- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.980
Живот и стил
Едип и Електра
Аутор С. Печеничић
Прве представе о љубави стичемо управо на основу тога како нас родитељи воле, а затим, нешто касније, и на основу тога како родитељи, мама и тата, показују љубав једно другом. Мало дете нема јасну представу о свом полу, о чињеници да је рођено као мушко или женско, као дечак или девојчица. Тек негде око треће, четврте године детету постаје важно то што је одређеног пола. Оно тада у свој идентитет уграђује идеју о сопственом полу. У тумачењу ове развојно сасвим нормалне појаве Сигмунд Фројд је уплео мит о Едипу, а Карл Густав Јунг мит о Електри. Како тече овај развој и како данас гледамо на Едипов комплекс?
Када девојчица схвати да је она женско исто као и њена мама, а да су мама и тата у ствари жена и муж, она почиње да мамином понашању посвећује посебну пажњу. Мама је узор, модел у који дете гледа „упијајући” њена различита понашања која затим, често у игри, опонаша. Имитирајући маму кћерка почиње да је имитира и у њеном понашању према тати. Тада изгледа као да се девојчица такмичи и бори са својом мамом за татину наклоност тако да говоримо о едипалној ситуацији.
У психолошком смислу реч је о томе да се девојчица у оним односима који су јој доступни опробава као „мала жена” утврђујући свој родни идентитет. Овакво понашање у стварности не угрожава маму јер девојчица не може заузети њено место. Управо кроз понашање одраслих, дакле маме и тате, девојчица схвата да је она дете, разумевајући и прихватајући разлику која постоји између ње као детета женског пола и одрасле жене каква је њена мама. Када схвати да треба да одрасте да би била као мама, девојчица одустаје од опробавања у маминој улози и поново почиње да се понаша као дете. Али она је сада дете са дефинисаним родним идентитетом.
Ова развојна фаза се може искомпликовати тако да дете заиста може развити Едипов комплекс који ће утицати на његове касније везе. Најчешће због тога што се мајка осећа угроженом и што прихвата такмичење или зато што отац подстиче кћерку додељујући јој оно место које припада жени.
Тема мита је инцест јер је Едип игром судбине, у потпуном незнању, убио свог оца и оженио се својом мајком, да би касније, када је то открио, себе осакатио. Пре стотинак година је идеја да би мало дете, оличење чистоте, могло да има едипалне импулсе према властитом родитељу изазивала ужас. Данас је друштвено прихватљива љубавна веза мушкарца и жене која би „могла мајка да му буде”. Чак је и став према инцесту блажи. За двоје одраслих који добровољно ступају у инцест није предвиђена казна у Кривичном закону.
Зоран Миливојевић
објављено: 23/10/2010
Извор: Политика
Едип и Електра
Аутор С. Печеничић
Прве представе о љубави стичемо управо на основу тога како нас родитељи воле, а затим, нешто касније, и на основу тога како родитељи, мама и тата, показују љубав једно другом. Мало дете нема јасну представу о свом полу, о чињеници да је рођено као мушко или женско, као дечак или девојчица. Тек негде око треће, четврте године детету постаје важно то што је одређеног пола. Оно тада у свој идентитет уграђује идеју о сопственом полу. У тумачењу ове развојно сасвим нормалне појаве Сигмунд Фројд је уплео мит о Едипу, а Карл Густав Јунг мит о Електри. Како тече овај развој и како данас гледамо на Едипов комплекс?
Када девојчица схвати да је она женско исто као и њена мама, а да су мама и тата у ствари жена и муж, она почиње да мамином понашању посвећује посебну пажњу. Мама је узор, модел у који дете гледа „упијајући” њена различита понашања која затим, често у игри, опонаша. Имитирајући маму кћерка почиње да је имитира и у њеном понашању према тати. Тада изгледа као да се девојчица такмичи и бори са својом мамом за татину наклоност тако да говоримо о едипалној ситуацији.
У психолошком смислу реч је о томе да се девојчица у оним односима који су јој доступни опробава као „мала жена” утврђујући свој родни идентитет. Овакво понашање у стварности не угрожава маму јер девојчица не може заузети њено место. Управо кроз понашање одраслих, дакле маме и тате, девојчица схвата да је она дете, разумевајући и прихватајући разлику која постоји између ње као детета женског пола и одрасле жене каква је њена мама. Када схвати да треба да одрасте да би била као мама, девојчица одустаје од опробавања у маминој улози и поново почиње да се понаша као дете. Али она је сада дете са дефинисаним родним идентитетом.
Ова развојна фаза се може искомпликовати тако да дете заиста може развити Едипов комплекс који ће утицати на његове касније везе. Најчешће због тога што се мајка осећа угроженом и што прихвата такмичење или зато што отац подстиче кћерку додељујући јој оно место које припада жени.
Тема мита је инцест јер је Едип игром судбине, у потпуном незнању, убио свог оца и оженио се својом мајком, да би касније, када је то открио, себе осакатио. Пре стотинак година је идеја да би мало дете, оличење чистоте, могло да има едипалне импулсе према властитом родитељу изазивала ужас. Данас је друштвено прихватљива љубавна веза мушкарца и жене која би „могла мајка да му буде”. Чак је и став према инцесту блажи. За двоје одраслих који добровољно ступају у инцест није предвиђена казна у Кривичном закону.
Зоран Миливојевић
објављено: 23/10/2010
Извор: Политика
