obično veoma burno reaguju jer im njihovo pogrešno ubeđenje koje su sami kreirali ne dozvoljava realan pogled na život. Kod njih je postojanje konflikta deo svakodnevnice.
Naše ponašanje prema konfliktu kreira se u zavisnosti od toga kako mi vidimo sebe, svet oko nas i našu društvenu realnost“, ističe prof dr Tijana Mandić.

“Jedan od razloga zbog koga su nam konflikti mučni i teški je naša potreba da stalno budemo u pravu. Ukoliko, uslovno rečeno, kreiramo neku svoju životnu filozofiju i verujemo da su neke stvari takve i takve, i sretnemo osobu koja nam kaže nešto što je suprotno toj našoj filozofiji, to će nas užasno uznemiriti i iziritirati jer smo sebe ubedili da smo mi uvek u pravu i da ta naša filozofija mora biti tačna. Ako smo takvi, trudićemo se da pojačamo neku svoju reakciju kako bi potvrdili ispravnost svog verovanja za tu stvar. Takve osobe će morati da pobede u dijalogu pa makar svog sagovornika i verbalno izvređale. Ako na primer neki profesor misli da su studenti glupi i da svi varaju na ispitu, onda će on prosto „vrebati“ podatke koji će to i potvrditi. A ako neko pokuša da mu objasni kako je nepoverljiv i da to u šta on sumnja u stvari nije tačno, to će ga onda užasno uznemiriti. Dakle, ako ste sebe ubedili da morate uvek biti u pravu, to će uticati da konflikte doživljavate kao mučne i teške rasprave iz kojih ćete izlaziti isfrustrirani, očajni i prilično iscrpljeni. Moramo prihvatiti da ne možemo uvek biti u pravu i da tuđi predlozi, sugestije, stavovi i mišljenje mogu služiti za našu izgranju, proširivanje vidika kao i ispravljanje nekog pogrešnog ubeđenja koje smo sami kreirali“, dodaje prof dr Mandić.

Na pitanje da li je moguće rešiti konflikte i na koji nači to možemo uraditi, prof dr Tijana odgovara: “Najbitnije je prihvatiti konflikt kao deo svakodnevnice i ne doživljavati ga kao katastrofu. Moramo se truditi da budemo tolerantni. Sasvim je normalno da vi mislite na jedan način a ja na drugi, vi gledate na stvar iz jednog ugla a ja iz drugog. To uopšte nije loše, na taj način se međusobno obogaćujemo. Isto tako je bitno razumeti važnost kreativnog rešenja samog konflikta. Drugim rečima, potrebno je markirati problem koji postoji ali se i usredsrediti na njegovo rešenje. Ljudi ne znaju, ili ne umeju, ili nisu obučeni da reše sukobe, pa onda oni prerastaju u opasne rasprave, tuče, krvoprolića, ratove…
Jedna od stvari koju bi odmah trebalo da zaboravimo je perfekcionizam jer konflikte nećemo nikada rešiti do kraja. Oni su deo naše svakodnevnice. Moramo prihvatiti da nismo savršeni i pokazati neku vrste brige za drugoga tako što ćemo, kada konflikt nastane, reći: “U redu, došli smo do ovoga, to ne znači ništa destruktivno. Sada, šta ćemo dalje?“ Dakle, ne odbaciti osobu i usredsrediti se na rešenje. Kada izađemo iz problema, možda će sve biti bolje, pozitivnije. Važno je da ljudski pristupamo jedni drugima, bez međusobnog povređivanja i sa mnogo milosrđa. Jer da bismo nešto dobili u životu, moramo malo i da rizikujemo... a rešavanje konflikata sasvim sigurno zahteva od ljudi hrabrost i rizikovanje.“
--------------------------------------------------------------------------------------------

Tri velike grupe konflikata

Konflikti u grupi mogu nastati zbog statusa jedne grupe. Različiti ljudi zauzimaju različite položaje u određenoj grupi (na osnovu porekla, ekonomske moći, ličnih sposobnosti i postignuća) a i sama grupa može zauzimati različit status u društvu. Pojedinci se bore oko toga ko poseduje snagu, ko pokreće energiju grupe, ko ispoljava otpor koji je grupi nužan da zadrži identitet. Jedna od najvećih moći je da se utiče na sudbinu grupe, te nije ni čudo što upravo tu nastaju i najžešći sukobi.

Interpersonalni konflikti predstavljaju konflikte između pojedinaca. Nečija ubeđenja se lako mogu sukobiti sa tuđim, naročito ako su kontradiktorna. Nečiji motivi mogu lako da se razlikuju u datoj situaciji, te tako i sukobe sa tuđim, a emocionalne konflikte lako prepoznajemo. Neko reaguje tugom a neko ljutnjom na isti stimulans, te se lako ispolji međusobno optuživanje. Jedan od osnovnih problema kada govorimo o ovoj grupi konflikata je i emocionalna nepismenost. Dva čoveka mogu različito da definišu realnost i da budu ubeđeni da su upravo oni objektivni a da druga strana ne vidi situaciju jasno. Ovakvi konflikti su teže prepoznatljivi, ali ne i manje burni. Nečije želje mogu da se sukobe sa tuđim vrednostima, a nečiji stavovi sa tuđim činjenicama. Nečiji motivi mogu da se sukobe sa tuđim osećanjima, kada će pri tom jedna osoba sebe doživeti kao profesionalca a druga kao bezdušnog karijeristu. Isto tako se nečije činjenice (ovo je istina) mogu sukobiti sa tuđim motivima (ovo želim), tako da prvi tvrdi da je to nemoguće iako drugi veruje da se bez toga ne može živeti.

Interpersonalni konflikti predstavljaju konflikte unutar pojedinca. Prema Bernerovoj transakcionoj analizi, unutrašnje konflikte u čoveku možemo definisati kao Moj Kritički roditelj (konflikt želje i zabrane), Moj Nemogući roditelj može da se sukobi sa Adaptiranim Detetom (konflikt dozvole i straha od kazne). Moje slobodno dete može da se sukobi sa mojim odraslim (konflikt želja i mogućnosti). Mogu se sukobiti vrednosti odraslog (konflikt vrednosti i mogućnosti). Konflikt autentičnosti je intrasistematska tragedija – koje je moje pravo ja, gde se svaki subsistem može sukobiti sa svakim.

Preuzeto iz knjige „Psihologija komunikacije“ Tijane Mandić

Za neuspešno rešavanje konflikata potrebni su:

1. Nerazumevanje prirode konflikata
2. Niska frustraciona tolerancija – kratak fitilj
3. Rigidnost u mišljenju
4. Egocentrizam
5. Zablude da smo uvek u pravu
6. Razne prisile (da se uvek borimo, da uvek bežimo)
7. Preterana ranjivost (neadekvatni mehanizmi odbrane)
8. Nepoznavanje i nepoštovanje razlika
9. Emocionalna nepismenost
10. Nisko samopoštovanje
11. Nepoverenje
12. Nesposobnost za empatiju
13. Neiskustvo u konfliktima
14. Nevoljnost da učimo
15. Nespremnost da se prizna greška
16. Nespremnost da se oprosti

izvor / ENIGMA KONFLIKTA

 

[ikiv]

reshavanje na konflikti

Vo osnova ima 5 tip ana razreshuvanje na konflikti

1-POVLEKUVANJE prifakanje-ovoj nacin na reagiranje reshavanje na konflikti e ok i polezen koga celta ne e tolku bitna na toj shto se povlekuva, potrebata ne e tolku silna a odnosot so drugiot ili drugata e biten. Ako vaka ili slicno ne stojat rabotite togash povlekuvanjeto nema da bide reshavanje na konflikt tuku sozdavanje na intrapesonalen konflikt
2-Nametnuvanje-Ovoj nacin e koga celta e isklucitelno bitna a odnosot so drugiot drugata ne e so golem emotiven naboj,,, vo sprotivno bi znacelo agresija.
3-Beganje- se bega od konfliktna situacija- koga ni celta ni relacijata ne se bitni e konstruktiven nacin za spravuvanje so konflikt
4-CENKARANJE-PAZARENJE-nudenje del zemanje del, vo celost ne e zadovolena nicija potreba no delumno od dvete strani - konstruktivno vo situacii i koga relacijata e bitna i koga celta e bitna
5-Kompromis-Ova vo praksa e teskoo ooo i i tesko se dostignuva tesko se doaga no sekako deka e najzrel nacin na spravuvanje so konflikti
Kako i da e sekoj od ovie 5 nacini vo odreden kontekst se pozelni , no najcesto e deka kaj individuata sepak dominira eden ili dva nacina na spravuvanje so konflikti ili barem pofrekventno se upotrebuvaat na smetka na ostanatite. No zato ucime se razvivame sozrevame ,,,,,, a spravuvanjeto so konflikti moze da ni go ovozmozi toa.

 

[crvendac_011]

Kako se ponašati u konfliktima

Kako se ponašati u konfliktima

Zbog čega najčešće nastaju sukobi, kada i kako ih rešavati, koliko mogu da budu funkcionalni i zašto ih neki doživljavaju kao bitku u kojoj se mora pobediti - za Život Plus govori psihoterapet i psiholog Maja Stoparić iz instituta „Psihopolis“


Konflikti nastaju zato što svi imamo želje koje se međusobno isključuju

Kakav god da ste tip ličnosti, od povremenih konflikata ne možete pobeći. Oni su sastavni deo ponašanja i najčešće jedan od načina da se izborimo za ono što želimo. Međutim, zbog različitih i suprotstavljenih motiva, potreba, uverenja, stavova, pa i želja u životu nije moguće dobiti sve što želimo. Pa otud, valjda, i sukobi koji ne moraju uvek da budu i negativni. Psiholozi često ističu kako su konflikti i dobar način da bolje upoznamo i sebe i druge, jer se u njima uglavnom sve otkrije i mnoge stvari koje su se vremenom zatrpavale „izlaze na površinu“. Ipak, nije nimalo prijatno naći se u konfliktnoj situaciji, a još teže je naći razumno rešenje koje će pomiriti dve strane. Više o tome zbog čega najčešće nastaju sukobi, kada i kako ih rešavati, koliko mogu da budu funkcionalni i zašto ih neki doživljavaju kao bitku u kojoj se mora pobediti, razgovarali smo sa psihoterapeutom i psihologom Majom Stoparić iz instituta „Psihopolis“.

- Konflikti nastaju zato što svi imamo želje koje se međusobno isključuju. Zbog toga neslaganje sa drugom stranom uglavnom doživljavamo kao pretnju svojim željama i interesima, odnosno kao prepreku da nešto ostvarimo. U tom slučaju imamo takozvanu zabludu “nulte sume” koja znači da ako si ti pobednik, onda sam ja gubitnik, odnosno jedan mora da pobedi. Dakle, kada saberemo rezultat je nula. Postoje i situacije kada osoba o kojoj pričamo ne ume da prihvati kritiku za svoje ponašanje zato što to doživljava kao odbacivanje, prezir ili mržnju, a ne kao ljutnju. Ona to “čita” kao kritiku bića, pa kada, na primer, čuje “prestani da kasniš”, direktno to prevodi u “ja sam neodgovorna i on me ne voli”. Ili će sebe ubediti da ne vredi dovoljno čim je dobila takvu kritiku.
Kada dete naučimo da je konflikt moguć i normalan u dobrim odnosima, onda ono i kada poraste ume da razume da može da ima konflikt u raznim oblastima komunikacije, kao i to da je normalno da nema uvek iste želje, mišljenja i stavove sa drugima, ali da neslaganje ne znači odbacivanje, prezir ili mržnju.

Kako se treba ponašati u konfliktnim situacijama?



- Treba reći šta nam smeta u ponašanju ili razmišljanju druge osobe. Bilo bi dobro da govorimo iz takozvane “ja pozicije”, ne napadajući drugoga i da uvek kritikujemo samo ponašanje. U psihologiji ovo zovemo asertivan način koji podrazumeva da poštujemo drugu osobu, ali i sebe. Na primer “Meni smeta tvoje ponašanje”, umesto “Užasno se ponašaš”. Kada ne mislimo isto možemo reći “Ne slažem se sa tvojim mišljenjem”, a nikako “Tvoje mišljenje je glupo”. Ne smemo da etiketiramo druge u konfliktu tako što kritikujemo njih kao osobe, jer će poželeti da se odmah odbrane od “napada”. Ovaj način ulaženja u konflikt ne vređa drugu osobu, a i ako je kritikujemo ona tačno i precizno zna šta od nje očekujemo da promeni u svom ponašanju.

Kada za konflikt kažemo da je funkcionalan i da je pozitivno uticao na neku situaciju?
- U situaciji kada je konflikt doveo do rešavanja nekog problema. Naglasila bih da ovde stav svih osoba u konfliktu treba da bude da žele da zadovolje i svoje i interese druge strane, što je sasvim suprotno od “ili ja ili ti”, odnosno ili gubim ili dobijam. U tom slučaju u pitanju je nadmetanje u kojem vodimo računa samo o svojim interesima, a drugoga doživljavamo kao protivnika kojeg moramo da pobedimo, jer drugačije mi ne vredimo. Ovakve osobe svaki ustupak u mišljenju ili ponašanju doživljavaju kao lični poraz, a konflikte i kritike ponašanja shvataju kao napad na sebe kao osobu.

Kako proceniti kada treba odreagovati, a kada je bolje sprečiti konflikt i ne dolivati „ulje na vatru“?
- Neki ljudi stalno povlađuju zato što izbegavaju sukob, boje ga se, a to pokazuju tako što ćute, trpe i odlaze iz konfliktne situacije. Rekla bih da takve osobe ne vode računa o sebi i ne osećaju samoljubav. Ljubav prema drugome i ljubav prema sebi mogu povremeno biti u sukobu. Ako je tako, onda povremeno moramo doneti jasnu odluku o tome da li ćemo zadovoljiti svoje ili, na primer, partnerove želje. Važno je znati da kada volimo sebe, možemo da volimo i drugoga, odnosno možemo oba osećanja imati istovremeno i da opet ne želimo da se složimo sa stavom osobe koju volimo. Samopouzdani i emocionalno pismeni ljudi znaju da konflikt, ljutnja i ljubav mogu zajedno. Dakle, partner nas neće više voleti ako mu u svemu povlađujemo, niti će nas više voleti ako stalno povlađuje on nama.

Kada neko nastoji da konflikt razreši mirno, da li to znači da se ne bori dovoljno za svoja uverenja ili za ono što želi?
- Ako to mirno razrešenje znači da samo ćutimo i povlađujemo drugoj osobi onda to nije dobro za nas. Osobe kojima je bila uskraćivana roditeljska ljubav kad god se nisu ponašali onako kako su roditelji očekivali, najčešće su ti koji ćute u konfliktu. Tako se ponašaju i oni čiji su se roditelji puno i često svađali. Ove osobe misle da je svaki konflikt težak i nerazrešiv, ili ne veruju da su sposobne da ga reše.
Logika osobe koja često popušta je da je ona manje važna od druge osobe, kao i od njihovog odnosa. Ne bih ovo preporučila kao stalni izbor zato što govori o tome da ovakva osoba sebe smatra manje ili nedovoljno važnom. A ponekad, kada nam je odnos sa nekom osobom u tom trenutku važniji od onoga oko čega je sukob počeo, dobro je i popustiti.

Konflikti se najčešće doživljavaju lično, zbog čega se i završavaju ljutnjom i svađom. Kako problem sagledati sa distance i ne prihvatati svaku kritiku kao napad na sebe?
- Konflikti se doživljavaju lično onda kada ne umemo da razlikujemo sebe od svog ponašanja. To je stav koji je normalan kod deteta zato što ono nema sposobnosti da shvati da ga roditelji vole i ako mu ne daju igračku ili ne ispune neku drugu želju. Dete, takođe, ne može da razazna da je svaka roditeljska kazna usmerena na njegovo ponašanje, a ne na njegovo biće. Kada roditelji ponavljaju detetu da ga vole, ali da kažnjavaju njegovo ponašanje, ispunjen je jedan važan razvojni zadatak koji ga je naučio da razlikuje svoju ličnost od svojih osećanja, misli i postupaka. Dete koje ne shvati ovu razliku smatra da je konflikt, ili kritika ponašanja, napad na njegovu ličnost, a kada odraste očekuje od svih oko sebe da ga bezuslovno prihvate, i njegove želje, mišljenja i ponašanja. Zbog toga i ima stalne konflikte koje shvata lično, žustro ulazi u njih, često se vređa, a ljutnju drugih definiše kao prezir, odbacivanje ili mržnju. Deca koja su previše socijalizovana i koja su bila uslovljavana roditeljskom ljubavlju, boje se da ih drugi neće voleti ako uđu u konflikt, pa se trude da se ponašaju na način kako se to traži od njih.

Kada se sukob pretvori u svađu najčešće dolazi do razmene uvreda a ne argumenata, pa i prekida komunikacije. Kako u takvim situacijama zrelo odreagovati?
- Razmena uvreda znači da kritikujemo osobu, odnosno vređamo je koristeći izraze prezira, a ponekad i mržnje. Ljudi često kažu da nisu mogli da se kontrolišu u jakim osećanjima i da zato vređaju i viču, što je zabluda, jer sami vladamo svojim emocijama. Druga česta zabluda je da nas je neko “naterao” da vičemo ili ga vređamo, jer nas drugi ne mogu naterati ni da se ljutimo, ni da osećamo sreću, u pitanju je samo naš doživljaj situacije.

Zbog čega emocije igraju važnu ulogu u konfliktima?


- Uloga emocija je da nam ukaže da neku situaciju, događaj ili osobu doživljavamo kao važnu. Zbog toga mogu da budu i prijatne i neprijatne. Ulazimo u konflikt kada nam je neka želja, ponašanje ili mišljenje važno i ljutimo se zato što se ta druga osoba ne ponaša onako kako mislimo da treba. Ako je ljubav odnos bliskosti, onda znači da je u njemu normalno da se ljutimo na one koje volimo i koji nam znače. I zato su i neprijatne emocije bitne – pokazuju ko nam je važan i šta očekujemo da promeni.

Kako je najbolje rešavati konflikte? Da li ih treba odmah rešavati ili sačekati neko vreme da se stvari malo slegnu?
- Ako razgovaramo sa osobom koja ume da se ponaša u konfliktnim situacijama, dobro je da odmah ukažemo na neslaganje. Što manje vremena prođe, veća je mogućnost da ćemo sukob i rešiti. Konflikte je dobro odmah rešavati zbog toga da se stvari i neprijatna osećanja ne gomilaju, jer im se tako daje i veća vrednost. Dobro je, takođe, rešavati ih u četiri oka, kao i to da ne tražimo od drugih ljudi da nam pomažu i presuđuju ko je u pravu. Ukoliko osoba oseća bes a ne ljutnju, dobro je konflikt odložiti dok se intenzitet emocije ne smanji.

IZMEĐU LJUBAVI I MRŽNJE
- Konflikti u ljubavi su normalni, jer bi inače u suprotnom značilo da dvoje ljudi stalno žele iste stvari. Najvažnije je reći šta vam smeta u partnerovom ponašanju i jasno i precizno tražiti promenu. Ponekad je ta promena moguća, a ponekad nije i na vama je da odlučite koliko vam je to prihvatljivo i da li je ta promena koju tražite nešto što je vaša životna vrednost. Takođe je bitno da shvatite da kada partner ne prihvata neku vašu želju (odlazak na godišnji, način provođenja slobodnog vremena...), ne znači da vas ne prihvata kao ličnost, niti da vas odbacuje. U vezama se često dešava da se mali konflikt pretvori u nešto veliko i nerešivo. Pojedine osobe, umesto da se ljute na partnera, biraju prezir i odbacivanje, što izaziva stvarno odbacivanje s druge strane i tako u krug dok odnos ne bude sve gori.

Izvor: Večernje novosti