- Učlanjen(a)
- 06.06.2009
- Poruka
- 21.085
Dobermann
Doberman je nemacka pasmina nastala mešanjem više rasa pasa. Doberman se obično koristi kao pas čuvar ili policijski pas, ima reputaciju psa odanog porodici i gospodaru, i nezgodnog ako se sa njim ne postupa kako dolikuje. Pošto se doberman najčešće koristi kao pas čuvar, i zbog nekih njegovih uloga na filmskom platnu, mnogi ljudi se plaše dobermana; mnogi ne razumeju kakav je on ustvari. U suštini, doberman je inteligentana i pažljiva rasa koja napada ljude samo kad oseti da je sam ili njegovo vlasništvo i porodica u opasnosti.
Ženka dobermana je do grebena visoka oko 64-68 centimetara i teška 34 do 36 kilograma, dok je za mužjake standard visina do grebena leđa 68 do 72 cm (tolerancija +2 cm) a težina oko 41-45 kg.
Istorija
Dobermana je prvi odgojio Luis Doberman u Nemačkoj oko 1890. godine. Kao porezniku, trebao mu je pas za zaštitu, pa je odlučio da odgaji novu rasu, koja bi po njegovom mišljenju bila idealna kombinacija snage, odanosti, inteligencije, i neustrašivosti. Razvoj i usavršavanje rase su nastavili Oto Goler (Otto Goeller) i Filip Gruning (Philip Gruening).
Veruje se da je doberman nastao ukrštanjem više rasa koje su imale osobine koje su tražene u dobermanu, uključujući pinčera, rotvajlera, turinškog ovčara (Thuringian Shepherd Dog), crnog hrta, nemačku dogu, vajmarovog trkača (Weimaraner), nemačkog kratkodlakog ptičara i nemačkog ovčara. Tačan odnos mešavine krvi, pa čak i rase, ostali su nepoznati do današnjeg dana, mada mnogi stručnjaci veruju da je doberman kombinacija najmanje četiri od pomenutih rasa. Jedini izuzetak je dokumentovano ukrštanje sa hrtom. Takođe je rasprostranjeno mišljenje da je nemački ovčar dao najviše gena u uzgoju ove rase.
Boja
Većina ljudi poznaje dobermana kao crnog psa sa braon paležom. Međutim, postojanje dva različita gena za boju uzrokuju četiri različita fenotipa boje kod dobermana. Tradicionalna boja se javlja kada su oba gena dominantna, i takav doberman se obično naziva crnim, dok je, zbog toga što je jedan od gena recesivan, najčešći takozvani crveni doberman, koji je crveno-smeđ sa bronzanim mrljama - mi ga nazivao BRAON doberman.
Kada je prvi gen dominantan a drugi recesivan, dobija se takozvani plavi (sivi) doberman, dok se kod najmanje verovatne kombinacije gena (oba recesivna) dobija doberman srneće (svetlosmeđe) boje, poznat i kao apricot.
Po FCI standardu se priznaju samo crni i braon doberman.
U novije vreme u USA se proširio uzgoj i prodaja pete sorta dobermana, nazvane beli doberman. Dobermani ove boje imaju genetsku mutaciju, koja, nezavisno od genotipa bilo kojeg od dva gena za boju, sprečava stvaranje proiteina pigmenta, tj. životinja je albino. Mada mnogi potencijalni vlasnici dobermana nalaze da je boja dopadljiva, albino doberman kao i svaki drugi albino, ima mnogo veću verovatnoću dobijanja raka i drugih bolesti i treba što manje da se izlaže suncu. Popularnost belog domermana je znatno opala nakon što su rizici postali široko poznati, te mnogi pozivaju na prestanak uzgoja i prodaje belog dobermana, jer se to može shvatiti i kao surovost prema životinji. U nekim zemljama je nameran uzgoj belog dobermana nezakonit mada, kao i sa ljudima, nasumične genetske mutacije i dalje dovode, u potpuno nepredvidljivim i veoma retkim slučajevima, do albinizma kod dobermana.
Rep
Mnoge ljude, koji su videli da dobermani imaju repove samo nekoliko centimetara dugačke, može iznenaditi podatak da se doberman zapravo rađa sa repom koji je duži nego kod većine drugih rasa. Doberman pinčer obično nekoliko dana posle rođenja biva podvrgnut kupiranju, postupku u kome mu se odseca veći deo repa. Objašnjenje za ovo je „izgled“ koji bi pas trebao da ima, onako kako je Luis Doberman prvobitno zamislio psa. To takođe psa čini neustrašivim i čvrstim na izgled.
Sem ovih razloga za tretiranje životinje na takav, neki bi rekli nehuman, način, postoji i praktičan razlog — to uklanja zgodnu „ručku“ za koju bi kriminalac ili napadač mogao da zgrabi životinju dok obavlja čuvarsku ili policijsku dužnost. Još jedan razlog jeste da se psima koji imaju tip repa kao doberman (dugačak sa vrlo malo dlaka ili mesa koje ga pokriva) veoma često dešava „slomljeni rep“. Slomljeni rep može biti sve od stvarnog loma repnih pršljenova pa do mnogo češće povrede kože, koje je veoma teško zalečiti zbog nemogućnosti zavijanja i zaštite repa.
Šta god ljudi mislili o tome, malo kupaca dobermana ima izbor što se tiče dužine repa; kupiranje se mora odraditi ubrzo posle rođenja psa, što znači da odluku skoro uvek donosi odgajivač pre nego što pas bude ponuđen na prodaju.
Usi
Ovo međutim ne važi za podrezivanje ušiju, koje treba odraditi između 7. i 9. nedelje, mada se može odraditi i nesto kasnije (do 3. meseca), te se obično prepušta na volju vlasniku. Podrezivanje odrađeno posle 12. nedelje u velikom broju slučajeva ne uspeva tj. uši ne postaju uspravne. Postupak uključuje odsecanje dela ušiju životinje i uspravljanje ostatka uz pomoć podupirača, trake ili zavoja, što dozvoljava hrkavici da se razvije u upravan položaj kako štene raste. Štene će i dalje imati sposobnost da spusti uši nazad ili dole. Postupak traje od par nedelja do par meseci. Ako se traka previše zategne može doći do problema u protoku krvi. Zbog toga to mora da uradi veterinar ili iskusan odgajivač.
Iako nije sprovedeno istraživanje koje bi upoređivalo dobermane podrezanih i nepodrezanih ušiju, veruje se da podrezivanje značajno smanjuje pojavu ušnih infekcija i podliva (krvavih žuljeva nastalih oštećenjem uha, najčešće zbog snažnog trešenja glave).
Mada se postupci podrezivanja ušiju i kupiranja repa mnogina čine nehumanim, tradicionalni doberman je uvek imao i jedno i drugo. U nekim zemljama su danas ti postupci nezakoniti, ali na nekim izložbama, naročito u Sjedinjenim Državama, dobermani mogu da se takmiče jedino ako imaju tradicionalni izgled.
Zdravlje
Očekivani životni vek zdravog dobermana je oko 12 godina, s tim da većina dobermana umire između 11. i 13. godine. Uobičajeni zdravstveni problemi su proširena kardiomiopatija (Dialated Cardiomyopathy), Von Vilebrandova bolest (von Willebrands Disease; poremećaj u krvarenju koji se može testirati genetski), torzija (izvrnuce) zeluca, hipotiroidnost (hypothyroidism), rak, a kod plavih i srnećih i alopecija (alopecia — opadanje dlake).
Doberman je nemacka pasmina nastala mešanjem više rasa pasa. Doberman se obično koristi kao pas čuvar ili policijski pas, ima reputaciju psa odanog porodici i gospodaru, i nezgodnog ako se sa njim ne postupa kako dolikuje. Pošto se doberman najčešće koristi kao pas čuvar, i zbog nekih njegovih uloga na filmskom platnu, mnogi ljudi se plaše dobermana; mnogi ne razumeju kakav je on ustvari. U suštini, doberman je inteligentana i pažljiva rasa koja napada ljude samo kad oseti da je sam ili njegovo vlasništvo i porodica u opasnosti.
Ženka dobermana je do grebena visoka oko 64-68 centimetara i teška 34 do 36 kilograma, dok je za mužjake standard visina do grebena leđa 68 do 72 cm (tolerancija +2 cm) a težina oko 41-45 kg.
Istorija
Dobermana je prvi odgojio Luis Doberman u Nemačkoj oko 1890. godine. Kao porezniku, trebao mu je pas za zaštitu, pa je odlučio da odgaji novu rasu, koja bi po njegovom mišljenju bila idealna kombinacija snage, odanosti, inteligencije, i neustrašivosti. Razvoj i usavršavanje rase su nastavili Oto Goler (Otto Goeller) i Filip Gruning (Philip Gruening).
Veruje se da je doberman nastao ukrštanjem više rasa koje su imale osobine koje su tražene u dobermanu, uključujući pinčera, rotvajlera, turinškog ovčara (Thuringian Shepherd Dog), crnog hrta, nemačku dogu, vajmarovog trkača (Weimaraner), nemačkog kratkodlakog ptičara i nemačkog ovčara. Tačan odnos mešavine krvi, pa čak i rase, ostali su nepoznati do današnjeg dana, mada mnogi stručnjaci veruju da je doberman kombinacija najmanje četiri od pomenutih rasa. Jedini izuzetak je dokumentovano ukrštanje sa hrtom. Takođe je rasprostranjeno mišljenje da je nemački ovčar dao najviše gena u uzgoju ove rase.
Boja
Većina ljudi poznaje dobermana kao crnog psa sa braon paležom. Međutim, postojanje dva različita gena za boju uzrokuju četiri različita fenotipa boje kod dobermana. Tradicionalna boja se javlja kada su oba gena dominantna, i takav doberman se obično naziva crnim, dok je, zbog toga što je jedan od gena recesivan, najčešći takozvani crveni doberman, koji je crveno-smeđ sa bronzanim mrljama - mi ga nazivao BRAON doberman.
Kada je prvi gen dominantan a drugi recesivan, dobija se takozvani plavi (sivi) doberman, dok se kod najmanje verovatne kombinacije gena (oba recesivna) dobija doberman srneće (svetlosmeđe) boje, poznat i kao apricot.
Po FCI standardu se priznaju samo crni i braon doberman.
U novije vreme u USA se proširio uzgoj i prodaja pete sorta dobermana, nazvane beli doberman. Dobermani ove boje imaju genetsku mutaciju, koja, nezavisno od genotipa bilo kojeg od dva gena za boju, sprečava stvaranje proiteina pigmenta, tj. životinja je albino. Mada mnogi potencijalni vlasnici dobermana nalaze da je boja dopadljiva, albino doberman kao i svaki drugi albino, ima mnogo veću verovatnoću dobijanja raka i drugih bolesti i treba što manje da se izlaže suncu. Popularnost belog domermana je znatno opala nakon što su rizici postali široko poznati, te mnogi pozivaju na prestanak uzgoja i prodaje belog dobermana, jer se to može shvatiti i kao surovost prema životinji. U nekim zemljama je nameran uzgoj belog dobermana nezakonit mada, kao i sa ljudima, nasumične genetske mutacije i dalje dovode, u potpuno nepredvidljivim i veoma retkim slučajevima, do albinizma kod dobermana.
Rep
Mnoge ljude, koji su videli da dobermani imaju repove samo nekoliko centimetara dugačke, može iznenaditi podatak da se doberman zapravo rađa sa repom koji je duži nego kod većine drugih rasa. Doberman pinčer obično nekoliko dana posle rođenja biva podvrgnut kupiranju, postupku u kome mu se odseca veći deo repa. Objašnjenje za ovo je „izgled“ koji bi pas trebao da ima, onako kako je Luis Doberman prvobitno zamislio psa. To takođe psa čini neustrašivim i čvrstim na izgled.
Sem ovih razloga za tretiranje životinje na takav, neki bi rekli nehuman, način, postoji i praktičan razlog — to uklanja zgodnu „ručku“ za koju bi kriminalac ili napadač mogao da zgrabi životinju dok obavlja čuvarsku ili policijsku dužnost. Još jedan razlog jeste da se psima koji imaju tip repa kao doberman (dugačak sa vrlo malo dlaka ili mesa koje ga pokriva) veoma često dešava „slomljeni rep“. Slomljeni rep može biti sve od stvarnog loma repnih pršljenova pa do mnogo češće povrede kože, koje je veoma teško zalečiti zbog nemogućnosti zavijanja i zaštite repa.
Šta god ljudi mislili o tome, malo kupaca dobermana ima izbor što se tiče dužine repa; kupiranje se mora odraditi ubrzo posle rođenja psa, što znači da odluku skoro uvek donosi odgajivač pre nego što pas bude ponuđen na prodaju.
Usi
Ovo međutim ne važi za podrezivanje ušiju, koje treba odraditi između 7. i 9. nedelje, mada se može odraditi i nesto kasnije (do 3. meseca), te se obično prepušta na volju vlasniku. Podrezivanje odrađeno posle 12. nedelje u velikom broju slučajeva ne uspeva tj. uši ne postaju uspravne. Postupak uključuje odsecanje dela ušiju životinje i uspravljanje ostatka uz pomoć podupirača, trake ili zavoja, što dozvoljava hrkavici da se razvije u upravan položaj kako štene raste. Štene će i dalje imati sposobnost da spusti uši nazad ili dole. Postupak traje od par nedelja do par meseci. Ako se traka previše zategne može doći do problema u protoku krvi. Zbog toga to mora da uradi veterinar ili iskusan odgajivač.
Iako nije sprovedeno istraživanje koje bi upoređivalo dobermane podrezanih i nepodrezanih ušiju, veruje se da podrezivanje značajno smanjuje pojavu ušnih infekcija i podliva (krvavih žuljeva nastalih oštećenjem uha, najčešće zbog snažnog trešenja glave).
Mada se postupci podrezivanja ušiju i kupiranja repa mnogina čine nehumanim, tradicionalni doberman je uvek imao i jedno i drugo. U nekim zemljama su danas ti postupci nezakoniti, ali na nekim izložbama, naročito u Sjedinjenim Državama, dobermani mogu da se takmiče jedino ako imaju tradicionalni izgled.
Zdravlje
Očekivani životni vek zdravog dobermana je oko 12 godina, s tim da većina dobermana umire između 11. i 13. godine. Uobičajeni zdravstveni problemi su proširena kardiomiopatija (Dialated Cardiomyopathy), Von Vilebrandova bolest (von Willebrands Disease; poremećaj u krvarenju koji se može testirati genetski), torzija (izvrnuce) zeluca, hipotiroidnost (hypothyroidism), rak, a kod plavih i srnećih i alopecija (alopecia — opadanje dlake).
