Dragoljub ignjatović

[zjovan29]

DRAGOLJUB IGNJATOVIĆ



Dragoljub Ignjatović (istaknuti srpski pesnik i književnik)

Istaknut, darovit pesnik i književnik Dragoljub S. Ignjatović rođen je 1936. godine. Premda je duže vreme izvan javne, naročito političke scene, decenijama je bio glavni ideolog i ujedno neformalni predvodnik beogradsko-srpsko-jugoslovenske (opozicione) ultralevice. Stih, u osnovi istih pozicija, bio je i ostao istaknuti, dosledan, originalan, oštar kritičar svih domaćih, državnih i društveno-političkih režima i sistema, počev od brozovskog, pa nadalje. Ali, pođimo redom.

Nakon završenog Filozofskog fakulteta (odsek književnosti i jezici), položenog profesorskog ispita i regulisane vojne obaveze, Dragoljub Ignjatović kao profesor srpskog (srpskohrvatskog) jezika, radio je u osnovnoj školi dve godine; prve godine honorarno, a druge je zamenjivao odsutnog nastavnika. Od 1964. do 1968. godine zaposlen je na mestu profesora književnosti u srednjoj školi — jednoj beogradskoj gimnaziji. Tada, usled novonastalih i rastućih političkih pritisaka, daje otkaz na ovo radno mesto. To, naravno, ima i te kakve direktne veze s njegovim sve češćim i žešćim kritikama vlasti, te otvorenom podrškom koju je pružao pobunjenim beogradskim studentima juna 1968. godine i kasnije. Zatim je oko dve godine bio bez posla. Potom se zaposlio kao naučni radnik — magistar književnosti i ekspert za dva strana jezika: ruski i francuski, u beogradskom Institutu za književnost i umetnost, odakle je 1996. godine otišao u starosnu penziju.

Od 1962. do 1969. godine Dragoljub S. Ignjatović je bio član redakcije beogradskih "Književnih novina", glasila Udruženja književnika Srbije (UKS). Krajem te godine, grupa od 5-6 članova redakcije, među kojima je bio i on, iz principijelnih razloga podnosi ostavku. Povodom poznatog slučaja pesnika Gojka Đoga, Ignjatović 1981. godine istupa i iz članstva u UKS. Tom prilikom je Zoranu Gluščeviću, tadašnjem predsedniku UKS, uputio znamenito protestno-kritički intonirano otvoreno pismo, koje objavljuje londonska mesečna revija "Naša reč" ("Our word") na našem jeziku.

Uglavnom, tih godina (dokle je bio član redakcije "Književnih novina"), Ignjatović ponajviše baš u njima, ali i u "Savremeniku", "Književnoj kritici", te u još nekim beogradskim listovima i časopisima, pored mnoštva članaka, pesama i prevoda, objavljuje i oko 200 prikaza knjiga poezije i (umetničke) proze domaćih i inostranih autora koje su tada štampane u SFRJ. Objavljeno mu je, od 1963, i dvadesetak predgovora i pogovora u knjigama drugih pisaca i pesnika. Tu bih, ilustracije radi, izdvojio zbirku "Indijanska polja", čiji je autor poznati južnoamerički (ekvadorski) pesnik Horhe i Kasa; roman ruskog velikana Maksima Gorkog "Gradić Okurov", kao i pogovor za roman (takođe) ruskog pisca Koroljenka "Slepi muzičar".

Ovaj vrsni autor do sada je objavio četiri samostalne zbirke pesama: "Osvajači" (1966), "Lađe i lomače" (1970), "Soneti i katreni" (1982) i "Svetkovine" 1988. godine. Godine 1986. objavljuje i zapaženo prozno naučno-dokumentarno delo "Spomen na Ruvarca (studije i građa za istoriju)", u izdanju Instituta za književnost i umetnost. Ista institucija 1992. godine publikuje i knjigu (razgovora) Dragoljuba Ignjatovića "Sa piscima i piscima međuratnim", čiji naziv dosta govori i sam za sebe. Radi se o domaćim proznim i poetskim piscima, a od poznatijih tu su: Radovan Zogović, Eli Finci, Tanasije Mladenović, Erih Koš… Sa svima — s nekima i decenijama ranije — razgovarao je D. Ignjatović i to odmah stavio na papir, da se ne zaboravi…

Pored navedenog, Dragoljub Ignjatović je dugo i uspešno sastavljao i značajne naučne studije iz oblasti književnosti, istorije umetnosti i slično, koje su objavljivane po časopisima, zbornicima, kao separati… Dugo, naročito tokom poslednje decenije, ovaj naš pesnik i književnik permanentno je gotovo u potpunoj medijskoj blokadi — pre svega iz represivnih, političkih razloga. Gotovo jedini izuzetak u tom pogledu (bile) su "Književne novine" tokom 2003. i do decembra 2004. godine, tj., dok je urednik bio Predrag R. Dragić-Kijuk. Tada je D. Ignjatović u svojoj rubrici "Ogledi o suštinama" redovno publikovao svoje lepe i poučne eseje, iskazane uglavnom "ezopovskim" jezikom. Štampao je i dva svoja poduža prevoda — po jedan iz ruske i francuske štampe, političkog karaktera. Međutim, od decembra 2004. godine, paralelno s promenom redakcije, ni tamo — više (nikad) ništa.

Dragoljub Ignjatović ima i pet knjiga (literarnih radova) u rukopisu, za koje traži — čeka izdavača. To su:

1. "Prozne balade", pesme u prozi;
2. Zbirku pesama "Dnevničke pesme" — pisano iz dana u dan tokom NATO bombardovanja Srbije, mart-jun 1999. godine;
3. Prozni dnevnik "Iz dana u dan", o događajima (kod nas) tokom 1990—2000. godine;
4. Studiju o našim (Srbima-Hrvatima) istaknutim pesnicima između dva rata — I i II svetskog: "Umetnost u književnosti" i
5. "Ogledi o suštinama"


DDRUGI PISCI O DRAGOLJUBU IGNJATOVIĆU

Milo Gligorijević u umetničko-proznoj knjizi Slučajna istorija (Beograd, 1988), u glavi: "Bura u Beogradu", odeljak III: "Rasplet političke drame" (u redakciji "KN", 1969), str. 104—106, uzgred, sa simpatijom i razumevanjem, sažeto prati — izlaže (i) književnu, političku i životnu sudbinu Dragoljuba S. Ignjatovića od 1968. do 1974. godine; odnosno suđenja za (politički) verbalni delikt. Da se, najkraće, podsetimo: D. Ignjatović je tada, po navedenom osnovu, u Okružnom zatvoru Padinska Skela kod Beograda, proveo (kao sužanj) nekoliko meseci: od 16. decembra 1974. do aprila 1975. godine. Međutim, sve ovo je — sa raznih strana — dosta dobro poznato, pa se neću duže zadržavati.

Oktobra 2005. advokat Dragoljub Todorović objavio je, u Beogradu, zapaženu kritički intoniranu "Knjigu o Ćosiću", s podnaslovom "Dobrica Ćosić — prilozi za političku biografiju". Tu se na više mesta, na str. 98—99, 282—283 i 289, afirmativno govori o Dragoljubu Ignjatoviću kao — svojevremeno — jednom od Ćosićevih kritičara, i uopšte. Za autora ove dokumentarne knjige, D. Ignjatović je "čovek izrazito leve (političke) orijentacije, ali hrabar čovek i talentovan pesnik". Zatim (se), u istom tonu, nastavlja: "Februara 1974. na divčibarskom Filozofskom simpozijumu Kultura i revolucija govorio je (D. Ignjatović) odlično u kakvom (lošem) stanju se zemlja (SFRJ) nalazi sa vrlo ilustrativnim, zanimljivim, smeonim i upečatljivim primerima". Ubrzo nakon toga, usledio je — kao što znamo — za Dragoljuba Ignjatovića sudski-krivični progon.

U svojoj dokumentarnoj proznoj knjizi od 100 strana "Za ljudska prava — moje disidentske uspomene", objavljenoj ovde februara 1999, opširno opisujem vlastite susrete i razgovore — političkoliterarne sadržine, sa Dragoljubom S. Ignjatovićem tokom 1976—79. godine. Pominjem ga više puta, u sličnom kontekstu, i u knjižici "Desno i levo — četiri kontroverze stoleća", iz marta 1998. godine. Tomislav Krsmanović, ekonomista u penziji iz Beograda i predsednik NVO Pokreta za zaštitu ljudskih prava, krajem septembra 2004. godine objavio je dokumentarnu knjiguzbornik "Kaznena psihijatrija 1975—2004 — Ko je ovde lud?", a krajem februara 2006. i drugo slično delo "Ljudska prava — crna rupa (Samoproždiranje države i nacije, borbe pobede, porazi, 1964—2006)". Uz brojne druge (domaće) žrtve raznoraznih oblika kršenja i nepoštovanja ljudskih prava, zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe i tome slično, u obe ove knjige na po više mesta pominje se i (verbalno) uzima u zaštitu i D. Ignjatović.

U beogradskom Časopisu za preispitivanje prošlosti "Hereticus" — glasilu Centra za unapređivanje pravnih studija (CUPS), broj 2/2005, objavljen je u rubrici "Dosije" — uz preštampane izvesne materijale i dokumente sa suđenja (1974) — odličan, afirmativan članak glavnog i odgovornog urednika, prof. dr Jovice Trkulje "Slučaj Dragoljuba Ignjatovića" o ovom vrsnom pesniku i književniku, pregaocu za ljudska prava i slobode.

Naredne, 2006. godine, Dragoljub S. Ignjatović puni 70 godina. Dobra, jubilarna prilika da se zasluženo obeleži i proslavi u našoj javnosti i mas-medijima.

Vladimir Marković


Stihovi Dragoljub Ignjatović


TIBULOVE SVETKOVINE

Na izmaku je vihor, svetlost će poginuti.
U čas, u dan čiji se korak već čuje preko brvana naših,
Mesec će pasti u maglu,
Sunce će biti na putevima zime.
U čas čije se lice već vidi u krošnji čempresa,
crn oblak će nas otrovati.

Delijo lastooka,
stas svoj i hod labuđi
usmeri k meni: da se radujemo.
Ostavi svet, nek počiva u besmislu,
nebesa ljudska ostavi u jalovosti, u boji bezbojnoj.

Što će ti zabave po trgovima?
Zar lađe ne tonu, zar kuće ne gore —
za tvoju svilu i ćilibar, za narukvicu od slonovače?
Čemu veselja po dvoranama,
divlje gozbe, raskoš opijanja?
Koja li četa gine u šikari —
za tvoj osmeh, za tvoju igru,
za kap mirisa u viticama?

Ostavi svet, Delijo,
nek se traći po svojim putevima okovanim,
nek se davi u zidinama,
nek se raspinje u vojskama.

Još malo, svetlost će otići preko jezera,
u tuđu zemlju, tuđincima,
ostaviće nas dan:
slepe pod gluvim svodovima,
da nam je gorak hleb, i teška postelja.

Zato, okreni lice k meni.
Pred veče, dođi kao velika sjajna ptica,
kao šimširov šib: da se radujemo.
Ovde su livade pokošene i žito je sneseno,
plodovi zemlje mru već, prekrasnom snagom,
puši se njihova zrelina po stolovima.
Ovde su se, kao obrvom tvojom,
vode primirile i šume utišale,
i noći su prozirne:
vidljiv je lavež, čujan je san sitih jata.

Moja su polja prostrana, i staze široke,
moje je nebo toplo. Svetiljke mog doma
mirišu na krilo lastavičje,
imaju telo ranog proleća.
Sred mira, svetiljke zvone vitko. Delijo moja.

Poslužiće nas hlebom i sirom,
mleka će nam doneti, jabuka, i vence bosiljka,
pa ćemo, s frulašima, poći u dubrave,
podne da dočekamo, i veče ispratimo.
Devojke će nam grozd darovati,
mladići vodu s vrela, a u noćima —
gledaćemo lica usnule dece, i, s rukama na
vrelom lišću,
slušaćemo kako nam ljubav raste,
i šum naših usana, kao izdanak.

Okreni se, dakle, k meni. Ostavi svet
nek bije svoju ružnu bitku, metež ljudski —
nek vekuje uzaludno.
Ovde je Nada. Ovde je muškost moja, i tuga,
dobra kao oganj na trudnom putu,
ovde je ljubav naša, dubravska, i nežna,
kao kljun po žitu prosutom.

Ali nije. Brate moj daleki,
nit je u orahovoj ljusci — visina,
nit Istina — u pesmi ovoj, — tvojoj, i mojoj.


KOMARIČKI VIR

U toj tajanstvenoj vodi, crnoj ko gavran,
oprah se. Senka mi potonu i osta,
ko plamen sveće, ko prestareli balvan,
lebdeć izmeđ mene i dna. Bog blagosta,

mnogoliki lepotan, branič grehom začete
dece, ljubimac žena, tu prikovan
vekovima, hvataše me, ko štene, za pete,
bedra mi, pazuhe ljubljaše, obradovan.

Sav dan, ja u toj začaranoj vodi.
Telo koje je Bog milovao, sa smrtnicima,
evo, večera, i smrtnicima godi
pa ga mame. Sam Blagosta u lancima,

u zemaljskoj vodi žedan voda nebeskih,
za trpezom — mira obeda fresknih.

VUCI

Kad bi kroz grad protrčali vuci,
usred podneva, siti, gorostasni,
ne hajeć ni za šta, bezopasni,
bez krvi na krznu i njušci...

Kad bi s mostova zaplivali
niz Savu, tamo gde su Karpati,
moralo bi sve da se vrati
gde je i počelo, kad besmo samo Slavi.

Moralo bi sve da se vrati.
Moralo bi ponovo da počne.
Al' ne konjanici, ni čete moćne...
Neveste, gajde, nenaoružani svati.

VLAT

Vlat — prodor ka nebu.
Sva je nož, srdžba zelena.
Al i njoj, noću, grudi zebu
i muči je materinstvo semena.

Ona bi pod oblak da legne.
Ne liči li koren na zrak?
Bilo šta, ne može da pobegne,
ubija je nehajni korak.

Vlat je nebeski znak.
Telom — niko tako čist.
Dušom — niko tako lak.
Vlat. Ja, uz nju, list.


PESME SMRTI

I smrti, Stari Kapetane, kuda
s tom lađom? Jesi li izgubila smer
u mainskoj magli prekinutih disanja,
ili ti se u glavi muti od večnog posla, pipavog,
od presamićenog satiranja, ropskog, bez predaha?

Zdravo ti, veličanstvena lađo, utvaro iznad
mesečine. Čemu ti ime, kad nisi ni za tle,
ni za oblak, samo za ovu pesmu?
Budi onda drvo jabukovo, izmišljeno
za moju igru, u vrtu podvodnom, prozirnom,
sačinjenom od vena i ispljuvaka, čarapa,
dasaka, zdela, čireva, šuge i svake gadarije.
Obazri se, Smrti, sve što živi
smeje ti se, i tvoju lađu od bilja i minerala
upoređuje s praznom ljušturom raka.
Tvoja plovidba jeste oranje jedne te iste
brazde. Potonuće ti put. I nikad više
nećeš znati šta činiš, i zašto. I bićeš
besmislenija od plodova koje ubira
izvor:riznicasrpska

 

[zjovan29]

DRAGOLJUB S. IGNJATOVIĆ
Beograd


SAOPŠTENJE NA TEMU "KULTURA I REVOLUCIJA"

Skup filozofa, sociologa i književnika, Divčibare 7—10. feb. 1974.

Nije lako razlikovati suštinu i pojavu, razlučiti bitno od nebitnog. Nije lako, ne samo u vremenima budućim i u vremenima sadašnjim nego nije lako ni u vremenima prošlim, gde su sve činjenice manje-više poznate. Ima vremena koja ostaju zagonetna, ima epoha koje su nejasne, neodgonetljive, jer nikako ne uspevamo da pohvatamo niti njihovih suština, da prodremo do jezgra njihove biti.

Mi možemo dijalektički misliti samo donde dokle nam istorijska stvarnost to dopušta, dokle je dijalektika prisutna u istoriji. Dijalektika (istorijskog) postojanja jeste jedan od od zakona tog postojanja. Dijalektika (istorijskog) postojanja jeste i jedan od oblika energije tog postojanja. Zakoni, međutim, znaju da postanu ništavni, a energije da presahnu. U takvim trenucima, kad se to desi, kad se to dešavalo, misliti dijalektički znači — mleti u prazno i lagati.

Ali misao, ako je istinska, nema potrebe da izmišlja, ni da se kiti, ni da se igra skrivalica; nema potrebe da se poštapa veštinom, bilo kakva da je, ponajmanje perfidnom veštinom sholastike u dijalektičkom ruhu. Misao ima potrebe samo za svojom rečju, pa je i nalazi, neminovno, i kazuje, jednostavno.

Naš razgovor danas, pada u nezgodan čas. Sav duhovni život naroda manipulantski je usmeren ka rešavanju banalnih pitanja vlasti od danas do sutra i trošenja privređenog, takođe od danas do sutra. Perspektiva naše istorijske zbilje, voljom političkih upravljača, biva stalno zadržavana na jalovoj i opasnoj tački akumuliranja kriza, koja pogoduje postojećoj vladi, ali dovodi u pitanje opstanak kulture, onoga bez čega nema ni hleba ni vlasti.

Primitivna poljoprivreda, nekonkurentna idustrija, niska i sve niža produktivnost rada, inflacija, opadanje životnog standarda, pauperizacija širokih slojeva stanovništva, vrtoglavo bogaćenje manjine, konjukturni izvoz radne snage, nerentabilni uvoz kapitala, nerešeno nacionalno pitanje koje porađa šovinistički šverc svake vrste, siromašno i dezorganizovano zdravstvo, devetnaestovekovni školski sistem, nezaposlenost, masovna nepismenost, hiperprodukcija kriminala i delikvencije, korupcija, prostitucija, laž kao forma opštenja, falsifikat kao forma informisanja. Tako stoje stvari. To nije ni nikapitalizam, ni socijalizam. To je, prosto rečeno, jedno patvoreno tavorenje na samom dnu evropske poluvarvarske civilizacije, sa tendencijom najvarvarskije alternative.

Mi imamo, danas, vlast totalitarnu, nikome odgovornu, vlast koja liči na nekakvu ženu koja samu sebe oplođuje nakazama, stalno otresajući ih se i odričući, u grčevima, ali uzaman. One, te njene nakaze, ostaju uz nju, motaju joj se oko nogu i ruku, opsedaju mozak, i truju je, iznakažuju i nju, i sve što je pod njenom dominacijim.

I evo, vlast, tj. država, i umetnost, došle su danas, u ovoj napaćenoj zemlji, u oštar sukob. Pojavni elementi tog sukoba naglašeno su vidljivi: indeksi imena književnika, filozofa i sociologa čije se knjige ne smeju štampati, zabranjivanje prodaje već objavljenih knjiga, suđenja književnim i filmskim ostvarenjima, bunkerisanje filmova, proskribovanje slikara, izbacivanje po državu tzv. nepodobnih ljudi iz škola, fakulteta, izdavačkih preduzeća i časopisa... Objektivno posmatrano, međutim, nemamo se čemu čuditi, i nemamo se rašta buniti!

Zašto se nemamo čemu čuditi? Zato, najpre, što je sukob vlasti i umetnosti sasvim prirodna pojava, naročito u poslednja dva veka, a zatim zato što, napadajući umetnost i stvaralačku inteligenciju, vlast pokušava da skrene pažnju i buntovnu energiju masa na slepi kolosek. Da na svetu postoji samo: na jednoj strani vlast, a na drugoj strani umetnost, one ne bi imale razloga za spor, šta više — one bi se divno slagale: vlast bi garantovala umetnosti sigurnost i povlašćenost, a umetnost bi darovala vlasti, zauzvrat, lepotu i uživanje, razbibrigu. Ali, na svetu, pored vlasti i umetnosti postoji još što-šta, a najvažnije je ono treće — sam život, i to ljudski život, život ljudi koji žive i rade i na čijem radu počivaju i vlast i umetnost. Zbog toga trećeg, zbog rada ljudskog — vlast i umetnost i jesu u stalnom i nepomirljivom sukbu. Čovek i njegova sudbina, narod kao sveukupnost kulture i budućnosti — dovode u sukob vlastodršca i umetnika. Istu pojavu, čoveka, vlastodržac i umetnik, svako sa svoga stanovišta, drukčije posmatraju, drukčije vide, i drukčije na nju deluju. Vlast pretvara čoveka u rugobu, u kukavičluk, u spazmu koja ždere da bi proizvodila i reprodukovala se, a govori mu, ulagivački i podlo: divan si, hrabar si, gospodar si svoje sudbine. Umetnost zna da čoveka naslika ružnim, ropskim, prljavim od straha i podaništva, ali da mu, baš tako, kaže pravu istinu — da može uistinu biti i divan i snažan i slobodan. Vlast javno govori: "Čovek je naše najveće dobro, čovek je veličanstvenost", a tajno zna svoje znanje (i sprovodi ga) — da je čovek marva kojoj treba bič. Umetnost javno govori — da je čovek u marvu sateran, da je hiljadu bičeva izmišljeno da marva i ostane, i javno govori svoje veliko tajno saznanje — da je čovek božansko biće koje će se svog božanstva domoći, ili sve u sebi, i oko sebe, zauvek uništiti. Vlast (razume se, vlast odrođena od čoveka i naroda) nikada nije znala da iziđe na kraj sa dve stihije drage umetnicima: sa stihijom čovekovog nezadovoljstva životom koji živi, i sa stihijom čovekove nasušne potrebe za lepim. Vlast je, zbog toga, uvek, pokušavala da se izvuče uz pomoć surogata: davala je hleba i igara. I uspevala je u tome, ali za kratko. Obarale su je pobune i kultura, pobuna kulture, tj. revolucija.

A zašto se, objektivno posmatrano, nemamo rašta buniti? Zato što vlast, danas, ovde, vodi protiv umetnosti i sve stvaralačke inteligencije, reklo bi se, već dobivenu bitku, dobivenu unapred. Od toliko mnogo načina pobune protiv postojećeg — u našoj književnosti, danas, kao da nema nijednog. Znači li to da pobune, u suštini, nema uopšte, pobune kao objektivnog stanja stvari? Svakako da ne znači! Ako ni zbog čega drugog, po zakonima života kao nezaustavljivog kretanja — pobuna je prisutna u glavama ljudskim. Naša društvena svest, danas, mada niska, stihijna i stvaralački neproduktivna, buni se protiv svoje nizine i protiv uzroka svoje nemoći, sadržanih najvećma u prostorima ekonomskim (eksploatacija) i prostorimapolitičkim (manipulacija). Znači da je naša književnost danas, sa izutetkom nekoliko hrabrih i čovečnih, velikih dela, koja će sutra spasaviti čast svih nas, ispod nivoa i inače niske društvene svesti. Ona lovi, a ulovljena je. Hoteći da bude saznanje i viđenje čovekovog otuđenja u istorijskom i egzistencijalnom smislu, književnost je postala slika tog otuđenja, njegova banalna posledica. Mehanicizam, infaltilizam i naivizam jesu, žalosno, tri njena jedina inspirativna izvora, čak tri njena jadna cilja. Mehanicističko shvatanje života razume svet kao nekakvu tamnu komoru u koju neka zla, nesazajna ruka ubacuje ljude da se tu, u toj tami, komešaju i sudaraju, slepljuju i odlepljuju, da mese od sebe samih groteksne voštane figure. Infatilno shvatanje života znači svojevrsno dovijanje slabića: nekako već jeste, govore oni, a kako jeste nije važno, tj. između zla i dobra, istine i laži, tiranije i slobode, između tih čekića i nakovnja — valja, po svaku cenu, biti prevejan i ravnodušan, biti prisutan a šeret. Naivizam kategorički zahteva: što blesavije delo — to umetničkije. On vaskrsava religiju jurodivizma. Na ceni su ništi duhom, na ceni je bežanje u idiotizam, ali ne u prost i klinički idiotizam, nego u idiotizam "učen", i "talentovan". Otkud sve to? Odgovornost pred onim što dolazi postaje neizdrživa. Zato književnost ovih naših 80-ih godina ovog našeg veka sve više počinje da liči na odvratnu književnost bel-epoka: na nejak svet, odgovor je, nejaka umetnost. Zato naši umetnici danas jesu vešti šegrti, koji nikad neće postati majstori, jer imaju ruke, ali ne i glavu. Pesnici pišu za pesnike i pokojeg kritičara. Književni život uveliko nalikuje na nekakav porodični čopor, neprobojan spolja, a samoživ iznutra. Pesma je uveliko postala fotografija iz života tog čopora, šifra ili lozinka potrebna samo članovima čopora i samo za njih smisajno shvatljiva. Nema, međutim, ničeg jadnijeg od fotografija u porodičnom albumu neke beznačajne porodice koje više nema među živima, u vrsti.

Pogled na njih rađa neko hladno gađenje, neku nepodnošljivu lucidnost. One na veoma surov način potvrđuju prvi zakon sveta: iz nečega biva nešto, iz ničega — ništa.

Prava opasnost, međutim, po kulturu i čoveka nije tu, u prostorima književne transendencije. Prava opasnost je na jednom drugom terenu, širem i dubljem. Uništena je, danas, masovna baza naše kulture. Polovina radno i umno najsposobnijeg stanovništva je izvan zemlje, a ona druga polovina koja je u zemlji srozava se, zbog toga, iz dana u dan, rapidno, na najniže nivoe golog egzistiranja ili malograđanske tuposti, pa nema ni kad, ni kako, ni zašto da čita. Do zagušljivosti je sužen krug dejstva i ono malo stvaralačke inteligencije, koja neće da bude ni jurodiva ni idiotska. Ali ni tu nije kraj. Vlastodržačaka birokratija, budući da je tikva bez korena, i da se plaši svega i svačega, svake senke, svakog šušnja, kao neki teški zločinac koji samog sebe progoni, ta birokratija, rešena da u korenu satre sve što je stvaralačko, istovremeno, i upravo da bi to postigla, daje zeleno svetlo, izvodi na političku pozornicu gomile medio-kriteta i poluidiota, zahtevajući od njih da viču na sav glas. Hosana i Aleluja... Staljinizam, jer o njemu se, danas, i ovde radi, u oblasti ideologije kulture i umetnosti — nije ništa drugo do ogoljeno i besramno vaspostavljanje u Evropi davno likvdirane institucije dvorskog pesništva, jedne, dakle, feudalne institucije, koju je buntovni 19. vek, buržoasko-proleterski, temeljno zbrisao sa lica zemlje. Od vremena Homera do naših vremena postoje tri tipa pesnika: pesnik lutalica, pesnik družine (ratničke, buntovničke), tj. pesnik naroda, puka (po krčmama, vašarištima, konačištima, seobama, zbegovima, bojištima) i dvorski pesnik. Pesnik lutalica ne odgovara nikome do svom talentu i svojoj umetnosti: on je nepatvoreni larpularist. Pesnik družina, pesnik puka stavlja svoj talenat, svoju umetnost u službu pokreta(ratničkog, narodnooslobodilačkog, buntovničkog, revolucionarnog). Ovom tipu pripadaju, mahom, najveći pesnici čovečanstva. Dvorski pesnik stavlja svoj talenat, svoju umetnost u službu poretka, pod noge vladajućoj oligarhiji, kasti ili klasi, u njenom nastojanju da uspostavi i održi sistem rada, reda i vere u postojeće institucije.

Na dva, svima poznata primera — pokušaću da objasnim razliku između pesnika pokreta i pesnika poretka. Kad se Lenjin obraćao Maksimu Gorkom — on je od njega tražio da svoje stvaralačke snage stavu u službu revolucionarnog boljševičkog pokreta. Kad se tom istom Gorkom, kasnije, sa istim zahtevom obratio Staljin — on je od njega tražio nešto u suštni sasvim suprotno: da bude glasnogovornik, lakirčik jednog kontrarevolucionarnog poretka, poretka temidorske reakcije, svirepe vlasti državnobirokratskog finansijaskog kapitala. Drugi primer: kad se i zašto ubio Majakovski? Ubio se onda, baš onda, kad je shvatio da mu nije dopušteno da bude pesnik revolucionarnog komunističkog pokreta, nego da se od njega traži da slavi poredak reda i rada obnovljenog ruskog velikodržavlja. Rečju, staljinizam, kao kontrarevolucija, nastoji danas, na našem tlu — da pesnike pokreta pretvori u pesnike poretka, a ako mu to ne pođe za rukom — da ih duhovno i fizički likvidira.

Valja mi podsetiti vas: reč, sama po sebi, bespomoćna je. Sa njom se može svašta činiti. Sa njom se svašta i čini olako, osiono, ravnodušno, lažno, podlo, ubilački. Ali nikad nekažnjivo. Jer reč je moćna posle, kad minu oni koji su živeli uz nju i sa njom, a nisu je poštovali ni voleli.

Danas, da ponovim, što se stvaralačke inteligencije tiče, radi se o tome — da joj se oduzmu javne, legalne stvaralačke slobode. Nećemo dramatizovati! Organizovanom zlu koje nasrće sleduje organizovani otpor. Ne bude li mogućan, sleduje pojedinačan otpor. Zlu, u svakom slučaju, sleduje otpor. Dva su puta: ili legalna odbrana legalnih stvaralačkih sloboda, ili carstvo ilegalne stvaralačke slobode, široki prostori podzemnog pesničkog delovanja.

Kad neko ljudstvo, društvo, u određenom istorijskom trenutku, dođe do bezizlaza ili do opasnog stanja opšte krize svega koje se jedino može razrešiti najskupljom cenom žrtvovanja života, gubitka slobode, odricanja od mnoge ljudske sreće, onda je za taj bezizlaz, za tu tragičnu cenu čupanja iz besmisla najviše kriv onaj ko najviše zna. A najviše zna inteligencija, prvenstveno stvaralačka.

Kako izbeći tu strašnu epohalnu krivicu? Šta učiniti da budemo ono što moramo biti — znalci sveta i njegova obnova? Prosvećivati narod? Ne! Hiljadu i dvesta godina istorija prosvećuje ovaj narod, i to kako žestoko i krvavo. Ako se ničemu nije naučio ni prosvetio, mi tu nemamo šta da tražimo. Kasno je! Danas, narod, ili je spreman ili nije. Sve što je od istorije valjalo uzeti — uzeto je! Nama ostaje da mislimo kritički. Istinito i nepokolebljivo, uvek, i uvek shodno datim okolnostima.

Uzaludna je, međutim, i legalna i ilegalna stvralačka sloboda, ako ne postoji umetnikova tajna stvaralačka sloboda. Pišući o Puškinu 1921. godine, nekoliko meseci pred svoju smrt, Blok je izgovorio ove reči: "...Puškina... uopšte nije ubilo tane Dantesa. Njega je ubio nedostatak vazduha... Mir i sloboda. Oni su neophodni pesniku za oslobođenje harmonije. Ali i mir i slobodu takođe oduzimaju. Ne spoljašnji, nego stvaralački mir. Ne detinju slobodu, ne slobodu da se liberališe, nego stvaralačku, tajnu slobodu. I pesnik umire zato što ne može više da diše, život je izgubio smisao." Da, život je izgubio smisao!

Da bi poezija imala smisla, da ne bi bila besmislena, prvo, mora imata i sam život, istorija ne sme biti besmislena ni u svom trajanju, ni u svojim ciljevima. Inače, čemu misao nad razvalinama bića čovekovog? Čemu umetničko delo u lažnom svetu? Igre, umetnosti, nauke, filozofije — bore se za čovekovu dušu. Omeđuju je pesimističkim i optimističkim utopijama, odgonetaju je revolucionanim doktrinama i kontrarevolucionarnom praksom. A ona? Ona ostaje nepokretno zablenuta u svoje sopstveno čudo i tuđa su joj čudesa sveta. Ostaje zagonetna, kao kamen koji je težak i tvrd i više ništa. Da li je čovek sve što je mogao da učini — već učinio? Da li su velike i nužne knjige već napisane? Ne nosimo li svi mi koji stvaramo i hoćemo da stvaramo u utrobama svojim — unapred — mrtvorođenčad? Možda. Narod više ne gruva kao stihija, nego razjeda kao rđa. Promena te njegove istorijske suštine u tesnoj je vezi sa jednom drugom, takođe suštinskom promenom: narod nije više tvorac materijalne i duhovne kulture, nego potrošač robe koju je proizveo. Ljudi se ponašaju, ljudi mog naroda, kao bube u bari. Bara će da presuši za dan ili dva, ali bube to ne znaju, i — muvaju se, sudaraju, proždiru, pare... Šta je to što uništava? Ima više istorijskih oblika stvarnosti: stvarnost uoči rata, stvarnost posle rata, stvarnost građanskih sukoba, stvarnost uspostavljene klasne ravnoteže, stvarnost dominacije jedne klase, stvarnost ekonomskog prosperiteta, stvarnost ojačanih državno-pravnih ili državno-policijskih institucija, itd. Mi živimo stvarnost poraženih socijalističkih revolucija. Nalazimo se na granici dva sveta, oba nemogućna. Jednog, kapitalističkog, kojem je nemogućno dalje da postoji; i drugog, socijalističkog, kojem je nemogućno da se rodi. Tekovine Oktobarske revolucije, koja je koliko pre pedeset godina uistinu potresla svet, tako su temeljno i detaljno likvidirane — da tu revoluciju već prihvatamo kao jednu kariku u lancu prevrata koji su za poslednja dva veka pomerali Evropu levo-desno. Ona za nas, danas ima isti istorijsko-saznajni značaj, kao Spartakov ustanak, ili ustanak Žutih turbana u Kini, ili jakobinska diktatura. Težnja našeg poslednjeg narodnooslobodilačkog rata, prvenstveno seljačkog, da se produži i preraste u socijalističku revoluciju (vlast radničko-seljačkih veća, naoružani industrijski proleterijat, izbornost i opoziv svekolikog činovništva, ekonomska i politička jednakost, apsolutna javnost rada svih službi, likvidacija stajaće vojske i policije, dogovorno-planska privreda) — tako je drastično anulirana da taj rat ima za nas, danas, isti iskustveni značaj koji ima i Gupčev seljački ustanak, Timočka buna ili bitke na Ceru ili Kajmakčalanu.

Na početku smo. Istorija je stala. Pesnikovo gušenje o kojem govori Blok — ne zaudara li to lešina istorije?! Onaj koji ima uho da čuje kako trava raste i kako nadolaze vode, i kako tutnje buduće bitke, ima uho, ali kao da nema više šta da čuje... Kad ugasne istorija, pesnik se okrene životu, okrene svoje lice ploti i prirodi, pa vidi: jezde oblak i ptica, izbija vrelo, buja list, njiše se klas pšenice, i devojka grli mladića a žena dete. Vidi: u jezgru je — tiho, mirno, vedro; pucanja, prelom i prelomi dešavaju se u kori i korenju, u tkivu i plodu.

Mladi pesnik Miroslav Maksimović ispevao je stih: "Menjači sveta trunu u sobama". Neka mi oprosti pesnik za oštru reč: ovaj njegov lepi stih je laž. Istina jeste — da mnogi menjači sveta trunu, ali po grobovima i tamnicama, i istina jeste — da mnogi menjači sveta ne trunu, nego rade. Uostalom, "Istorija se još nije odlučila" na koju će stranu!

8. februara 1974.

1 Ovo je govor zbog koga je Dragoljub Ignjatović osuđen na tri godine i šest meseci zatvora zbog "neprijateljske propagande". U istoriji pravosuđa prvi put je zabeleženo da je osuđen i njegov branilac, advokat Srđa Popović.
BELEŠKA O PESNIKU

"Za slobodu, za svaku vrstu slobode, u bilo kom društvu, potrebni su hrabri i odvažni. Oni tu slobodu svojim žrtvovanjem osvajaju."

Dragoljub S. Ignjatović

Dragoljub S. Ignjatović je rođen 1936. godine.

Za saopštenje koje je izneo na Divčibarama 8. februara 1974, na naučnom skupu filozofa, sociologa i književnika Jugoslavije, Dragoljub Ignjatović osuđen je na tri godine i šest meseci zatvora zbog "neprijateljske propagande".

Zahvaljujući zalaganju nemačkog nobelovca Hajnrika Bela, koji je u to vreme bio predsednik svetskog PEN kluba, pušten je iz zatvora posle godinu dana. Naime, u to vreme Tito je bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir i nije mu išlo u prilog da u zatvorima drži pesnike. Ali zabrana javnog istupanja ostala je na snazi.

Kada je osuđen pesnik Gojko Đogo, Dragoljub je istupio iz Udruženja književnika.

1979. godine, sa grupom intelektualaca pokrenuo je časopis "Časovnik", koji je ubrzo zabranjen.

Književna grupa "Danas", u kojoj je učestvovao, pokrenula je prvi samizdat.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme "događanja naroda", uputio je otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću i Vorenu Cimermanu, tadašnjem ambasadoru SAD u Beogradu.

Potom je napustio književnu scenu i nastavio da stvara u osami. Jedino što je u tom periodu objavljivao bili su "Ogledi o suštinama" u "Književnim novinama" od 2002. do 2004.

Dragoljub S. Ignjatović je radio kao profesor i stručni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.

Pisao je eseje, književnu kritiku poeziju. Bavio se i prevođenjem.

Objavio je knjige pesama: Osvajači, 1966, Lađe i lomače, 1970, Soneti i katreni, 1982. i Svetkovine, 1988.

Umro je 16. novembra 2006. godine u Beogradu.

Priredila Gordana Simeunović, Beograd

LJUDI GOVORE
ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST I KULTURU
izvor:riznicasrpska