- Učlanjen(a)
- 24.07.2010
- Poruka
- 6.013
DEJAN DUKOVSKI U BEOGRADU Borba protiv nepravde je često uzaludna, ovo je MOJ KRIK NEZADOVOLJSTVA
Dramu “Duh koji hoda” makedonskog pisca Dejana Dukovskog će, nakon Aleksandra Popovskog, uskoro u Beogradu režirati i Milan Nešković, a premijera se očekuje u seprembru u prostoru "Dorćol Platz".
Kada pozorišna kritika kaže da ste vi i Aleksandar Popovski tandem kao Ričards i Džeger šta vi kažete na to?
- Gde je Brajan Džons? Kad smo mi počeli da radimo nismo bili sami, bili su tu Nikola Ristanovski, Toni Mihajlovski i svi ostali fantastični glumci s kojima smo kao generacija ušli u pozorište ... Niko ništa ne može da uradi sam. Lakše je kad imaš istomišljenika koji se bore za isto što i ti, ekipa s kojom se razumeš. "Mamu mu jebem ko je prvi počeo" je prva profesionalna predstava koju smo ja i Aca radili zajedno. Radujem se što nakon dugo vremena eto opet ili još radimo zajedno. Ono što se desilo u Novom Sadu sa "Duhom" me prilično podsetilo na te dane u Skoplju. Celokupna ekipa pretstave, pre svega fantastični glumci, svi su se uklopili kao jedan. Aca je uspeo da maksimalno dobije ono što je najvažnije u pozorištu, a to je zajednička kolektivna energija. Osim profesionalnih veza, sa Acom nas vezuje i kumstvo.
Nakon Popovskog, vašu dramu “Duh koji hoda” će uskoro u Beogradu režirati i Milan Nešković, u čemu očekujete ključne razlike?
- U prestavi, sigurno. Radujem se da ćemo raditi sa Milanom i nakon naših prvih razgovora intuicija mi kaže da će to biti vrlo dobra saradnja. Možda zbog Neškovićevog humora kojeg osećam u vazduhu. Moža zbog njegove britke i precizne misli. A moža i zbog konteksta u kom predstava treba da se desi, novi kulturni centar "Dorćol Platz". Pre svega mi je čast da sam imao prilike da se upoznam i družim sa ljudima koji su ovo omogućili, Veselina i celu ekipu koji su ušli u ovaj junački poduhvat. Obično ne očekujem ništa, pre samog procesa ali se ovaj put iskreno radujem. Upoznao sam Milana nakon gostovanja negove prestave “Bela kafa” na festivalu MNT u Skoplju. Rekao mi je da mora jednom da režira moj tekst. Očigledno je bio ozbiljan.
Predstava govori između ostalog i o borbi protiv sistema. Kakva vrsta borbe je moguća u savremenom društvu?
- Iskreno, to je dobro pitanje. Verovatno da te puste na miru. Ako se uvek borimo za slobodu, dovoljno je samo da nas ostave da slobodno i na miru živimo život koji želimo. Borimo se protiv onoga što nam ne da mir. Uglavnom nepravde. Vrlo često je to uzaludna borba. Za neke ljude je eskepizam jedini mogući jer su sve druge varijante bezuspešne. Igraju igrice, gledaju serije... i to je život koji žive. Stvarnost im je samo u prolazu. Ali ne bi bilo drame bez konflikta, u našoj prirodi je da uništavamo zlo. Kad vidimo vuka, pucamo u njega. Ubijamo da bi opstali, isto kao i vuk. Filozofsko pitanje moze da bude ko je tu bolji. Ali to ne znači da se predajemo samo zato što smo svatili da smo mozda gori od vuka. Kad je zlo političkog karaktera onda se otpor ljudi nakon nekog vremena ujedini i ubije vlast. Što se u momentu u Makedoniji dešava sa šarenom revolucijom.
Kakva je sudbina malog, običnog čoveka na Balkanu?
- Svako sam, nosi svoj krst. Pa i na Balkanu. Svi smo determinirani kontekstom u kom živimo ali na kraju krajeva svako ima prava da ode ako ne može da smeni. Ako svi odemo možda bi bilo bolje na Balkanu. Na žalost to nije samo vic jer puno mladih ljudi odlazi iz ovih krajeva. Svako treba da se bori da ostvari svoj san. Najbolje je kad se to desi tamo gde živiš, gde je tvoj dom, gde znaš sve malo bolje nego na bilo kom drugom mestu. Neko uspe da ostvari svoj san čak i u Holivudu. Ali ja ipak stvarno volim svoju zemju i Balkan. Zato se i borim da stvari budu bolje ovde.
“Duh koji hoda” je i nadimak strip junaka Fantoma. Jeste li i njega imali u vidu kada ste pisali ovu dramu?
- Možda više neki duh tog vremena, vreme nekih strip junaka. Kao Zagor, Fantom, Blek, Teks, Mister No, Dilan Dog, Alan Ford... Neka moja mladost, godine normalnog života... Ima te sete malo i u tekstu, ali kad junak poludi, kao Torpedo, možda i nema pravila... Jednostavno sam hteo da izrazim neki svoj lični krik, koji znam da izlazi iz jednog kolektivnog nezadovoljstva, nešto kao duh naroda. Glavni lik komada, Mara, kao neki fantom rešava da krene na sistem sam protiv svih. Njemu je sistematski činjena nepravda i on rešava da krene u borbu za svoja prava. Kreće u iracionalni pohod protiv korumpiranog sistema. Njegovo glavno oruzje je hipnotčka moć ubeđivanja, a njegov metod je ubijanje. Njegova sila je odjednom nezaustavljiva. Kao vihor revolucije. Ili kao ideja koju ima puno obespravljenih danas.
Od “Bureta baruta” je prošlo više od 20 godina. Da li biste danas drugačije napisali tu dramu i jesu li se promenile neke okolnosti?
- U svakom slučaju ne bih prepisivao “Bure”. Mislim da je to isto toliko aktuelan tekst i danas kao što je bio pre dvadeset godina. Možda zato što se tekst ne bavi toliko aktuelnom političkom situacijom koliko je vivisekcija mentaliteta podneblja. Politički kontekst tog teksta je na neki način određen moralnim vrednostima likova. Oseća se neki raspad za koji se ne zna kad je počeo i zašto. Da, možda je to tekst o likovima izgubljenih vrednosti. Obični ljudi na rubu razuma.
Koji je vaš recept za odmor od balkanske stvarnosti?
- Jedini način da se ne zamaraš balkanskom stvarnošću je da ne budeš na Balkanu. Ja sam dosta vremena proveo van ovih prostora ali mene uvek uhvati neka nostalgija za ovom stvarnšću. Volim ja Balkan u stvari. Kad bi samo malo bili pametniji mogli bismo živeti kao zadovoljni štrumfovi. S jedne strane puno je stvari tu koje me nerviraju, glupost, primitivizam, netolerancija i slično ali s druge strane ja kao dramatičar volim dramatičnost. To je valjda profesionalna deformacija. Inače kad god mogu bežim od svoje svakodnevne stvarnosti u Galičniku, jedno prelepo selo na vrhovima Bistre. Samo dvoje ljudi tu žive preko cele godine ali meni je san da se jednog dana tu preselim.
Pišete li novi komad? Koju temu biste voleli da obradite?
- Sada radim na jednom televiziskom serijalu za koji pišem scenario, a treba da režira čuveni Slobodan Unkovski. Serija ima radni naslov "Premijer" i ima sedam epizoda. Generalno se bavi realnom političkom stvarnošću. Trebalo bi da se snima u oktobru. Radim i na scenariju za film po mom komadu "Prazan grad" sa režiserom Darkom Bajićem, a i već duže vreme pičamo sa Goranom Paskaljevićem o novom zajedničkom filmu. Želim da počnem i novi komad. Još uvek imam samo daleku ideju ali u svakom slučaju bi to opet bila neka opservacija ili vivisekcija naše stvarnosti.
Izvor: blic.rs
Dramu “Duh koji hoda” makedonskog pisca Dejana Dukovskog će, nakon Aleksandra Popovskog, uskoro u Beogradu režirati i Milan Nešković, a premijera se očekuje u seprembru u prostoru "Dorćol Platz".
Kada pozorišna kritika kaže da ste vi i Aleksandar Popovski tandem kao Ričards i Džeger šta vi kažete na to?
- Gde je Brajan Džons? Kad smo mi počeli da radimo nismo bili sami, bili su tu Nikola Ristanovski, Toni Mihajlovski i svi ostali fantastični glumci s kojima smo kao generacija ušli u pozorište ... Niko ništa ne može da uradi sam. Lakše je kad imaš istomišljenika koji se bore za isto što i ti, ekipa s kojom se razumeš. "Mamu mu jebem ko je prvi počeo" je prva profesionalna predstava koju smo ja i Aca radili zajedno. Radujem se što nakon dugo vremena eto opet ili još radimo zajedno. Ono što se desilo u Novom Sadu sa "Duhom" me prilično podsetilo na te dane u Skoplju. Celokupna ekipa pretstave, pre svega fantastični glumci, svi su se uklopili kao jedan. Aca je uspeo da maksimalno dobije ono što je najvažnije u pozorištu, a to je zajednička kolektivna energija. Osim profesionalnih veza, sa Acom nas vezuje i kumstvo.
Nakon Popovskog, vašu dramu “Duh koji hoda” će uskoro u Beogradu režirati i Milan Nešković, u čemu očekujete ključne razlike?
- U prestavi, sigurno. Radujem se da ćemo raditi sa Milanom i nakon naših prvih razgovora intuicija mi kaže da će to biti vrlo dobra saradnja. Možda zbog Neškovićevog humora kojeg osećam u vazduhu. Moža zbog njegove britke i precizne misli. A moža i zbog konteksta u kom predstava treba da se desi, novi kulturni centar "Dorćol Platz". Pre svega mi je čast da sam imao prilike da se upoznam i družim sa ljudima koji su ovo omogućili, Veselina i celu ekipu koji su ušli u ovaj junački poduhvat. Obično ne očekujem ništa, pre samog procesa ali se ovaj put iskreno radujem. Upoznao sam Milana nakon gostovanja negove prestave “Bela kafa” na festivalu MNT u Skoplju. Rekao mi je da mora jednom da režira moj tekst. Očigledno je bio ozbiljan.
Predstava govori između ostalog i o borbi protiv sistema. Kakva vrsta borbe je moguća u savremenom društvu?
- Iskreno, to je dobro pitanje. Verovatno da te puste na miru. Ako se uvek borimo za slobodu, dovoljno je samo da nas ostave da slobodno i na miru živimo život koji želimo. Borimo se protiv onoga što nam ne da mir. Uglavnom nepravde. Vrlo često je to uzaludna borba. Za neke ljude je eskepizam jedini mogući jer su sve druge varijante bezuspešne. Igraju igrice, gledaju serije... i to je život koji žive. Stvarnost im je samo u prolazu. Ali ne bi bilo drame bez konflikta, u našoj prirodi je da uništavamo zlo. Kad vidimo vuka, pucamo u njega. Ubijamo da bi opstali, isto kao i vuk. Filozofsko pitanje moze da bude ko je tu bolji. Ali to ne znači da se predajemo samo zato što smo svatili da smo mozda gori od vuka. Kad je zlo političkog karaktera onda se otpor ljudi nakon nekog vremena ujedini i ubije vlast. Što se u momentu u Makedoniji dešava sa šarenom revolucijom.
Kakva je sudbina malog, običnog čoveka na Balkanu?
- Svako sam, nosi svoj krst. Pa i na Balkanu. Svi smo determinirani kontekstom u kom živimo ali na kraju krajeva svako ima prava da ode ako ne može da smeni. Ako svi odemo možda bi bilo bolje na Balkanu. Na žalost to nije samo vic jer puno mladih ljudi odlazi iz ovih krajeva. Svako treba da se bori da ostvari svoj san. Najbolje je kad se to desi tamo gde živiš, gde je tvoj dom, gde znaš sve malo bolje nego na bilo kom drugom mestu. Neko uspe da ostvari svoj san čak i u Holivudu. Ali ja ipak stvarno volim svoju zemju i Balkan. Zato se i borim da stvari budu bolje ovde.
“Duh koji hoda” je i nadimak strip junaka Fantoma. Jeste li i njega imali u vidu kada ste pisali ovu dramu?
- Možda više neki duh tog vremena, vreme nekih strip junaka. Kao Zagor, Fantom, Blek, Teks, Mister No, Dilan Dog, Alan Ford... Neka moja mladost, godine normalnog života... Ima te sete malo i u tekstu, ali kad junak poludi, kao Torpedo, možda i nema pravila... Jednostavno sam hteo da izrazim neki svoj lični krik, koji znam da izlazi iz jednog kolektivnog nezadovoljstva, nešto kao duh naroda. Glavni lik komada, Mara, kao neki fantom rešava da krene na sistem sam protiv svih. Njemu je sistematski činjena nepravda i on rešava da krene u borbu za svoja prava. Kreće u iracionalni pohod protiv korumpiranog sistema. Njegovo glavno oruzje je hipnotčka moć ubeđivanja, a njegov metod je ubijanje. Njegova sila je odjednom nezaustavljiva. Kao vihor revolucije. Ili kao ideja koju ima puno obespravljenih danas.
Od “Bureta baruta” je prošlo više od 20 godina. Da li biste danas drugačije napisali tu dramu i jesu li se promenile neke okolnosti?
- U svakom slučaju ne bih prepisivao “Bure”. Mislim da je to isto toliko aktuelan tekst i danas kao što je bio pre dvadeset godina. Možda zato što se tekst ne bavi toliko aktuelnom političkom situacijom koliko je vivisekcija mentaliteta podneblja. Politički kontekst tog teksta je na neki način određen moralnim vrednostima likova. Oseća se neki raspad za koji se ne zna kad je počeo i zašto. Da, možda je to tekst o likovima izgubljenih vrednosti. Obični ljudi na rubu razuma.
Koji je vaš recept za odmor od balkanske stvarnosti?
- Jedini način da se ne zamaraš balkanskom stvarnošću je da ne budeš na Balkanu. Ja sam dosta vremena proveo van ovih prostora ali mene uvek uhvati neka nostalgija za ovom stvarnšću. Volim ja Balkan u stvari. Kad bi samo malo bili pametniji mogli bismo živeti kao zadovoljni štrumfovi. S jedne strane puno je stvari tu koje me nerviraju, glupost, primitivizam, netolerancija i slično ali s druge strane ja kao dramatičar volim dramatičnost. To je valjda profesionalna deformacija. Inače kad god mogu bežim od svoje svakodnevne stvarnosti u Galičniku, jedno prelepo selo na vrhovima Bistre. Samo dvoje ljudi tu žive preko cele godine ali meni je san da se jednog dana tu preselim.
Pišete li novi komad? Koju temu biste voleli da obradite?
- Sada radim na jednom televiziskom serijalu za koji pišem scenario, a treba da režira čuveni Slobodan Unkovski. Serija ima radni naslov "Premijer" i ima sedam epizoda. Generalno se bavi realnom političkom stvarnošću. Trebalo bi da se snima u oktobru. Radim i na scenariju za film po mom komadu "Prazan grad" sa režiserom Darkom Bajićem, a i već duže vreme pičamo sa Goranom Paskaljevićem o novom zajedničkom filmu. Želim da počnem i novi komad. Još uvek imam samo daleku ideju ali u svakom slučaju bi to opet bila neka opservacija ili vivisekcija naše stvarnosti.
Izvor: blic.rs