Dušan Reljin: lepota uhvaćena objektivom
Dušan Reljin, fotograf koji je ulepšao na hiljade naslovnih strana svetskih magazina, za novi broj srpskog izdanja magazina „Elle“ snimio je seriju fotografija sa poznatim teniserima i “ugrabio“ vremena da porazgovara sa nama.
Razgovarala: Staša Rosić
Tihog umetnika zatekli smo u Muzeju vojnog vazduhoplovstva okruženog poznatim srpskim teniserima. Ovaj smireni plavooki esteta doputovao je iz Njujorka gde već godinama fotografiše poznata lica poput Kejt Mos i Šarliz Teron (na čemu mu verovatno većina muškaraca zavidi).
On te zavisti, kao da nije svestan. Kaže, „posao kao i svaki drugi“, ali priznaje da je jedan od retkih koji uživa na radnom mestu. Ponekad mu nedostaje Srbija i prijatelji s kojima se nekada družio, a za B92 otkriva šta ga je navelo da se otisne u nemirni svet mode i kako izgleda njegov život kada se zatvori blenda objektiva.
Koliko je prošlo od kako ste poslednji put bili u Srbiji?
Poslednji put sam bio ovde pre pet godina sa ženom i kćerkom i to na mesec dana. Pre toga, nisam dolazio 13 godina, nažalost.
Koliko se toga promenilo u Srbiji od tad?
Svaki put kada sam dolazio, promene su bile sve očiglednije i to, kako mi se čini, nabolje. U vreme kada sam otišao iz Srbije, a to je bilo u mom detinjstvu, voleo sam sve što je bilo vezano za Srbiju. Onda je došlo neko drugačije, ne tako lepo, vreme tokom kog nisam boravio ovde. Posle svih tih godina, bilo mi je jako interesantno što vidim da život nije stao, da ima mnogo više radnji, živosti na ulici, automobila, mirisa...
A modna scena?
I moda se menja nabolje. Vidi se da ima mnogo više ljudi koji se njom bave. Čak je i u inostranstvu sve više naših kreatora. Jasno mi je da je za malo snažniji proboj na tom polju potrebna veća ekonomska stabilnost, ali će se valjda i to promeniti.
U detinjstvu ste putovali jako mnogo, od Australije do Norveške. Zašto?
Moj tata je radio u „JAT“-u i svaki put kada je njegova firma otvarala novu filijalu negde u svetu, on je bio zadužen za usklađivanje standarda sa centralom. Za to su bile potrebne četiri godine po filijali, pa smo na taj period i putovali, a zatim se vraćali u Srbiju. Doduše u Australiji smo proveli osam godina, vratili se u Beograd, a zatim otputovali u Norvešku. Dve godine kasnije počeo je rat na ovim prostorima i „JAT“ je propao. Onda su se moji roditelji vratili u Srbiju, a ja sam ostao u Norveškoj da završim školu. Odatle sam se zbog fotografije preselio u London i iz Londona u Njujork.
Kako stranci doživljavaju Srbe u svetu mode?
Mnogo naših manekenki je veoma uspešno i radi u zemljama širom sveta na vrhunskom nivou. Što se dizajnera tiče, jedna od najpriznatijih je Roksanda Ilinčić koja samostalno radi u Londonu, a nezanemarljiv broj Srba asistira velikim dizajnerima. Kada je reč o fotografima, ja ne znam ni za drugog srpskog fotografa (izuzev moje malenkosti). Mislim da je to zbog toga što su mladima ovde možda interesantniji kinematografija i film, a fotografija i dalje nije popularna. Ipak, nadam se da će se to promeniti.
Vas je takođe zanimao film. Zašto?
Kada sam imao osam godina moja baba je pročitala jedan oglas u novinama da se za potrebe snimanja jednog filma Gorana Paskaljevića traži dečak koji priča engleski. Baš tada smo se vratili iz Australije, pa sam ja engleski tečno govorio. Na audiciji sam dobio ulogu, ali smo morali ponovo da putujemo u Australiju i to baš kada je trebalo da počne snimanje. Goran me je čak tražio putem oglasa u novinama, ali smo mi za to saznali tek šest meseci kasnije kada je neko drugi već dobio ulogu. U to vreme se kod mene probudilo interesovanje za film. Vetar u leđa bila je i činjenica da nam je kuća bila puna nekih amaterskih kamera mog tate i meni se uvek više dopadalo da snimam, nego da se igram sa ostalom decom. Ljubav prema filmu je bila tolika da sam se po završetku srednje škole prijavio na odsek za filmsku režiju na Univerzitetu u Kolumbiji i položio njihov prijemni, ali nisam dobio stipendiju. Školarina je bila užasno skupa, a mi nismo imali novac za to.
Da li je fotografija bila alternativa?
U početku, da. Počeo sam da radim kod raznih fotografa kao asistent. Shvatio sam da je potreban ogroman fokus i mnogo vremena da se filmski projekat do kraja sprovede i nisam bio siguran da sam u stanju da čekam toliko. Fotografija je više stvar trenutka, daleko dinamičnija i donekle zanimljivija. Istovremeno, vizuelno ima dosta sličnosti sa filmom.
Mislite li da je Njujork prestonica mode i modne fotografije?
Fotografije više nego mode. U Njujorku ima mnogo vrhunskih fotografa i energija tog grada je sjajna inspiracija fotografima. Što se mode tiče, Pariz je interesantniji. Njujork je po tom pitanju prilično komercijalan, ali je i dalje velika industrija. Kada se kaže da su glavni gradovi za modu Njujork, Pariz, London i Milano, mislim da je to prilično tačno.
Sarađivali ste sa poznatim dizajnerom Kreg Mek Dinom. Kako je on uticao na vaš rad?
Da nije bilo njega, ne bih bio ovo što sam danas. Bio sam njegov asistent tri i po godine i s njim sam se i preselio u Njujork. Otvorio mi je oči za mnoge stvari. On ima vrlo specifičan stil, a uz to ima mnogo iskustva u svetu mode. Zahvaljujući tome sam naučio i kako treba da se ponašam u tom svetu. Mislim da mu se na svemu mogu zahvaliti.
Koga biste od vaših „učitelja“ istakli?
Radio sam sa umetnicom Vanesom Bikroft koja je poreklom iz Italije ali živi u Njujorku. Princip njenog rada je sledeći: odabira neku neobičnu lokaciju, zamkove, tvrđave i slično i nekih 20 - 30 devojaka, a zatim organizuje javni performans koji se sve vreme fotografiše. Uvek je dominantan neki od modnih dodataka, cipele, šeširi i slično. Sećam se jedne takve prilike kada je tridesetak potpuno golih devojaka našminkanih tako da izgledaju apsolutno identično stajalo nepomično punih dva sata. Efekat je bio vrlo zanimljiv. Kada su posetioci ušli u sobu gde se performans održavao bili su šokirani i videlo se da se osećaju vrlo neprijatno. Međutim, što više vremena provedu tamo, to se više navikavaju i menjaju mišljenje o performansu jako brzo. Taj performans nosio je jednu snažnu poruku u kojoj leži važan deo Vanesine umetnosti, tiče se posmatranja ljudske psihe. Sarađivao sam sa njom dve godine i putovali smo po celom svetu od Brazila do Engleske. Naučio sam mnoge stvari o ženskom telu, dizajnu, fotografiji i umetnosti i jako puno mi pomaže i dan danas.
Da li u umetnosti, fotografiji, modi, postoje neke stvari na koje se ljudi kao u tom performansu prosto naviknu?
Mislim da postoje. Cilj modne fotografije oduvek je bio da žena izgleda lepo, da se na njoj vidi sigurnost, luksuz. Takođe, jako je važno da se svaka žena prepozna u fotografiji, to jeste, da zamisle sebe na tim slikama.
Postoji li univerzalna lepota?
I da i ne. Postoji idelna lepota ali za svaku ličnost ponaosob. Mislim da je tačna ona izreka da lepota leži u oku posmatrača. Ono što može da dovede ljude u zabludu i na pomisao da postoji univerzalna lepota jeste činjenica da postoje devojke koje su lepe većini ljudi kao što su Kejt Mos, Žizel Bundšen.
Od svih manekenki i glumica sa kojima ste radili, koju možete nazvati svojom muzom?
Ja sam dosta puta radio sa Kejt Mos i obožavam kako ona izgleda. Kao manekenka je veoma profesionalna i zanimljiva, voli da ulazi u zadati karakter, da se fotografiše i sve se to itekako primećuje na fotografijama. Dosta često radim i sa Natašom Vojnović. Osim što mi je jako dobra prijateljica, potpuno objektivno mogu da kažem da ima fantastičnu energiju i lepotu. Saradnja sa glumicama je potpuno drugačija. Nikada ne možete samo s njom da provodite vreme. Uvek je na snimanjima mnogo ljudi menadžera, agenata i producenata i nije toliko intimno. Poređenja radi, sa manekenkama fotograf može da provede ceo dan, a sa glumicama svega dva - tri sata. Uprkos tome, sa nekim glumicama je jako lepo raditi. Jedna od meni omiljenih je francuska glumica Emanuela Senje, žena Romana Polanskog, a druga je Selma Bler. Imaju neku ekscentričnu lepotu, nipošto klasičnu.
Koliko je ženska lepota drugačija sa druge strane objektiva?
Fotogeničnost najbolje definišu ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim izgledom. Kod manekena je jako važno da imaju taj osećaj. Ja mogu da napravim fantastično svetlo, šminku, maske, da ih na kraju retuširam ali sigurnost koju neka osoba ima ili nema se vidi ili ne. I ta lepota se kroz objektiv vidi mnogo jasnije.
U čemu je razlika između manekenki iz različitih zemalja?
Ima nekih očiglednih stvari, recimo Ruskinje su svetle, sa plavom kosom i nežnim crtama lica, Brazilke tamne, ali veoma važan deo su svetske aktuelnosti, kako na kulturnom, tako i na svim drugim poljima. Recimo, kada se raspao Sovjetski savez i Rusija počela da se razvija na novi način, Ruskinje su postale apsolutni bum jer je ceo svet želeo da vidi šta to dolazi iz te čudne zemlje. Sada je situacija malo čudna, jer ne postoji ni jedna zemlja koja zaslužuje neku veću pažnju. Ipak, primetio sam da je sve više je devojaka iz Holandije i Francuske. Očito svetu mode treba neka sveža krv.
Koristite interesantnu šminku i maske na vašim fotografijama. Ko utiče na takav odabir?
Kada počinjemo neko snimanje šminkeri, dizajneri, scenografi i ja zajedno planiramo koncept obično inspirisan nekim filmom, muzikom, knjigama ili nekom aktuelnošću. Onda kreiramo ličnost koju želimo da ostvarimo na fotografiji i tek tada razmišljamo o odabiru manekenke. Naravno sve devojke su lepe, ali mi moramo da odaberemo lice koje odgovara kontekstu. Nekada su to smirene i romantične devojke, a nekada prave energetske bombe.
Koliko podrška vaše supruge utiče na vaš rad?
Bez nje ne bi bilo ničega. Jako cenim njeno mišljenje i blisko sarađujemo. Ona je ta koja dolazi na ideje za koncepte snimanja i uz to je moj najveći kritičar. Jako cenim njeno mišljenje i kada uređujemo fotografije. Imamo jako sličan ukus i meni odgovara da radimo zajedno, navikao sam na to.
Da li je ljubomorna s obzirom na to da radite sa ženama za kojima uzdišu muškarci širom sveta?
Ne, zato što joj ja ne dajem povoda. To je jednostavno takav posao - kao bilo kakav drugi. Modeli su svakako lepi i jako je važno da fotograf voli devojke koje fotografiše. Međutim, moja supruga je šminker, tako da to nije ništa strano za nju. Za ljubomoru treba povod, a ja ga ne dajem.
Malo je poznato da ste bili teniser...
Ja sam se bavio tenisom kada sam bio mali. Trenirao sam u „Zvezdi“ zajedno sa Nenadom Zimonjićem i to je bio fantastičan period u mom životu. Kada smo se preselili u Norvešku pokušao sam da treniram i tamo, ali uslovi nisu bili isti jer kod njih tenis nije popularan. Osim što nisam bio motivisan, pretrpeo sam ozbiljnu povredu kolena i odustao. I dan danas igram rekreativno i mislim da ću tako igrati do kraja svog života.
Da li vam nedostaje nešto iz Srbije?
Ono što se meni dopada u Srbiji je energija i stil života. Ovde je jako haotično, ali često na pozitivan način. Ta dinamika dešavanja dozvoljava ljudima da se uvek osete živim. Najviše mi nedostaju prijatelji i hrana. Tačnije, burek. Burek za doručak - to nema nigde na svetu!
Izvor: B92
Dušan Reljin, fotograf koji je ulepšao na hiljade naslovnih strana svetskih magazina, za novi broj srpskog izdanja magazina „Elle“ snimio je seriju fotografija sa poznatim teniserima i “ugrabio“ vremena da porazgovara sa nama.
Razgovarala: Staša Rosić
On te zavisti, kao da nije svestan. Kaže, „posao kao i svaki drugi“, ali priznaje da je jedan od retkih koji uživa na radnom mestu. Ponekad mu nedostaje Srbija i prijatelji s kojima se nekada družio, a za B92 otkriva šta ga je navelo da se otisne u nemirni svet mode i kako izgleda njegov život kada se zatvori blenda objektiva.
Koliko je prošlo od kako ste poslednji put bili u Srbiji?
Poslednji put sam bio ovde pre pet godina sa ženom i kćerkom i to na mesec dana. Pre toga, nisam dolazio 13 godina, nažalost.
Koliko se toga promenilo u Srbiji od tad?
Svaki put kada sam dolazio, promene su bile sve očiglednije i to, kako mi se čini, nabolje. U vreme kada sam otišao iz Srbije, a to je bilo u mom detinjstvu, voleo sam sve što je bilo vezano za Srbiju. Onda je došlo neko drugačije, ne tako lepo, vreme tokom kog nisam boravio ovde. Posle svih tih godina, bilo mi je jako interesantno što vidim da život nije stao, da ima mnogo više radnji, živosti na ulici, automobila, mirisa...
A modna scena?
I moda se menja nabolje. Vidi se da ima mnogo više ljudi koji se njom bave. Čak je i u inostranstvu sve više naših kreatora. Jasno mi je da je za malo snažniji proboj na tom polju potrebna veća ekonomska stabilnost, ali će se valjda i to promeniti.
U detinjstvu ste putovali jako mnogo, od Australije do Norveške. Zašto?
Moj tata je radio u „JAT“-u i svaki put kada je njegova firma otvarala novu filijalu negde u svetu, on je bio zadužen za usklađivanje standarda sa centralom. Za to su bile potrebne četiri godine po filijali, pa smo na taj period i putovali, a zatim se vraćali u Srbiju. Doduše u Australiji smo proveli osam godina, vratili se u Beograd, a zatim otputovali u Norvešku. Dve godine kasnije počeo je rat na ovim prostorima i „JAT“ je propao. Onda su se moji roditelji vratili u Srbiju, a ja sam ostao u Norveškoj da završim školu. Odatle sam se zbog fotografije preselio u London i iz Londona u Njujork.
Kako stranci doživljavaju Srbe u svetu mode?
Mnogo naših manekenki je veoma uspešno i radi u zemljama širom sveta na vrhunskom nivou. Što se dizajnera tiče, jedna od najpriznatijih je Roksanda Ilinčić koja samostalno radi u Londonu, a nezanemarljiv broj Srba asistira velikim dizajnerima. Kada je reč o fotografima, ja ne znam ni za drugog srpskog fotografa (izuzev moje malenkosti). Mislim da je to zbog toga što su mladima ovde možda interesantniji kinematografija i film, a fotografija i dalje nije popularna. Ipak, nadam se da će se to promeniti.
Vas je takođe zanimao film. Zašto?
Kada sam imao osam godina moja baba je pročitala jedan oglas u novinama da se za potrebe snimanja jednog filma Gorana Paskaljevića traži dečak koji priča engleski. Baš tada smo se vratili iz Australije, pa sam ja engleski tečno govorio. Na audiciji sam dobio ulogu, ali smo morali ponovo da putujemo u Australiju i to baš kada je trebalo da počne snimanje. Goran me je čak tražio putem oglasa u novinama, ali smo mi za to saznali tek šest meseci kasnije kada je neko drugi već dobio ulogu. U to vreme se kod mene probudilo interesovanje za film. Vetar u leđa bila je i činjenica da nam je kuća bila puna nekih amaterskih kamera mog tate i meni se uvek više dopadalo da snimam, nego da se igram sa ostalom decom. Ljubav prema filmu je bila tolika da sam se po završetku srednje škole prijavio na odsek za filmsku režiju na Univerzitetu u Kolumbiji i položio njihov prijemni, ali nisam dobio stipendiju. Školarina je bila užasno skupa, a mi nismo imali novac za to.
Da li je fotografija bila alternativa?
U početku, da. Počeo sam da radim kod raznih fotografa kao asistent. Shvatio sam da je potreban ogroman fokus i mnogo vremena da se filmski projekat do kraja sprovede i nisam bio siguran da sam u stanju da čekam toliko. Fotografija je više stvar trenutka, daleko dinamičnija i donekle zanimljivija. Istovremeno, vizuelno ima dosta sličnosti sa filmom.
Mislite li da je Njujork prestonica mode i modne fotografije?
Fotografije više nego mode. U Njujorku ima mnogo vrhunskih fotografa i energija tog grada je sjajna inspiracija fotografima. Što se mode tiče, Pariz je interesantniji. Njujork je po tom pitanju prilično komercijalan, ali je i dalje velika industrija. Kada se kaže da su glavni gradovi za modu Njujork, Pariz, London i Milano, mislim da je to prilično tačno.
Sarađivali ste sa poznatim dizajnerom Kreg Mek Dinom. Kako je on uticao na vaš rad?
Da nije bilo njega, ne bih bio ovo što sam danas. Bio sam njegov asistent tri i po godine i s njim sam se i preselio u Njujork. Otvorio mi je oči za mnoge stvari. On ima vrlo specifičan stil, a uz to ima mnogo iskustva u svetu mode. Zahvaljujući tome sam naučio i kako treba da se ponašam u tom svetu. Mislim da mu se na svemu mogu zahvaliti.
Koga biste od vaših „učitelja“ istakli?
Radio sam sa umetnicom Vanesom Bikroft koja je poreklom iz Italije ali živi u Njujorku. Princip njenog rada je sledeći: odabira neku neobičnu lokaciju, zamkove, tvrđave i slično i nekih 20 - 30 devojaka, a zatim organizuje javni performans koji se sve vreme fotografiše. Uvek je dominantan neki od modnih dodataka, cipele, šeširi i slično. Sećam se jedne takve prilike kada je tridesetak potpuno golih devojaka našminkanih tako da izgledaju apsolutno identično stajalo nepomično punih dva sata. Efekat je bio vrlo zanimljiv. Kada su posetioci ušli u sobu gde se performans održavao bili su šokirani i videlo se da se osećaju vrlo neprijatno. Međutim, što više vremena provedu tamo, to se više navikavaju i menjaju mišljenje o performansu jako brzo. Taj performans nosio je jednu snažnu poruku u kojoj leži važan deo Vanesine umetnosti, tiče se posmatranja ljudske psihe. Sarađivao sam sa njom dve godine i putovali smo po celom svetu od Brazila do Engleske. Naučio sam mnoge stvari o ženskom telu, dizajnu, fotografiji i umetnosti i jako puno mi pomaže i dan danas.
Da li u umetnosti, fotografiji, modi, postoje neke stvari na koje se ljudi kao u tom performansu prosto naviknu?
Mislim da postoje. Cilj modne fotografije oduvek je bio da žena izgleda lepo, da se na njoj vidi sigurnost, luksuz. Takođe, jako je važno da se svaka žena prepozna u fotografiji, to jeste, da zamisle sebe na tim slikama.
Postoji li univerzalna lepota?
I da i ne. Postoji idelna lepota ali za svaku ličnost ponaosob. Mislim da je tačna ona izreka da lepota leži u oku posmatrača. Ono što može da dovede ljude u zabludu i na pomisao da postoji univerzalna lepota jeste činjenica da postoje devojke koje su lepe većini ljudi kao što su Kejt Mos, Žizel Bundšen.
Od svih manekenki i glumica sa kojima ste radili, koju možete nazvati svojom muzom?
Ja sam dosta puta radio sa Kejt Mos i obožavam kako ona izgleda. Kao manekenka je veoma profesionalna i zanimljiva, voli da ulazi u zadati karakter, da se fotografiše i sve se to itekako primećuje na fotografijama. Dosta često radim i sa Natašom Vojnović. Osim što mi je jako dobra prijateljica, potpuno objektivno mogu da kažem da ima fantastičnu energiju i lepotu. Saradnja sa glumicama je potpuno drugačija. Nikada ne možete samo s njom da provodite vreme. Uvek je na snimanjima mnogo ljudi menadžera, agenata i producenata i nije toliko intimno. Poređenja radi, sa manekenkama fotograf može da provede ceo dan, a sa glumicama svega dva - tri sata. Uprkos tome, sa nekim glumicama je jako lepo raditi. Jedna od meni omiljenih je francuska glumica Emanuela Senje, žena Romana Polanskog, a druga je Selma Bler. Imaju neku ekscentričnu lepotu, nipošto klasičnu.
Koliko je ženska lepota drugačija sa druge strane objektiva?
Fotogeničnost najbolje definišu ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim izgledom. Kod manekena je jako važno da imaju taj osećaj. Ja mogu da napravim fantastično svetlo, šminku, maske, da ih na kraju retuširam ali sigurnost koju neka osoba ima ili nema se vidi ili ne. I ta lepota se kroz objektiv vidi mnogo jasnije.
U čemu je razlika između manekenki iz različitih zemalja?
Ima nekih očiglednih stvari, recimo Ruskinje su svetle, sa plavom kosom i nežnim crtama lica, Brazilke tamne, ali veoma važan deo su svetske aktuelnosti, kako na kulturnom, tako i na svim drugim poljima. Recimo, kada se raspao Sovjetski savez i Rusija počela da se razvija na novi način, Ruskinje su postale apsolutni bum jer je ceo svet želeo da vidi šta to dolazi iz te čudne zemlje. Sada je situacija malo čudna, jer ne postoji ni jedna zemlja koja zaslužuje neku veću pažnju. Ipak, primetio sam da je sve više je devojaka iz Holandije i Francuske. Očito svetu mode treba neka sveža krv.
Koristite interesantnu šminku i maske na vašim fotografijama. Ko utiče na takav odabir?
Kada počinjemo neko snimanje šminkeri, dizajneri, scenografi i ja zajedno planiramo koncept obično inspirisan nekim filmom, muzikom, knjigama ili nekom aktuelnošću. Onda kreiramo ličnost koju želimo da ostvarimo na fotografiji i tek tada razmišljamo o odabiru manekenke. Naravno sve devojke su lepe, ali mi moramo da odaberemo lice koje odgovara kontekstu. Nekada su to smirene i romantične devojke, a nekada prave energetske bombe.
Koliko podrška vaše supruge utiče na vaš rad?
Bez nje ne bi bilo ničega. Jako cenim njeno mišljenje i blisko sarađujemo. Ona je ta koja dolazi na ideje za koncepte snimanja i uz to je moj najveći kritičar. Jako cenim njeno mišljenje i kada uređujemo fotografije. Imamo jako sličan ukus i meni odgovara da radimo zajedno, navikao sam na to.
Da li je ljubomorna s obzirom na to da radite sa ženama za kojima uzdišu muškarci širom sveta?
Ne, zato što joj ja ne dajem povoda. To je jednostavno takav posao - kao bilo kakav drugi. Modeli su svakako lepi i jako je važno da fotograf voli devojke koje fotografiše. Međutim, moja supruga je šminker, tako da to nije ništa strano za nju. Za ljubomoru treba povod, a ja ga ne dajem.
Malo je poznato da ste bili teniser...
Ja sam se bavio tenisom kada sam bio mali. Trenirao sam u „Zvezdi“ zajedno sa Nenadom Zimonjićem i to je bio fantastičan period u mom životu. Kada smo se preselili u Norvešku pokušao sam da treniram i tamo, ali uslovi nisu bili isti jer kod njih tenis nije popularan. Osim što nisam bio motivisan, pretrpeo sam ozbiljnu povredu kolena i odustao. I dan danas igram rekreativno i mislim da ću tako igrati do kraja svog života.
Da li vam nedostaje nešto iz Srbije?
Ono što se meni dopada u Srbiji je energija i stil života. Ovde je jako haotično, ali često na pozitivan način. Ta dinamika dešavanja dozvoljava ljudima da se uvek osete živim. Najviše mi nedostaju prijatelji i hrana. Tačnije, burek. Burek za doručak - to nema nigde na svetu!
Izvor: B92