Šta je novo?

Dragomir Vasić Dragiša (1885—1945)

Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.776

DragisaVasic2a.jpg


Dragiša Vasić (Gornji Milanovac, Kraljevina Srbija, 2. oktobar 1885 — jun 1945, Banja Luka), bio je srpski i jugoslovenski političar, akademik, advokat, pripovedač, romansijer, esejista i novinar. Svrstava se među najznačajnije pripovedače srpske književnosti.

Početkom Drugog svetskog rata je pristupio četničkom pokretu Draže Mihailovića. Krajem rata, juna 1945. godine, je po kratkom postupku osuđen na smrt kao glavni ideolog četničkog pokreta i streljan u Banja Luci. Godine 2009. je rehabilitovan.



BIOGRAFIJA


PRVI SVETSKI RAT

Kao mladić poslat je na školovanje u Beogradu. Pre početka Prvog svetskog rata studirao je književnost i prava. Bio je ugledni profesor književnosti i pravnik u Beogradu. Ipak, odbacio je prava i posvetio se jedino književnosti. Bio je dobar pisac i pesnik. Rano je ostao udovac. Prva žena mu je bila kći predsednika Srpske vlade dr Ivana Ribarca. U Prvi svetski rat je otišao sa činom rezervnog poručnika vojske kraljevine Srbije, da bi se iz rata vratio sa činom majora u rezervi. Dragiša Vasić je bio veliki pobornik organizacije "Crna Ruka". Protestvovao je kod tadašnjeg predsednika vlade Pašića da se general Dragutin Dimitrijević Apis pusti na slobodu. Posle Solunskog procesa zaoštrio je odnose sa državom. Po završetku rata, odlazi u Gornji Milanovac i nastavlja da se bavi književnošću.

Bavio se pisanjem i istorijskih dela. Ovekovečio je burni Majski prevrat i ubistvo poslednjeg Obrenovića u svojoj knjizi "Devetsto treća" (1920). Detalje o ubistvu poslednjih Obrenovića dao mu je poručnik Mihailo Vemić koji je jedva izvukao živu glavu na Solunskom procesu. Prelaz Srpske vojske preko Albanije ovekovečio je u svojoj knjizi pripovedaka "Utuljena kandila" (1922). Komunističkom pokretu se zamerio svojom knjigom "Crvene Magle" (1924). Vasić je smatrao da je komunizam trenutna pojava i da će vrlo brzo nestati.

Dragiša Vasić odlazi u Moskvu 1925. godine. Tu je upoznao svoju buduću suprugu. Iz toga braka rodila mu se ćerka Tatjana. Zajedno sa budućom suprugom vraća se ponovo u Beograd gde ona počinje da predaje književnost u jednoj beogradskoj gimnaziji.

Kao jednom od uglednijih ljudi toga vremena, dodeljena mu je titula akademika, a vrlo brzo Dragiša Vasić postaje potpredsednik Srpskog kulturnog kluba sa sedištem u tadašnjem Kapetan Mišinom zdanju, odmah po njegovom osnivanju u Beogradu 1937. godine. Tu se upoznao sa budućim pobornikom četničkog pokreta dr Stevanom Moljevićem, koji je bio predsednik Banjalučkog odbora kluba.


DRUGI SVETSKI RAT

Po početku Aprilskog rata našao se na proputovanju po Crnoj Gori. Odmah nakon kapitulacije Jugoslovenske vojske, Vasić odlazi u rodno mesto i povlači se iz javnog života. Po formiranju prvih partizanskih odreda u Takovskom srezu, Dragiša Vasić, bojeći se da će pasti u njihove ruke i da će nastradati zbog svojih predratnih polemika odlučuje da se prikloni organizaciji pukovnika Draže Mihailovića.

Iz svog sela piše nekoliko pisama na Ravnu goru. Po naređenju pukovnika Mihailovića, major Miodrag Palošević i poručnik Zvonimir Vučković dolaze volovskim kolima po njega preobučeni u seljake polovinom avgusta 1941. Već 17. avgusta Dragiša Vasić stiže u štab Draže Mihailovića u mesto zvano Babina Glava na Ravnoj gori. Pukovnik Mihailović je dobro znao predratne zasluge Dragiše Vasića pa ga je ubrzo uvrstio u svoj štab kao političkog delegata. Vasić je počeo da politički uzdiže četnički pokret. Ubrzo, pukovnik Mihailović postavlja Vasića za svog ličnog delegata, a zatim i za političkog delegata čitave Vrhovne Komande. Dragiša Vasić se apsolutno protivio predlogu pukovnika Mihailovića da se Kraljevska Jugoslovenska vojska preimenuje u Srpsku Vojsku, objašnjavajući da ima veći broj oficira koji su Hrvati, muslimani i Slovenci, te da je četnički pokret samo nastavak neuspelog Aprilskog rata stare jugoslovenske države. Dragiša Vasić se svojim zalaganjima i predlozima vrlo brzo nametnuo pukovniku Mihailoviću.

Za vreme privremene saradnje partizanskih i četničkih odreda u zapadnoj Srbiji, Vasić je u svojstvu četničkog delegata za politička pitanja bio prisutan na svim sastancima. Tako je na drugom sastanku prepoznao pokrajinskog sekretara za Valjevski okrug Miloša Minića, nesvršenog advokata iz Čačka koji se predstavljao pod lažnim imenom.

Po zauzeću Gornjeg Milanovca septembra 1941. Dragiša Vasić preuzima uređenje prvog lista JVuO pod nazivom "Sloboda ili smrt". Vasić je svoj celokupni boravak na Ravnoj gori od polovine avgusta pa sve do kraja oktobra brižljivo beležio u svojoj prvoj istoriji. Vasićeva "Istorija Ravne gore" je bila kucana na pisaćoj mašini i imala je 600 otkucanih strana. Vasić je započeo svoju knjigu kratkom istorijom same Ravne gore, da bi zatim pisao o aprilskom slomu i kapitulaciji, organizaciji Draže Mihailovića, pregovorima sa partizanima, te izneo i svoja zapažanja. Buduća sekretarica partizanskog čačanskog odreda je bila osoba koja je kucala Vasićevu istoriju. Ova istorija ostala je negde u Srbiji posle povlačenja glavine četničkih odreda decembra meseca 1941. Vasić je sakrio da ne bi pala Nemcima u ruke. Pored knjige, sakrivena je i prva skica grba Četničke Vrhovne Komande u pećini na Ravnoj gori koju su Nemci pronašli i uništili.

Nakon povlačenja Četničkih snaga iz Srbije krajem 1941. odlazi u Crnu Goru. Stalno je bio prisutan u Vrhovnom Štabu pukovnika Mihailovića u Šehovićima kod Kolašina. Po formiranju Vrhovne Komande JVuO 27. juna 1942. Vasić je zajedno sa dr Stevanom Moljevićem bio zadužen za propagandu. Sve do kraja rada u četničkoj Vrhovnoj Komandi smatran je za drugog čoveka Ravnogorskog pokreta, odmah posle generala Mihailovića. Međutim, vodeću ulogu u četničkom pokretu počinje polako od 1943. da stiče dr Stevan Moljević. Dragiša Vasić je jedno vreme bio van političih domašaja i boravio je u Gruži koju je držao legalizovani odred kapetana Predraga Rakovića.

Novi podstrek Dragiša Vasić dobija na Svetosavskom kongresu u selu Ba, blizu Ljiga u drugoj polovini januara 1944. Dragiša Vasić je otvorio Kongres sa balkona osnovne škole Kraljica Marija u selu Ba pred velikom skupinom naroda. Na Kongresu je izabran za člana Centralnog nacionalnog komiteta (CNK), a zatim i za sekretara Izvršnog odbora CNK. U CNK vršio je funkciju predsednika pravnog i zakonodavnog odbora.

Na sledećem sastanku četničkih prvaka u rodnom gradu generala Mihailovića 21. oktobra 1944., Dragiša Vasić je predlagao da se četnički pokret mora očuvati po svaku cenu. Vasić je odbio predlog potpukovnika Pavla Đurišića da glavnina snaga krene u Crnu Goru, posedne Jadransku obalu i dočeka iskrcavanje saveznika. Po razlazu sa Dražom Mihailovićem, Dragiša Vasić napušta četnički štab kod Loznice početkom aprila 1944. i sa pukovnicima Ostojićem i Lalatovićem kreće preko Drine u Bosnu.

Dragiša Vasić je bio jedan od retkih četničkih begunaca koga nije snašla sudbina Lijevče Polja. Sa nešto od preko stotinu vojnika i oficira odbio je da poveruje u garantije Sekule Drljevića sa Ustašama i okrenuo natrag prema Banja Luci. Međutim tu je kolonu spazila i opkolila brigada Korpusa Narodne Odbrane Jugoslavije (KNOJ-a). Dragiša Vasić je odmah priznao ko je i šta je. Po naređenju ministra za Bosnu i Hercegovinu u Vladi DFJ-a Đure Pucara-Starog odveden je i zatvoren u Banjalučkoj gimnaziji. Njegovo zatočenje nigde nije javno objavljeno, pa su svi mislili da ga je snašla sudbina Ostojića, Đurišića i Lalatovića u Jasenovcu. To je posvedočila njegova ćerka Tatijana Vasić. Jedino je znala da joj je otac živ i da nije stradao u Jasenovcu. U međuvremenu, postojale su indicije da su Vasića spremali da bude svedok na suđenju Draže Mihailovića. Međutim, po naređenju Đure Pucara Starog, Dragiša Vasić je izveden na tajno suđenje u Banja Luci početkom juna 1945. Po kratkom postupku, osuđen je na smrt kao glavni ideolog četničkog pokreta Draže Mihailovića. Streljan je istog meseca u istom gradu.

Zapisnici sa suđenja i presuda nigde ne postoje. U literaturi je proturana vest da je Vasić stradao u Jasenovcu, zajedno sa ostalim pohvatanim četnicima na Lijevče Polju. Neki autori su otišli toliko daleko da su pisali da je Vasić, ustvari, zamenjen za neke pohvatane ustaše na osnovu pogodbe koje su imali Narodnooslobodilački pokret i ustaše pred kraj rata, pa je tako dospeo u komunističke ruke. Na osnovu tih ugovora, komunisti su pustili neke veće ustaške ličnosti da slobodno beže na Zapad dok oni potpuno ne zatvore obruč.


KNJIŽEVNI RAD

Dragiša Vasić je objavio jedan roman (Crvene magle, 1922) i tri zbirke pripovedaka (Utuljena kandila 1922, Vitlo i druge priče 1924. i Pad sa građevine 1932). Planirao je da druge neobjavljene pripovetke skupi u zbirku pod naslovom Bakuć Ulija i druge priče, ali to nikada nije učinio. 1990. Gojko Tešić je priredio Sabrane pripovetke Dragiše Vasića, knjigu je podelio na četiri dela, tj. zbirke - četvrta je Bakuć Ulija i druge priče.


REHABILITACIJA DRAGIŠE VASIĆA

Aprila 2007. Okružnom sudu u Beogradu podnet je zahtev za rehabilitaciju Dragiše Vasića. Zahtev je podnela ćerka Dragiše Vasića, Tatjana Vasić-Janićijević. Ovaj zahtev je izazvao veliku polemiku u javnosti. Jedni misle da se drugi čovek četničkog pokreta ne sme rehabilitovati dok drugi smatraju da je to uprošćavanje problema, te navode da je Dragiša Vasić bio levičar, socijalista, da je na Dražu Mihailovića uticao samo u pozitivnom smislu (poznato je npr. da Jugoslovenska vojska u otadžbini nije preimenovana u Srpsku vojsku baš zbog protivljenja Vasića koji je ubedio Mihailovića da tu vojsku ne čine samo Srbi) a navode i njegovo konačno razmimoilaženje sa generalom Mihailovićem 1944. Proces još uvek traje.

Dana 15. decembra 2009. Okružni sud u Beogradu rehibilitovao je Dragišu Vasića dokazaivnjem da nije prisustvovao zasedanju Nedićive vlade kada je izdala naređenje da se pokrene borba protiv partizana i da je bila izdata poternica za njim još pre zasedanja te vlade.


ZANIMLJIVOSTI

Dragiša Vasić je bio kum čuvenom hrvatskom piscu Miroslavu Krleži. Pisaća mašina koju je Krleža poklonio Vasiću danas je u vlasništvu čačanskog vajara Živorada Maksimovića.



GLAVNA DELA


  • Karakter i mentalitet jednog pokolenja, publicistika, 1919.
  • Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru, publicistika, 1927.
  • Utopljena kandila, pripovetke, 1922.
  • Crvene magle, roman, 1922.
  • Utisci iz današnje Nemačke, publicistika, 1923.
  • Vitlo i druge priče, 1924.
  • Devetsto treća, proza, 1925.
  • Utisci iz Rusije, putopis, 1928.
  • Pripovetke, 1929.
  • Pad sa građevine, 1932.
Izvor:vikipedija

 
Top