LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Emily Dickinson
Emily Dickinson se rodila 1830. godine i umrla 1886 godine. Čitavog života je stanovala u Amherstu, u državi Massachusetts. U roditeljskoj kuci nađena je književna produkcija od oko 1775 pesama i ogroman broj pisama. Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile ‘priređene’ od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše ‘šašav’ materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ”The Single Hound”, u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima. Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Emily Dickinson je suberzivan pesnik jer preuzima i radikalno ponovo definiše ustanovljeni književni univerzum svog vremena. Kod Dickinsonove se seku religiozne, prirodnonaučne i uzvišeno književne stilske osobine nadvikujući i presecajuci jedne druge. Bitno razliciti tipovi materijala bivaju pricvršceni zajedno dickinsonovskom jezičkom mašinom: skupština se poredi sa nervima, mozak sa nebesima, utopija sa topografijom, i rascep u mozgu sa nerazmrsivim klupčetom. Pesme prave snažan i nepredvidljiv skok između apstraktnog i konkretnog, skladnog i nezgrapnog, profanog i sakralnog. Dickinsonova je podjednako ekstremno senzualna i ekstremno duhovna. To protivljenje da se podredi tradicionalnom jeziku i hijerarhijskim sistemima izrasta u ambiciozan i samosvojan književni projekat. Pesme iskaču iz sebe samih. Stoga je možda Emily Dickinson bila viđena više kao odstupanje, raskid, nego obnova tradicije.
Da dolaziš mi ti u jesen
Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.
Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se bude zbio.
Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.
Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.
No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.
Emily Dickinson se rodila 1830. godine i umrla 1886 godine. Čitavog života je stanovala u Amherstu, u državi Massachusetts. U roditeljskoj kuci nađena je književna produkcija od oko 1775 pesama i ogroman broj pisama. Samo sedam pesama Emily Dickonson je objavljeno za njenog života, i to anonimno. Pesme su bile redigovane i ona više nije htela da objavljuje zbog toga. Prva knjiga njene poezije izašla je 1890, četiri godine nakon njene smrti. U tom izdanju, kao i u nekolikim kasnijim izdanjima, pesme su bile ‘priređene’ od strane izdavača, Mabel Loomis Todd i Thomasa W. Higginsona. Mabel Loomis Todd je bila ljubavnica Austina, brata Emily Dickinson, i dugo se dopisivala sa ženom koju je nazivala mitom. Nikada joj nije uspelo da je vidi za života. Kada je Emily Dickinson umrla već dugi niz godina je bila izolovana od neposrednog kontakta sa drugim ljudima. Higginson je bio esejista i kritičar zainteresovan za ženske pisce i dobijao je poeziju od Dickinsonove počev od 1862. godine. Higginson se divio već prvim pesmama koje je dobio na čitanje, ali se jednovremeno pitao da li to nije suviše ‘šašav’ materijal za objavljivanje. Kada su Todd i Higginson skoro trideset godina kasnije objavili prvi izbor knjige, preradili su pesme tako da su pesme bile konvencionalnije od originalnih rukopisa u pogledu rime, ortografije, interpunkcije i izbora reči. Ali je prijem bio tako dobar da su izdavači sastavili naredna izdanja 1891, 1894. i 1896. godine. Iako su ova izdanja pobudila veliko interesovanje Dickinson je i dalje ostala nepoznata, jedva pominjana u istorijama književnosti i retko birana za antologije. Godine 1914. je izašla zbirka pod nazivom ”The Single Hound”, u kojoj su promene bile još doteranije nego u ranijim izdanjima. Ova knjiga se uglavnom sastojala od pesama koje je Emily Dickinson slala svojoj snahi Susan Gilbert, udatoj za Austina. Emily Dickinson je suberzivan pesnik jer preuzima i radikalno ponovo definiše ustanovljeni književni univerzum svog vremena. Kod Dickinsonove se seku religiozne, prirodnonaučne i uzvišeno književne stilske osobine nadvikujući i presecajuci jedne druge. Bitno razliciti tipovi materijala bivaju pricvršceni zajedno dickinsonovskom jezičkom mašinom: skupština se poredi sa nervima, mozak sa nebesima, utopija sa topografijom, i rascep u mozgu sa nerazmrsivim klupčetom. Pesme prave snažan i nepredvidljiv skok između apstraktnog i konkretnog, skladnog i nezgrapnog, profanog i sakralnog. Dickinsonova je podjednako ekstremno senzualna i ekstremno duhovna. To protivljenje da se podredi tradicionalnom jeziku i hijerarhijskim sistemima izrasta u ambiciozan i samosvojan književni projekat. Pesme iskaču iz sebe samih. Stoga je možda Emily Dickinson bila viđena više kao odstupanje, raskid, nego obnova tradicije.
Da dolaziš mi ti u jesen
Da dolaziš mi ti u jesen
Odmahnula bih leto rukom
Uz poluosmeh, poluprezir,
Kao što se to čini s muhom.
Da znam, za godinu ćeš doći,
Svaki bi mesec klupko bio,
U svojoj smotanoj fioci,
da čeka dok se bude zbio.
Ako te samo stoleća preče,
Ja bih ih pomoću prstiju
Brojala sve dok prsti
Ne otpadnu u Tasmaniju.
Da znam, kad ovaj život prođe
Da tvoj i moj će život biti,
Zbacila bih ga kao koru,
Da večnost mogu okusiti.
No sad, kad mi se dužina krila
Vremena nejasno ukazuje,
To podbada me, ko utvarna pčela
Što žaoku ne iskazuje.
Poslednja izmena:
