Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Edith Piaf

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Edith Piaf


BIGedithpiaf.jpg


Edit Pjaf (rođena 19. decembar 1915 umrla; 11. oktobar 1963), mada je tačan datum njene smrti bio 10 Oktobra je Francuska čuvena pevačica šansona i nacionalna muzička ikona. Njena muzika je često povezana sa njenim tragičnim životom, izvodila je često balade koje su je i proslavile kako nju tako i sada njen čuveni glas. Njene najpoznatije pesme su "La vie en rose" (1946), "Hymne à l'amour" (1949), "Milord" (1959), "Non, je ne regrette rien" (1960).


Rani život


Uprkos bezbrojnim objavljivanim biografijama, mnoge činjenice i događaji Editinog života je još uvek obavijeno velom misterije. Rođena je pod punim imenom "Édith Giovanna Gassion" u Belleville u Parizu, the u imigracionom odeljenju kako je kasnije saznao i objavio Daniel Pennac. Legend has it that she was born on the pavement of Rue de Belleville 72 ali po krštenici piše da je rođena u bolnici u Belleville. Nazvana je Edit po pogubljenoj engleskoj sestri Edith Cavell (Prezime Pjaf (Piaf) što na francuskom znači vrabac dobila je zahvanjujući nadimku koji će joj nametnuti 20 godina kasnije).


Njena majka, Annetta Giovanna Maillard (1898 - 1945), je bila Italijanka tada 17-ogodišnja devojka, poreklom iz Livorno, kada je počela da radi kao pevačica u kafeu pod pseudonimom Line Marsa; i od nje je i Edit uzela srednje ime Giovanna. Njen otac, Louis-Alphonse Gassion (1881 - 1944), je bio ulični akrobat sa prošlošći pozorišnog izvođača. Mal Edit je uskoro bila napuštena i ostavljena nakratko kod njene bake sa majčine strane. Nakratko kasnije, Editin otac dolazi i odvodi je kod njegove majke koja je vodila bordel u Normandiji, i onda se prijavljuje u francusku vojsku (1916). I tada je Edit bila u kontaktu sa prostitutkama i najrazličitijim ljudima koji su uticali na njenu ličnost kao i što su promenili njen način viđenja života još od njenih malih nogu.


Od svoje treće pa do svoje sedme godine života Edit je bila slepa. Po jednoj od legendi Edit je opet progledala kada je jedna od babinih prostitutka otišla na versko putovanje do sada već kanonizovane svetice Thérèse de Lisieux. Godine 1929 pridružila se ocu u njegovim akrobatskim uličnim izvođenjima. Kasnije je iznajmila sobu u „Grand Hôtel de Clermont“ i odvojila se od njega, idući svojim putem kao ulična pevačica u Parizu. Imala je oko 16 godina kada se zaljubila u dostavljača Louis Dupont, i uskoro su dobili dete, malu devojčicu op imenu Marcelle. Na žalost, Marcelle ubrzo umire od epidemije meningitisa.


Pevačka karijera


Godine 1935, Edit otkriva vlasnik noćnog kluba Louis Leplée, čiji su klub posećivali slojevi kako i njiže tako i više klase. On ju je forsirao da peva uprkos njenim nervozama i tremama, koje su u kombinaciji sa njenom visinom ( 142 cm ) inspirisao da je nazove imenom koji će je pratiti celog života i biti njeno umetničko ime pod kojim će nastupati: La Môme Piaf (Mali vrabac). Njena prva ploča biće izdata iste godine. Ubrzo kasnije, Leplée biva ubijen i Edit optužuju da je bila saučesnik ali ubrzo je oslobođena optužbe.


Godine 1940, Žan Kokto piše uspešan komad Le Bel Indifférent za nju da bi glumila u njemu. Ubrzo se sprijateljuje sa poznatim ljudima, kao što je glumac Maurice Chevalier i pesnik Jacques Borgeat. Ona piše tekstove za većinu svojih pesama, i udružuje se sa kompozitorima zbog melodija.


Njena pesma koja joj postaje zaštitni znak, "La vie en rose" je pisana usred nemačke okupacije u Parizu tokom Drugog Svetskog rata. Tokom tog vremena, ona je postajala sve uspešnija. Singing for high-ranking Germans at the One Two Club earned Piaf the right to pose for photos with French prisoners of war, ostensibly as a morale-boosting exercise. Once in possession of their celebrity photos, prisoners were able to cut out their own images and use them in forged papers as part of escape plans. Danas, Editina povezanost saFrancuskim pokretom otpora je uveliko poznata i mnogi joj i danas duguju živote. Posle rata putovala je na turneje po Evropi, i Americi (kako južnoj tako i severnoj), gde je postala internacionalna poznata ličnost. Njena popuralnost u SAD je bila tolika da se pojavljivala osam puta u emisiji Ed Sullivan Show i u Karnegi Holu dva puta (1956 i 1957). Pomogla je usponu karijere Charles Aznavour, vodeći ga na turneju sa njom po Francuskoj i SAD.


Velika ljubav Edit Pjaf, bokser Marcel Cerdan, umro je 1949. Pjaf se udavala dva puta. Njen prvi muž bio je Jacques Pills, pevač; venčali su se 1952 i razveli 1956. Njen drugi muž, Théo Sarapo, bio je frizer, pevač i gluma. mlađi 20 ginina od nje i uzeli su se godine 1962.


1951 doživela je saobraćajnu nesreću, posle koje je dobila zavisnost od Morfijuma, koje se posle borbe srećom rešila.


U Paris Olympia je mesto gde je Pjaf postigla poslednju popuralnost pružajući nekoliko serija recitala od Januara 1955 do Oktobra 1962. Odlomci čak pet serijala recitala (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) su bili izdati na ploči. U Aprilu 1963, Piaf snima svoju poslednju pesmu, "L'homme de Berlin".


Smrt i zaovšavština


The grave of Édith Piaf, in Père Lachaise Cemetery, Paris


U svojoj 47, Pjaf umire od raka na Francuskoj rivijeri, 10. oktobar 1963, jedan dan ranije od svog prijatelja Žan Koktoa. Njeno telo vraćeno je u Pariz i tada je i njena smrt objavljena 11 Oktobar, i taj datum je postao datum njene smrti. Govori se da je njeno telo vraćeno u Pariz u tajnost, da bi njeni fanovi mislili da je umrla u svom rodnom gradu. Ali ta informaci i dan danas ostaje misterija o kojoj se još uvek spekuliše. Sahranjena je na čuvenom groblju Père Lachaise u Parizu. Uprkos tome što je pariski Arhbiskup katoličke crkve zabranio masi da se okuplja na groblju zbog načina na koji je živela njena sahrana prikupila je nekoliko hiljada ljudi na ulice Pariza da bi oplakalo i ispratilo Edit Pjaf na svoj večni počinak, i ubrzo je groblje bilo pretrpano sa više od 40.000 fanova. Charles Aznavour nazvao je sahranu Edit Pjaf kao događaj koji je prvi put naterao da kompletno zaustavi saobraćaj još od vremena tokom Drugog Svetskog rata.


Danas postoji i muzej posvećen Edit Pjaf Musée Édith Piaf, ulica Crespin du Gast, broj 5, 75011, Pariz.


Danas se Edit Pjaf pamti kao jedna od najboljih Francuskih pevačica koja je Francuska imad proizvela. Njen život bio je težak i oštar kontrast: od ranka njene popuralnosti do tragičnog privatnog života, od njene krhke male figure do jakog i snažnog glasa na bini.


Pesme

"Tu Es Partout" (1943)

"La Vie en rose" (1945)

"Les Trois Cloches" (1945)

"Hymne à l'amour" (1949)

"Padam... Padam..." (1951)

"Sous le ciel de Paris" (1954)

"Les Amants d'un jour" (1956)

"La Foule" (1957)

"Milord" (1959)

"Non, je ne regrette rien" (1960)


Njena pesma Hymne à l'amour postala je inspiracija za film Toutes ces belles promesses francuskog režisera Jean-Paul Civeyrac.


Pesma Hymne à l'amour se takođe može u vidu odrade naći na albumu Songs To No One 1991-1992 izviđača Jeff Buckley i Gary Lucas


Filmovi

Pojavljivanja

La garçonne (1936), Jean de Limur

Montmartre-sur-Seine (1941), Georges Lacombe

Etoile sans lumière (1946), Marcel Blistène

Paris chante toujours (1951), Pierre Montazel

Boum sur Paris (1953), Maurice de Canonge

Si Versailles m'était conté (1954), Sacha Guitry

French cancan (1954), Jean Renoir


Izvor: Wikipedia

 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Život je bajka – EDIT PJAF

Život je bajka – EDIT PJAF

CVET S PLOČNIKA
PARIZA

Darovitost nalazi najčudnovatije puteve da ispliva iz ljudske duše.
Ovo je priča o jednom takvom putu

1.jpg

Mi smo deca bede, jadnici bez groša u džepu...” Dok je na ulicama i trgovima Pariza pevala ove stihove, mala Edit je čudesnim glasom slušaoce dovodila do suza. Ko je mogao da pretpostavi da će ta bosonoga devojčica, sitna poput vrapca, jednog dana postati muzička zvezda sa svetskom slavom?
Edit Pjaf, sa pravim prezimenom Gasjon, rođena je u ratno vreme, 19. decembra 1915. godine od oca uličnog akrobate i majke koja je radila u cirkusu i pevala u baru. Svetlost dana ugledala je na pariskom trotoaru, ispod ulične svetiljke, a ime je dobila po Engleskinji Edit Kevel, koja je nedelju dana ranije streljana zbog špijunaže. Već posle dva meseca po majčinoj odluci počela je da živi sa svojom babom i sa njom je ostala do kraja 1917. godine. Tada je na odsustvo iz vojske došao njen otac – zatekao je zapuštenu, prljavu, neuhranjenu, kako po babinom uputstvu pije mleko pomešano sa vinom. Da ne bi dalje propadala, odmah je spakovao i odveo kod jedne svoje rođake, koja je u Berneju u Normandiji držala javnu kuću. Znao je da to nije najsrećnije rešenje, ali tešio se mislima da će uskoro doći po svoju „mrvicu”.
„Madam” i devojke dobro su prihvatile malu: okupale su je „u devet voda”, a zatim obukle u lepu, novu odeću. Naredne godine primetile su kako se sapliće i ne okreće prema svetlu, jer verovatno ne vidi. Tu tužnu istinu potvrdio je i očni lekar, koji joj je prepisao terapiju. I pored života u mraku, devojčica je neprestano brbljala, tražila vino i satima pevala golicave pesme, koje je naučila od babe. Ukućanke su se jednom dogovorile da je povedu na hodočašće u crkvu u Lizjeu, i 19. avgusta 1921. godine sve zajedno satima su se molile svetoj Terezi.
Čudo ozdravljenja očekivalo se za nedelju dana, ali vreme je isticalo, a ništa se nije dešavalo. Međutim, poslednjeg dana predveče, dok je sedela za klavirom i jednim prstom svirala pesmu „Pri mesečevoj svetlosti”, mala Edit je progledala! Kada je oduševljeno uzviknula kako vidi dirke, sve devojke pale su na kolena i počele da se mole, a vrata javne kuće te noći ostala su zatvorena.

Dete ulice

Dobra vest stigla je do sveštenika koji se najpre obradovao čudu, a zatim sablaznio u kojim uslovima devojčica odrasta. Editin otac dobio je grdnju i savet da preuzme starateljstvo nad kćerkom, što se i dogodilo. „Mrvica” je od tada postala očeva pomoćnica – dok je on na ulici izvodio cirkuske veštine, ona je u šeširu skupljala novčiće od zadovoljnih gledalaca. Pošto nije mogla da se obuči za gimnastičarku, a „imala je sve u grlu”, dogovorili su se da program završava tačkom pevanja. Ali, na kraju dana otac je svu zaradu uzimao i najveći deo trošio na piće.

2.jpg

U petnaestoj godini Edit je rešila da se osamostali. Zaposlila se u mlekari, ali kako je bez prestanka pevala, ubrzo je dobila otkaz. Tada je pozvala dvanaestogodišnju polusestru Simonu, zvanu Momona, da je prati dok nastupa na ulici, po trgovima, versajskim kasarnama... Niko od mlade devojke, visoke metar i po i teške četrdeset kilograma, nije očekivao tako snažan glas – glas koji je mogao da se čuje čak „do vrha Ajfelove kule”! Ali, pošto je na javnom mestu pevala bez dozvole, izlagala se opasnosti da je kazne, uhapse zbog „prosjačenja” ili zatvore u popravni dom. Na sreću, policajac koji je radio u njihovom kraju voleo je muziku i, uz naknadu od pet franaka, opominjao je rečima: „Idi na drugu stranu ulice i otpevaj mi 'Ribarski čamac'. To je moja omiljena pesma. Niko je ne peva tako lepo kao ti!”

Mali vrabac


Sestre su uspevale da prikupe sto franaka dnevno, više nego što se za nedelju dana rada dobijalo u fabrici. Zaradu su trošile istog dana, i to na hranu, smeštaj, odeću (koju su bacale kad se zaprlja), izlaske u bioskop i na igranke. Tih „balova” kasnije su se sećale rečima:
„Mirisalo je na znoj i vino... Okovratnici su bili od kartona... Prljavi svileni šalovi...” U to vreme Edit je već počela da se zabavlja sa mladićima, ali molitve koje je upućivala svetoj Terezi manje su se ticale ljubavi, a više želje da postane slavna.
Sve svesnija moći svog glasa, odlučila je da peva po bogatijim četvrtima, da bi sa utrostručenom prihodom uplatila sobu u hotelu „Avenir”, u Ulici Orfil, broj 105. Uskoro je upoznala Luja Dipona i mogla je da se zakune da je našla ljubav do groba. Međutim, kada je rodila devojčicu, shvatila je da voli ulogu majke, ali ne i ulogu domaćice vezane za kuću. U društvu sestre krenula je da nastupa po bednim kafanama i svratištima Monmartra i Pigala, gde se družila sa svetom iz podzemlja – podvodačima, lopovima, švercerima, prevarantima. Jedne večeri dok je pevala javili su joj da hitno ode u bolnicu i obiđe kćerku koja se razbolela od meningitisa. Na nesreću, devojčica je umrla, a Edit je bol i tugu počela da utapa u alkoholu.

3.jpg

Kako od pesme nije odustajala, na ulici Truajon zapazio je Luj Leple, koji je držao skupi kabare „Žernis”. Pored nadimka Pjaf, što u francuskom argou znači vrabac, od njega je dobila i poziv na saradnju. Pošto je uspešno prošla probu sa pijanistom, odštampani su plakati na kojima je pisalo:
„Žernis. Direktno sa ulice u kabare. Mala Pjaf.” Edit je svog zaštitnika odmah prihvatila i prozvala „tatica”. Za prvi nastup spremila se najbolje što je mogla: sapunom je namazala šiške, stavila crveni karmin i obukla crnu haljinu, koju je isplela za jednu noć. Pošto nije završila drugi rukav, malo je nedostajalo da odustane, dok se neko nije dosetio da joj doda ljubičastu maramu koju je prebacila preko ramena. Nakon nastupa u sali je usledio tajac dug dvadesetak sekundi, a zatim se prolomio neverovatan aplauz! „Pobedila sam ih!”, ponavljala je tiho Edit.
Sledećeg dana otišla je na ulicu da se svojim božanskim glasom oprosti od stare publike, ali i načina života. Čula je da su je nekadašnji prijatelji podsmešljivo prozvali „princeza Pjaf” i znala je da je to kraj njihovog druženja. Međutim, zbog nedostatka obrazovanja i vaspitanja, snalaženje u otmenijim krugovima nije joj išlo najbolje. Novo društvo ministara, privrednika i pevača, dopuštalo joj je da se bruka za stolom, gde je jednom čak popila vodu iz čančića za pranje ruku. Dok je pečenje jela prstima, naglas je maštala kako će postati poznata, otputovati u Ameriku, steći bogatstvo... Kao hladan tuš i otrežnjenje dočekivale su je reči:
„Kako, kad pevaš tuđe pesme?”
Edit je znala da je to istina, pa je uspostavila saradnju sa kompozitorom po imenu Žak Burža. Njegova pesma „Antikvar” odmah je osvojila: „Antikvaru, da li si među ritama koje sam ti jutros prodao, među tim dronjcima, našao i moje siroto srce?” Pošto joj se dopala i pesma „Stranac”, koju je čula na probi kod jedne pevačice, odlučila je bez odobrenja da je uvrsti u svoj repertoar i snimi kao prvu ploču. Kada je gostovala na radiju „Site”, oduševljeni slušaoci zvali su da čuju ko je „Vrapčić”. Ali, pre nastupa zakazanih na Azurnoj obali, primila je užasnu vest da je njen „tatica” ubijen, a ona sama osumnjičena za umešanost u slučaj!

Plavetnilo na prljavom nebu

Nakon dva i po meseca pritvora i brojnih napisa u štampi, gde su je „kidali na komade”, Edit se vratila pesmi. Brojni pozivi da gostuje po provinciji praćeni su reklamama:
„Da li je mala Pjaf ubica? Dođite večeras da saznate!” Gotovo svi su joj okrenuli leđa i već se pričalo kako će opet pasti u pariski kal. Tada se pojavio Rejmon Aso, koji je pristao da joj vodi karijeru, pod uslovom da ga bez pogovora sluša – da se okane lošeg društva i pijančenja, nauči finom ponašanju, oblačenju, razgovoru sa novinarima... I zaista, dvadesetjednogodišnja devojka pokazala se kao odlična učenica: odbacila je drečavu „karnevalsku” odeću, nije više mljackala pri jelu, pravilnije je govorila i pisala...

4.jpg

Kada je čuo njenu životnu priču, Rejmon je napisao pesmu sa tekstom „Ona je bila crna od greha, s jadnim bledim licem. Ali, u dubini njenih očiju bilo je nečeg čudesnog, što je unosilo plavetnilo u prljavo nebo Pigala...” Ubrzo zatim zakazao joj je nastupe u mjuzik holu „ABC” i vrtoglavom brzinom mala Pjaf postala je Edit Pjaf! Snovi o uspehu, slavi, putovanjima i milionima počeli su u isto vreme da joj se ostvaruju. Uz skladnu odeću, scensku šminku i osvetljenje, nije više ličila na „ružno pače”, već na divnog labuda. Sve novine su pisale – „Nova zvezda je rođena!”
Međutim, na privatnom planu nisu joj cvetale ruže: išla je iz veze u vezu, a umesto vojnika, mornara i podvodača, sada je birala pevače, novinare, menadžere... Pošto nije mogla da podnese samoću, u stanu je okupljala brojno društvo i rasipnički plaćala sve troškove, uz reči:
„Nisam ja kapitalista!”
Jedino nije želela da vidi svoju majku, koja je živela u bedi i pokušavala na razne načine da joj se približi. Niko nije mogao da je ubedi da promeni mišljenje, čak ni dobar prijatelj Žak Kokto, koji joj je 1940. godine posvetio pozorišni komad „Ravnodušni lepotan” (u kome je igrala samu sebe).
U ratnim godinama nastavila je da peva u mjuzik holu „ABC”, a u publici su uz Parižane sada sedeli i Nemci. Protest protiv okupacije izražavala je pesmom „Gde su moji prijatelji”, u kojoj se pominju vojnici, i svetlima u boji trobojke koja su prelazila preko bine. Po naređenju vlasti ove delove morala je da izbaci iz nastupa. Nekoliko puta pevala je u logorima i namerno je tražila da se slika sa zarobljenicima, jer je znala da će te fotografije poslužiti za izradu lažnih dokumenata.
Po okončanju rata novi menadžer ugovorio joj je nastup u „Mulen ružu”, uz dozvolu da sama izabere pevača koji će pre nje „zagrevati” publiku. Kada je upoznala Iva Montana rekla je da pristaje, uz uslov da taj novajlija skine karirano „cirkusko” odelo i uvežba izgovor sa olovkom u ustima. Ponavljala je rečenice koje je nekad i sama slušala, ali ne iz osvete, već zato što je sada prepoznavala greške. Plamen ljubavi koji je planuo između njih dvoje, ugasio se ubrzo posle snimanja zajedničkog filma „Zvezda bez imena”.

Smrtonosni spasilac


Sa pesmom„Život u ružičastom”, koju je napisala uz malu pomoć kompozitora, Edit Pjaf stekla je svetsku slavu. U novembru 1947. godine prihvatila je poziv da ode u „nakostrešeni” Njujork, ali nije znala da američka publika, umesto pesama o siromaštvu i bolu, želi laku zabavu posle teškog rada. Tek posle pohvalne kritike u novinama i čestitke slavne Marlen Ditrih, salom „Versaj” prolomili su se uzvici oduševljenja: „Bravo!”, „Živela Francuska!”
Ugovor koji je potpisala na dvadeset jednu nedelju činio je srećnom, ali još veću sreću pružalo joj je zabavljanje sa bokserom Marselom Serdanom. Iako je znala da je on oženjen i ima decu, kupila je raskošnu vilu i opremala je za zajednički život. Tada je kao grom iz vedra neba pogodila vest da je njen voljeni poginuo u avionskoj nesreći! Poslednjim delićima snage uspela je da otpeva već zakazani koncert i posveti ga „čoveku svog života”. U narednim mesecima, sva očajna, tonula je u alkohol, prizivala duhove, lomila stvari po hotelu, oblačila dronjke i izlazila na ulicu da peva... Slučajni prolaznici govorili su: „Ova kopira Edit Pjaf”. Kao za slamku spasa opet se uhvatila za muziku, pa je otpevala pesme koje je za nju napisao Šarl Aznavur.

5.jpg

U to vreme počela je da sluša klasičnu muziku, da čita Andre Žida, Hemingveja, Foknera, da ide u muzeje i galerije... Ali, pošto se osećala usamljeno kao „pas koji laje na mesec”, odlučila je da se 20. septembra 1952. godine iznenada uda. Verovala je da će se u braku lakše izboriti sa zlom koje je neosetno ščepalo i pretilo da je uništi. Naime, nakon nekoliko saobraćajnih nesreća Edit je primala injekcije morfijuma, a kada su bolovi prestali, nastavila je da ih uzima. Ponavljala je „Još!”, „Još!”, sve dok nisu morali da je smeste u bolnicu za odvikavanje od zavisnosti. Molila se svetoj Terezi za spas, naročito kada su je na nekoliko loših koncerata izviždali.
Posle više bolnih lečenja uspela je da se oporavi, a zatim se u isto vreme razvela i zakazala nove koncerte u Americi. Publika je oduševljeno prihvatila: u „Karnegi holu” klicali su joj i aplaudirali punih sedam minuta! Tokom turneje po mnogim gradovima poštar joj je uz zvižduke „Života u ružičastom” uručio novogodišnju čestitku adresiranu sa: „Edit Pjaf. Sjedinjene Američke Države”. Ipak, sanjala je dan kada će svojim sugrađanima, koji su govorili da je „gotova” i „uništena”, dokazati suprotno. To je i uspela sa fantastičnim koncertima u pariskoj „Olimpiji”, a lekari su je već opominjali da ubitačnim tempom narušava zdravlje.
Šezdesetih godina kompozitor Šarl Dimon napisao joj je pesmu „Ne ni za čim ne žalim ja”, sa kojom se poistovetila. Kada je posle jednog pada na sceni otkriveno da boluje od najteže bolesti, nije želela da se povuče, naprotiv – zakazala je niz koncerata. Na „turneji samoubistva” svaki nastup vodio je sve bliže tragičnom kraju. Posle nekoliko operacija doživela je da se krajem 1962. godine još jednom uda i u martu iduće godine poslednji put peva pred publikom. Pre nego što je zauvek sklopila oči, pozvala je svoju sestru Momonu da se kroz priču prisete prošlosti – mladosti, siromaštva, ljubavi, patnji, provoda, ludiranja, uspeha... Rekla joj je da neće žaliti ako anđeo smrti dođe odmah po nju, uz objašnjenje – „Proživela sam dva života.”
Zvanično, Edit Pjaf umrla je 11. oktobra 1963. godine u Parizu, ali po mnogim tvrdnjama to se desilo dan ranije na Azurnoj obali. Katolička crkva odbila je da joj održi misu za upokojenje duše, jer je „živela u grehu”, dok je nadbiskup poručio narodu da se ne okuplja na sahrani. Međutim, tog dana četrdeset hiljada ljudi izašlo je na ulice – zaustavili su saobraćaj i krenuli ka groblju Per Lašez. Sa buketima, najviše poljskog cveća, oprostili su se od velike pevačice, koja je u njihovim srcima ostala mali „vrabac” sa najnežnijim glasom na svetu.

* * *
Francuska od oktobra 2012. do oktobra 2013. godine brojnim događajima obeležava pet decenija od smrti Edit Pjaf – najbolje pevačice šansona.

Autor: Vesna Živković
Izvor: Politikin zabavnik




 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Život Edit Pjaf prava drama: Dvogodišnja ćerka umrla, majka pronađe

Život Edit Pjaf prava drama: Dvogodišnja ćerka umrla, majka pronađena predozirana u kanalizaciji

Francuska šansonjerka Edit Pjaf, koja je preminula 10. oktobra 1963. u 48. godini posle burnog života, i 50 godina od smrti ostala je prvi glas francuske šansone poznat u celom svetu.

1.jpg

Ona je bila prva Francuskinja koja je svojim glasom osvojila Ameriku. U celom svetu je poznata bar po jednoj pesmi "La vie en rose" koju su kasnije interpretirali i drugi pevači.

Poznata pod nadimcima "Klinka" i "Vrabac", osvojila je publiku svojim snažnim glasom i naglašenim francuskim slovom R, upornošću i jednostavnim nastupima, sa običnim gestovima za svaku pesmu i uvek u crnoj haljinici s licem u gro planu.

Kako ističu mnogi kritičari, svoj kratki život posvetila je pevanju o ljubavi, zavodila muškarce i ne uvek bila ljubazna prema ženama. Njena velika ljubav je bio bokser Marsel Serdan, koji je poginuo u avionskoj nesreći 1949. godine, kada je krenuo da joj obiđe u Njujorku. Ona je za njega pre toga napisala pesmu "Hymne a l'amour" sa zlosutnim stihom "Ako te jednog dana život odvoji od mene...".

Postala je rekorderka u zavođenju, strasti, bolu, ludilu, provokacijama i zanesenosti, napisao je pisac Rober Belre u nedavno objavljenoj biografiji o njoj "Pjaf, francuski mit".

2.jpg

To je bila izbezumljena potraga za osvetom za ženicu visoku 1,47 metara, uplašenu od samoće i koja sebe nije volela. Suprotno od onoga što se navodno zna o rođenju Edit Đovane Gasjon, kako joj je pravo ime, ona nije rođena u jednoj popularnoj ulici u Parizu 19. decembra 1915. godine, već u porodilištu bolnice blizu pomenute ulice.

Njeno detinjstvo je bilo teško pošto je četiri godine bila slepa, kao što je sama često pominjala. Ona je rekla da je čudom izlečena zahvaljujući Svetoj Terezi iz Lizijea, koju je pevačica poštovala celog života.

- Ustvari, imala je probleme s vidom samo tokom nekoliko nedelja, verovatno posle neke virusne infekcije - rekao je njen biograf.

Njen privatni i profesionalni život bio je pun iskušenja, drama, tragedija - smrt ćerke Marsele u drugoj godini i njene majke pronađene u kanalizaciji posle prekomerne doze droge.

- Edit Pjaf je paralelno vodila život s neverovatno ciničnim humorom, fantazijama i smejanjem, ali je umela da se izražava kao kočijaš, imala je neverovatne hirove i umela je da prevede svakog žednog preko vode - navodi Belre.

3.jpg

Čuvena šansonjerka i "rok zvezda", Edit Pjaf umire 10. oktobra 1963. od posledice unutrašnjeg krvarenja u mozgu, izazvanog pucanjem aneurizme. Njen biograf kaže da je bila već iscrpljena od bolesti zavisnosti, teških hirurških intervencija i reumatoidnog artritisa.

Verska sahrana joj je bila zabranjena, jer se udavala više puta. Nekoliko hiljada njenih obožavalaca je došlo na njenu sahranu na pariskom groblju Per Lašez, gde su sahranjene mnoge poznate ličnosti, i njen grob je jedan od najposećenijih i dan danas.

Već više od 20 godina pesma "La Vie en Rose" je neprestano među 10
najboljih francuskih šansona i standard u celom svetu.


Harizmatična Edit Pjaf je otkrila i talentovane francuske pevače kao što su Šarl Aznavur, Žorž Mustaki, Iv Montan, Pol Meris i Šarl Dimon.

Njen biograf kaže da je imala neverovatni magnetizam za muškarce, koji su se često menjali u njenom životu. Jednom je zvala 1957. godine francuski časopis i rekla: "Menjam ljubavnika, pošaljite mi fotografa".

Njene najpoznatije pesme su "Tu es partout" (1943), "La Vie en Rose" (1945), "Hymne a l'amour" (1949), "Sous le ciel de Paris" (1954), "Les Amants d'un jour" (1956), "Milord" (1959) i "Non, je ne regrette rien" (1960).

Glumila je u nekoliko filmova, medju kojima "French cancan" iz 1954. godine.


Izvor: Beta
 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Francuska ne zaboravlja Edit Pjaf

Glavna atrakcija postavke povodom obeležavanja veka od rođenja čuvene šansonjerke, je crna haljina koju je često nosila na nastupima


Savremenici su je iz milja prozvali „vrabac”: Edit Pjaf (Foto CC – by SA)


Prema izveštajima agencija


Pariz – Izložba povodom 100 godina od rođenja francuske pevačice Edit Pjaf otvorena je u Francuskoj narodnoj biblioteci u Parizu.


U modernom kompleksu na reci Seni, publika može da vidi oko 400 eksponata – fotografije, koncertne plakate, inserte iz filmova, kao i da čuje mnoge hitove, poput pesama „La vie en rose” ili „Non, Je ne regrette rien”.


Glavni atrakcija postavke je crna haljina koju je Pjaf često nosila na nastupima. Skromnog kroja, sa dugačkim rukavima i dužine do kolena, haljina je prilično mala jer je pevačica bila visoka svega 1,47 metara.


Kustos izložbe Žoel Hutvol izjavio je za AFP da je to bila njena „srećna haljina” koja joj je služila kao tamno sidro za blede ruke i lice i njen grleni glas.


„Ne želim da moj izgled skreće pažnju sa mog izvođenja”, govorila je Pjaf.


Svojim grlenim glasom nabijenim emocijama, slavna šansonjerka je svojevrsni „zvučni zapis” stare, romantične Francuske. Iako je umrla 1963, uspomena na pevačicu, koju su savremenici iz milja prozvali „vrabac”, još živi. Interesovanje za Edit Pjaf ponovo je podstakao francuski film „Život u ružičastom” iz 2007. koji je glumici Marion Kotijar doneo Oskara za glavnu žensku ulogu.

Rođena 19. decembra 1915. godine u Parizu, u siromašnoj porodici cirkuskih umetnika, Edit Pjaf je imala teško detinjstvo, živeći u javnoj kući i rastući uz prostitutke. Počela je da peva na ulici i po kafićima, nastupajući zajedno sa ocem koji je izvodio svoju akrobatsku tačku, podseća Tanjug.


Otkrio ju je 1935. Luj Leple, vlasnik jednog pariskog noćnog kluba. Iste godine je snimila prvu ploču i ubrzo postala poznata. Posle Drugog svetskog rata je putovala na turneje po Evropi i SAD i postala slavna širom sveta. Njena popularnost u SAD je bila tolika da se pojavila osam puta u emisiji Eda Salivena i dva puta u Karnegi holu. Pomogla je usponu karijere mnogih pevača, uključujući Šarla Aznavura.


Uz spomenute, njene najpoznatije pesme su: „Tu es partout”, „Hymne a l'amour”, „Sous le ciel de Paris”, „Les Amants d'un jour”, „Milord”, podseća Beta.


Glumila je u nekoliko filmova, od kojih je najpoznatiji „Francuski kankan” iz 1954. godine.


Posle brojnih ljubavnih afera, od kojih je najpoznatija veza sa bokserom Marselom Serdanom koji je poginuo 1949. u avionskoj nesreći, Pjaf se dva puta udavala. Njen prvi muž bio je Žak Pils, pevač s kojim je bila u braku od 1952. do 1957. Drugi, Teo Sarapo, bio je frizer, pevač i glumac, 20 godina mlađi od nje. Venčali su se 1962.


Edit Pjaf je umrla sledeće godine od raka jetre. Imala je 47 godina.


R. S.
Objavljeno: 20.04.2015.
Izvor: Politika
 
Top