- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
MODNI VREMEPLOV
Dugme po dugme – ogrlica
Prva su bila od kamena, kostiju, drveta i ćilibara. Kasnije su ih pravili od raznih metala, minerala, poludragog i dragog kamenja, roga, sedefa, slonovače, stakla, bakelita, tekstila... a od sredine prošlog veka preovlađuju plastična. U početku su bila ukras, da bi sad ponovo stekla (i) tu namenu u visokoj modi
Ukrasi od dugmadi
Šta je to: malo, plastično, okruglo, jevtino, ali kad se izgubi – a ima tu naviku – ume da napravi velike neprijatnosti (naročito ako se nalazilo na tesnoj bluzi dame bujnog poprsja)? Naravno, dugme. Ova sitna i nezametna stvarčica u garderobi, na koju takoreći više i ne obraćamo pažnju (osim kad ispadne i nekuda se zaturi) u srednjem veku bila je prava dragocenost – dugmiće od plemenitih metala i dragog kamenja, pričvršćene na vrh haljine ili pantalona, nosili su uglavnom bogati plemići i aristokrate i ostavljali u nasledstvo potomcima.
Običan, siromašniji svet stekao je „privilegiju“ da koristi dugmad na odeći tek u 18. veku, kad je njihova proizvodnja postala masovnija, odnosno kad su, pored malih zanatskih radionica, počele da ih prave i velike fabrike – a prva je bila „Batersi” u Londonu, koja je radila od 1749. do 1831. godine.
Od esnafa do fabrike
Priča o istorijatu ovih korisnih i ukrasnih odevnih detalja predstavljena je odnedavno u Etnografskom muzeju u Beogradu, gde gostuje izložba „Dugmad iz zbirke Franca Pajtlerja”. Cela zbirka, koja se čuva u Pokrajinskom muzeju u Celju (Slovenija), inače, broji oko 70.000 eksponata, a za ovu postavku izabrano je 1.500 najzanimljivijih primeraka tipičnih za određene periode, materijale, načine izrade i namene.
Ogrlica od dugmića
Autor izložbe i propratnog teksta, kustos Jože Rataj, vraća posetioce u vreme kada je čovek shvatio da od kože, a kasnije i tkanine, može da načini odeću kojom će zaštititi svoje telo, a onda je izradio i pomagala za zatvaranje odeće. Arheološki nalazi potvrđuju da nastanak dugmeta seže u praistoriju – prva dugmad od ćilibara stara su oko 10.000 godina! Ona pronađena u koptskim grobovima su bila od kamenja, verovatno obloženog tkaninom. U starom Egiptu dugmići su izrađivani od zlatnog lima ili glazirane gline, kao i od minerala ametista i lapis lazulija, i imali su status ukrasnih predmeta. Iskopavanja su otkrila i zlatna, staklena, koštana i kamena dugmad iz doba Persije, antičke Grčke i Rimskog carstva, neka od njih oslikana ornamentima, ili čak i reljefirana. Stari Rimljani su ih izlivali od olova, brusili od ahata i stakla.
Dugmad sa rupicama su u Evropu doneli krstaši u povratku sa svojih osvajačkih pohoda na Istok, i u nekoliko narednih vekova proizvođači u nekolicini evropskih prestonica, pre svega u Parizu, usavršavali su njihovu izradu, organizovani u esnafe specijalizovane za pojedine vrste. Najpopularniji su bili dugmići od legura metala, slonovače, roga, kosti, kornjačinog oklopa, dragog kamenja i stakla, kasnije oni presvučeni tkaninom i izvezeni. Takve su u 17. veku misionari, puritanci i kvekeri, uvezli i u Ameriku.
Kraljica Viktorija i gagat
U 18. veku, sa začecima masovnije proizvodnje, počela je „demokratizacija” dugmadi, čija je upotreba sredinom 19. veka najzad prestala da bude privilegija muškaraca. Sve je brže prodirala u svet ženske mode, u kojem su pozlaćena dugmad, dotle veoma omiljena među plemićima i bogatašima, smatrana vulgarnim, dok su ona „otmena”, od roga, sedefa, drveta, metala, stakla i (polu)dragog kamenja, korišćena kao odevne kopče, ali i nakit. Naročito su bila tražena obojena dugmad ukrašena kupidonima (nagim krilatim dečacima sa lukom i strelom) i heruvinima.
„Kad je engleska kraljica Viktorija postala udovica i bio usvojen zakon o odeći žalosti, postala su moderna dugmad od takozvanog francuskog gagata, u stvari crnog stakla”, piše Jože Rataj, koji je i ovu vrstu dugmeta prikazao u jednoj od vitrina u Etnografskom muzeju, „obučenih” u crne i bele kapute. Iza stakla su, svrstana hronološki i prema vrsti materijala od kojeg su napravljena, poređana dugmad iz proteklih stoleća, kao i nekolicina arheoloških primeraka.
Lopta od dugmića
U poslednjoj trećini 19. i u 20. veku upotreba dugmadi je značajno porasla, najviše zahvaljujući otkriću novih, ranije nepoznatih sirovina, poput krabinog oklopa, sedefa, jelenskih rogova, i veštačkih materijala – plastike, bakelita, celuloida, porcelana, skaja… Neko vreme je u Evropi bila prava pomama za drvenim dugmićima inspirisanim Afrikom i afričkim maskama, da bi kasnije, pod uticajem dva velika svetska rata, ekonomske krize i promena u društvu, luksuzna izrada i skupi i retki materijali za dugmad bili zamenjeni praktičnim i jevtinim plastičnim, poliuretanskim i bakelitnim. Za vreme Drugog svetskog rata, usled nestašica sirovina i smanjenja industrijske proizvodnje, dugmad su pravljena od pleksiglasa iz srušenih vojnih aviona, čak izlivana od želatina!
Kobni rajsferšlus
„Kad je Koko Šanel predstavila svoje kolekcije, ljudi su ponovo bili oduševljeni metalnom dugmadi“, navodi autor izložbe, koji kao svojevrsni kuriozitet pokazuje i dugme od kazeina, popularnog sredinom prošlog stoleća, mada ovaj materijal iziskuje dosta visok stepen ručne obrade.
U šezdesetim godinama 20. veka pojava rajsferšlusa je dugmetu zadala jak udarac, i njegova proizvodnja i upotreba naglo opada… da bi nešto kasnije dugmad opet preplavila odeću, uvođenjem mašinskog prišivanja. „Mnogi modni kreatori su osamdesetih godina počeli da kopiraju ekskluzivnu dugmad iz prošlosti i da ih izrađuju od novih materijala”, ističe Rataj. Neke od njih je svrstao među izložbene eksponate.
Novi milenijum je dugmićima doneo novu slobodu: ne samo da im je vraćena široka upotrebna vrednost i „ekskluzivitet” skupocenog modnog detalja u funkciji nakita, već su im pronađene i nove namene. Tako, na primer, dovitljivi dizajneri, ali i spretni „amateri”, od najsitnijih, najjevtinijih i najšarenijih nižu ogrlice, zavese, lutkice i (na žicu) „cvetne aranžmane”, one posebno zanimljive pretvaraju u naušnice ili našivaju na kape, kapute i jakne umesto bedževa, od crvenih prave ukrasna srca na odeći, od sedefnih novogodišnje ukrase za jelkuili ramove za slike, od metalnih stone podmetače za šerpe…
A. Mijalković
Objavljeno: 29.08.2011.
Izvor: Politika magazin
Dugme po dugme – ogrlica
Prva su bila od kamena, kostiju, drveta i ćilibara. Kasnije su ih pravili od raznih metala, minerala, poludragog i dragog kamenja, roga, sedefa, slonovače, stakla, bakelita, tekstila... a od sredine prošlog veka preovlađuju plastična. U početku su bila ukras, da bi sad ponovo stekla (i) tu namenu u visokoj modi
Ukrasi od dugmadi
Šta je to: malo, plastično, okruglo, jevtino, ali kad se izgubi – a ima tu naviku – ume da napravi velike neprijatnosti (naročito ako se nalazilo na tesnoj bluzi dame bujnog poprsja)? Naravno, dugme. Ova sitna i nezametna stvarčica u garderobi, na koju takoreći više i ne obraćamo pažnju (osim kad ispadne i nekuda se zaturi) u srednjem veku bila je prava dragocenost – dugmiće od plemenitih metala i dragog kamenja, pričvršćene na vrh haljine ili pantalona, nosili su uglavnom bogati plemići i aristokrate i ostavljali u nasledstvo potomcima.
Običan, siromašniji svet stekao je „privilegiju“ da koristi dugmad na odeći tek u 18. veku, kad je njihova proizvodnja postala masovnija, odnosno kad su, pored malih zanatskih radionica, počele da ih prave i velike fabrike – a prva je bila „Batersi” u Londonu, koja je radila od 1749. do 1831. godine.
Od esnafa do fabrike
Priča o istorijatu ovih korisnih i ukrasnih odevnih detalja predstavljena je odnedavno u Etnografskom muzeju u Beogradu, gde gostuje izložba „Dugmad iz zbirke Franca Pajtlerja”. Cela zbirka, koja se čuva u Pokrajinskom muzeju u Celju (Slovenija), inače, broji oko 70.000 eksponata, a za ovu postavku izabrano je 1.500 najzanimljivijih primeraka tipičnih za određene periode, materijale, načine izrade i namene.
Ogrlica od dugmića
Autor izložbe i propratnog teksta, kustos Jože Rataj, vraća posetioce u vreme kada je čovek shvatio da od kože, a kasnije i tkanine, može da načini odeću kojom će zaštititi svoje telo, a onda je izradio i pomagala za zatvaranje odeće. Arheološki nalazi potvrđuju da nastanak dugmeta seže u praistoriju – prva dugmad od ćilibara stara su oko 10.000 godina! Ona pronađena u koptskim grobovima su bila od kamenja, verovatno obloženog tkaninom. U starom Egiptu dugmići su izrađivani od zlatnog lima ili glazirane gline, kao i od minerala ametista i lapis lazulija, i imali su status ukrasnih predmeta. Iskopavanja su otkrila i zlatna, staklena, koštana i kamena dugmad iz doba Persije, antičke Grčke i Rimskog carstva, neka od njih oslikana ornamentima, ili čak i reljefirana. Stari Rimljani su ih izlivali od olova, brusili od ahata i stakla.
Dugmad sa rupicama su u Evropu doneli krstaši u povratku sa svojih osvajačkih pohoda na Istok, i u nekoliko narednih vekova proizvođači u nekolicini evropskih prestonica, pre svega u Parizu, usavršavali su njihovu izradu, organizovani u esnafe specijalizovane za pojedine vrste. Najpopularniji su bili dugmići od legura metala, slonovače, roga, kosti, kornjačinog oklopa, dragog kamenja i stakla, kasnije oni presvučeni tkaninom i izvezeni. Takve su u 17. veku misionari, puritanci i kvekeri, uvezli i u Ameriku.
Kraljica Viktorija i gagat
U 18. veku, sa začecima masovnije proizvodnje, počela je „demokratizacija” dugmadi, čija je upotreba sredinom 19. veka najzad prestala da bude privilegija muškaraca. Sve je brže prodirala u svet ženske mode, u kojem su pozlaćena dugmad, dotle veoma omiljena među plemićima i bogatašima, smatrana vulgarnim, dok su ona „otmena”, od roga, sedefa, drveta, metala, stakla i (polu)dragog kamenja, korišćena kao odevne kopče, ali i nakit. Naročito su bila tražena obojena dugmad ukrašena kupidonima (nagim krilatim dečacima sa lukom i strelom) i heruvinima.
„Kad je engleska kraljica Viktorija postala udovica i bio usvojen zakon o odeći žalosti, postala su moderna dugmad od takozvanog francuskog gagata, u stvari crnog stakla”, piše Jože Rataj, koji je i ovu vrstu dugmeta prikazao u jednoj od vitrina u Etnografskom muzeju, „obučenih” u crne i bele kapute. Iza stakla su, svrstana hronološki i prema vrsti materijala od kojeg su napravljena, poređana dugmad iz proteklih stoleća, kao i nekolicina arheoloških primeraka.
Lopta od dugmića
U poslednjoj trećini 19. i u 20. veku upotreba dugmadi je značajno porasla, najviše zahvaljujući otkriću novih, ranije nepoznatih sirovina, poput krabinog oklopa, sedefa, jelenskih rogova, i veštačkih materijala – plastike, bakelita, celuloida, porcelana, skaja… Neko vreme je u Evropi bila prava pomama za drvenim dugmićima inspirisanim Afrikom i afričkim maskama, da bi kasnije, pod uticajem dva velika svetska rata, ekonomske krize i promena u društvu, luksuzna izrada i skupi i retki materijali za dugmad bili zamenjeni praktičnim i jevtinim plastičnim, poliuretanskim i bakelitnim. Za vreme Drugog svetskog rata, usled nestašica sirovina i smanjenja industrijske proizvodnje, dugmad su pravljena od pleksiglasa iz srušenih vojnih aviona, čak izlivana od želatina!
Kobni rajsferšlus
„Kad je Koko Šanel predstavila svoje kolekcije, ljudi su ponovo bili oduševljeni metalnom dugmadi“, navodi autor izložbe, koji kao svojevrsni kuriozitet pokazuje i dugme od kazeina, popularnog sredinom prošlog stoleća, mada ovaj materijal iziskuje dosta visok stepen ručne obrade.
U šezdesetim godinama 20. veka pojava rajsferšlusa je dugmetu zadala jak udarac, i njegova proizvodnja i upotreba naglo opada… da bi nešto kasnije dugmad opet preplavila odeću, uvođenjem mašinskog prišivanja. „Mnogi modni kreatori su osamdesetih godina počeli da kopiraju ekskluzivnu dugmad iz prošlosti i da ih izrađuju od novih materijala”, ističe Rataj. Neke od njih je svrstao među izložbene eksponate.
Novi milenijum je dugmićima doneo novu slobodu: ne samo da im je vraćena široka upotrebna vrednost i „ekskluzivitet” skupocenog modnog detalja u funkciji nakita, već su im pronađene i nove namene. Tako, na primer, dovitljivi dizajneri, ali i spretni „amateri”, od najsitnijih, najjevtinijih i najšarenijih nižu ogrlice, zavese, lutkice i (na žicu) „cvetne aranžmane”, one posebno zanimljive pretvaraju u naušnice ili našivaju na kape, kapute i jakne umesto bedževa, od crvenih prave ukrasna srca na odeći, od sedefnih novogodišnje ukrase za jelkuili ramove za slike, od metalnih stone podmetače za šerpe…
A. Mijalković
Objavljeno: 29.08.2011.
Izvor: Politika magazin
Poslednja izmena: