Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
528px-El_greco.JPG



El Greko (šp. El Greco) (1541. — 7. aprila 1614) rođen u Kandiji kao Domenikos Teotokopolos (grč. Δομίνικος Θεοτοκόπουλος), bio je slikar, vajar i arhitekta španske renesanse. El Greko se smatra velikim majstorem španskog i evropskog slikarstva, čiji individualni, dramatičan i ekspresionistički stil postaje poznat širom Evrope krajem 16. i početkom 17. vijeka. Poslije relativnog pada u zaborav od 17. do 19. vijeka, njegovo djelo ponovo privlači pažnju stručnjaka i publike u 20. vijeku.
Dok je živio na Kritu bio je cijenjen ikonopisac u poznom vizantijskom stilu. Nakon odlaska u Veneciju slika u venecijanskom stilu Ticijana i Tintoreta, a u Rimu studira najznačajnija djela Mikelanđela i antičku skulpturu u pinakoteci Vatikana.
Godine 1577. odlazi u Španiju, gdje je živjeo i radio do kraja svog života. U Španiji je razvio sopstveni stil koji karakterišu izdužene figure sa vlastitim manirističkim svjetlom u okruženjima upečatljivog kontrasta boje. Njegovo djelo čine platna velikih dimenzija uglavnom rađena po narudžbi za oltare crkava, kao i portreti španskih plemića, erudita i sveštenika.
Bio je veliki erudita i poznavalac klasične grčke i književnosti svoje epohe.

Biografija

Krit

Domenikos Teotokopulos, rodio se 1541. godine u Kandiji (današnji Iraklion) na Kritu, koji je u to vrijeme pripadao Mletačkoj republici. Vrlo malo toga je poznato iz njegovog djetinjstva i prvih koraka u slikarstvu, ali se vjeruje da je slikarstvo učio u mjestu u kojem je i rođen. Iako njegova prva djela nisu stigla da našeg vremena, takođe se vjeruje da je prve slike slikao u stilu poznog vizantijskog stila, kako je bilo uobičajeno na Kritu u to vrijeme. U njegovim kasnijim djelima, sreću se tragovi tog stila.

Venecija i Rim

El Greko nikada nije zaboravio svoje grčko porijeklo i obično je potpisivao svoja djela grčkim alfabetom i punim imenom, Δομίνικος Θεοτοκόπουλος. Ipak, poznatiji je kao El Greko (Grk), nadimku koji je dobio kada je živio u Italiji, gdje je postojao običaj davanja nadimaka strancima po zemlji ili gradu porijekla. Za član „El“ u njegovo nadimku neki istraživači tvrde da potiče iz jednog venecijanskog dijalekta, a postoji i mogućnost da je dodat kasnije u Španiji.
Pošto je Krit, njegova rodna zemlja, bila pod Mletačkom republikom i El Greko mletački građanin, odlučio je da ode u Veneciju na dalje usavršavanje. Tačan datum njegovog odlaska nije poznat, ali istoričari nagađaju da je riječ o bilo kom datumu između 1560, kada je imao 19. godina i 1566. godine. U Veneciji, El Greko je ušao u Ticijanovu radionicu, koji je bio najveći italijanski slikar te epohe. Informacije o njegovom boravku u Italiji su ograničene. U pismu sa datumom na 16. novembar 1570. koje je pisao Đulijo Klovijo, minijaturista i dekorater na usluzi kardenala Alesandra Farneza, traži se prebivališe u palati Farneze za "mladića iz Kandije, učenika Ticijanovog". 8. jula 1572. godine, pominje se "grčki slikar" u pismu koje je Farneze iz Rima poslao nekom kardenalu. Ubrzo poslije toga, 18. septembra 1572. godine, "Dominiko Greko" plaća svoje obaveze Udruženju sv. Luke u Rimu. Koliko vremena je mladi umjetnik proveo u Rimu nije poznato, pošto se vratio u Veneciju negdje krajem 1575. ili početkom 1576. godine, prije odlaska za Španiju.
Određena djela koja je El Greko naslikao u Italiji su u potpunosti u venecijanskom renesansnom stilu 16. vijeka. Na njima nisu vidljivi uticaji njegovog vizantijskog nasljedstva izuzev možda na licima starih ljudi, na primjer u slici Hrist liječi slijepca. Položaj figura u dubinskom prostoru i naglasak na elementima arhitekture visokorenesansnog stila naročito su značajni u njegovim ranim slikama, kao što je Hristovo čišćenje hrama. Prvi znici njegovog naročitog talenta kao portretiste, javljaju se u Italiji u portretima Đulija Klovija i Vinsentija Anastađija.
U Veneciji je bio pod uticajima velikih italijanskih renesansnih slikara, Ticijana i Tintoreta. Djela iz tog venecijanskog perioda, kao što je Liječenje slijepca (1566-1567, Gemäldegalerie, Dresden) pokazuju da je vrlo brzo asimilirao Ticijanov kolorit, kao i kompoziciju figura i korišćenje širokih dubinskih prostora, karakterističnih za djelo Tintoreta.
Za vrijeme boravka u Rimu, od 1570 do 1576. godine, El Greko je nastavio da se inspiriše u djelima italijanskih umjetnika. Utjecaji skulpturalnih kvaliteta Mikelanđelovog djela, očigledni su u njegovoj Pijeti (1567-1577. u Muzeju Filadelfije). Blagovijesti iz italijanske epohe (1567-1577. u Muzeju Prado, Madrid), je najverovatnije slikao u Rimu, iako se zapažaju tragovi venecijanskog slikarstva, kako u koloritu, tako i u načinu studije prostora. Studije rimske arhitekture osnažuju ravnotežu njegovih kompozicija, koje nerijetko čine pogledi na renesansne građevine.

Srednja etapa

El Greko se prvi put pojavljuje u Španiji u proljeće 1577. godina, prvo u Madridu a kasnije u Toledu. Jedan od glavnih razloga njegove selidbe u Španiju je najvejrovatnije saznanje o izgradnji manastira San Lorenso del Eskorijal, velikom projektu španskog kralja Filipa II, udaljenom nekih 42 km sjeverozapadno od Madrida. Osim toga, vrlo je vjerovatno da je u Rimu upoznao neke španske sveštenike, preko Fulvija Orsinija, toledanskog humaniste, koji je u Rimu radio na reformi gregorijanskog kalendara i bibliotekara palate Farneze. Poznato je da je najmanje jedan španski sveštenik koji je proveo neko vrijeme u Rimu u tom periodu, Luis od Kastilje, postao El Grekov blizak prijatelj i eventualno jedan od izvršilaca njegovog testamenta. Luisov brat, Dijego od Kastilje, bio je prvi u Španiji koji je El Greku naručio sliku, najvjerovatnije obećanu prije nego što je umjetnik napustio Italiju. Obojica su bili u uskoj vezi sa katedralom u Toledu, i moguće je da su ga oni ubjedili da otputuje u Španiju. Krajem 1576. godine, El Greko napušta Italiju i poslije jedne kratke pauze na Malti, stiže u Toledo u proljeće 1577. godine.
Imao je želju da radi na freskama za novi manastir koji se konstruisao u San Lorensu od Eskorijala, radovi na kome su se završili 1582. godine. Kako bi dobio posao za njihovu izradu, poslao je više svojih slika kralju Filipu II, ali nije uspio da ubjedi kralja da mu ga povjeri. U jednoj od slika koju je poslao, „Alegorija Svete Lige“ (1578-1579, verzije u Eskorijalu i u Nacionalnoj galeriji u Londonu), očigledna je njegova sposobnost za kombinovanje kompleksne političke ikonografije sa srednjovjekovnim motivima. Za Eskorijal je jedino naslikao sliku „San Maurisio i tebanska legija“, koja se i danas u njemu nalazi.
Njegova najčuvenija djela su Pogled na Toledo i Sahrana grofa Orgaza.

El Grekova biblioteka

Inventar knjiga i spisa koji je sastavljen nakon njegove smrti potvrđuje da je bio čovjek visoke kulture i istinski renesansni humanist. Njegova biblioteka nam daje neku ideju o širini i opsegu njegovih interesovanja. Činila su je djela svih većih grčkih autora na grčkom jeziku, brojne knjige na latinskom i druge na italijanskom i španskom: Plutarhovi životopisi, Petrarkova poezija, Ariosto, Biblija na grčkom, postupci Tridentskog koncila i arhitektnoski traktati Vitruvija, Vanjole, Albertija, Paladija i Serlija. Sam El Greko je pripremio jedno izdanje Vitruvija, propraćeno crtežima, ali je manuskript izgubljen.

756px-El_Greco_042.jpg


el_greco_-_the_burial_of_the_count_of_orgaz.jpg
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.604
Свака слика има причу


ЕЛ ГРЕКО

73124192435625305069.jpg


Ремек-дело „Лаокон” славног шпанског сликара грчког порекла кратко време било је изложено у нашем главном граду у Музеју кнеза Павла Карађорђевића. Његова даља судбина везана је за судбину купца…

21069167262982509580.jpg


Непоновљиви Ел Греко (1541–1614), пред чијим платнима милионима широм света застаје дах, није био изузетак од већине светских мајстора необичних животних прича и судбина. Ако су његов живот и дело данас познати до најситнијих детаља, то није био случај у прошлости. Вео заборава који је вековима неправедно прекривао дело овог славног Крићанина морао је једном да спадне. То се десило почетком 20. века, када је 1902. приређена прва већа изложба његових дела у мадридском музеју Прадо и када је 1911. чувени француски писац Морис Барес (1862–1923) објавио књигу „Ел Греко или тајна Толеда” (српско издање: Градац, 2008).
Од тада Ел Греко постаје мит, његово сликарство откровење, а познаваоци и љубитељи уметности (нарочито они с дубљим џепом) нису скривали љубав и симпатије према сваком његовом делу. Зашто је тако морало да буде? Одговор се чини јаснији када се његове слике пореде са сликама његових савременика – Тицијана, Веласкеза, Тинторета и других – и кад се види колико је Ел Греко био посебан.

С Крита у Толедо


Рођен као Доменикос Теотокопулос, Ел Греко се још као младић отиснуо у свет, поневши у себи нешто од византијске мистике и старогрчког епоса. Врло рано је почео да слика иконе у византијском стилу, али како је у 16. веку Крит био у саставу Млетачке републике, одлучио је да настави да учи сликарство у Венецији, где су у то време живели и стварали велики мајстори, попут Тицијана и Тинторета. Таква одлука била је исправна, јер је боравак у њиховим атељеима у тој мери утицао на Ел Грека, да је напредовао невероватном брзином. Ту је и добио чувен надимак Ел Греко, што значи Грк или из Грчке.
По препоруци и уз помоћ чувеног минијатуристе Јулија Кловића, који је према младом Грку имао заштитнички однос, са непуних тридесет година долази у Рим и ту проучава великане ренесансе, нарочито Микеланђела. Иако се прилично добро снашао у „вечном граду”, јер је задобио симпатије моћног кардинала Александра Фарнезеа, неким необјашњивим следом догађаја сели се 1577. године у Шпанију, тачније у древни град Толедо, који ће му бити и крајње животно одредиште.
Овде налази најповољније услове за рад, многе поруџбине, ужива милост шпанског краља, стиче богатство и славу и, на крају, прихвата Шпанију као своју праву домовину. Не само што се потпуно уклопио у нову средину и међу нове људе, него је постао угледни маестро и један од највећих сликара моћне Краљевине у којој, како се говорило, Сунце никада није залазило.

22456827441768835180.jpg


Духовна и племићка елита Шпаније биле су му најмоћнији мецена, те су, очекивано, портрети и верске теме преовлађивали у његовом раду. Изградио је јединствен и особен маниристички стил сликарства, који одликују издужене фигуре, јак колорит, тајанствена, натчулна и готово платонска атмосфера, што су његови савременици препознали као врло оригиналан уметнички израз и по томе га нарочито ценили.
Са данашњег временског размака не изгледа необично што је други генијални Шпанац, Пабло Пикасо, управо у Ел Грековом сликарству проналазио надахнуће. Ипак, неки радови откривају и друго лице Ел Грека. Једна од таквих је слика „Лаокон”, настала последњих година уметниковог живота. Постоје бар два разлога због којих је „Лаокон” занимљив за ову причу. Да кренемо од првог.

Старац а не јунак


Слика под називом „Лаокон” настала је између 1610. и 1614. године једини је Ел Греков рад са темом из античке митологије, што је већ само по себи посебност. Први утисак је да је мајстор из Толеда класичну причу из „Енеиде” о страдању Лаокона и његових синова видео потпуно другачије од добро познатог хеленистичког приказа, који се данас налази у Ватикану. Док су антички скулптори своју пажњу усмерили на хладне и беспрекорне пропорције мушких актова, пирамидалну композицију, гест и помало театрални став, дотле се Ел Греко окренуо људској патњи и страдању.
Нимало случајно, сликар је групу мушких актова, где је у средишту стари Лаокон, сместио у голи, мрки предео без растиња у чијој позадини се назиру светлуцави обриси утврђеног града (Толеда или Троје?). Из мрака извиру, заправо исијавају вијугаве бледосивкасте фигуре нагих мушкараца, које се извијају од смртоносног уједа змија. Лаокон није јуначки усправан, него је старац апостолске седе браде оборен у самртничком грчу. Читава драма борбе и страдања појачава јединствен, експресивни ликовни израз, својствен у то време једино Ел Греку.
Два усправна мушка акта крајње десно сликана су неуобичајено, тако да се већ ту назиру трагови стила и технике једног Сезана. Уопште, слика је у тој мери необична за време када је настала, да није случајно што је савременици нису разумели (сем часних изузетака), као уосталом ни њеног творца. Као и за сваког генија, и за Ел Грека је било потребно време да се препозна и разуме.

Пут путује…


Други разлог помињања чувеног „Лаокона” јесте његов краткотрајни боравак управо у нашој земљи(!) Наиме, ова слика је пре Другог светског рата била једно од најдрагоценијих светских ремек-дела код нас и била је део збирке кнеза Павла Карађорђевића. „Лаоконово” узбудљиво путешествије, које креће од Толеда и води широм Европе, све до Београда, Лондона и на крају Вашингтона, завређује наредних неколико редова.
„Лаокон” је по свој прилици био у власништву аутора све до његове смрти. Постоје претпоставке да је пред крај живота Ел Греко насликао и једну већу верзију „Лаокона”, која је била у власништву шпанске краљевске збирке, али није познато где се она данас налази. Како било, слику коју данас знамо као „Лаокон” наследио је уметников син Хорхе Мануел и чувао је до 1621, када ју је продао непознатом купцу. Током 18. века појављује се у пописима краљевске збирке у чувеној палати Алказар у Толеду, да би добрим делом 19. века била у поседу шпанског племића Антонија Марије Фелипеа Луиса Орлеанског (1824–1890), војводе од Монпенсјеа у Севиљи, а потом код његових наследника у Кадизу.


44090863846229368725.jpg


Слика трајно напушта Шпанију почетком 20. века и већ 1910. године налази се у власништву познатог француског галеристе и колекционара Пола Дурана-Руела (1831–1922), иначе једног од највећих заговорника француских импресиониста тог времена. У међувремену је налазимо на позајмици у Старој пинакотеци у Минхену 1911–1913, и у Кајзер-Фридрих музеју у Берлину 1914–1915. године. Ту је резервише други колекционар, Немац Пол Касирер (1871–1926), у чије власништво прелази октобра 1915. године. Првих година после рата смењују се власници, али два су важна: чувени швајцарски пијаниста Едвин Фишер (1886–1960) и његова супруга Елеонора Језенски фон Менделсон, која је слику, по свој прилици, донела у мираз 1919. године и чувала је после развода 1925. до средине тридесетих година прошлог века.
Некако у то време, преко својих лондонских веза, за слику се распитује и кнез Павле Карађорђевић. Слика је била на позајмици у Националној галерији у Лондону до краја 1935. године, када тадашњи југословенски кнез-намесник коначно одлучује да је откупи за своју збирку.

Крај у Вашингтону


Кнез Павле је са разлогом ову слику сматрао за једну од највреднијих у својој збирци али, за разлику од неких других вредних дела старих мајстора, попут Тицијана или Мантење, њу је сматрао помало неуобичајеном. Естетика мајстора из Толеда, по свој прилици, одударала је од естетике већине дела из кнежеве збирке. То, међутим, није била сметња да се „Лаокон” појави репродукован на почетку првог броја часописа „Уметнички преглед” у издању Народног музеја, који је тада носио назив Музеј кнеза Павла.
Репродукција из „Уметничког прегледа” више је него занимљива, јер се на њој јасно види да је голотиња била цензурисана, тачније, преко стидних делова актова два младића неко је некада досликао драперију (у новије време су приликом конзервације „скинути” досликани делови, чиме је слици враћен првобитан изглед).

33909766380429761789.jpg


Иначе, боравак „Лаокона” у нашој престоници није био дуг. Што из личних разлога, а што из бриге за будућност своје породице, кнез Павле убрзо шаље слику у Лондон. Ту је затиче почетак Другог светског рата. Током ратних година, тачније из Јоханесбурга, где се с породицом налазио у избеглиштву, кнез Павле договара пренос слике у Националну галерију у Вашингтон на чување, чиме је она трајно напустила Стари континент.
Притиснут послератним материјалним бригама и тешкоћама, кнез 1946. „Лаокона” посредно продаје америчком пословном човеку Семјуелу Х. Кресу (1863–1955). Он је био филантроп, колекционар, дародавац и оснивач чувене истоимене фондације, која је многим музејима у САД поклонила више стотина вредних дела великих мајстора ренесансе и барока. Исте године када је откупио „Лаокона”, Крес га је поклонио Националној галерији у Вашингтону, где се данас налази. Од тада, све до ове године када се навршавају пуна четири столећа од смрти Ел Грека, „Лаокон” је путовао и гостовао широм Европе и света... Нажалост, у Београду више никада.

Аутор: Петар Петровић
Извор: Политикин Забавник
 
Top