Donacija Organa !

[tmaks65]

Dobrovoljni davaoci organa kod nas nemaju finansijsku nadoknadu, a ni pravo na besplatno lečenje na VMA


Zbog nedostatka organa za transplantaciju, u Srbiji mesečno umre 30-ak pacijenata, uglavnom od bubrežnih, srčanih i plućnih bolesti. Mi nemamo mogućnosti da od stranih klinika i institucija kupujemo organe, i zato je Vojnomedicinska akademija pokrenula akciju za dobrovoljno davanje organa.

Da bi neko postao donator, prvo mora da da lične podatke:
- ime,
- adresu,
- kućni i
- mobilni telefon.

Posle nekoliko dana stiže formular u kome se odgovara na pitanja o:
- opštem zdravstvenom stanju,
- preležanim bolestima, kao i
- zdravlju članova porodice.

"Kandidat" zatim prolazi lekarski pregled koji je besplatan.

Ako se kod nekog od potencijalnih donatora utvrdi dijabetes, maligno ili neurološko oboljenje, on ne može da postane donator.

Ako je sve u redu, "kandidat" dobija karticu dobrovoljnog davaoca organa koju je dužan da stalno nosi sa sobom.

Dnevno se u Srbiji javi između 100 i 150 zainteresovanih građana i da će VMA, osim postojećeg, uvesti još dva dežurna telefona. Uz napomenu da je Srbija, nažalost, siromašna zemlja i da nema para za beneficije dobrovoljnim davaocima.

U Americi je, na primer, praksa da dobrovoljni davalac dobija oko 1.000 evra mesečno, ali kod njih to subvencioniše federalna vlada. Ako se nama javi 150 ljudi dnevno, od njih mi izaberemo 50, to je 1.500 mesečno. Ako svako dobije po 500 evra, što je pola "američke" cifre, stižemo do 750.000 evra mesečno, a te pare nema ni Srbija, a kamoli VMA.

Dobrovoljni davaoci nemaju, dakle, finansijsku nadoknadu, a ni pravo na besplatno lečenje na VMA, a jedino im se nudi da oni ili članovi njihovih porodica imaju apsolutni prioritet pri transplantaciji nekog organa i da neće ići na listu čekanja.

Praksa na Zapadu

U SAD su davaoci organa najčešće iz najsiromašnijih slojeva društva: beskućnici, crnci i Hispanoamerikanci iz geta, azijatski ilegalni imigranti... Veliki deo njih su i narkomani, tako da novac koji dobiju od države brzo potroše na drogu. U Francuskoj, dobrovoljni davaoci organa "za života" imaju pravo na besplatno lečenje na klinici koju sami izaberu, a dve godine nakon smrti članovi porodice dobijaju oko 50.000 evra godišnje. Ako iz bilo kog razloga strahuju za svoj život, mogu da zatraže 24-časovnu zaštitu policije.

Stav SPC
Srpska pravoslavna crkva nema zvaničan stav o dobrovoljnom davanju organa - kaže otac Sava Jović iz Patrijaršije SPC.

- To je ozbiljno pitanje i ja sam razmišljao da ga iznesem na sledećem Saboru. Lično mislim da je to dobra akcija, ali samo ako je u korist čoveka, da se to ne komercijalizuje, da se ne umešaju mafija i bogataši i od toga naprave "biznis".

Autor: http://www.kurir-info.co.yu/P.Milosavljević

Ukoliko neko želi da postane donator organa, sve potrebne informacije može dobiti na VMA ili putem telefona 011/ 3670784. Procedura je vrlo jednostavna.

- Zainteresovani građanin najpre se javi telefonom na VMA i ostavi lične podatke, nakon čega mu na kućnu adresu stiže formular sa pitanjima o opštem zdravstvenom stanju. Potencijalni kandidat zatim prolazi besplatan lekarski pregled i dobija karticu dobrovoljnog davaoca organa, koju je dužan stalno da nosi sa sobom - kaže dr Maksić, dodajući da donator ne može postati osoba koja ima dijabetes, maligno ili neurološko obeljenje ili virusnu infekciju, kao što su hepatitis B i C ili je HIV pozitivan.

Od kralja do ministra

Donacija organa vrlo je rasprostranjena na zapadu, gde učešće u ovakvim akcijama često uzimaju i javne ličnosti. Dobrovoljni davaoci organa su španski kralj Huan Karlos, operski pevač Kareras, holivudske zvezde...

Od poznatih ličnosti, svoje organe kod nas za sada je jedino zavetovao Tomica Milosavljević, bivši republički ministar zdravlja. Na ovaj human čin odlučili su se i naši sagovornici - prof. dr Kovačević, prof. dr Maksić, prof. dr Kronja, kao i mnoge njihove kolege sa VMA.

Godišnje 60 operacija

U Srbiji se godišnje uradi oko 60 transplantacija, uglavnom od živih srodnih davalaca, a retko su davaoci nesrodne osobe (supružničke transplantacije).

Postoje dve vrste transplantacije: sa živog donatora, tzv. living transplantacija i kadaverična, odnosno sa osobe koja je doživela moždanu smrt I u jednom i u drugom slučaju rade se detaljne medicinske analize, kako bi se utvrdila podudarnost tkiva donatora i primaoca i isključile infektivne i druge bolesti koje onemogućavaju izvođenje transplantacije.

Po broju kadaveričnih transplantacija Španija je jedna od vodećih zemalja u Evropi, dok smo mi na poslednjem mestu, jer kod nas još postoje predrasude. Najčešći problem s kojim se sreću ovi vrsni stručnjaci je strah članova porodice da je njihov najmiliji zaista preminuo.

- Postoji velika razlika između moždane smrti i kome. Smrt kod čoveka nastupa kada dođe do potpunog i nepovratnog prestanka rada mozga, pri čemu srce i ostali vitalni organi mogu uz pomoć aparata da rade još izvesno vreme. Moždanu smrt može da konstatuje samo čitav tim stručnjaka, koji proveru vrši uz pomoć specijalnih aparata i mogućnost greške ne postoji. Takav pacijent postaje potencijalni donator, pri čemu je saglasnost porodice presudna, bez obzira na to da li je preminuli imao donatorsku karticu ili ne. Eksplantacija organa mora da se uradi u roku od nekoliko sati da ne bi došlo do nepovratnih oštećenja.

Nad svakim pacijentom ne može se uraditi transplantacija, niti će svaki potencijalni donator moći da budedonator, što prvenstveno zavisi od opšteg zdravstvenog stanja, godina i očuvanosti vitalnih organa, tvrdi dalje dr Maksić.

Jeftinije od hemodijalize

Transplantacija bubrega na VMA košta oko 16.000 evra, što je i godišnja cena hemodijalize za jednog pacijenta.

- Troškove operacije i lečenja snosi Republički zavod za zaštitu zdravlja, a prostom matematikom smo izračunali da je transplantacija i do tri puta jeftnija nego šestogodišnje lečenje hemodijalizom bubrežnih bolesnika. O kvalitetu života pacijenta da i ne govorimo - kaže dr Maksić.

Autor teksata:Aleksandar Marković
Preuzeto sa

http://www.elitesecurity.org/t41955-0#886553

U Hrvatskoj je donet zakon da su svi donatori - ko ne želi da bude mora da ode u neku službu da se odjavi. Skroz dobro rešenje - malo ljudi ima motivaciju da gubi vreme po administraciji i pregledima, a većina nema ništa protiv da se njihovi ograni iskoriste kad im više ne budu trebali.

Autor: Mihailo Đorić
Sve preuzeto sa gore pomenutog sajt foruma.

 

[werkhofweg]

Svakako bih to ucinila,zasto ne ako mogu nekom sutradan pomoci.smile3