Ono sto nauka nudi kao odgovr za deza vi nalazi se u premoru mozga. Naucnicu kazu da je to zamuckivanje mozga, kad mozak nekoliko trena staru informaciju smesti u delu za proslost, to se odigra u nekoliko trena- sekundi nakon dozivljene sitacije, pa imamo utisak da nam se taj momenat- dogadjaj vec dogodio , da smo to vec jednom doziveli. Dakle samo je umor u pitanju po nauci.
Deza vi
- Začetnik teme ivanjuska
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 28.09.2009
- Poruka
- 856
Nauka najmanje zna o onome sto se desava u mozgu, tako da predlazem da se slozimo, da je izneto trenutno stajaliste oficijelne nauke.
Postoje i druga misljenja, koja ne mozemo prenebregnut ili ustvrdit da su netacna, primer za to je dokumentarac:
Kod:
Spirit Space (Video 2008) - IMDbDa li je mozak mesto obitavanja duse, ili je to mozda celo telo, tek ce se otkriti, za sada to nije poznato, cinjenicki, kako to nauka voli da svojim instrumentima podvrgne.
Nije samo ovo sitnica na koju se nema pouzdan odgovor, ima jos puno stvari koje stoje neresene i cekaju na resenje, da pomenem samo par, nedoumica:tajnu zivota posle smrti, paralelni svetovi, obitavaliste duse, tajnu vode, i na kraju evoluciske zagonetke, i td...
Zato uvek treba biti skeptican po pitanjima, granicnih podrucija, kako nazivaju teme za koje jos nema adekvatnih odgovora, i strpljivo sacekati, ili pokusati otkriti sam, samo za sebe,...
Član
- Učlanjen(a)
- 26.04.2011
- Poruka
- 277
desavalo mi se kad dodjem do neke zgrade da vec znam raspored unutra a nikad tu nisam bila,ili mozda jos cudnije da recimo kad nesto citam ili gledam iz srednjeg veka da poznajem situaciju i neke vrste oruzja tog doba kako se koristi ili gdje radi majstor koji ga je kovao,cudno mi je to sto sve razumem i osecam kao muskarac,a cesto sanjam da sam plemic kojeg progone ali jos nisam videla progonitelje samo ih cujem kao konjanike,galop il tako nesto:dntknw:
nekad mi je zabavno,a nekad me izmuci i uplasiwacko2 pa neznam mozda je ovo pre za psihijatriju a ne za neka granicna podrucjayes3
a stvarno bas sam htela da otvorim novu temu sa ovom tematikom kad vidim vec ima.cesto sam s prijateljima razgovarala na tu temu pa smo se salili da mi zivimo paralelne zivote,ali nisam imala priliku nesto konkretno da saznam pa mozda ovdje objasnimo si neke stvari
nekad mi je zabavno,a nekad me izmuci i uplasiwacko2 pa neznam mozda je ovo pre za psihijatriju
a ne za neka granicna podrucjayes3a stvarno bas sam htela da otvorim novu temu sa ovom tematikom kad vidim vec ima.cesto sam s prijateljima razgovarala na tu temu pa smo se salili da mi zivimo paralelne zivote,ali nisam imala priliku nesto konkretno da saznam pa mozda ovdje objasnimo si neke stvari
Član
- Učlanjen(a)
- 26.04.2011
- Poruka
- 277
Svest i naduzrocni poredak
Autor PrOLaznica, extrakafe
Senke naših života se granaju u više različitih budućnosti - u koje mi možemo lako banuti, a zatim se vratiti u stvarnost
Neke od njih su protkane spokojem i radošću a druge su opasne i mračne - ali nisu definitivne
Male promene u ponašanju mogu da nas izbave od dolazećih teškoća
Da li ste se pitali kakav je osećaj kad se čovek nađe u sopstvenoj budućnosti; kad u sledu sablasnih slika vidi čas svoje smrti, a zatim prepozna da je došlo vreme kad se sve to ponovo dešava – na javi?
Ja sam to doživeo krajem rata 1999. godine.
Holografski obrazac govori da svaki delić sadrži potpunu sliku celine kojoj pripada. Kad se to gledište primeni na vreme, otvaraju se mogućnosti pred kojima blede sva naša znanja o prirodi, životu, sudbini...
Uzbudljiva je i sama pomisao da svaki trenutak sadrži sliku večnosti i da se u holističkom ogledalu vremena vidi sve što je bilo, ali i sve što će biti. Međutim, po čudesnosti, jedna pojava nadmašuje sve ostale.
Kad sebe budete pogledali u ogledalu vremena, a to se postiže smirenim umom i određenim znanjem, doživećete nešto nepojmljivo: videćete senku vašeg života koja se grana u više različitih budućnosti. Neke od njih su protkane spokojem i radošću, a druge su opasne i mračne. Koji će od tih ogranaka olistati, zazeleneti, procvetati, zavisi od vas samih. Male promene u sadašnjem ponašanju mogu u trenu da vas izbave od dolazećih teškoća.
Opširnija uputstva za te delotvorne promene data su u knjigama “Skriveni zakoni sudbine” i “Magija i peta sila”, a ovde ću izneti deo tih saznanja iz fizike i tehnologije svesti.
Čarobna moć
Stiven Hoking je jedan od vodećih naučnika današnjice. U knjizi “Kratka povest vremena”, on piše o istovremenim a višestrukim istorijama osnovnih čestica, koje su osnovna građa za sav svet, i kaže: “Prema ovoj zamisli, data čestica nema samo jednu istoriju, kao što bi to bio slučaj u klasičnoj teoriji. Umesto toga, pretpostavlja se da se ona kreće svim mogućim putanjama u prostorvremenu, a sa svakom od tih istorija stoje u vezi dva broja, od kojih jedan predstavlja veličinu talasa, a drugi njegov položaj u ciklusu... Ono što odgovara istoriji neke čestice, sada je celokupno zakrivljeno prostorvreme koje predstavlja istoriju svakolike Vaseljene”.
Pošto data osnovna čestica ima više istovremenih istorija, onda se i njena budućnost grana u više mogućih putanja. Budući da je reč o česticama-talasima od kojih smo i sami izgrađeni i čiju sudbinu delimo, za nas je posebno značajan ovaj ugao posmatranja: naša priroda je talasna. Svaki naš delić, svi organi, telo i celo biće, rašireni su u nedogledne dubine prostora i vremena, svuda gde dosežu naša zračenja. Povezano sa holografskim načelom, da se u najmanjem odslikava najveće, naše “ja” je nošeno moždanim talasima, prisutno na bezbroj mesta u prirodi, ali i u različitim vremenima – u prošlosti i budućnosti. Osvešćeno “ja” dobija čarobnu moć da, između ostalog, pogleda sebe u ogledalu vremena i vidi mnoge ogranke svojih mogućih života.
Praktična primena ovih saznanja je da određenim postupcima i naše telesno biće stopimo sa onim ogrankom budućnosti u kojem su zdravlje, blagostanje, radost i, iznad svega, povoljni uslovi za ostvarenje zadataka zbog kojih smo i poslati na ovaj svet.
U smirenom stanju svesti bude se čarobna svojstva da našim umom vidimo i stvaramo budućnost. Na našim druženjima u Zemunu, a u skorije vreme i Žarkovu, hiljade ljudi su se mogli praktično uveriti u delotvorne mogućnosti smirenog uma.
Potpunija slika sveta
Majkl Talbot, u knjizi “Holografski univerzum”, piše da “postoji ogroman broj dokaza koji potvrđuju da bar neke buduće događaje možemo videti isto tako lako kao i prošle. Ovo je obilato provereno kroz stotine istraživanja”.
Na primer, 6. januara 1969. godine, od vidovitog Kroazeta je traženo da opiše ko će 23. januara 1969. godine sedeti na jednoj nasumično izabranoj stolici. Ogled je vodio dr Džul Ajzenbad, klinički profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Koloradu. Kroazet, koji je tada bio u Utrehtu (Holandija), rekao je da će osoba biti muškaraca visok 173 santimetara, unazad zaglađene crne kose, da ima zlatan zub u donjoj vilici, ožiljak na nožnom placu, da radi u nauci i industriji i da mu je laboratorijski mantil ponekad umrljan nekom zelenkastom hemikalijom. Čovek koji je 23. januara 1969. seo u navedenu stolicu, u potpunosti se podudarao sa Kroazetovim opisom, osim u jednom: nije bio visok 173, nego 174,5 santimetara.
NAŠI UPOREDNI ŽIVOTI
Holografska slika (trodimenzionalna a bestelesna), zapravo je, postojan svetlosni oblik.
Naš um je u stanju da sagleda mnoštvo mogućih svetlosnih oblika, u koje se kroz budućnost razgranava naš život. Zahvaljujući daru svesti, u stanju smo da otelotvorimo onaj ogranak koji voljno izaberemo. U skladu sa tim gledištem, čovek ne samo da može predvideti budućnost, nego je i stvara svojim mislima i postupcima.
Evo šta o tome piše Majkl Talbot: “Loijeva zamisao da postoje mnoge zasebne holografske budućnosti, a da mi biramo koji događaj će se ispoljiti a koji neće, skakućući s jednog holograma na drugi, nosi u sebi još jedan sadržaj. Davanje prednosti jednom nad drugom holografskom budućnošću, suštinski je isto što i stvaranje budućnosti. Kao što smo videli, postoji značajna količina dokaza koja upućuje da svest igra značajnu ulogu u stvaranju “ovde” i “sad”. Ali ako svest može da odluta s one strane granice sadašnjosti i povremeno pohodi zamagljene predele budućnosti, da li su i naši prsti isto tako umešani u stvaranje budućih događaja? Da li su hirovi života stvarno nasumični ili mi igramo ulogu u doslovnom vajanju sopstvene sudbine? Izgleda neverovatno, ali postoje neki još zamršeni dokazi da je ovo drugo u pitanju”.
Razumevanje načina na koji se vidi budućnost i umeće da se to znanje korisno upotrebi, može da u trenu spasi, promeni i poboljša život. Poučno usmerenje ka tom cilju daje i slučaj francuske glumice Iren Muze.
Nakon što je bila hipnostisana, pitali su je da li može da vidi svoju budućnost. Ona je odgovorila: “Moja karijera biće kratka. Ne usuđujem se da kažem kakav će biti moj kraj, biće užasan”.
Zatečeni odogovorom, učesnici ogleda su odlučili da Ireni ne kažu šta je izjavila i dali su joj posthipnotičku naredbu da zaboravi šta je rekla. Kad se povratila u budno stanje svesti, nije se sećala šta je sebi predvidela. Nekoliko meseci kasnije, dok je bila kod frizera, Ireninu kosu je zahvatio plamen sa vrelog štednjaka na koji se nehotično prosula zapaljiva tečnost. Za nekoliko sekundi, vatra je zahvatila odeću i telo. Irena je umrla u bolnici nekoliko sati kasnije.
Ovaj i srodni slučajevi otvaraju važna pitanja: ako čovek unapred zna svoju sudbinu, može li to da izmeni ili je budućnost zamrznuta, nepromenljiva?
Srećom, smatra Talbot, dokazi nadmoćno upućuju da ljudi koji su predvideli kobni događaj, mogu to iskoristiti da bi izbegli neprijatnosti. Za nas je, u tom svetlu, zanimljiv slučaj povezan sa Nikolom Teslom.
Po Teslinom opisu, jednom prilikom je u ponoć trebalo da sa društvom krene vozom iz Bostona u Njujork. Kad su već pošli na voz, Tesla ih je gotovo prisilio da odlože putovanje i krenu sat kasnije. Voz u ponoć je otišao bez njih i sudario se nedaleko od Bostona uz veliki broj žrtava, mrtvih i ranjenih.
Srodni događaji, a neke sam i lično doživeo, jasno pokazuju da čovek može izmeniti budućnost, čak i izbeći unapred viđeni kobni čas.
Kako izbeći kob
U proleće 1980. godine, koristio sam svetlosnu formulu da bih odredio reči (zvučne obrasce) koji, kad se prevedu u svoja svetlosna stanja, smiruju svest i čoveku otkrivaju skrivene sadržaje uma.
Um se otvara kad smirena svest više ne prati samo jednu misao u jednom trenutku, nego kad u trenu sagleda složenije odnose, opštije istine, zakone i načela. O tome detaljno piše u knjizi “Nova (meta) fizika na osnovama svetlosne formule”.
Tokom tih ogleda uočio sam još nešto: kad svest uroni u dubine uma, u stanju je da zaplovi kroz vreme – u prošlost ili budućnost, zavisno od učestalosti moždanih talasa koji nastaju kad u mislima ponavljamo reči sa tačno određenim zvučnim, a posle prevođenja u živčane struje, i svetlosnim treptajima. Opisaću jedno od tih iskustava.
Misli mi se smiruju i ja se stapam sa širokom pučinom svog uma. Svaka ćelija mi treperi sve brže i brže. Odjednom, pogledom odozgo, na postelji videh sopstveno telo. Potom počeše da izranjaju vazdušaste slike, jedna preko druge. Jasne svesti, osećam da je vreme postalo providno i da gledam scene iz budućnosti. Poželeh da vidim neku ključnu, sudbinsku sliku onoga što ću tek doživeti. U višim dimenzijama, gde sam se tada nalazio, namere su i delo, a želje se odmah ostvaruju. I izroni slika od koje pretnuh. Ležim, a na uzglavlju lepo vidim svoje bledo, ispijeno lice sa umornim pogledom i prosedim brkovima. Užasnut, shvatam da gledam čas svoje smrti. Procenjujem da su događaji pomereni za dvadesetak godina i da imam oko 55 godina. Snažni utisak me prenu u javu.
Jasnoviđenje sam prvo ispričao najstarijem sinu Siniši, a onda i ostalim ukućanima. Tad sam imao 36 godina i činilo mi se da su dva desetleća dug, dug period.
Tokom rata 1999. godine, posle bombardovanja hemijske industrije u Pančevu, imao sam jako trovanje. Krajem juna, počeh naglo da kopnim. Četrdesetak dana sam imao temperaturu 39-40 stepeni. Goreo sam i osećao da nestajem. Lečenje nije pomagalo. Više nisam mogao da ustanem iz postelje. Primetio sam da ukućani krišom plaču zbog mog stanja. Jednom prilikom, Siniša mi donese ogledalo. Pogledao sam se i pretrnuo od iznenađenja. Video sam davno već viđeno, video sam sliku osvog umiranja iz 1980. godine. Pozvao sam Sinišu i podsetio ga na to. On reče da se dobro seća tog događaja i da ga je povezao sa stanjem u kome se nalazim. - Tvrdio si da se budućnost može popraviti. Uradi to na sebi i dokaži da si bio u pravu – posavetovao me je sa prizvukom poverenja da ja to mogu.
Odmah sam počeo da tražim obrazac spasenja. Dakle, u hologramskom ogledalu vremena, ja sam jasno video jednu od mogućih slika svoje budućnosti. Kako je izmeniti i izbeći kobni završetak?! “Odjek leptirovih krila”, sinu mi misao. “Mala promena može da proizvede lančanu reakciju i izmeni tok događaja. Ali šta mogu promeniti na svom licu koje sam video 1980. godine i koje sada gledam? Da, obrijaću brkove!”, sinu mi u svesti i ja sam, posle tridesetak godina, prvi put obrijao brkove. Pogledao sam se u ogledalu i smireno rekao Siniši: - Ovo više nije ona slika koju sam video u ogledalu vremena. Na njoj sam imao prosede brkove, a sada ih nemam.
I stvarnost se zaista pokrenula na drugačiji način. Tog dana sam imao topao, dobronameran telefonski razgovor koji mi je ozario dušu i oživeo nadu da ću prebroditi teškoće.
Ubrzo potom, neka žena mi je, igrom slučaja, ponudila hranljivu smesu iz Japana za koju je rekla da iz organizma izvlači teške metale i druge otrove. Prihvatio sam njenu ponudu kao dar odozgo. Posle samo dve nedelje, moje stanje se toliko poboljšalo da sam nastavio sa druženjima u Zemunu. Štaviše, nestale su i tegobe sa srčanim ritmom koje sam imao pre trovanja.
Korak ispred sudbine
Moj prijatelj i dugogodišnji saradnik, Boško Protić, ispričao mi je svoj susret sa hologramskim ogledalom svemira i vremena. Njegovo kazivanje sam dožive kao neobičnu priču o holografsko-simetrijskim mogućnostima, mada je on tvrdio da se to zbilja desilo.
- Jula meseca 1999. godine, vozom sam putovao od Beograda prema Baru. Peli smo se ka najvišem delu veličanstvenog, a za plašljive putnike i zastrašujućeg kanjona reke Morače. Dvogledom sam približavao put pored reke, posmatrajući uveličana vozila. Okrenuo sam dvogled i pogledao kroz stranu koja udaljava. Bezdana dubina mi povuče svest i poče da upija mozak tako da sam osetio oštar bol u glavi. Odmah sam okrenuo dvogled na stranu koja uveličava. Iz daljine, širokog pogleda, uočio sam da se na putu priprema udes. Iz pravca Podgorice su jurila putnička kola, a iza krivine, u suprotnom smeru od kola, veliki kamion čija se prikolica opasno zanosila. U dvogledu sam “uhvatio” suvozača u kolima. Začudih se – i on je mene gledao kroz svoj dvogled. Pomerajući dvogled, videh da je sudar neizbežan. Razrogačio sam oči da bih upozorio čoveka koji me je u gledao, nesvestan opasnosti. Kamion je izleteo iz krivine. Kola su svom silinom uletela u prikolicu i smrskala se, a glava onog čoveka se otkotrljala niz padinu prema reci. Uto je voz uleteo u tunel i užasan prizor je utonuo u tamu. Zanemeo od bola i sleđen od straha, imao sam utisak da se udes meni desio. Nisam mogao da izdržim, nego sam izašao iz voza u Podgorici i u policiji pitao za udes. Oni su tvrdili da se tog dana nije desila nijedna ozbiljnija saobraćajna nesreća. Ni narednih dana nisam ništa doznao i sablasni događaj je ostao u magli, nerazrešen.
Godinu dana posle toga – uzdahnuo je Boško – kolima smo s e vraćali iz Bara u Beograd. Vozio je Zoran Aranđelović. Kad smo bili u kanjonu Morače, primetio sam vijugavi voz. Nešto me povuče da uzmem dvogled i pogledam u tom pravcu. Skamenio sam se, jer sam video već viđeno. Iz voza su me posmatrale moje razrogačene oči. U trenu sam shvatio zagonetku i naglo spustio dvogled. Tog trenutka iza okuke izlete kamion, a njegova zaneta prikolica gotovo očeša naša kola. Zbunjen i uplašen, ispričao sam Zoranu šta se desilo tek kad smo stigli u Beograd.
- Naglo spuštajući dvogled, izvršio si malu promenu na “već viđenom” i to je izmenilo dalji tog događaja. Bio si korak ispred sudbine i to si na pravi način iskoristio – mirno sam mu rekao, podstaknut da još poletnije istražujem očaravajuće tajne fizike i tehnologije svesti.
Piše Spasoje Vlajić
Dodato posle 11 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Staza za drugi svet - ukleta farma u Juti
Piše Spomenka Milić
Milijarder Robert Bigelou deset godina istraživao je ranč Šermanovih u Juti, u potrazi za već viđenim tunelom koji vodi u paralelni svet
Farmom i dalje lutaju opasna bića koja ubijaju životinje, plaše domaćine i radoznalce
Šta znaju Indijanci
Hotelski magnat Robert Bigelou odavno je poznat kao fanatik kosmičkih istraživanja. Pre nekoliko godina obećao je nagradu od 50 miliona dolara onome ko napravi brod sa pet mesta koji će moći, poput nekog svemirskog kombija, redovno da vozi putnike između Zemlje i Meseca. Drugi ekscentrični projekat je - hotel u Zemljinoj orbiti. Hotel "Nautilus" trebalo bi da otvori svoja vrata za goste 2015. U saradnji sa NASA, Bigelou je već otpremio u kosmos umanjena kopiju hotela.
Svi priznaju da su zamisli milionera, iako grandiozne - potpuno izvodljive. No, ovoga puta, čini se, suočio se sa zadatkom koji ne spada u domen lako ostvarivog: poželeo je da se poveže sa - drugim svetom. A da bi to realizovao, kupio je komad zemlje poznat kao “Pakleni ranč”.
Nesrećna kupovina
Priča o ranču datira iz 1994, kada je izvesni Teri Šerman kupio zapuštenu farmu u Juti (SAD). Porodica još nije stigla ni da se useli, prevozili su nameštaj u svoj novi dom, kada im je prišao ogroman vuk. Bio je tako blizu da je do farmera dopro zadah "mokrog psa". Teri je pucao na zver. Vuk je ostao na mestu. Još dva hica.... Životinja je ustuknula, no nije bilo rana niti krvi. Tek posle šestog pogotka zver je odjurila. Dve nedelje kasnije Gven, Šermanova surpuga, ponovo je srela vuka - tako velikog, da su mu leđa dopirala do vrha prozora kola, a sa njim je bila životinja nalik na psa.
U proleće 1995. Šermanovi su počeli da primećuju zagonetne objekte. Gven je videla ogroman trougao, okružen svetlima, koji je nečujno lebdeo nad farmom. A Teri je ugledao srebrnasti disk, koji je iščezao ka planinskom grebenu. Svi članovi porodice desetine puta posmatrali su narandžaste krugove, koji su “nicali” na zapadnoj strani nebeskog svoda uvek na jednom te istom mestu. Jedne večeri Teri je u, sada već uobičajenom, krugu ugledao nešto što mu se učinilo kao izlaz "na drugo nebo". Kroz dvogled je jasno video plavo nebo: narandžasti krug izgledao je bukvalno kao prozor u svet u kojem je bio dan.
Zagonetne životinje nastavile su da se pojavljuju. Prolazeći farmom usred bela dana, Teri i Gven videli su omaleno, mišićavo stvorenje riđe boje kako napada konja. Šerman je prišao bliže i grabljivac je jednostavno iščezao na njegove oči. Dokaz da je uopšte bio tu bili su tragovi kandži na konjskim nogama. Farmom su se šećkale raznobojne ptice, naravno, one koje ne pripadaju tom podneblju, a bilo je i susreta sa mračnim stvorenjima, koja su podsećala na "snežnog čoveka".
Kod farmerskih pasa razvila se paranoja. Po čitav dan sedeli su i stražarili. Jedne noći čak šest mačaka nekud je nestalo, a uskoro je počela da iščezava i stoka. Jedna krava jednostavno je "isparila" sa livade, Teri tvrdi da je bila nekako "uzneta" na nebo. Drugi put, jedna krava nađena je mrtva pet minuta pošto ju je Šermanov sin video živu i zdravu. Nešto je napravilo duboku brazdu na sapima mrtve životinje, a ni na kravi ni na zemlji nije bilo tragova krvi. Ukupno 14 životinja je ubijeno ili nestalo.
Uzaluno prikrivanje
Teri je dugo ćutao, smatrajući da će teško prodati farmu bude li se saznalo šta na njoj dešava. No, novinari lokalnog lista nekako su “prokljuvili” tajnu, i od tada je život Šermanovih postao još teži: noću su iz uznemiravale čudne pojave, a danju - horde radoznalaca.
Nekim posetiocima desilo se da vide i više nego što su želeli. Juna 1996. kod Terija je došao visok čovek, koji se zanimao nekim vidom meditacije. Zatvorio je oči i podigao ruke. U obližnjoj šumi nešto je tada počelo da se kreće. Teri, koji je bio nedaleko odatle, nije mogao da razluči formu objekta, osim da se radi o nečemu velikom. To “nešto” izašlo je iz šume i krenulo ka "meditantu". Stavši ispred njega, "to" je ispustilo životinjski krik, koji je zvučao kao mešavina medveđe i lavovske rike. Po Terijevim rečima, to “nešto” bilo nešto skoro prozračno, kao biće u filmu “Predator”. Preplašeni "meditant" je pobegao.
Uskoro se razjasnilo su čudna zbivanja na farmi već dugo poznata Indijancima koji žive u dolini. Govorili su da se ta zemlja nalazi na "stazi za drugi svet”.
Radoznali milijarder
Robert Bigelou kupio je farmu Šermanovih za kojih dvesta hiljada dolara – znatno manje nego što ju je svojevremeno platio Teri. Šermanovi su se se preselili na manju farmu dvadesetak milja od "proklete". Verovatno su zemlju mogli da prodaju i skuplje, no, želeli su što pre da se nađu na bezbednijem mestu.
Bigelou je organizovao stalno dežurstvo naučnika i bivših oficira policije, a sve pod pokroviteljskom National Institute for Discovery Science, koji je 1995. Bigelou osnovao specijalno za proučavanje NLO i anomalnih fenomena, dok je grupu predvodio biolog Kolm Keleher.
Milijarder je učinio sve da izbegne radoznalce. U jednom lokalnom listu objavljeno je upozorenje: "Posetioci na Šermanovoj farmi nisu potrebni. Rančem se patrolira 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, i objavljujemo da će narušitelji biti uhapšeni i zatvoreni po sili zakona."
Jedan od uslova prodaje bio je da Šerman i njegova supruga dolaze na farmu i pomažu naučnicima, jer je Keleher podozrevao da zapravo Teri i Gven "privlače" anomalije.
Istraživanja počinju
Od kraja 1996. do leta 2006. grupa pod rukovodstvom Kelehera vredno je radila. Napravili su komandni punkt, postavili videokamere i i druge “alatke”. Uprkos skeptičnim predviđanjima, anomalne pojave nisu nestale pod naučnom prismotrom:
- Sretao sam se nekim pojavama koje je teško objasniti Lično sam video nekoliko neobjašnjivih letećih svetlećih krugova i bio na nekoliko metara od naučnika kada je opisivao objekat koji nisam mogao da vidim.. Jednom sam primetio bezvučni leteći objekat koji dolazi sa severa, velikom brzinom opisuje pravilnu petlju nad komandnim punktom i i vraća se na sever" - izjavio je Keleher.
Međutim, pokušaji da se bilo šta fotografiše ili snimi bili su bezuspešni. Kroz nekoliko meseci ekipa je shvatila o čemu se radi: to “nešto” bilo je sposobno da predvidi delovanje naučnika. Ako su oni razmeštali kamere na južnom delu, aktivnost se dešavala na severnom. Ako bi se usmerili na centralni deo, aktivnost se premeštala na greben koji se nalazio iznad ranča. Dešavanja su sve više ličila na igru mačke i miša. Po Keleherovim rečima, sve je izgledalo tako, kao da se "fenomen sve vreme igrao, ostavljajući posetnice u obliku neobičnih tragova”.
Pucanje na dinosaurusa
Jedne večeri lavež pasa upozorio je da se nešto dešava na drvetu pored kuće. Šerman, koji se zatekao u svom starom domu, uzeo je pušku i krenuo ka mestu dešavanja, a dvojica naučnika krenula su za njim. Kroz granje su videli ogromne žućkaste oči reptila, a glava životinje bila je metar širine. U podnožju drveta nalazilo se još nešto: ogromno, dlakavo stvorenje sa masivnim, mišićavim prednjim nogama i glavom nalik na pseću.
Šerman, inače odličan strelac, počeo je da puca sa daljine od 35 metara. Stvorenje na zemlji je nestalo, a ono sa drveta palo je na zemlju, što se jasno čulo. Sva trojica potrčala su, misleći da će naći ranjenu životinju, no nisu našli ni "reptila" ni tragove krvi. Sutradan je došao profesionalni ispitivač tragova, ni ni on ništa nije otkrio. No, jedan trag ipak je ostao. Otisak na snegu ukazivao je na ogromnog troprstog stvora oštrih kandži. Veoma je podsećao na velociraptora - dinosaurusa proslavljenog u filmu "Park iz doba Jure".
Par dana kasnije, Teri i Gven žigosali su telad. Udaljili su se od životinja kojih dvesta metara, i jedno tele je rastrgnuto. Utroba i kosti bili su rasuti po zemlji, a meso pojedeno. Krvi opet nije bilo. Naučnici su poslali ostatke u dve patologoanamotomske laboratorije. Zaključci su bili identični – tele je isečeno sa dva različita instrumenta: jedan sličan teškoj mačeti, a drugi oštrim makazama. A kako je “seckanje” obavljeno usred bela dana na otvorenom pašnjaku, naočigled farmera, ostalo je zagonetka.
Drugo tele nestalo je jutro posle žigosanja i uopšte nije pronađeno. Ukupno 12 životinja pobijeno je ili “isparilo” od trenutka kada je Bilegou kupio farmu zajedno sa stadom...
Kontrolišu i kamere
Dvojica članova grupe bili su noćnoj straži na delu imanja iznad pašnjaka. Oko 2h i 30' primetili su slabo svetlo iznad zemlje. U moćnom binoklu za noćno osmatranje videli su nešto poput tunela prečnika 1, 2 metra. A u njemu - crno stvorenje nalik na čoveka. Kada je “humanoid” izmileo iz osvetljenog tunela, prolaz u drugi svet počeo je da se sužava i konačno je iščezao.
Izmeran je nivo radijacije i magnetnih polja, no, nije se pokazalo ništa neobično. Događaj je fotografisan, ali snimci su razočarali: na jednom od kadrova vidi se samo bledo, rasplinuto svetlo, a na drugom - baš ništa.
Zatim su naučnici postavili na pašnjak tri stuba sa videokamerama. Tačno u 8.30 ujutru tri kamere na zapadnom stubu prestale su da rade. Kada su nadzornici došli, videli su da su instalacije iščupane, kao i da je nestao deo kabla dužine 30 cm. Vratili su se na komandni punkt, nadajući se da će videti počinioca na snimku kamera koje su nalazile na drugom stubu. No, ničega nije bilo.
Postalo je jasno da su istraživanja došla u ćorsokak. Jedan od naučnika rekao je: "Ne možemo jednostavno reći da to rade nezemaljske ili vanzemaljske civilizacije. Jedino znamo da se radi o nekom razumnom biću koje reaguje na ljude i opremu. Mislili samo da će ranč postati poligon za naučne metode, no nauka, nažalost, nije sposobna da reši ovu vrstu problema”.
Iako su prošle godine istraživanja završena, i sada retko ko sme da se približi ulazu na kojem piše "Keep out". No, narandžasto svetlo, koje se izdiže nad brežuljcima, pokazuje da se vrata u drugi svet i dalje otvaraju, puštajući u ovaj naš čudnovata bića...
Dodato posle 51 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Sta je to Deja Vu?
« on: February 08, 2010, 12:23:44 AM ». Izvor: Sladjan
Pojam "deja vu", sto ce na francuskom reci "vec vidjeno", odreduje pojavu koja nam je svima znana, samo nas diferencira kao osetljivija i manje senzitivna bica. Svima se desilo da osete i bliznjem kazu: "E, ovo, bas ovo, vec mi se desilo!", ali malo je onih koji znaju da postoje cetiri vrste ovog fenomena...
Pre dvadesetak i kusur godina, kada je hipi era neobjasnjivo, ali neminovno jenjavala, termin "deza vi" (francuski deja vu ) bio je od onih "in" izraza koji se upotrebljavaju i kad ima i kad nema smisla. Nostalgicari za vremenom americke antiratne pobune i, naravno, klasicni pomodari baratali su sintagmom koja, uprkos svakodnevnim lakomislenim zloupotrebama, ima i vrednost i realno znacenje: u pitanju je fenomen koji svako zivo bice prepoznaje, a sudeci po novijim naucnim istrazivanjima, pojava "vec vidjenog" nije strana ni zivotinjama, pa ni biljkama!
Sta je to "vec vidjeno"? Preorite povrsinski kop svog mentalnog zivota, i naci cete odgovor. To je, prosto, ono kad u jednom trenutku osetite da ste ono sto vam se malocas desilo vec jednom, pre toga, doziveli, da vam se ono sto vam se upravo desava vec bilo desilo i - da stvar bude opojnija - da tacno znate sta ce se u narednom trenu odigrati. I onda kazete onu cuvenu: "Covece, pa meni se ovo vec desilo, ovde sam vec bio, ovo smo vec pricali!"
"Deza vi" je, dakle, nesto sasvim normalno, cak i prijatno, Bogom dana i nicim izazvana magija koja nas - bez nedozvoljenih stimulativnih sredstava ili ruznih efekata dusevnih poremecaja - izvlaci iz realnosti, da bi nas upravo u sustinu stvarnosti, bar na kratko, ugradila. Manje je, pri tom, poznat rezultat istrazivanja kojim se stiglo do zakljucka da postoje cetiri vrste "vec vidjenog": "deza veki" (vec dozivljeno), "deza senti" (vec osecano), "deza vizite" (vec poseceno) i "deza entendi" (vec cuto, oslusnuto, cuveno).
Vec dozivljeno
Davna beleska slavnog engleskog literate Carlsa Dikensa o knjizevnom junaku Dejvidu Koperfildu vodi nas ka objasnjenju pojma "vec dozivljenog". Svima se nama desilo, tu i tamo, ne bas cesto, ali sigurno, da osetimo kako smo ono sto upravo, u datom trenu, govorimo ili cinimo - vec zborili ili radili. Nekada, neodredjeno davno, mozda juce, mozda pre sto i kusur godina, nebitno. I onda, da carolija bude potpuna, tacno osecamo (znamo) sta ce biti receno i ucinjeno u sekundu koji sledi. I sve je tu jasno, poznato, dozivljeno: i lica, i predmeti, i okolnosti. Sve je pod nasom kontrolom, vanvremenskom i, makar privremeno, perfektnom!
Mnogi ovakvu senzaciju identifikuju sa "deza vi", ne nalazeci razloga da zaranjaju u nijanse. Oficijelni podaci, istekli iz nedovoljno obrazlozene i konkretnim informacijama definisane ankete, kazu da je "jedna trecina ljudi koji zive na Zemlji" imala ovakve dozivljaje. Za pretpostaviti je da ostale dve trecine nisu umele da se izraze, ili su, recimo, u startu odbile svaki razgovor sa znatizeljnim anketarima.
U cemu je draz "vec dozivljenog"? Kad ste usred tog cudesnog kadra u filmu zivota, svesni ste da sve sto je bilo, sto jeste i sto ce biti - vec postoji u riznici vaseg secanja. Sve je, nekako, ranije memorisano, premda se SADA dogadja. Racionalisti, razume se, imaju svoja objasnjenja: nije se to desilo tebi, nego si tako nesto slicno video na televiziji; sta ti je, treba da se odmoris, slabo spavas poslednjih dana; smanji malo to pivo, itd...
Vec osecano
Ista ambalaza, druga roba - reci ce cinici. Kod fenomena "deja senti " (vec osecano) dogadja se, prakticno, isto, samo cisto na emocionalnom nivou, bez onoga sto nas okruzuje. Bilo bi to neko interno, unutrasnje, intimno "vec dozivljeno".
Ovakve senzacije posebno su "opasne" kad su u pitanju odnosi medu polovima. Susret sa "vec osecanom" osobom moze - vele psiholozi kojima se pripisuje "misticka provenijencija" - ozbiljno da uzdrma cak i najstabilniju bracnu zajednicu.
Eksperti koji bi sve da utemelje na "zdravom razumu" napominju da se fenomen "vec osecanog" cesto pojavljuje kao simptom pacijenata koji boluju od epilepsije. U svakom slucaju, razlika u odnosu na "vec dozivljeno" pronalazi se u cinjenici da je rec o iskljucivo "mentalnom dogadjanju", da nema prekognitivnog, "vidovnjackog" aspekta (barem sto se pokreta ili glasno iskazanih misli tice) i da takva stanja, nasuprot "vec dozivljenom", retko ostaju u secanju. Bar do iduceg "vec osecanog".
Vec poseceno
Cinjenicu da nam se mnogo redje dogadja da osetimo kako smo u nekoj prostoriji, stanu, kuci, zdanju vec bili, iako realno (u ovom zivotu?) nismo, niposto ne treba zanemariti. Pisuci o sinhronicitetu, Karl Gustav Jung je "vec poseceno" diferencirao od "vec dozivljenog" tako sto je citaoca naterao da se upita da li su objekt koji je "vec posecen" i neki drugi, koji je stvarno posecen, u stvari, sasvim slicni, gotovo identicni, pa otuda ta reminiscencija koja navodi na pomisao o "cudu", ili je mozda osoba, odnosno opsti kontekst, u kojem se nalazimo u datom prostoru taj koji nam namece iluziju da smo bas tu vec bili, mada se ne secamo ni kada, ni s kim, ni kojim povodom.
Kako objasnjavaju ovu pojavu? Pa, kaze racionalisticka skola, "zrtva vec posecenog" zacelo je mnogo citala o tom mestu, te joj se stoga cini da ga je vec posetila. Racionalistima se, zatim, pridruzuju i nazovi-pobozni utilitaristi: mozda je za takve dozivljaje odgovorna - reinkarnacija. Forsirana je i okultna verzija: u pitanju je astralna projekcija, nekad ste, napustivsi svoje telo, lutali tim mestom, a sada ste tu i "stvarno", pa vam se mesaju nadsvesno registrovane i aktuelne slike...
Vec cuto
Simptomi "vec cutog" apsolutno su bliski "vec vidjenom" u najsirem, ili "vec dozivljenom" u uzem smislu. Sve je isto, samo se ovo zbiva na nivou - uha. Ide jedna recenica, vi je vec, u budnom polusnu, primate kao ko zna kada izrecenu, onda govorite i cujete svoj glas kako odjekuje hodnicima proslosti i, u isti mah, znate sta cete cuti na iducem metru te cudesne staze kojom su se vas slusni aparat, i um sa njim, nenadano zaputili.
Kod "vec cutog", sto je posebno zanimljivo, covek ima iluziju (ili to mozda iluzorno i nije) da neobicni tok "od danas do juce i natrag" moze lakse da kontrolise i sa manje napora produzava nego sto je slucaj sa "vec dozvljenim". Stvori se utisak da bice ima moc da se prepusti svom "proslom Ja", verbalnoj liniji koja je, poput prasnjave notne sveske davno otislog muzicara, od korica do korica ispisana, i sad samo treba slediti njene instrukcije. Uglavnom je, nazalost, predispozicija da se "vec cuto" produzi identicna kao i kad biste pozelili da produzite bilo koje od navedenih "vec...".
Autor PrOLaznica, extrakafe
Senke naših života se granaju u više različitih budućnosti - u koje mi možemo lako banuti, a zatim se vratiti u stvarnost
Neke od njih su protkane spokojem i radošću a druge su opasne i mračne - ali nisu definitivne
Male promene u ponašanju mogu da nas izbave od dolazećih teškoća
Da li ste se pitali kakav je osećaj kad se čovek nađe u sopstvenoj budućnosti; kad u sledu sablasnih slika vidi čas svoje smrti, a zatim prepozna da je došlo vreme kad se sve to ponovo dešava – na javi?
Ja sam to doživeo krajem rata 1999. godine.
Holografski obrazac govori da svaki delić sadrži potpunu sliku celine kojoj pripada. Kad se to gledište primeni na vreme, otvaraju se mogućnosti pred kojima blede sva naša znanja o prirodi, životu, sudbini...
Uzbudljiva je i sama pomisao da svaki trenutak sadrži sliku večnosti i da se u holističkom ogledalu vremena vidi sve što je bilo, ali i sve što će biti. Međutim, po čudesnosti, jedna pojava nadmašuje sve ostale.
Kad sebe budete pogledali u ogledalu vremena, a to se postiže smirenim umom i određenim znanjem, doživećete nešto nepojmljivo: videćete senku vašeg života koja se grana u više različitih budućnosti. Neke od njih su protkane spokojem i radošću, a druge su opasne i mračne. Koji će od tih ogranaka olistati, zazeleneti, procvetati, zavisi od vas samih. Male promene u sadašnjem ponašanju mogu u trenu da vas izbave od dolazećih teškoća.
Opširnija uputstva za te delotvorne promene data su u knjigama “Skriveni zakoni sudbine” i “Magija i peta sila”, a ovde ću izneti deo tih saznanja iz fizike i tehnologije svesti.
Čarobna moć
Stiven Hoking je jedan od vodećih naučnika današnjice. U knjizi “Kratka povest vremena”, on piše o istovremenim a višestrukim istorijama osnovnih čestica, koje su osnovna građa za sav svet, i kaže: “Prema ovoj zamisli, data čestica nema samo jednu istoriju, kao što bi to bio slučaj u klasičnoj teoriji. Umesto toga, pretpostavlja se da se ona kreće svim mogućim putanjama u prostorvremenu, a sa svakom od tih istorija stoje u vezi dva broja, od kojih jedan predstavlja veličinu talasa, a drugi njegov položaj u ciklusu... Ono što odgovara istoriji neke čestice, sada je celokupno zakrivljeno prostorvreme koje predstavlja istoriju svakolike Vaseljene”.
Pošto data osnovna čestica ima više istovremenih istorija, onda se i njena budućnost grana u više mogućih putanja. Budući da je reč o česticama-talasima od kojih smo i sami izgrađeni i čiju sudbinu delimo, za nas je posebno značajan ovaj ugao posmatranja: naša priroda je talasna. Svaki naš delić, svi organi, telo i celo biće, rašireni su u nedogledne dubine prostora i vremena, svuda gde dosežu naša zračenja. Povezano sa holografskim načelom, da se u najmanjem odslikava najveće, naše “ja” je nošeno moždanim talasima, prisutno na bezbroj mesta u prirodi, ali i u različitim vremenima – u prošlosti i budućnosti. Osvešćeno “ja” dobija čarobnu moć da, između ostalog, pogleda sebe u ogledalu vremena i vidi mnoge ogranke svojih mogućih života.
Praktična primena ovih saznanja je da određenim postupcima i naše telesno biće stopimo sa onim ogrankom budućnosti u kojem su zdravlje, blagostanje, radost i, iznad svega, povoljni uslovi za ostvarenje zadataka zbog kojih smo i poslati na ovaj svet.
U smirenom stanju svesti bude se čarobna svojstva da našim umom vidimo i stvaramo budućnost. Na našim druženjima u Zemunu, a u skorije vreme i Žarkovu, hiljade ljudi su se mogli praktično uveriti u delotvorne mogućnosti smirenog uma.
Potpunija slika sveta
Majkl Talbot, u knjizi “Holografski univerzum”, piše da “postoji ogroman broj dokaza koji potvrđuju da bar neke buduće događaje možemo videti isto tako lako kao i prošle. Ovo je obilato provereno kroz stotine istraživanja”.
Na primer, 6. januara 1969. godine, od vidovitog Kroazeta je traženo da opiše ko će 23. januara 1969. godine sedeti na jednoj nasumično izabranoj stolici. Ogled je vodio dr Džul Ajzenbad, klinički profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Koloradu. Kroazet, koji je tada bio u Utrehtu (Holandija), rekao je da će osoba biti muškaraca visok 173 santimetara, unazad zaglađene crne kose, da ima zlatan zub u donjoj vilici, ožiljak na nožnom placu, da radi u nauci i industriji i da mu je laboratorijski mantil ponekad umrljan nekom zelenkastom hemikalijom. Čovek koji je 23. januara 1969. seo u navedenu stolicu, u potpunosti se podudarao sa Kroazetovim opisom, osim u jednom: nije bio visok 173, nego 174,5 santimetara.
NAŠI UPOREDNI ŽIVOTI
Holografska slika (trodimenzionalna a bestelesna), zapravo je, postojan svetlosni oblik.
Naš um je u stanju da sagleda mnoštvo mogućih svetlosnih oblika, u koje se kroz budućnost razgranava naš život. Zahvaljujući daru svesti, u stanju smo da otelotvorimo onaj ogranak koji voljno izaberemo. U skladu sa tim gledištem, čovek ne samo da može predvideti budućnost, nego je i stvara svojim mislima i postupcima.
Evo šta o tome piše Majkl Talbot: “Loijeva zamisao da postoje mnoge zasebne holografske budućnosti, a da mi biramo koji događaj će se ispoljiti a koji neće, skakućući s jednog holograma na drugi, nosi u sebi još jedan sadržaj. Davanje prednosti jednom nad drugom holografskom budućnošću, suštinski je isto što i stvaranje budućnosti. Kao što smo videli, postoji značajna količina dokaza koja upućuje da svest igra značajnu ulogu u stvaranju “ovde” i “sad”. Ali ako svest može da odluta s one strane granice sadašnjosti i povremeno pohodi zamagljene predele budućnosti, da li su i naši prsti isto tako umešani u stvaranje budućih događaja? Da li su hirovi života stvarno nasumični ili mi igramo ulogu u doslovnom vajanju sopstvene sudbine? Izgleda neverovatno, ali postoje neki još zamršeni dokazi da je ovo drugo u pitanju”.
Razumevanje načina na koji se vidi budućnost i umeće da se to znanje korisno upotrebi, može da u trenu spasi, promeni i poboljša život. Poučno usmerenje ka tom cilju daje i slučaj francuske glumice Iren Muze.
Nakon što je bila hipnostisana, pitali su je da li može da vidi svoju budućnost. Ona je odgovorila: “Moja karijera biće kratka. Ne usuđujem se da kažem kakav će biti moj kraj, biće užasan”.
Zatečeni odogovorom, učesnici ogleda su odlučili da Ireni ne kažu šta je izjavila i dali su joj posthipnotičku naredbu da zaboravi šta je rekla. Kad se povratila u budno stanje svesti, nije se sećala šta je sebi predvidela. Nekoliko meseci kasnije, dok je bila kod frizera, Ireninu kosu je zahvatio plamen sa vrelog štednjaka na koji se nehotično prosula zapaljiva tečnost. Za nekoliko sekundi, vatra je zahvatila odeću i telo. Irena je umrla u bolnici nekoliko sati kasnije.
Ovaj i srodni slučajevi otvaraju važna pitanja: ako čovek unapred zna svoju sudbinu, može li to da izmeni ili je budućnost zamrznuta, nepromenljiva?
Srećom, smatra Talbot, dokazi nadmoćno upućuju da ljudi koji su predvideli kobni događaj, mogu to iskoristiti da bi izbegli neprijatnosti. Za nas je, u tom svetlu, zanimljiv slučaj povezan sa Nikolom Teslom.
Po Teslinom opisu, jednom prilikom je u ponoć trebalo da sa društvom krene vozom iz Bostona u Njujork. Kad su već pošli na voz, Tesla ih je gotovo prisilio da odlože putovanje i krenu sat kasnije. Voz u ponoć je otišao bez njih i sudario se nedaleko od Bostona uz veliki broj žrtava, mrtvih i ranjenih.
Srodni događaji, a neke sam i lično doživeo, jasno pokazuju da čovek može izmeniti budućnost, čak i izbeći unapred viđeni kobni čas.
Kako izbeći kob
U proleće 1980. godine, koristio sam svetlosnu formulu da bih odredio reči (zvučne obrasce) koji, kad se prevedu u svoja svetlosna stanja, smiruju svest i čoveku otkrivaju skrivene sadržaje uma.
Um se otvara kad smirena svest više ne prati samo jednu misao u jednom trenutku, nego kad u trenu sagleda složenije odnose, opštije istine, zakone i načela. O tome detaljno piše u knjizi “Nova (meta) fizika na osnovama svetlosne formule”.
Tokom tih ogleda uočio sam još nešto: kad svest uroni u dubine uma, u stanju je da zaplovi kroz vreme – u prošlost ili budućnost, zavisno od učestalosti moždanih talasa koji nastaju kad u mislima ponavljamo reči sa tačno određenim zvučnim, a posle prevođenja u živčane struje, i svetlosnim treptajima. Opisaću jedno od tih iskustava.
Misli mi se smiruju i ja se stapam sa širokom pučinom svog uma. Svaka ćelija mi treperi sve brže i brže. Odjednom, pogledom odozgo, na postelji videh sopstveno telo. Potom počeše da izranjaju vazdušaste slike, jedna preko druge. Jasne svesti, osećam da je vreme postalo providno i da gledam scene iz budućnosti. Poželeh da vidim neku ključnu, sudbinsku sliku onoga što ću tek doživeti. U višim dimenzijama, gde sam se tada nalazio, namere su i delo, a želje se odmah ostvaruju. I izroni slika od koje pretnuh. Ležim, a na uzglavlju lepo vidim svoje bledo, ispijeno lice sa umornim pogledom i prosedim brkovima. Užasnut, shvatam da gledam čas svoje smrti. Procenjujem da su događaji pomereni za dvadesetak godina i da imam oko 55 godina. Snažni utisak me prenu u javu.
Jasnoviđenje sam prvo ispričao najstarijem sinu Siniši, a onda i ostalim ukućanima. Tad sam imao 36 godina i činilo mi se da su dva desetleća dug, dug period.
Tokom rata 1999. godine, posle bombardovanja hemijske industrije u Pančevu, imao sam jako trovanje. Krajem juna, počeh naglo da kopnim. Četrdesetak dana sam imao temperaturu 39-40 stepeni. Goreo sam i osećao da nestajem. Lečenje nije pomagalo. Više nisam mogao da ustanem iz postelje. Primetio sam da ukućani krišom plaču zbog mog stanja. Jednom prilikom, Siniša mi donese ogledalo. Pogledao sam se i pretrnuo od iznenađenja. Video sam davno već viđeno, video sam sliku osvog umiranja iz 1980. godine. Pozvao sam Sinišu i podsetio ga na to. On reče da se dobro seća tog događaja i da ga je povezao sa stanjem u kome se nalazim. - Tvrdio si da se budućnost može popraviti. Uradi to na sebi i dokaži da si bio u pravu – posavetovao me je sa prizvukom poverenja da ja to mogu.
Odmah sam počeo da tražim obrazac spasenja. Dakle, u hologramskom ogledalu vremena, ja sam jasno video jednu od mogućih slika svoje budućnosti. Kako je izmeniti i izbeći kobni završetak?! “Odjek leptirovih krila”, sinu mi misao. “Mala promena može da proizvede lančanu reakciju i izmeni tok događaja. Ali šta mogu promeniti na svom licu koje sam video 1980. godine i koje sada gledam? Da, obrijaću brkove!”, sinu mi u svesti i ja sam, posle tridesetak godina, prvi put obrijao brkove. Pogledao sam se u ogledalu i smireno rekao Siniši: - Ovo više nije ona slika koju sam video u ogledalu vremena. Na njoj sam imao prosede brkove, a sada ih nemam.
I stvarnost se zaista pokrenula na drugačiji način. Tog dana sam imao topao, dobronameran telefonski razgovor koji mi je ozario dušu i oživeo nadu da ću prebroditi teškoće.
Ubrzo potom, neka žena mi je, igrom slučaja, ponudila hranljivu smesu iz Japana za koju je rekla da iz organizma izvlači teške metale i druge otrove. Prihvatio sam njenu ponudu kao dar odozgo. Posle samo dve nedelje, moje stanje se toliko poboljšalo da sam nastavio sa druženjima u Zemunu. Štaviše, nestale su i tegobe sa srčanim ritmom koje sam imao pre trovanja.
Korak ispred sudbine
Moj prijatelj i dugogodišnji saradnik, Boško Protić, ispričao mi je svoj susret sa hologramskim ogledalom svemira i vremena. Njegovo kazivanje sam dožive kao neobičnu priču o holografsko-simetrijskim mogućnostima, mada je on tvrdio da se to zbilja desilo.
- Jula meseca 1999. godine, vozom sam putovao od Beograda prema Baru. Peli smo se ka najvišem delu veličanstvenog, a za plašljive putnike i zastrašujućeg kanjona reke Morače. Dvogledom sam približavao put pored reke, posmatrajući uveličana vozila. Okrenuo sam dvogled i pogledao kroz stranu koja udaljava. Bezdana dubina mi povuče svest i poče da upija mozak tako da sam osetio oštar bol u glavi. Odmah sam okrenuo dvogled na stranu koja uveličava. Iz daljine, širokog pogleda, uočio sam da se na putu priprema udes. Iz pravca Podgorice su jurila putnička kola, a iza krivine, u suprotnom smeru od kola, veliki kamion čija se prikolica opasno zanosila. U dvogledu sam “uhvatio” suvozača u kolima. Začudih se – i on je mene gledao kroz svoj dvogled. Pomerajući dvogled, videh da je sudar neizbežan. Razrogačio sam oči da bih upozorio čoveka koji me je u gledao, nesvestan opasnosti. Kamion je izleteo iz krivine. Kola su svom silinom uletela u prikolicu i smrskala se, a glava onog čoveka se otkotrljala niz padinu prema reci. Uto je voz uleteo u tunel i užasan prizor je utonuo u tamu. Zanemeo od bola i sleđen od straha, imao sam utisak da se udes meni desio. Nisam mogao da izdržim, nego sam izašao iz voza u Podgorici i u policiji pitao za udes. Oni su tvrdili da se tog dana nije desila nijedna ozbiljnija saobraćajna nesreća. Ni narednih dana nisam ništa doznao i sablasni događaj je ostao u magli, nerazrešen.
Godinu dana posle toga – uzdahnuo je Boško – kolima smo s e vraćali iz Bara u Beograd. Vozio je Zoran Aranđelović. Kad smo bili u kanjonu Morače, primetio sam vijugavi voz. Nešto me povuče da uzmem dvogled i pogledam u tom pravcu. Skamenio sam se, jer sam video već viđeno. Iz voza su me posmatrale moje razrogačene oči. U trenu sam shvatio zagonetku i naglo spustio dvogled. Tog trenutka iza okuke izlete kamion, a njegova zaneta prikolica gotovo očeša naša kola. Zbunjen i uplašen, ispričao sam Zoranu šta se desilo tek kad smo stigli u Beograd.
- Naglo spuštajući dvogled, izvršio si malu promenu na “već viđenom” i to je izmenilo dalji tog događaja. Bio si korak ispred sudbine i to si na pravi način iskoristio – mirno sam mu rekao, podstaknut da još poletnije istražujem očaravajuće tajne fizike i tehnologije svesti.
Piše Spasoje Vlajić
Dodato posle 11 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Staza za drugi svet - ukleta farma u Juti
Piše Spomenka Milić
Milijarder Robert Bigelou deset godina istraživao je ranč Šermanovih u Juti, u potrazi za već viđenim tunelom koji vodi u paralelni svet
Farmom i dalje lutaju opasna bića koja ubijaju životinje, plaše domaćine i radoznalce
Šta znaju Indijanci
Hotelski magnat Robert Bigelou odavno je poznat kao fanatik kosmičkih istraživanja. Pre nekoliko godina obećao je nagradu od 50 miliona dolara onome ko napravi brod sa pet mesta koji će moći, poput nekog svemirskog kombija, redovno da vozi putnike između Zemlje i Meseca. Drugi ekscentrični projekat je - hotel u Zemljinoj orbiti. Hotel "Nautilus" trebalo bi da otvori svoja vrata za goste 2015. U saradnji sa NASA, Bigelou je već otpremio u kosmos umanjena kopiju hotela.
Svi priznaju da su zamisli milionera, iako grandiozne - potpuno izvodljive. No, ovoga puta, čini se, suočio se sa zadatkom koji ne spada u domen lako ostvarivog: poželeo je da se poveže sa - drugim svetom. A da bi to realizovao, kupio je komad zemlje poznat kao “Pakleni ranč”.
Nesrećna kupovina
Priča o ranču datira iz 1994, kada je izvesni Teri Šerman kupio zapuštenu farmu u Juti (SAD). Porodica još nije stigla ni da se useli, prevozili su nameštaj u svoj novi dom, kada im je prišao ogroman vuk. Bio je tako blizu da je do farmera dopro zadah "mokrog psa". Teri je pucao na zver. Vuk je ostao na mestu. Još dva hica.... Životinja je ustuknula, no nije bilo rana niti krvi. Tek posle šestog pogotka zver je odjurila. Dve nedelje kasnije Gven, Šermanova surpuga, ponovo je srela vuka - tako velikog, da su mu leđa dopirala do vrha prozora kola, a sa njim je bila životinja nalik na psa.
U proleće 1995. Šermanovi su počeli da primećuju zagonetne objekte. Gven je videla ogroman trougao, okružen svetlima, koji je nečujno lebdeo nad farmom. A Teri je ugledao srebrnasti disk, koji je iščezao ka planinskom grebenu. Svi članovi porodice desetine puta posmatrali su narandžaste krugove, koji su “nicali” na zapadnoj strani nebeskog svoda uvek na jednom te istom mestu. Jedne večeri Teri je u, sada već uobičajenom, krugu ugledao nešto što mu se učinilo kao izlaz "na drugo nebo". Kroz dvogled je jasno video plavo nebo: narandžasti krug izgledao je bukvalno kao prozor u svet u kojem je bio dan.
Zagonetne životinje nastavile su da se pojavljuju. Prolazeći farmom usred bela dana, Teri i Gven videli su omaleno, mišićavo stvorenje riđe boje kako napada konja. Šerman je prišao bliže i grabljivac je jednostavno iščezao na njegove oči. Dokaz da je uopšte bio tu bili su tragovi kandži na konjskim nogama. Farmom su se šećkale raznobojne ptice, naravno, one koje ne pripadaju tom podneblju, a bilo je i susreta sa mračnim stvorenjima, koja su podsećala na "snežnog čoveka".
Kod farmerskih pasa razvila se paranoja. Po čitav dan sedeli su i stražarili. Jedne noći čak šest mačaka nekud je nestalo, a uskoro je počela da iščezava i stoka. Jedna krava jednostavno je "isparila" sa livade, Teri tvrdi da je bila nekako "uzneta" na nebo. Drugi put, jedna krava nađena je mrtva pet minuta pošto ju je Šermanov sin video živu i zdravu. Nešto je napravilo duboku brazdu na sapima mrtve životinje, a ni na kravi ni na zemlji nije bilo tragova krvi. Ukupno 14 životinja je ubijeno ili nestalo.
Uzaluno prikrivanje
Teri je dugo ćutao, smatrajući da će teško prodati farmu bude li se saznalo šta na njoj dešava. No, novinari lokalnog lista nekako su “prokljuvili” tajnu, i od tada je život Šermanovih postao još teži: noću su iz uznemiravale čudne pojave, a danju - horde radoznalaca.
Nekim posetiocima desilo se da vide i više nego što su želeli. Juna 1996. kod Terija je došao visok čovek, koji se zanimao nekim vidom meditacije. Zatvorio je oči i podigao ruke. U obližnjoj šumi nešto je tada počelo da se kreće. Teri, koji je bio nedaleko odatle, nije mogao da razluči formu objekta, osim da se radi o nečemu velikom. To “nešto” izašlo je iz šume i krenulo ka "meditantu". Stavši ispred njega, "to" je ispustilo životinjski krik, koji je zvučao kao mešavina medveđe i lavovske rike. Po Terijevim rečima, to “nešto” bilo nešto skoro prozračno, kao biće u filmu “Predator”. Preplašeni "meditant" je pobegao.
Uskoro se razjasnilo su čudna zbivanja na farmi već dugo poznata Indijancima koji žive u dolini. Govorili su da se ta zemlja nalazi na "stazi za drugi svet”.
Radoznali milijarder
Robert Bigelou kupio je farmu Šermanovih za kojih dvesta hiljada dolara – znatno manje nego što ju je svojevremeno platio Teri. Šermanovi su se se preselili na manju farmu dvadesetak milja od "proklete". Verovatno su zemlju mogli da prodaju i skuplje, no, želeli su što pre da se nađu na bezbednijem mestu.
Bigelou je organizovao stalno dežurstvo naučnika i bivših oficira policije, a sve pod pokroviteljskom National Institute for Discovery Science, koji je 1995. Bigelou osnovao specijalno za proučavanje NLO i anomalnih fenomena, dok je grupu predvodio biolog Kolm Keleher.
Milijarder je učinio sve da izbegne radoznalce. U jednom lokalnom listu objavljeno je upozorenje: "Posetioci na Šermanovoj farmi nisu potrebni. Rančem se patrolira 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, i objavljujemo da će narušitelji biti uhapšeni i zatvoreni po sili zakona."
Jedan od uslova prodaje bio je da Šerman i njegova supruga dolaze na farmu i pomažu naučnicima, jer je Keleher podozrevao da zapravo Teri i Gven "privlače" anomalije.
Istraživanja počinju
Od kraja 1996. do leta 2006. grupa pod rukovodstvom Kelehera vredno je radila. Napravili su komandni punkt, postavili videokamere i i druge “alatke”. Uprkos skeptičnim predviđanjima, anomalne pojave nisu nestale pod naučnom prismotrom:
- Sretao sam se nekim pojavama koje je teško objasniti Lično sam video nekoliko neobjašnjivih letećih svetlećih krugova i bio na nekoliko metara od naučnika kada je opisivao objekat koji nisam mogao da vidim.. Jednom sam primetio bezvučni leteći objekat koji dolazi sa severa, velikom brzinom opisuje pravilnu petlju nad komandnim punktom i i vraća se na sever" - izjavio je Keleher.
Međutim, pokušaji da se bilo šta fotografiše ili snimi bili su bezuspešni. Kroz nekoliko meseci ekipa je shvatila o čemu se radi: to “nešto” bilo je sposobno da predvidi delovanje naučnika. Ako su oni razmeštali kamere na južnom delu, aktivnost se dešavala na severnom. Ako bi se usmerili na centralni deo, aktivnost se premeštala na greben koji se nalazio iznad ranča. Dešavanja su sve više ličila na igru mačke i miša. Po Keleherovim rečima, sve je izgledalo tako, kao da se "fenomen sve vreme igrao, ostavljajući posetnice u obliku neobičnih tragova”.
Pucanje na dinosaurusa
Jedne večeri lavež pasa upozorio je da se nešto dešava na drvetu pored kuće. Šerman, koji se zatekao u svom starom domu, uzeo je pušku i krenuo ka mestu dešavanja, a dvojica naučnika krenula su za njim. Kroz granje su videli ogromne žućkaste oči reptila, a glava životinje bila je metar širine. U podnožju drveta nalazilo se još nešto: ogromno, dlakavo stvorenje sa masivnim, mišićavim prednjim nogama i glavom nalik na pseću.
Šerman, inače odličan strelac, počeo je da puca sa daljine od 35 metara. Stvorenje na zemlji je nestalo, a ono sa drveta palo je na zemlju, što se jasno čulo. Sva trojica potrčala su, misleći da će naći ranjenu životinju, no nisu našli ni "reptila" ni tragove krvi. Sutradan je došao profesionalni ispitivač tragova, ni ni on ništa nije otkrio. No, jedan trag ipak je ostao. Otisak na snegu ukazivao je na ogromnog troprstog stvora oštrih kandži. Veoma je podsećao na velociraptora - dinosaurusa proslavljenog u filmu "Park iz doba Jure".
Par dana kasnije, Teri i Gven žigosali su telad. Udaljili su se od životinja kojih dvesta metara, i jedno tele je rastrgnuto. Utroba i kosti bili su rasuti po zemlji, a meso pojedeno. Krvi opet nije bilo. Naučnici su poslali ostatke u dve patologoanamotomske laboratorije. Zaključci su bili identični – tele je isečeno sa dva različita instrumenta: jedan sličan teškoj mačeti, a drugi oštrim makazama. A kako je “seckanje” obavljeno usred bela dana na otvorenom pašnjaku, naočigled farmera, ostalo je zagonetka.
Drugo tele nestalo je jutro posle žigosanja i uopšte nije pronađeno. Ukupno 12 životinja pobijeno je ili “isparilo” od trenutka kada je Bilegou kupio farmu zajedno sa stadom...
Kontrolišu i kamere
Dvojica članova grupe bili su noćnoj straži na delu imanja iznad pašnjaka. Oko 2h i 30' primetili su slabo svetlo iznad zemlje. U moćnom binoklu za noćno osmatranje videli su nešto poput tunela prečnika 1, 2 metra. A u njemu - crno stvorenje nalik na čoveka. Kada je “humanoid” izmileo iz osvetljenog tunela, prolaz u drugi svet počeo je da se sužava i konačno je iščezao.
Izmeran je nivo radijacije i magnetnih polja, no, nije se pokazalo ništa neobično. Događaj je fotografisan, ali snimci su razočarali: na jednom od kadrova vidi se samo bledo, rasplinuto svetlo, a na drugom - baš ništa.
Zatim su naučnici postavili na pašnjak tri stuba sa videokamerama. Tačno u 8.30 ujutru tri kamere na zapadnom stubu prestale su da rade. Kada su nadzornici došli, videli su da su instalacije iščupane, kao i da je nestao deo kabla dužine 30 cm. Vratili su se na komandni punkt, nadajući se da će videti počinioca na snimku kamera koje su nalazile na drugom stubu. No, ničega nije bilo.
Postalo je jasno da su istraživanja došla u ćorsokak. Jedan od naučnika rekao je: "Ne možemo jednostavno reći da to rade nezemaljske ili vanzemaljske civilizacije. Jedino znamo da se radi o nekom razumnom biću koje reaguje na ljude i opremu. Mislili samo da će ranč postati poligon za naučne metode, no nauka, nažalost, nije sposobna da reši ovu vrstu problema”.
Iako su prošle godine istraživanja završena, i sada retko ko sme da se približi ulazu na kojem piše "Keep out". No, narandžasto svetlo, koje se izdiže nad brežuljcima, pokazuje da se vrata u drugi svet i dalje otvaraju, puštajući u ovaj naš čudnovata bića...
Dodato posle 51 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Sta je to Deja Vu?
« on: February 08, 2010, 12:23:44 AM ». Izvor: Sladjan
Pojam "deja vu", sto ce na francuskom reci "vec vidjeno", odreduje pojavu koja nam je svima znana, samo nas diferencira kao osetljivija i manje senzitivna bica. Svima se desilo da osete i bliznjem kazu: "E, ovo, bas ovo, vec mi se desilo!", ali malo je onih koji znaju da postoje cetiri vrste ovog fenomena...
Pre dvadesetak i kusur godina, kada je hipi era neobjasnjivo, ali neminovno jenjavala, termin "deza vi" (francuski deja vu ) bio je od onih "in" izraza koji se upotrebljavaju i kad ima i kad nema smisla. Nostalgicari za vremenom americke antiratne pobune i, naravno, klasicni pomodari baratali su sintagmom koja, uprkos svakodnevnim lakomislenim zloupotrebama, ima i vrednost i realno znacenje: u pitanju je fenomen koji svako zivo bice prepoznaje, a sudeci po novijim naucnim istrazivanjima, pojava "vec vidjenog" nije strana ni zivotinjama, pa ni biljkama!
Sta je to "vec vidjeno"? Preorite povrsinski kop svog mentalnog zivota, i naci cete odgovor. To je, prosto, ono kad u jednom trenutku osetite da ste ono sto vam se malocas desilo vec jednom, pre toga, doziveli, da vam se ono sto vam se upravo desava vec bilo desilo i - da stvar bude opojnija - da tacno znate sta ce se u narednom trenu odigrati. I onda kazete onu cuvenu: "Covece, pa meni se ovo vec desilo, ovde sam vec bio, ovo smo vec pricali!"
"Deza vi" je, dakle, nesto sasvim normalno, cak i prijatno, Bogom dana i nicim izazvana magija koja nas - bez nedozvoljenih stimulativnih sredstava ili ruznih efekata dusevnih poremecaja - izvlaci iz realnosti, da bi nas upravo u sustinu stvarnosti, bar na kratko, ugradila. Manje je, pri tom, poznat rezultat istrazivanja kojim se stiglo do zakljucka da postoje cetiri vrste "vec vidjenog": "deza veki" (vec dozivljeno), "deza senti" (vec osecano), "deza vizite" (vec poseceno) i "deza entendi" (vec cuto, oslusnuto, cuveno).
Vec dozivljeno
Davna beleska slavnog engleskog literate Carlsa Dikensa o knjizevnom junaku Dejvidu Koperfildu vodi nas ka objasnjenju pojma "vec dozivljenog". Svima se nama desilo, tu i tamo, ne bas cesto, ali sigurno, da osetimo kako smo ono sto upravo, u datom trenu, govorimo ili cinimo - vec zborili ili radili. Nekada, neodredjeno davno, mozda juce, mozda pre sto i kusur godina, nebitno. I onda, da carolija bude potpuna, tacno osecamo (znamo) sta ce biti receno i ucinjeno u sekundu koji sledi. I sve je tu jasno, poznato, dozivljeno: i lica, i predmeti, i okolnosti. Sve je pod nasom kontrolom, vanvremenskom i, makar privremeno, perfektnom!
Mnogi ovakvu senzaciju identifikuju sa "deza vi", ne nalazeci razloga da zaranjaju u nijanse. Oficijelni podaci, istekli iz nedovoljno obrazlozene i konkretnim informacijama definisane ankete, kazu da je "jedna trecina ljudi koji zive na Zemlji" imala ovakve dozivljaje. Za pretpostaviti je da ostale dve trecine nisu umele da se izraze, ili su, recimo, u startu odbile svaki razgovor sa znatizeljnim anketarima.
U cemu je draz "vec dozivljenog"? Kad ste usred tog cudesnog kadra u filmu zivota, svesni ste da sve sto je bilo, sto jeste i sto ce biti - vec postoji u riznici vaseg secanja. Sve je, nekako, ranije memorisano, premda se SADA dogadja. Racionalisti, razume se, imaju svoja objasnjenja: nije se to desilo tebi, nego si tako nesto slicno video na televiziji; sta ti je, treba da se odmoris, slabo spavas poslednjih dana; smanji malo to pivo, itd...
Vec osecano
Ista ambalaza, druga roba - reci ce cinici. Kod fenomena "deja senti " (vec osecano) dogadja se, prakticno, isto, samo cisto na emocionalnom nivou, bez onoga sto nas okruzuje. Bilo bi to neko interno, unutrasnje, intimno "vec dozivljeno".
Ovakve senzacije posebno su "opasne" kad su u pitanju odnosi medu polovima. Susret sa "vec osecanom" osobom moze - vele psiholozi kojima se pripisuje "misticka provenijencija" - ozbiljno da uzdrma cak i najstabilniju bracnu zajednicu.
Eksperti koji bi sve da utemelje na "zdravom razumu" napominju da se fenomen "vec osecanog" cesto pojavljuje kao simptom pacijenata koji boluju od epilepsije. U svakom slucaju, razlika u odnosu na "vec dozivljeno" pronalazi se u cinjenici da je rec o iskljucivo "mentalnom dogadjanju", da nema prekognitivnog, "vidovnjackog" aspekta (barem sto se pokreta ili glasno iskazanih misli tice) i da takva stanja, nasuprot "vec dozivljenom", retko ostaju u secanju. Bar do iduceg "vec osecanog".
Vec poseceno
Cinjenicu da nam se mnogo redje dogadja da osetimo kako smo u nekoj prostoriji, stanu, kuci, zdanju vec bili, iako realno (u ovom zivotu?) nismo, niposto ne treba zanemariti. Pisuci o sinhronicitetu, Karl Gustav Jung je "vec poseceno" diferencirao od "vec dozivljenog" tako sto je citaoca naterao da se upita da li su objekt koji je "vec posecen" i neki drugi, koji je stvarno posecen, u stvari, sasvim slicni, gotovo identicni, pa otuda ta reminiscencija koja navodi na pomisao o "cudu", ili je mozda osoba, odnosno opsti kontekst, u kojem se nalazimo u datom prostoru taj koji nam namece iluziju da smo bas tu vec bili, mada se ne secamo ni kada, ni s kim, ni kojim povodom.
Kako objasnjavaju ovu pojavu? Pa, kaze racionalisticka skola, "zrtva vec posecenog" zacelo je mnogo citala o tom mestu, te joj se stoga cini da ga je vec posetila. Racionalistima se, zatim, pridruzuju i nazovi-pobozni utilitaristi: mozda je za takve dozivljaje odgovorna - reinkarnacija. Forsirana je i okultna verzija: u pitanju je astralna projekcija, nekad ste, napustivsi svoje telo, lutali tim mestom, a sada ste tu i "stvarno", pa vam se mesaju nadsvesno registrovane i aktuelne slike...
Vec cuto
Simptomi "vec cutog" apsolutno su bliski "vec vidjenom" u najsirem, ili "vec dozivljenom" u uzem smislu. Sve je isto, samo se ovo zbiva na nivou - uha. Ide jedna recenica, vi je vec, u budnom polusnu, primate kao ko zna kada izrecenu, onda govorite i cujete svoj glas kako odjekuje hodnicima proslosti i, u isti mah, znate sta cete cuti na iducem metru te cudesne staze kojom su se vas slusni aparat, i um sa njim, nenadano zaputili.
Kod "vec cutog", sto je posebno zanimljivo, covek ima iluziju (ili to mozda iluzorno i nije) da neobicni tok "od danas do juce i natrag" moze lakse da kontrolise i sa manje napora produzava nego sto je slucaj sa "vec dozvljenim". Stvori se utisak da bice ima moc da se prepusti svom "proslom Ja", verbalnoj liniji koja je, poput prasnjave notne sveske davno otislog muzicara, od korica do korica ispisana, i sad samo treba slediti njene instrukcije. Uglavnom je, nazalost, predispozicija da se "vec cuto" produzi identicna kao i kad biste pozelili da produzite bilo koje od navedenih "vec...".
Poslednja izmena:
Član
- Učlanjen(a)
- 29.05.2010
- Poruka
- 466
Pa desi mi se bar jednom mjesecno.Ali onda naidje period kada ga nema nikako i onda u 3 dana ga dozivim 5 puta...