Dejan Cukić - od BULEVARA do SPOROG RITMA

[crvendac_011]

Malo sam se dvoumila sa kojim bendom da stavim Dešu. U suštini, meni je draži "Spori ritam bend", koji je i značajniji, ali mi je bilo malo bezveze da izostavim "Bulevar", koji je ipak njegov prvi "pravi" bend.
Dejan je čovek neverovatne energije i ogromnog znanja o istoriji rock 'n' roll-a. Napisao nekoliko knjiga na tu temu, preveo više knjiga o velikim bendovima, mislim da još uvek čak i predaje u privatnoj gimnaziji "Kosta Cukić". Jedno neverovatno stvorenje koje ima publiku od 7 do 77 godina (znam to pouzdano pošto ga voli i moja mama :-D).
Uživajte...

BULEVAR



Koreni sastava Bulevar potiču iz grupe Tilt u kojoj su još kao gimnazijalci bili pevač Dejan Cukić (ex Dizel), gitarista Nenad Stamatović, gitarista Dušan Bezuha, basista Miroslav Cvetković, dok su za bubnjevima u različitim fazama bili Vlada Golubović i Predrag Jakovljević. Tilt je jedno vreme nastupao sa Brankom Marušićem Čuturom. Grupa prestaje sa radom kada Duda Bezuha i Vlada Golubović prelaze u Suncokret, a Miroslav Cvetković u Pop mašinu.

Stamatović, koji je u međuvremenu bio u grupi Zebra, Cukić, Jakovljević i basista Branko Isaković (ex Suncokret) septembra 1978. godine osnivaju Bulevar. Ime su odabrali jer su u to vreme svi živeli u blizini Bulevara Revolucije. Tokom sledeće godine sviraju kao predgrupa Ribljoj čorbi. Prvi veći nastup imaju na čuvenom koncertu Riblje čorbe na Tašmajdanu 1 septembra 1979. godine. Po raspadu grupe Zvuk ulice, priključuje im se klavijaturista Dragan Mitrić. Počinju da rade svoju muziku, a tekstove im piše Bajaga koji se prvi put ozbiljnije ogleda na takvom zadatku.

Prvi singl sa pesmom "Moje bezvezne stvari" snimili su krajem 1979. godine, ali je zbog bolesti J.B. Tita objavljivanje kasnilo. Drugi singl "Nestašni dečaci" po Cukiću predstavlja "ustoličenje stila simfo punk" jer donosi kombinaciju njihove žestine i Mitrićevog aranžmanskog senzibiliteta budući da je u to vreme na Muzičkoj akademiji studirao na odseku za kompoziciju. Uoči objavljivanja debi albuma "Loš i mlad" (produkciju radili sami uz pomoć snimatelja Tahira Durkalića), 1981. godine prelaze u PGP RTB. Pred objavIjivanje drugog albuma "Mala noćna panika" (sa koga su najuspešnije pesme bile "Unutrašnja panika" i "Trenutni lek") u vojsku odlaze Mitrić, Stamatović i Cukić tako da ploča nije ni doživela promociju. Jedini nastup upriličili su u starom koncertnom prostoru Dok (klavijature je svirao Kornelije Kovač, producent albuma) i u Skoplju decembra 1982. godine kada je Stamatović nastupao sa njima kao vojnik. To im je ujedno bio poslednji koncert.

Branko Isaković je prešao u Idole, Predrag Jakovljević u Divlje anđele, zatim Zanu, Zambu, Viktoriju a danas se više ne bavi muzikom. Cukić je počeo da se piše u listu "Rock". Po izlasku Stamatovića i Mitrića iz vojske održali su nekoliko proba kao Bulevar, a onda ih je Bajaga sve uključio u Instruktore. Mitrić je sa Instruktorima bio kratko a potom se posvetio fakultetu. Na scenu se vratio kada je Cukić pokrenuo solo karijeru.

Diskografija

Singlovi
"Moje bezvezne stvari" / "Nemam ništa važno da te pitam"(Jugoton 1980.)
"Nestašni dečaci" / "Moja lova, tvoja lova" (Jugoton 1981.)

Albumi
"Loš i mlad" (PGP RTB 1981.)
"Mala noćna panika" (PGP RTB 1982.)

i

DEJAN CUKIĆ & SPORI RITAM BAND




Rođen je 4. novembra 1959. u Beogradu. Prva gimnazijska grupa u kojoj je pevao zvala se Dizel, zatim prelazi u Tilt, pa u Bulevar. Po raspadu Bulevara, decembra 1982.godine Cukić se posvećuje novinarskom poslu kojim se do tada samo povremeno bavio. U početku je tekstove potpisivao pseudonimom Vrisko Njačić, a pisao je za magazin "Rock" (urednik za svetsku scenu) i druga izdanja kuće Politika. Objavio je intervjue sa grupama Dire Straits, Uriah Heep, Saxon kao i Stingom, Tinom Tarner (Tina Turner), Kim Vajld (Kim Wilde) i drugima. Posle razgovora sa članicama trija Bananarama postavio je sebi pitanje: "Šta ja radim ovde intervjuišući tri guske koje ne umeju da pevaju?" Odgovor je došao sam po sebi. Početkom 1984. godine učestovao je na snimanju Bajagine prve solo ploče, a pomogao je i oko medijske prezentacije. Samim tim postao je član Instruktora gde je bio zadužen za vokale i sitne udaraljke. Sa Bajagom i Instruktorima je snimio tri albuma. U proleće 1987, godine sa klavijaturistom Draganom Mitrićem i ekipom beogradskih muzičara snimio je prvu solo ploču "Spori ritam", Pored njih dvojice, kao autori se pojavljuju Bojan Vasić (Bezobrazno zeleno), Bajaga i Zoran Lesendrić (Piloti). Na ploči se nalazi i obrada Štulićeve "A šta da radim" Zatim sa Bajagom i Instruktorima leta iste godine odlazi na turneju u SSSR i tada sa njima nastupa poslednji put. Spori ritam band formira 1988. godine. Uz Cukića i Mitrića tu su gitarista Vlada Negovanović (ex Dr Spira i ljudska bića, Tunel), gitarista Safet Petrovac (ex Piloti), bubnjar Slobodan Jurišić (ex Mama Co Co, Točak band) i basista Branko Isaković (ex Bulevar, Suncokret, Idoli). Početkom 1989. godine Isaković prelazi u Kerber, a na snimanju drugog albuma "Zajedno" učestvuje basista Bata Božanić. Do povratka Isakovića u grupu, krajem 1991 godine, na njegovom mestu je Nenad Novaković (exJugosloveni). Iz grupe u to vreme odlazi Safet Petrovac. Na ploči "Zajedno" kao autori tekstova pojavljuju se Nikola Čuturilo i Bojan Vasić, a naslovna pesma je obrada "Come Together" Lenona i Mekartnija. Krajem 1990. godine objavljuju album "1991." na kome ponovo kao stalni član učestvuje Safet Petrovac. Na ploči je uvršćena i obnovljena verzija pesme "Nestašni dečaci" iz repertoara grupe Bule-
var. Iz sastava odlazi Nenad Novaković koji se posvećuje izradi gitara i seli se u Nemačku. Muzici se vratio kao član gastarbajterske postave Tifa banda. Nažalost, novembra 1995. godine iznenada je umro od posledica šećerne bolesti. Izdavačku pauzu Cukić prekida 1994. godine objavljivanjem kompilacijskog CD-a "San na pola puta" na kome su se našle i pesme van zvanične diskografije: obrada "Sve što znaš o meni" Arsena Dedića (sa festivalske kompilacije "Beograde" PGP RTB 1991), "Julija", obrada pesme "Trenutni lek" iz arsenala grupe Bulevar i "Ruža ispod pepela" urađena za kasetu "S one strane duge" (Markon 1992.). Krajem 1995. godine Vlada Negovanović prelazi u Bajagine Instruktore, ali i dalje povremeno sarađuje sa Cukićem. Sledeći album "4 1/2 Ja bih da pevam" izlazi početkom 1996 godine. Na njemu su čak tri obrade: "Zvižduk u 8" iz repertoara Ðorđa Marjanovića", "Volim kad si tu" ("Love The One You With" Stivena Stilsa) i 'Dugo putovanje vozom" ("Long Train Running" Dobbie Brothersa). Kao saradnici na ploči pojavljuju se Džoni Štulić (sa Cukićem koautor pesme "Mokre ulice") a uvršćen je i po jedan tekst Bore Ðorđevića i Nikole Čuturila. Prateće vokale pevale su Marija Mihajlović i Jelena Galonić, Početkom 1997. godine Cukić i Spori ritam bend objavljuju CD "Unplugged" snimljen na koncertu u novosadskom Studiju M 26 januara 1996. godine. Na tom nastupu su im se pridružili Marija Mihajlović kao stalni član grupe, saksofonista Deže Molnar i Maja i Puba za udaraljkama. CD donosi neke od njihovih najvećih hitova u akustučarskim obradama, potvrđujući da je Spori ritam bend jedna od sviraćki najkompetentnijih ekipa skraćene Jugoslavije,
Naklonost ka drugim medijima Cukić je pokazao 1986 godine kada je glumio jednu od glavnih uloga u TV dranni "Poslednja priča" (tekst David Albahari, režija Miloš Petrović). Za potrebe drame Cukić je na Bajagićev tekst snimio pesmu "Kako te želim". Zbog prezentacije na TV festivalu u Monte Karlu, pesma je objavljena na singlu u 444 primeraka, ali se nije našla u prodaji. Ućestvovao je u TV rock opereti "Kreatori i kreature" Vladimira Milačića„ Muzika iz te emisije objavljena je na ploči "Kreatori i kreature"(PGP RTB 1988 ). Kao veliki poštovalac Frenka Zape (Frank Zappa) Cukić je napisao, još uvek neobjavljenu knjigu o njemu. Krajem 1996 godine Cukić je za Beo city, na Internetu, počeo da piše o aktuelnim događajima u domaćem rocku Njegova e-mail adresa je: dejanc@beocity.com

Diskografija

Albumi
"Spori ritam" (PRP RTB 1987,)
"Zajedno" (PGP RTB 1989,)
"1991," (PGP RTB 1990,)
"San na pola puta" (PGP RTS 1994 kompilacija)
"4 1/2 - Ja bih da pevam" (W I T 1996 )
"Unplugged" (Komuna 1997, koncertni)

Izvor: Džuboks

​

 

[macula]

Tvoje oci...znaju sve...njima reci nisu potrebne...

 

[crvendac_011]

A ovo zvuči bolje od originala

 

[Stefan117]

 

[crvendac_011]

Mi uopšte ne vežbamo sviranje

INTERVJU: DEJAN CUKIĆ

Mi uopšte ne vežbamo sviranje

Legenda srpske rok muzike priča o uzorima: „Bitlsima” i „Stonsima”, Eriku Kleptonu, susretu sa Tinom Tarner, strasti, ljubavi, porodici i svom raju između četiri zida...


Dejan Cukić je bio saradnik „Politikinog” magazina „Rok”

Dejan Cukić (52) i pre sedam dana je, na završnom koncertu „Novobeogradskog kulturnog leta” na Savskom keju, dokazao da je legenda srpske rok muzike. S njegovim bendom „Spori ritam bend” oko 10.000 ljudi je dva sata pevalo i igralo uz pesme „Volim kad si tu”, „Julija”...Muzika je deo njegovog života od tinejdžerskih dana, posebno od grupe „Bulevar” i „Bajaginih instruktora” s kojima je svirao i pevao četiri godine.A kad ostavi gitaru, postaje novinar, prevodilac, književnik...U braku s Milicom ima sina Aleksu (15) i ćerku Anu (12).

Kako ste sačuvali toliku energiju?
Tu prirodnu energiju nasledio sam, po svemu sudeći, od majke, a redovno je obnavljam u teretani, ali i ljubav prema muzici učinila je svoje. Ona me podiže u svakom pogledu.

Koliko vežbate sviranje?
Mi uopšte ne vežbamo sviranje. Imali smo probe kad smo bili mali. Sad vežbamo samo kad želimo da u repertoar ubacimo neku novu pesmu. „Spori ritam bend” je iskusna ekipa. Većina članova je tu i više od 20 godina. Mi se razumemo na pogled. Ali, praktično, čitav moj život je vežba. Veliki sam zaljubljenik u muziku.

Ko Vas je uveo u muziku?
Iz vremena odrastanja znam za mamu, tatu, baku, „Bitlse” i „Stonse”. Ne pamtim život bez njih. I to je odlučujuće formiralo moj životni put. Imam i obradu „Bitlsa” u pesmi koja se zove „Zajedno”, a na albumu „Kalendar” pevam njihovu pesmu na engleskom uz pratnju „Gudača Svetog Đorđa”.

Uz koga ste gradili karijeru?
Bio sam, kao pevač, jedan od osnivača grupe „Bulevar”. Tu su još bili Nenad Stamatović, gitarista, Branko Isaković, bas, Dragan Mitrić, klavijaturista, i Predrag Jakovljević, bubnjar. To je bio bend s kojim smo, početkom osamdesetih, postali poznati širom SFRJ. Tada sam izabrao životno zanimanje. Znao sam da to može da bude – samo muzika.

Koji je Vaš prošli album?
Poslednji album se zove „Ubrzanje”. Kažem poslednji, a ne prošli zato što nosači zvuka, zbog tehnike koja napreduje brzinom svetlosti, menjaju „agregatno stanje”. Tvrdi nosači gube bitku s elektronikom koja ubacuje muziku u mobilne telefone, kompjutere... S tog novog albuma spremam montiranje spota za pesmu koja se zove „Samo jedna tvoja reč”.

Koje su Vam druge sklonosti?
Pišem i prevodim knjige. U mojoj knjizi „45 obrtaja” opisao sam nastanak važnih svetskih pesama popularne muzike. Čak je jedno od pitanja pri polaganju male mature u Srbiji bilo izvučeno iz te knjige. To mi je veliki kompliment. Prevodim autobiografske knjige muzičara. Jedna od njih je i životna priča gitariste Erika Kleptona, a sad prevodim „život” Kita Ričardsa, gitariste „Rolingstonsa”.

Kako je o sebi pisao Klepton?
Njegova priča je potresna. Nikad nije upoznao oca Kanađanina Edvarda Voltera Frajera, koji je, kao vojnik, 1944. čekao u Engleskoj polazak u borbu protiv Nemaca, u Normandiju, a majka Patriša Moni Klepton je tada imala 16 godina. Bila je zaljubljena u Edvarda i ostala s njim u drugom stanju, ali to mu nikad nije kazala.

Koga se posebno sećate iz intervjua?
Kad sam bio saradnik „Politikinog” magazina „Rok”, koji je uređivao Peca Popović, u Kanu sam upoznao dinamit-ženu – Tinu Tarner. Pozvala me u svoju garderobu. Bila je tu s menadžerom Rodžerom Dejvisom. Oni su mi tada, posle razlaza sa Ajkom Tarnerom, pričali o planovima za njen novi početak. Taj početak kao da još traje. Bilo je to 1984.

Šta Vam je najbitnije u životu?
Pre svega iskrenost, otvorenost i beskrajno poverenje. Sve to je najbolja podloga za razvijanje prave ljubavi. Kad se tome doda muzika, mi imamo sve što nam je potrebno.

Kako živite od muzike?
Pa, snalazim se. Nisam bogat čovek, ali nisam ni siromašan. Pohlepa nije deo moje prirode. Uglavnom imam ono bez čega se ne može. Doduše, uvek ima tu i tamo ponešto što fali. Ali, takav je život.

A da li Vam nedostaje strast?
Nikad. Veoma sam strastven u svim životnim događanjima. Strastveno prilazim muzici, pisanju i prevodu knjiga, emisiji na radiju B92 jednom nedeljno, pisanju za novine... Sa strašću gledam i sportske događaje. Sve to činim i s mnogo ljubavi koja je univerzalna ljudska vrednost.

Vi kao da ste pronašli raj na zemlji?
Jesam. Moj raj je u mojoj maloj porodici, tu gde smo nas četvoro zajedno, između naša četiri zida. Tu se osećamo najbolje. To me toliko ispunjava da sam vrlo ponosan zbog toga.

-----------------------------------------------------------

Želeo sam da imam pun autobus prijatelja

Koliko imate vremena za druženja?
Želeo sam da imam pun autobus prijatelja, ali to nije moguće. Sad mi je dovoljan jedan automobil za sve iskrene drugove. I to mi je više nego dovoljno za čitav život. Jednom je Momo Kapor rekao da ima dva i po prijatelja. To je ovako objasnio: „U dvojicu sam siguran, a u jednog još sumnjam”. Svaki čovek mora da ima realan stav prema druženju da bi imao manje razočarenja.

Slavko Trošelj
Objavljeno: 14.08.2011.
Izvor: Politika

 

[crvendac_011]