LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Доктрина хладног рата
Голос России, фото: ru.wikipedia.org/ vostok.rs
Пре 65 година, 12. марта 1947. године, председник САД Хари Труман иступио је у конгресу с програмом заснованом на полтику одваћања Совјетског Савеза. Његова доктрина очигледно је означила прекид сарадње између бивших савезника у антихитлеровској коалицији. Затим је 40-годишњи хладни рат поделио земље на два табора. Једне су се нашле у сфери утицаја САД, друге у сфери утицаја СССР. И мада данас више нема идеолошког сукоба две суперсиле, с времена на време по инерцији појављују се ситауције које личе на прилично хладан мир.
Годину дана пре појаве Труманове доктрине у Фултону је Винстон Черчил одржао чувени говор. Британски премијер је оптужио тада Совјетски Савез за светску експанзију. Крилатице су постале његове речи о подели Европе гвозденом завесом. Ипак и у САД, и у земљама Западне Европе, било је доста противника конфронтације. Труман је говорио о пружању масовне финансијске помоћи Грчкој и Турској, на које је могла да се распростире сфера утицаја СССР. Али то је био сам врх леденог брега доктрине коју је разрадио низ америчких политичара. У њој је планирана економска блокада социјалистичких земаља, и стварање војних база на територији других држава. Тако да је наступ Трумана одредио контуре будућег биполарног света, подељеног на војне блокове – НАТО и Организацију Варшавског уговора, истиче директор Независног института за стратешке оцене Сергеј Ознобишчев.
И на крају свет је више пута долазио на ивицу не хладног, већ правог рата. То је био арапски Исток 1957. године. То је била карипска криза 1962. године, када су реално могла да започну борбена дејства. И она су могла брзо да се усијају до нивоа примене нуклеарног наоружања. Толико су страсти биле усијање.
Фронт хладног рата пролазио је не само међу земљама увученим у трку у наоружавању, већ и унутар њих. На пример, око трећине становништва Француске и Италије подржавало је комунистичке партије. Основа за њихов успех било је сиромаштво европљана после рата, као и понекад неоправдана идеализација совјетског социјалистичког уређења. Парадокс се састоји у томе што је пример Совјетског Савеза послужио као снажан стимуланс за развој социјалне сфере у земљама Запада, сматра заменик директора Института за САД и Канаду РАН Павел Золотарев.
СССР је стимулисао њихов развој у правцу онога што се данас назива савременом функцијом државе. Тачније када осим одбране и безбедности држава почиње да утиче на развој образовања, здравства и социјалне сфере. Управо такмичење са социјалистичким земљама подстакло их је на тај пут.
Идеолошко ривалство дуго није омогућавало да се постигне решавање питања договором. Ипак наступио је моменат када се хладни рат претворио тек у некакав декларативни слоган, подсећа Сергеј Ознобишчев.
Прво су постигнути озбиљни споразуми о ограничењу стратешког нуклеарног наоружања. Они су почели да смањују усијање сукоба. По прилично условном рачуњању, хладни рат завршен је 89. године.
Данас се види пораст конкуренције између САД и нових регионалних центара моћи у које спада Русија, говори Павел Золотарев.
Елемент супарништва са САД остаје и у перспективи. Друга је ствар што због одуства идеолошког темеља ових противречности оне се никада неће претворити у аналог оног хладног рата на ивици правог рата који је постојао претходних деценија.
Историја хладног рата врло је поучна. Нажалост, понекада се понавља у облику фарсе. Али мудрост политичара састоји се у томе што лекције историје они ипак усвајају.
Голос России, фото: ru.wikipedia.org/ vostok.rs
Пре 65 година, 12. марта 1947. године, председник САД Хари Труман иступио је у конгресу с програмом заснованом на полтику одваћања Совјетског Савеза. Његова доктрина очигледно је означила прекид сарадње између бивших савезника у антихитлеровској коалицији. Затим је 40-годишњи хладни рат поделио земље на два табора. Једне су се нашле у сфери утицаја САД, друге у сфери утицаја СССР. И мада данас више нема идеолошког сукоба две суперсиле, с времена на време по инерцији појављују се ситауције које личе на прилично хладан мир.
Годину дана пре појаве Труманове доктрине у Фултону је Винстон Черчил одржао чувени говор. Британски премијер је оптужио тада Совјетски Савез за светску експанзију. Крилатице су постале његове речи о подели Европе гвозденом завесом. Ипак и у САД, и у земљама Западне Европе, било је доста противника конфронтације. Труман је говорио о пружању масовне финансијске помоћи Грчкој и Турској, на које је могла да се распростире сфера утицаја СССР. Али то је био сам врх леденог брега доктрине коју је разрадио низ америчких политичара. У њој је планирана економска блокада социјалистичких земаља, и стварање војних база на територији других држава. Тако да је наступ Трумана одредио контуре будућег биполарног света, подељеног на војне блокове – НАТО и Организацију Варшавског уговора, истиче директор Независног института за стратешке оцене Сергеј Ознобишчев.
И на крају свет је више пута долазио на ивицу не хладног, већ правог рата. То је био арапски Исток 1957. године. То је била карипска криза 1962. године, када су реално могла да започну борбена дејства. И она су могла брзо да се усијају до нивоа примене нуклеарног наоружања. Толико су страсти биле усијање.
Фронт хладног рата пролазио је не само међу земљама увученим у трку у наоружавању, већ и унутар њих. На пример, око трећине становништва Француске и Италије подржавало је комунистичке партије. Основа за њихов успех било је сиромаштво европљана после рата, као и понекад неоправдана идеализација совјетског социјалистичког уређења. Парадокс се састоји у томе што је пример Совјетског Савеза послужио као снажан стимуланс за развој социјалне сфере у земљама Запада, сматра заменик директора Института за САД и Канаду РАН Павел Золотарев.
СССР је стимулисао њихов развој у правцу онога што се данас назива савременом функцијом државе. Тачније када осим одбране и безбедности држава почиње да утиче на развој образовања, здравства и социјалне сфере. Управо такмичење са социјалистичким земљама подстакло их је на тај пут.
Идеолошко ривалство дуго није омогућавало да се постигне решавање питања договором. Ипак наступио је моменат када се хладни рат претворио тек у некакав декларативни слоган, подсећа Сергеј Ознобишчев.
Прво су постигнути озбиљни споразуми о ограничењу стратешког нуклеарног наоружања. Они су почели да смањују усијање сукоба. По прилично условном рачуњању, хладни рат завршен је 89. године.
Данас се види пораст конкуренције између САД и нових регионалних центара моћи у које спада Русија, говори Павел Золотарев.
Елемент супарништва са САД остаје и у перспективи. Друга је ствар што због одуства идеолошког темеља ових противречности оне се никада неће претворити у аналог оног хладног рата на ивици правог рата који је постојао претходних деценија.
Историја хладног рата врло је поучна. Нажалост, понекада се понавља у облику фарсе. Али мудрост политичара састоји се у томе што лекције историје они ипак усвајају.