- Učlanjen(a)
- 08.02.2009
- Poruka
- 3.957
Иако је тенденциозно и дискриминативно писање и извештавање преко медија (радија, телевизије и новина) о пореклу, деловању и циљевима малих верских заједница постојало и раније, ипак је средином '90-тих година прошлог века направљена прекретница по овом питању. Период најжешћег новинарског разрачунавања са ''сектама'' наступио је током три узастопне године, од 1996. до 1999.
Све је, барем према мом сећању, почело дешавањем у Новом Саду, где је у јануару '96. године трагично пострадао млади студент Диф-а, Зајечарац Млађан Костић. Он је, како су медији у то време писали, припадао баптистичкој цркви – а до тога закључка су дошли због тога што је у његовој кући пронађено више књига баптистичког проповедника Сима Ралевића. Несрећом по баптисте, поменути младић је у Новом Саду становао нигде другде него у интернату баптистичке теолошке школе. Ствар је, барем према новинарима, била више него јасна. Баптистичко верско учење је, према њиховом уверењу, било једини разлог што је овај младић завршио свој живот у таласима хладног Дунава. У то време, у различитим дневним листовима, који поседују тираже неки и по неколико стотина хиљада примерака, налазили су се и овакви наслови: ''Самоубиство у име Христа'' (Наша Борба); ''Не брините, оживећу'' (Вечерње Новости); ''У смрт по наређењу'' (Тимочка крими ревија) и слично. Дневни листови су (негде око Божића 1996. године) данима извештавали о том догађају износећи ''нова сазнања'' о поменутој трагедији. Новинарски чланци су, као што је било и очекивано, били препуни дезинформација и намерно смишљених лажи. Једна од таквих лажи јесте био и измишљени разговор између младог Костића, који се налазио у то време у Зајечару, и пастора новосадске баптистичке цркве, свештеника Жарка Ђорђевића. Ево како је тај ''разговор'' укратко гласио, а како га је, из ''Наше Борбе'' пренео новинар зајечарске ''Тимочке крими ревије'' (у броју 5, 20. март. 1996. год. стр. 10):
''Трагедија се десила одмах иза Божића, када се Млађан, после краћег боравка у селу Салашу, надомак Зајечара, у родитељском дому, ненадно вратио у Нови Сад, где је студирао. Повратак у Нови Сад је био последица телефонског разговора са извесним Жарком, из Новог Сада, у коме му се Млађан правдао да није испунио Исусову жељу. Отац Боривоје, коме је понашање сина било сумњиво, прислушкивао је овај разговор и разабрао да му је поменути Жарко, на правдање, одговорио: ''Сада ће ти Бог опростити непослушност, али...''
Трагично пострадали младић је у породичној кући у Салашу имао већи број књига Сима Ралевића, међу којима су новинари изабрали само два најпровокативнија наслова: ''Од Александра до антихриста'' и ''Како ће васкрснути мртви?'', и то из разлога намерног завођења читалаца на странпутицу - у смислу да је садржај ових књига одговоран за насталу трагедију (а у збиљи се ради само о лако разумљивим тумачењима 11. поглавља књиге пророка Данила и 15. поглавља 1. посл. Коринћанима; и у њима нема ни најмањег алудирања а камоли позива на самоубиство[1]). Поред ових ту је свакако било и других наслова који говоре о љубави према Богу и ближњима. Ипак, писац текста ''Новопротестантско деловање у нас'', у раније спомињаној књизи у издању ''Светигоре'' поменуо је овај трагични догађај желећи да њиме посебно истакне ''опасност'' која грађанству прети од стране неправославних:
''Најнаметљивији баптистички проповедник је Симо Ралевић из Пећи. (...) Да његов фанатизам није нимало безазлен, сведочи самоубиство Млађана Костића, 21-годишњег студента ДИФ – а из Зајечара, који је у Новом Саду пред оцем извршио самоубиство, скочивши у Дунав. Отац Бора се сећа да је рекао: ''Не брини тата, оживећу поново. Молићу се за све вас. Поздрави наше''.[2]
У новинским чланцима писаним поводом ове трагедије, вршена је манипулација грађанством и у смислу тврдње да ''секте'' и финансијски искоришћавају своје чланове. Наиме, у више наврата се у новинама појавио податак о томе да је Млађан Костић послао Ралевићу у Пећ као добровољни прилог 3000 динара (што је почетком те 1996. године износило око 1000 немачких марака, тј. око 4 просечне месечне нето плате) а као доказ је послужила захвалница у форми разгледнице коју је овај добио из Пећи, а која је пронађена у Салашу. Међутим, углавном се нигде није нагласило да је поменути младић ову суму новца послао неколико година раније за време велике инфлације (датум са разгледнице је гласио на 1992. годину), те да је он у то време имао изузетно малу вредност.
Ево како је овај немили догађај, са своје стране, објаснио човек који је био проглашен за једног од најодговорнијих за младићеву смрт, а у новинама представљан као ''извесни Жарко''. Ово је део интервјуа баптистичког свештеника Жарка Ђорђевића који је објавио новосадски лист ''Свет'':
''Млађана сам'' - прича Ђорђевић – ''први пут видео у септембру прошле године када је поднео молбу да га примимо у наш интернат. Последњих неколико година наша верска заједница је принуђена да због неповољне материјалне ситуације прима и студенте који нису наши ученици, односно верници. Тако је и Млађан нашао дом овде, међу нама. Његова мајка, која се прва преко телефона интересовала за смештај свог сина, долазила је овде, код нас, Млађану у посету и, колико знам, није имала примедби. И ми смо били задовољни Млађановим понашањем, био је тих, миран младић и, што је најважније, поштовао је кућни ред. То је једино што смо од њега тражили, јер није био члан наше верске заједнице. (...) Млађан ме је први пут контактирао 9. јануара око 22 часа, назвавши из свог стана у Зајечару. Био је у изразито еуфоричном расположењу, доста конфузан, а ја прилично уморан, да бих одмах схватио о чему се ради. Међутим, његова изјава да је управо успео да демонстрира своју духовну силу, истеравши из једног свог познаника осамнаест ђавола, шокирала ме је, да би ништа мање шокантно деловала и следећа његова изјава, покушаћу да је цитирам: ''Ево, поред мене су три анђела, узимају ми енергију и дошло је моје време да одем''. Умало нисам пао у несвест. Покушао сам да га разуверим, да га убедим да није добро размишљати у том правцу, да он то све умишља, међутим, нисам имао неког успеха. Замолио сам га да позове оца, да мало с њим поразговарам, јер и све то некако није слутило на добро, али, Бора Костић је те вечери био у Бору и ноторна је лаж да је, како су неки медији објавили, прислушкивао наш разговор. Млађанову мајку сам у наставку разговора питао да ли је он здрав, на шта ми је госпођа Костић, потиштена и неповерљива, одговорила да је са њим све у реду. Госпођа Костић и ја смо у једном тренутку постали савезници у покушају да Млађана отргнемо од мрачних мисли''. (...) ''Као свештеник професионалац'' – каже пастор Ђорђевић – ''могу себи да пребацим то, што сам се колебао између чињења и нечињења у Млађановом случају. Пошто сам схватио колико је ситуација деликатна, питао сам се – имам ли право да нечије дете пошаљем на неуропсихијатрију, кад то дете има оца и мајку, који могу да одлучују о његовој судбини. Сада ми је јако жао што нисам био одлучнији, јер сам, можда, могао да спречим трагедију. Неизрециво жалим тог младог човека, за кога ћете, бар унутар ових зидова, чути само речи похвале, иако нам је овај инцидент, као верској установи, веома нашкодио. И још желим да нагласим: све изјаве у штампи које је дала Млађанова породица, разумемо као очај, бол и потребу да се нађе кривац. Не замерамо, него им опраштамо''. (...) Жао ми је што је ова трагедија послужила некоме да путем медијског прогона Баптистима онемогући даљи рад, али, знате, иако смо као грађани увређени, као верници смо навикли на игнорантски однос власти према нама, што никако не значи да се миримо са тим'' - са жаљењем коментарише Жарко Ђорђевић''.
1] Библија без Бога, Хришћанство без Цркве; Православље и секте II, Светигора, Цетиње 1997. год. стр. 167-168.
[2] Наведено дело, стр. 171-172.
[3] Од утопије до кошмара, Православље и секте I, Светигора, Цетиње 1997. год. стр. 11.
P.S. Nastavak sledi...
Све је, барем према мом сећању, почело дешавањем у Новом Саду, где је у јануару '96. године трагично пострадао млади студент Диф-а, Зајечарац Млађан Костић. Он је, како су медији у то време писали, припадао баптистичкој цркви – а до тога закључка су дошли због тога што је у његовој кући пронађено више књига баптистичког проповедника Сима Ралевића. Несрећом по баптисте, поменути младић је у Новом Саду становао нигде другде него у интернату баптистичке теолошке школе. Ствар је, барем према новинарима, била више него јасна. Баптистичко верско учење је, према њиховом уверењу, било једини разлог што је овај младић завршио свој живот у таласима хладног Дунава. У то време, у различитим дневним листовима, који поседују тираже неки и по неколико стотина хиљада примерака, налазили су се и овакви наслови: ''Самоубиство у име Христа'' (Наша Борба); ''Не брините, оживећу'' (Вечерње Новости); ''У смрт по наређењу'' (Тимочка крими ревија) и слично. Дневни листови су (негде око Божића 1996. године) данима извештавали о том догађају износећи ''нова сазнања'' о поменутој трагедији. Новинарски чланци су, као што је било и очекивано, били препуни дезинформација и намерно смишљених лажи. Једна од таквих лажи јесте био и измишљени разговор између младог Костића, који се налазио у то време у Зајечару, и пастора новосадске баптистичке цркве, свештеника Жарка Ђорђевића. Ево како је тај ''разговор'' укратко гласио, а како га је, из ''Наше Борбе'' пренео новинар зајечарске ''Тимочке крими ревије'' (у броју 5, 20. март. 1996. год. стр. 10):
''Трагедија се десила одмах иза Божића, када се Млађан, после краћег боравка у селу Салашу, надомак Зајечара, у родитељском дому, ненадно вратио у Нови Сад, где је студирао. Повратак у Нови Сад је био последица телефонског разговора са извесним Жарком, из Новог Сада, у коме му се Млађан правдао да није испунио Исусову жељу. Отац Боривоје, коме је понашање сина било сумњиво, прислушкивао је овај разговор и разабрао да му је поменути Жарко, на правдање, одговорио: ''Сада ће ти Бог опростити непослушност, али...''
Трагично пострадали младић је у породичној кући у Салашу имао већи број књига Сима Ралевића, међу којима су новинари изабрали само два најпровокативнија наслова: ''Од Александра до антихриста'' и ''Како ће васкрснути мртви?'', и то из разлога намерног завођења читалаца на странпутицу - у смислу да је садржај ових књига одговоран за насталу трагедију (а у збиљи се ради само о лако разумљивим тумачењима 11. поглавља књиге пророка Данила и 15. поглавља 1. посл. Коринћанима; и у њима нема ни најмањег алудирања а камоли позива на самоубиство[1]). Поред ових ту је свакако било и других наслова који говоре о љубави према Богу и ближњима. Ипак, писац текста ''Новопротестантско деловање у нас'', у раније спомињаној књизи у издању ''Светигоре'' поменуо је овај трагични догађај желећи да њиме посебно истакне ''опасност'' која грађанству прети од стране неправославних:
''Најнаметљивији баптистички проповедник је Симо Ралевић из Пећи. (...) Да његов фанатизам није нимало безазлен, сведочи самоубиство Млађана Костића, 21-годишњег студента ДИФ – а из Зајечара, који је у Новом Саду пред оцем извршио самоубиство, скочивши у Дунав. Отац Бора се сећа да је рекао: ''Не брини тата, оживећу поново. Молићу се за све вас. Поздрави наше''.[2]
У новинским чланцима писаним поводом ове трагедије, вршена је манипулација грађанством и у смислу тврдње да ''секте'' и финансијски искоришћавају своје чланове. Наиме, у више наврата се у новинама појавио податак о томе да је Млађан Костић послао Ралевићу у Пећ као добровољни прилог 3000 динара (што је почетком те 1996. године износило око 1000 немачких марака, тј. око 4 просечне месечне нето плате) а као доказ је послужила захвалница у форми разгледнице коју је овај добио из Пећи, а која је пронађена у Салашу. Међутим, углавном се нигде није нагласило да је поменути младић ову суму новца послао неколико година раније за време велике инфлације (датум са разгледнице је гласио на 1992. годину), те да је он у то време имао изузетно малу вредност.
Ево како је овај немили догађај, са своје стране, објаснио човек који је био проглашен за једног од најодговорнијих за младићеву смрт, а у новинама представљан као ''извесни Жарко''. Ово је део интервјуа баптистичког свештеника Жарка Ђорђевића који је објавио новосадски лист ''Свет'':
''Млађана сам'' - прича Ђорђевић – ''први пут видео у септембру прошле године када је поднео молбу да га примимо у наш интернат. Последњих неколико година наша верска заједница је принуђена да због неповољне материјалне ситуације прима и студенте који нису наши ученици, односно верници. Тако је и Млађан нашао дом овде, међу нама. Његова мајка, која се прва преко телефона интересовала за смештај свог сина, долазила је овде, код нас, Млађану у посету и, колико знам, није имала примедби. И ми смо били задовољни Млађановим понашањем, био је тих, миран младић и, што је најважније, поштовао је кућни ред. То је једино што смо од њега тражили, јер није био члан наше верске заједнице. (...) Млађан ме је први пут контактирао 9. јануара око 22 часа, назвавши из свог стана у Зајечару. Био је у изразито еуфоричном расположењу, доста конфузан, а ја прилично уморан, да бих одмах схватио о чему се ради. Међутим, његова изјава да је управо успео да демонстрира своју духовну силу, истеравши из једног свог познаника осамнаест ђавола, шокирала ме је, да би ништа мање шокантно деловала и следећа његова изјава, покушаћу да је цитирам: ''Ево, поред мене су три анђела, узимају ми енергију и дошло је моје време да одем''. Умало нисам пао у несвест. Покушао сам да га разуверим, да га убедим да није добро размишљати у том правцу, да он то све умишља, међутим, нисам имао неког успеха. Замолио сам га да позове оца, да мало с њим поразговарам, јер и све то некако није слутило на добро, али, Бора Костић је те вечери био у Бору и ноторна је лаж да је, како су неки медији објавили, прислушкивао наш разговор. Млађанову мајку сам у наставку разговора питао да ли је он здрав, на шта ми је госпођа Костић, потиштена и неповерљива, одговорила да је са њим све у реду. Госпођа Костић и ја смо у једном тренутку постали савезници у покушају да Млађана отргнемо од мрачних мисли''. (...) ''Као свештеник професионалац'' – каже пастор Ђорђевић – ''могу себи да пребацим то, што сам се колебао између чињења и нечињења у Млађановом случају. Пошто сам схватио колико је ситуација деликатна, питао сам се – имам ли право да нечије дете пошаљем на неуропсихијатрију, кад то дете има оца и мајку, који могу да одлучују о његовој судбини. Сада ми је јако жао што нисам био одлучнији, јер сам, можда, могао да спречим трагедију. Неизрециво жалим тог младог човека, за кога ћете, бар унутар ових зидова, чути само речи похвале, иако нам је овај инцидент, као верској установи, веома нашкодио. И још желим да нагласим: све изјаве у штампи које је дала Млађанова породица, разумемо као очај, бол и потребу да се нађе кривац. Не замерамо, него им опраштамо''. (...) Жао ми је што је ова трагедија послужила некоме да путем медијског прогона Баптистима онемогући даљи рад, али, знате, иако смо као грађани увређени, као верници смо навикли на игнорантски однос власти према нама, што никако не значи да се миримо са тим'' - са жаљењем коментарише Жарко Ђорђевић''.
1] Библија без Бога, Хришћанство без Цркве; Православље и секте II, Светигора, Цетиње 1997. год. стр. 167-168.
[2] Наведено дело, стр. 171-172.
[3] Од утопије до кошмара, Православље и секте I, Светигора, Цетиње 1997. год. стр. 11.
P.S. Nastavak sledi...
