- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
„Držite se onoga što je živo“, i drugi saveti o pisanju Filipa Rota
„Pisanje nije težak posao, pisanje je noćna mora.“
Filip Rot, jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, danas bi napunio 86 godina. (Ovaj tekst je objavljen 19. marta 2019.) Bio je plodan pisac, neki su ga mnogo hvalili, drugi su ga mnogo voleli, treći su ga osporavali – ali šta god mislili o njemu, teško je izdvojiti još jednog pisca koji je imao toliko snažan uticaj na savremenu američku književnost. Na dan njegovog rođenja, prvi od kada je u maju 2018. godine preminuo, pregledala sam neke od njegovih najzanimljivijih intervjua kako bih pronašla šta je imao da kaže o umeću pisanja. Na kraju krajeva, ako vam je potreban savet o pisanju, mogli biste da prođete i mnogo gore nego da poslušate velikana američke književnosti.
Naučite da mirno sedite.
Pisanje nije težak posao, pisanje je noćna mora. Rudarski posao je težak. Ovo je noćna mora... Postoji ogromna nesigurnost koja je integralni deo ove profesije, konstantna sumnja koja vas na neki način podstiče. Dobar lekar nije u sukobu sa svojim poslom. U većini profesija postoje početak, sredina i kraj. U pisanju, svaki put je novi početak. Našem temperamentu je potrebna ta novina. Puno je ponavljanja u ovom poslu. U stvari, jedina veština koja je potrebna svakom piscu jeste sposobnost da mirno sedi tokom krajnje dosadnog posla.
Citat iz „Dejli rituals“, autora Mejsona Kareja
Tragajte za nevoljom.
Ono što je najvažnije uopšte nije tu (na početku). Ne mislim na rešenje problema, mislim na same probleme. Na početku tragate za onim što će vam pružati otpor. Tragate za nevoljom. Ponekad se na početku javlja nesigurnost, ne zbog toga što je pisanje teško, već zato što nije dovoljno teško. Kada rečenice lako izlaze to je znak da se ništa ne dešava; to mi je, zapravo, znak da stanem, a kad tumaram od rečenice do rečenice – to mi je podsticaj da nastavim.
Iz intervjua za „Pariz rivju“ iz 1984.
Ako pišete svakog dana, pre ili kasnije ćete imati knjigu.
Ne mogu da objasnim činjenicu da postoji čitav niz knjiga koje su iz mene izašle u prilično ujednačenim intervalima. Radim skoro svakog dana, i ako radite skoro svakog dana i svakog dana napišete barem jednu stranicu, onda do kraja godine imate 365 strana.
Iz razgovora sa Tinom Braun za „Dejli bist“, 2009.
Pažljivo izaberite svoje polazište.
Kakav je osećaj kad gledate kroz mikroskop i podešavate fokus? Sve zavisi od toga koliko želite da ogoljeni predmet približite svom ogoljenom oku. I obrnuto. Zavisi od toga šta želite da uvećate i u kojoj meri.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Naučite kako da budete sami svoj urednik.
Biti pisac znači i biti sposoban da pročitaš napisano i uočiš šta nedostaje, čemu je potrebna razrada, šta se sugeriše onim što je napisano. To je poput trambuline. Znaš, skačeš gore-dole po rukopisu i sa svakim skokom pojavi se neka ideja.
Iz intervjua sa Robertom Sigelom za Nacionalni radio
Držite se onoga što je dobro za priču (ili za vas).
Držite se onoga što je živo. Dve hiljade strana pripovedanja i šest redova dijaloga su možda prava stvar za nekog pisca, a dve hiljade strana dijaloga i šest redova pripovedanja su možda idealno rešenje za drugog.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Pišite rečenicu po rečenicu.
Rešavanje problema u knjizi na kojoj radite je uvek težak posao, a napredak je užasno spor. Čak i ako pišete jednu knjigu na svake dve godine, ponekad napišete jednu stranicu dnevno, ponekad ne napišete nijednu... svaka rečenica predstavlja problem, a suštinski ono što radite je povezivanje jedne rečenice sa drugom. I napišete rečenicu i morate da odlučite šta sledi ili šta ne može da usledi.
Iz intervjua za Nacionalni radio 2013.
Učinite da deluje stvarno.
[Provodio sam mesece] prelistavajući rukopis i govoreći „Ovo nije u redu – ali šta ne valja?“, postavljao sam sebi pitanje „Da je ova knjiga san, o čemu bi bio taj san?“ A kada se to pitam, takođe pokušavam da poverujem u ono što sam napisao, da zaboravim da je to nešto napisano i da kažem „Ovo se dogodilo“, čak i ako se nije dogodilo. Ideja je da svoju zamisao posmatrate kao stvarnost koja može biti shvaćena kao san. Ideja je da osobe od krvi i mesa pretvorite u književne likove, a književne likove da preobrazite u osobe od krvi i mesa.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Zaglavili ste se? Idite u šetnju.
Kad se zaglavim, a često se zaglavim, izađem napolje i odem u šumu. Šetam desetak minuta, vratim se i pokušam ponovo.
Izjava za „Gardijan“
Nemojte da bežite od problema.
Džon Beriman je rekao da je za pisca svaka muka koja ga ne ubije odlična stvar. Činjenica da ga je njegova muka na kraju ubila ne umanjuje istinitost njegovih reči.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Pišite o onome što znate, ali ne samo o onome što znate.
Naravno, oslanjate se na svoje iskustvo, ali samo u smislu okvira. Nećete pisati ono što vam se događa svakog dana – ne biste bili pisac ako biste to radili. Ali to vam daje nekakav uvid, znate, iz iskustva znate kakav je život i na osnovu iskustva procenjujete ono što ste izmislili.
Iz intervjua za Nacionalni radio 2013.
Isprobajte psihoanalizu.
Da se nisam podvrgao analizi ne bih mogao da napišem „Portnojevu boljku“ onako kako sam je napisao, niti bih napisao „My Life as a Man“ na način na koji sam to uradio, niti bi „The Breast“ izgledala tako kako izgleda. Niti bih ja bio to što jesam. Iskustvo psihoanalize je verovatno bilo mnogo korisnije za mene kao pisca nego za mene kao neurotičara, mada te dve stvari verovatno ne treba razdvajati. To je iskustvo koje sam podelio sa hiljadama zbunjenih ljudi, i sve ono iz privatnog života što ima toliku snagu da poveže pisca sa njegovom generacijom, klasom, istorijskim trenutkom, od ogromnog je značaja za njega, pod uslovom da nakon toga on ima mogućnost da se dovoljno distancira i to svoje iskustvo, kao pisac, objektivno preispita.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Svaki put počinjete od nule, ali to je u redu.
Svaku knjigu počinjete kao amater i neznalica. I tokom pisanja, otkrivate knjigu. Naravno, vi odlučujete. Ali postepeno, dok pišete rečenicu po rečenicu, knjiga, takva kakva jeste, posredstvom jezika počinje da se razotkriva.
Iz razgovora sa Teri Gros 2006.
Postanite neko drugi.
Sve se svodi na veštinu imitacije, zar ne? To je temelj spisateljskog dara... Mora da postoji neko zadovoljstvo u ovom poslu, i to je to. Prerušiti se. Glumiti nekog od likova. Predstavljati se kao neko drugi. Pretvarati se. Promišljeno i prepredeno prerušavanje... Kao pisac, ne morate da se potpuno odreknete sopstvenog identiteta da biste se potpuno upustili u imitiranje. Možda je tako i zanimljivije. Izobličavate, karikirate, parodirate, zlostavljate i podređujete, eksploatišete ga – činite sve kako biste tom identitetu udahnuli onu dimenziju koja je neophodna da zapali vaš autorski žar.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
... ili jednostavno odustanite odmah.
Ja bih odustao dok imam prednost. Stvarno, ovo je grozna oblast. Pravo mučenje. Grozno. Pišete i pišete, i morate da bacite skoro sve jer nije dobro. Ja kažem, jednostavno prestanite odmah. Ne želite to da priređujete sebi. To je moj savet za vas.
Iz razgovora sa Džulijen Taper, koja je to objavila u časopisu „Pariz rivju“, 2012.
Autor: Emili Templ, 19. mart 2019.
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat
„Pisanje nije težak posao, pisanje je noćna mora.“
Filip Rot, jedan od najznačajnijih pisaca XX veka, danas bi napunio 86 godina. (Ovaj tekst je objavljen 19. marta 2019.) Bio je plodan pisac, neki su ga mnogo hvalili, drugi su ga mnogo voleli, treći su ga osporavali – ali šta god mislili o njemu, teško je izdvojiti još jednog pisca koji je imao toliko snažan uticaj na savremenu američku književnost. Na dan njegovog rođenja, prvi od kada je u maju 2018. godine preminuo, pregledala sam neke od njegovih najzanimljivijih intervjua kako bih pronašla šta je imao da kaže o umeću pisanja. Na kraju krajeva, ako vam je potreban savet o pisanju, mogli biste da prođete i mnogo gore nego da poslušate velikana američke književnosti.
Naučite da mirno sedite.
Pisanje nije težak posao, pisanje je noćna mora. Rudarski posao je težak. Ovo je noćna mora... Postoji ogromna nesigurnost koja je integralni deo ove profesije, konstantna sumnja koja vas na neki način podstiče. Dobar lekar nije u sukobu sa svojim poslom. U većini profesija postoje početak, sredina i kraj. U pisanju, svaki put je novi početak. Našem temperamentu je potrebna ta novina. Puno je ponavljanja u ovom poslu. U stvari, jedina veština koja je potrebna svakom piscu jeste sposobnost da mirno sedi tokom krajnje dosadnog posla.
Citat iz „Dejli rituals“, autora Mejsona Kareja
Tragajte za nevoljom.
Ono što je najvažnije uopšte nije tu (na početku). Ne mislim na rešenje problema, mislim na same probleme. Na početku tragate za onim što će vam pružati otpor. Tragate za nevoljom. Ponekad se na početku javlja nesigurnost, ne zbog toga što je pisanje teško, već zato što nije dovoljno teško. Kada rečenice lako izlaze to je znak da se ništa ne dešava; to mi je, zapravo, znak da stanem, a kad tumaram od rečenice do rečenice – to mi je podsticaj da nastavim.
Iz intervjua za „Pariz rivju“ iz 1984.
Ako pišete svakog dana, pre ili kasnije ćete imati knjigu.
Ne mogu da objasnim činjenicu da postoji čitav niz knjiga koje su iz mene izašle u prilično ujednačenim intervalima. Radim skoro svakog dana, i ako radite skoro svakog dana i svakog dana napišete barem jednu stranicu, onda do kraja godine imate 365 strana.
Iz razgovora sa Tinom Braun za „Dejli bist“, 2009.
Pažljivo izaberite svoje polazište.
Kakav je osećaj kad gledate kroz mikroskop i podešavate fokus? Sve zavisi od toga koliko želite da ogoljeni predmet približite svom ogoljenom oku. I obrnuto. Zavisi od toga šta želite da uvećate i u kojoj meri.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Naučite kako da budete sami svoj urednik.
Biti pisac znači i biti sposoban da pročitaš napisano i uočiš šta nedostaje, čemu je potrebna razrada, šta se sugeriše onim što je napisano. To je poput trambuline. Znaš, skačeš gore-dole po rukopisu i sa svakim skokom pojavi se neka ideja.
Iz intervjua sa Robertom Sigelom za Nacionalni radio
Držite se onoga što je dobro za priču (ili za vas).
Držite se onoga što je živo. Dve hiljade strana pripovedanja i šest redova dijaloga su možda prava stvar za nekog pisca, a dve hiljade strana dijaloga i šest redova pripovedanja su možda idealno rešenje za drugog.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Pišite rečenicu po rečenicu.
Rešavanje problema u knjizi na kojoj radite je uvek težak posao, a napredak je užasno spor. Čak i ako pišete jednu knjigu na svake dve godine, ponekad napišete jednu stranicu dnevno, ponekad ne napišete nijednu... svaka rečenica predstavlja problem, a suštinski ono što radite je povezivanje jedne rečenice sa drugom. I napišete rečenicu i morate da odlučite šta sledi ili šta ne može da usledi.
Iz intervjua za Nacionalni radio 2013.
Učinite da deluje stvarno.
[Provodio sam mesece] prelistavajući rukopis i govoreći „Ovo nije u redu – ali šta ne valja?“, postavljao sam sebi pitanje „Da je ova knjiga san, o čemu bi bio taj san?“ A kada se to pitam, takođe pokušavam da poverujem u ono što sam napisao, da zaboravim da je to nešto napisano i da kažem „Ovo se dogodilo“, čak i ako se nije dogodilo. Ideja je da svoju zamisao posmatrate kao stvarnost koja može biti shvaćena kao san. Ideja je da osobe od krvi i mesa pretvorite u književne likove, a književne likove da preobrazite u osobe od krvi i mesa.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Zaglavili ste se? Idite u šetnju.
Kad se zaglavim, a često se zaglavim, izađem napolje i odem u šumu. Šetam desetak minuta, vratim se i pokušam ponovo.
Izjava za „Gardijan“
Nemojte da bežite od problema.
Džon Beriman je rekao da je za pisca svaka muka koja ga ne ubije odlična stvar. Činjenica da ga je njegova muka na kraju ubila ne umanjuje istinitost njegovih reči.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Pišite o onome što znate, ali ne samo o onome što znate.
Naravno, oslanjate se na svoje iskustvo, ali samo u smislu okvira. Nećete pisati ono što vam se događa svakog dana – ne biste bili pisac ako biste to radili. Ali to vam daje nekakav uvid, znate, iz iskustva znate kakav je život i na osnovu iskustva procenjujete ono što ste izmislili.
Iz intervjua za Nacionalni radio 2013.
Isprobajte psihoanalizu.
Da se nisam podvrgao analizi ne bih mogao da napišem „Portnojevu boljku“ onako kako sam je napisao, niti bih napisao „My Life as a Man“ na način na koji sam to uradio, niti bi „The Breast“ izgledala tako kako izgleda. Niti bih ja bio to što jesam. Iskustvo psihoanalize je verovatno bilo mnogo korisnije za mene kao pisca nego za mene kao neurotičara, mada te dve stvari verovatno ne treba razdvajati. To je iskustvo koje sam podelio sa hiljadama zbunjenih ljudi, i sve ono iz privatnog života što ima toliku snagu da poveže pisca sa njegovom generacijom, klasom, istorijskim trenutkom, od ogromnog je značaja za njega, pod uslovom da nakon toga on ima mogućnost da se dovoljno distancira i to svoje iskustvo, kao pisac, objektivno preispita.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
Svaki put počinjete od nule, ali to je u redu.
Svaku knjigu počinjete kao amater i neznalica. I tokom pisanja, otkrivate knjigu. Naravno, vi odlučujete. Ali postepeno, dok pišete rečenicu po rečenicu, knjiga, takva kakva jeste, posredstvom jezika počinje da se razotkriva.
Iz razgovora sa Teri Gros 2006.
Postanite neko drugi.
Sve se svodi na veštinu imitacije, zar ne? To je temelj spisateljskog dara... Mora da postoji neko zadovoljstvo u ovom poslu, i to je to. Prerušiti se. Glumiti nekog od likova. Predstavljati se kao neko drugi. Pretvarati se. Promišljeno i prepredeno prerušavanje... Kao pisac, ne morate da se potpuno odreknete sopstvenog identiteta da biste se potpuno upustili u imitiranje. Možda je tako i zanimljivije. Izobličavate, karikirate, parodirate, zlostavljate i podređujete, eksploatišete ga – činite sve kako biste tom identitetu udahnuli onu dimenziju koja je neophodna da zapali vaš autorski žar.
Iz intervjua za „Pariz rivju“, 1984.
... ili jednostavno odustanite odmah.
Ja bih odustao dok imam prednost. Stvarno, ovo je grozna oblast. Pravo mučenje. Grozno. Pišete i pišete, i morate da bacite skoro sve jer nije dobro. Ja kažem, jednostavno prestanite odmah. Ne želite to da priređujete sebi. To je moj savet za vas.
Iz razgovora sa Džulijen Taper, koja je to objavila u časopisu „Pariz rivju“, 2012.
Autor: Emili Templ, 19. mart 2019.
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat