LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Ekonomska kriza i prava radnika
Novosti
Treba li smanjivati prava radnika kako bi privreda preživela nevolje. Recesija preti da zaustavi davanje nešto malo većih prava radnicima
Radnicima u Srbiji su propisi o boljim uslovima rada doneli samo otkaze. Ako je suditi po računicama poslodavaca, bilans trogodišnje primene Opšteg kolektivnog ugovora u uslovima ekonomske krize je 7.230 više zatvorenih nego otvorenih preduzeća i 270.000 izgubljenih radnih mesta. A, po svemu sudeći, čeka nas isti scenario.
- Opšti kolektivni ugovor (OKU) je istekao u maju ove godine i trebalo bi da se sastavi novi - objašnjavaju u Ministarstvu rada i socijalne politike. - Ipak, i dalje nema dogovora između poslodavaca i sindikata kako bi on trebalo da izgleda i šta da sadrži. Još je, međutim, značajnije donošenje granskih kolektivnih ugovora jer je OKU krovni dokument. Ni ovde, međutim, ne postoji konsenzus.
Kada bi se poslodavci i sindikalci dogovorili - iako se od maja do danas nije odmaklo dalje od početka - pitanje je hoće li nova, uveliko najavljivana recesija, zamrznuti i ove dokumente, a samim tim i sva radnička prava sem onih osnovnih - zagarantovanih Zakonom o radu.
- Potpisivanje OKU i granskih kolektivnih ugovora je veoma značajno i to ne samo zbog interesa radnika, već i samih poslodavaca, pa i države, jer uvodi red i pravila igre u određenoj grani - ocenjuje Ljubisav Orbović, predsednik najvećeg sindikata, Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS). - Posebno je to važno za našu zemlju, jer živimo u uslovima divljeg kapitalizma u kojima vlasnik preduzeća svoje radnike doživljava samo kao trošak i zanemaruje činjenicu da oni zarađuju za sebe, ali i za firmu.
Sindikalci zato smatraju da bi prava, predviđena OKU i granskim kolektivnim ugovorima, morala biti daleko veća i ne strahuju da bi kriza mogla da pravi ikakve probleme u njihovoj primeni.
S druge strane, poslodavci upravo ova dokumenta „krive“ za fijasko u uslovima poslovanja. U Uniji poslodavaca Srbije podsećaju da privreda finansira 1,62 miliona penzionera, 535.000 zaposlenih u javnom sektoru i 750.000 korisnika socijalne pomoći, i da neprestani nameti poslodavcima vode samo do kolapsa privrede, a naročito malih i srednjih preduzeća „koji čine gotovo apsolutnu većinu i u svim državama predstavljaju osnovni pokretač razvoja“.
- Opšti kolektivni ugovor je u znatnoj meri povećao troškove poslovanja i to zato što su sindikati, koji deluju u pretežno velikim kompanijama koje mogu da priušte veća izdvajanja za topli obrok, regres, korišćenje službenih vozila, jubilarne nagrade, veći broj dana godišnjeg odmora i slobodnih dana... insistirali da se ovi parametri primene i na mala i srednja preduzeća, koja ni iz bliza nisu bila u mogućnosti da pokriju ove izdatke - kaže Boško Savković, generalni sekretar UPS. - Zato je neophodno promeniti pristup zaključivanju Opšteg ili granskih kolektivnih ugovora i ne tereti mala i srednja preduzeća da daju ista prava zaposlenima u pogledu finansijskih izdvajanja kao velike i bogate kompanije.
Unija poslodavaca Srbije je, ne bi li dokazala svoju tezu, sprovela istraživanje u 320 preduzeća koja su primenjivala Opšti kolektivni ugovor u poslednje tri godine i izračunala koliko je to sve koštalo preduzetnike. Najveće su rashode, očekivano, pravile (nerealne) zarade:
- Minimalna zarada je u praksi preuzela ulogu osnovne zarade. U periodu od jula 2008. do juna 2011. povišena je za 30,77 odsto, dok je realan privredni rast bio svega 2,4 odsto, što znači da su preduzeća bila primorana da podignu zarade za 12,8 puta više od realnog rasta svojih prihoda. To je privredu, samo u ovom periodu, koštalo približno 1,75 milijardi evra! Poslodavce je „bolela“ i nefleksibilnost u raspoređivanju zarada, jer je razlika između plate iz kolektivnog ugovora i minimalne zarade morala da se isplati posle devet meseci, a pokazao se da 50 odsto preduzeća nisu uspela da u tom roku vrate prihode na prethodni nivo.
- Poslodavci su se zbog toga zaduživali kod banaka kako bi isplatili ovu razliku u rasponu od 600.000 do 7,5 miliona dinara - tvrde u Uniji.
Spisak njihovih zamerki gotovo da je jednako dug kao i spisak prava pobrojanih u OKU, počev od toga da troškove arbitraže (od 18.000 do 450.000 dinara) uvek snosi poslodavac, čak i kada se pokaže da je zahtev sindikata bio neopravdan, zatim na obavezno osiguranje od povreda na radu, koje po zaposlenom košta od 550 do 2.700 dinara, na pravilnik o sistematizaciji poslova, jer se u mikro i malim porodičnim firmama uvek zna ko šta radi...
I dok se sindikati i poslodavci igraju igre „arjačkinje - barjačkinje“ radnici iščekuju novu recesiju. A novi OKU, čija je sudbina već neizvesna - iako još nije ni „rođen“ - čekaju i članovi Socio-ekonomskog saveta, koji bi trebalo da kontrolišu njegovu primenu. Sudbina i ovog, vladinog tela, po svemu sudeći je neizvesna - i sindikati i poslodavaci razmišljaju o istupanju, i to upravo zbog kolektivnih ugovora.
- Granskim kolektivnim ugovorima se regulišu najvažnija proširena prava radnika, pre svega način na koji će se obračunavati zarada, minimalni nivo najjednostavnijih poslova i stepen beneficija - objašnjavaju u Socio-ekonomskom savetu. - Oni su, međutim, potpisani samo u dve grane: poljoprivredno-duvanskoj i građevinskoj. Ipak, mnoga preduzeća ga ne realizuju iako su predviđene sankcije.
Preduzećima koja nisu u mogućnosti da plaćaju dogovorena prava ipak je data mogućnost da traže „poštedu“. Oni svoj zahtev, sa detaljnim obrazloženjem, moraju da proslede Socio-ekonomskom savetu. To je do sada učinilo 40 preduzetnika, iz najvećih komanija u obe grane. Nijedan nije usvojen.
ZAMRZNUTO OBEĆANJE
Potpisivanju prvog „istorijskog“ - kako su ga, tog 29. aprila 2008. godine, nazivali potpisnici iz redova Unije poslodavaca, dva najveća sindikata i Vlade Srbije - prisustvovao je i predsednik Srbije Boris Tadić, čime je naglašen značaj dokumenta. A on se ogledao u tome što su se, sva tri učesnika, „svečano“ obavezala da će poštovati minimum prava radnika definisanih tim dokumentom. Granski kolektivni ugovori trebalo je da uslede u roku od tri meseca. Oba su obećanja, ipak, ostala neispunjena. Prvom je presudila ekonomska kriza, pa su već 31. januara 2009. isti učesnici stavili nove potpise na drugačiji dokument - „Sporazum o odlaganju primene na šest meseci“. Na drugom se obećanju nije ni radilo.
VLADA DRŽI REČ
Radnici u poljoprivrednoj, duvanskoj i građevinskoj industriji su svakako u prednosti nad onima u tekstilnoj, ugostiteljskoj, saobraćaju... i to upravo zbog granskih kolektivnih ugovora koji se u njima primenjuju - kaže Ljubisav Orbović, predsednik SSSS. - A priča oko prevelikih opterećenja koja uništavaju privredu je nerealna. I Vlada Republike Srbije je sasvim ispoštovala dogovore - u svakom preduzeću gde je ona poslodavac primenjuje se kolektivni ugovor.
Novosti
Treba li smanjivati prava radnika kako bi privreda preživela nevolje. Recesija preti da zaustavi davanje nešto malo većih prava radnicima
Radnicima u Srbiji su propisi o boljim uslovima rada doneli samo otkaze. Ako je suditi po računicama poslodavaca, bilans trogodišnje primene Opšteg kolektivnog ugovora u uslovima ekonomske krize je 7.230 više zatvorenih nego otvorenih preduzeća i 270.000 izgubljenih radnih mesta. A, po svemu sudeći, čeka nas isti scenario.
- Opšti kolektivni ugovor (OKU) je istekao u maju ove godine i trebalo bi da se sastavi novi - objašnjavaju u Ministarstvu rada i socijalne politike. - Ipak, i dalje nema dogovora između poslodavaca i sindikata kako bi on trebalo da izgleda i šta da sadrži. Još je, međutim, značajnije donošenje granskih kolektivnih ugovora jer je OKU krovni dokument. Ni ovde, međutim, ne postoji konsenzus.
Kada bi se poslodavci i sindikalci dogovorili - iako se od maja do danas nije odmaklo dalje od početka - pitanje je hoće li nova, uveliko najavljivana recesija, zamrznuti i ove dokumente, a samim tim i sva radnička prava sem onih osnovnih - zagarantovanih Zakonom o radu.
- Potpisivanje OKU i granskih kolektivnih ugovora je veoma značajno i to ne samo zbog interesa radnika, već i samih poslodavaca, pa i države, jer uvodi red i pravila igre u određenoj grani - ocenjuje Ljubisav Orbović, predsednik najvećeg sindikata, Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS). - Posebno je to važno za našu zemlju, jer živimo u uslovima divljeg kapitalizma u kojima vlasnik preduzeća svoje radnike doživljava samo kao trošak i zanemaruje činjenicu da oni zarađuju za sebe, ali i za firmu.
Sindikalci zato smatraju da bi prava, predviđena OKU i granskim kolektivnim ugovorima, morala biti daleko veća i ne strahuju da bi kriza mogla da pravi ikakve probleme u njihovoj primeni.
S druge strane, poslodavci upravo ova dokumenta „krive“ za fijasko u uslovima poslovanja. U Uniji poslodavaca Srbije podsećaju da privreda finansira 1,62 miliona penzionera, 535.000 zaposlenih u javnom sektoru i 750.000 korisnika socijalne pomoći, i da neprestani nameti poslodavcima vode samo do kolapsa privrede, a naročito malih i srednjih preduzeća „koji čine gotovo apsolutnu većinu i u svim državama predstavljaju osnovni pokretač razvoja“.
- Opšti kolektivni ugovor je u znatnoj meri povećao troškove poslovanja i to zato što su sindikati, koji deluju u pretežno velikim kompanijama koje mogu da priušte veća izdvajanja za topli obrok, regres, korišćenje službenih vozila, jubilarne nagrade, veći broj dana godišnjeg odmora i slobodnih dana... insistirali da se ovi parametri primene i na mala i srednja preduzeća, koja ni iz bliza nisu bila u mogućnosti da pokriju ove izdatke - kaže Boško Savković, generalni sekretar UPS. - Zato je neophodno promeniti pristup zaključivanju Opšteg ili granskih kolektivnih ugovora i ne tereti mala i srednja preduzeća da daju ista prava zaposlenima u pogledu finansijskih izdvajanja kao velike i bogate kompanije.
Unija poslodavaca Srbije je, ne bi li dokazala svoju tezu, sprovela istraživanje u 320 preduzeća koja su primenjivala Opšti kolektivni ugovor u poslednje tri godine i izračunala koliko je to sve koštalo preduzetnike. Najveće su rashode, očekivano, pravile (nerealne) zarade:
- Minimalna zarada je u praksi preuzela ulogu osnovne zarade. U periodu od jula 2008. do juna 2011. povišena je za 30,77 odsto, dok je realan privredni rast bio svega 2,4 odsto, što znači da su preduzeća bila primorana da podignu zarade za 12,8 puta više od realnog rasta svojih prihoda. To je privredu, samo u ovom periodu, koštalo približno 1,75 milijardi evra! Poslodavce je „bolela“ i nefleksibilnost u raspoređivanju zarada, jer je razlika između plate iz kolektivnog ugovora i minimalne zarade morala da se isplati posle devet meseci, a pokazao se da 50 odsto preduzeća nisu uspela da u tom roku vrate prihode na prethodni nivo.
- Poslodavci su se zbog toga zaduživali kod banaka kako bi isplatili ovu razliku u rasponu od 600.000 do 7,5 miliona dinara - tvrde u Uniji.
Spisak njihovih zamerki gotovo da je jednako dug kao i spisak prava pobrojanih u OKU, počev od toga da troškove arbitraže (od 18.000 do 450.000 dinara) uvek snosi poslodavac, čak i kada se pokaže da je zahtev sindikata bio neopravdan, zatim na obavezno osiguranje od povreda na radu, koje po zaposlenom košta od 550 do 2.700 dinara, na pravilnik o sistematizaciji poslova, jer se u mikro i malim porodičnim firmama uvek zna ko šta radi...
I dok se sindikati i poslodavci igraju igre „arjačkinje - barjačkinje“ radnici iščekuju novu recesiju. A novi OKU, čija je sudbina već neizvesna - iako još nije ni „rođen“ - čekaju i članovi Socio-ekonomskog saveta, koji bi trebalo da kontrolišu njegovu primenu. Sudbina i ovog, vladinog tela, po svemu sudeći je neizvesna - i sindikati i poslodavaci razmišljaju o istupanju, i to upravo zbog kolektivnih ugovora.
- Granskim kolektivnim ugovorima se regulišu najvažnija proširena prava radnika, pre svega način na koji će se obračunavati zarada, minimalni nivo najjednostavnijih poslova i stepen beneficija - objašnjavaju u Socio-ekonomskom savetu. - Oni su, međutim, potpisani samo u dve grane: poljoprivredno-duvanskoj i građevinskoj. Ipak, mnoga preduzeća ga ne realizuju iako su predviđene sankcije.
Preduzećima koja nisu u mogućnosti da plaćaju dogovorena prava ipak je data mogućnost da traže „poštedu“. Oni svoj zahtev, sa detaljnim obrazloženjem, moraju da proslede Socio-ekonomskom savetu. To je do sada učinilo 40 preduzetnika, iz najvećih komanija u obe grane. Nijedan nije usvojen.
ZAMRZNUTO OBEĆANJE
Potpisivanju prvog „istorijskog“ - kako su ga, tog 29. aprila 2008. godine, nazivali potpisnici iz redova Unije poslodavaca, dva najveća sindikata i Vlade Srbije - prisustvovao je i predsednik Srbije Boris Tadić, čime je naglašen značaj dokumenta. A on se ogledao u tome što su se, sva tri učesnika, „svečano“ obavezala da će poštovati minimum prava radnika definisanih tim dokumentom. Granski kolektivni ugovori trebalo je da uslede u roku od tri meseca. Oba su obećanja, ipak, ostala neispunjena. Prvom je presudila ekonomska kriza, pa su već 31. januara 2009. isti učesnici stavili nove potpise na drugačiji dokument - „Sporazum o odlaganju primene na šest meseci“. Na drugom se obećanju nije ni radilo.
VLADA DRŽI REČ
Radnici u poljoprivrednoj, duvanskoj i građevinskoj industriji su svakako u prednosti nad onima u tekstilnoj, ugostiteljskoj, saobraćaju... i to upravo zbog granskih kolektivnih ugovora koji se u njima primenjuju - kaže Ljubisav Orbović, predsednik SSSS. - A priča oko prevelikih opterećenja koja uništavaju privredu je nerealna. I Vlada Republike Srbije je sasvim ispoštovala dogovore - u svakom preduzeću gde je ona poslodavac primenjuje se kolektivni ugovor.